"Zapad srlja u rat, sancije Rusjiji doživele fijasko": upozorenje uglednog austrijskog publiciste Hanesa HofbaueraSankcije i izolacija često imaju užasnije posledice od oružanog sukoba kada ih moćne države uvode slabim protivnicima, ali ako započnu privredni rat sa drugim moćnim državama, željeni rezultati obično izostaju i sukob često prerasta u oružani.U našem vremenu takva opasnost je realna, kaže ugledni austrijski ekonomski istoričar i publicista Hanes Hofbauer, čija je knjiga "U privrednom ratu: Politika sankcija Zapada i njene posledice. Primer Rusije" u prevodu Slobodana Damnjanovića upravo objavljena na srpskom tržištu u izdanju kuće "Albatros plus".
- Sa sve većim forsiranjem privrednog rata protiv Rusije sve je veća i opasnost od oružanog sukoba. Jer, kada je o ruskoj privredi reč, gotovo i da nema više šta da se sankcioniše. Sledeća pretnja može biti samo rat - kaže za "Novosti" Hofbauer.
On je u mejnstrim evropskim medijima često optuživan da je teoretičar zavere, čak i ruski agent uticaja, iako u svojim mnogobrojnim knjigama navodi samo proverljive činjenice i podatke koji se nalaze u istim glasilima, ali u odgovarajućoj političkoj intepretaciji. Međutim, u slučaju ove knjige na Hofbauerovu stranu stali su i zapadni mejnstrim ekonomisti, jer se situacija otima kontroli i ide u opasnom smeru.
Egzaktni podaci pokazuju da najveća žrtva sankcija usmerenih protiv Rusije - Evropska unija, naročito Nemačka čija privreda trpi strahovite posledice zbog gubitka jeftinih ruskih energenata i ogromnog tržišta. Dok siromašenje građana Nemačke podstiče rast sve ekstremnije desnice, kancelar Merc kao rešenje problema nudi naoružavanje i najavljuje vojnu pomoć Ukrajini koja produžava rat unedogled. To neprijatno podseća na period između dva svetska rata kada je Nemačka zbog sankcija osiromašila, što je podstaklo uspon nacionalsocijalista i dolazak Hitlera na vlast, a koji su takođe nudili militarizaciju kao rešenje.
- Situacija u Nemačkoj zaista pomalo podseća na situaciju tridesetih godina. Naoružavanje je skup poduhvat, koji izaziva nedostatak novca za socijalnu i zdravstvenu zaštitu, infrastrukturu, pad životnog standarda. Zašto onda u Nemačkoj sada imamo fenomen da je za naoružavanje odobrena suma od 100 milijardi evra mimo budžeta, a EU oslobađa za istu svrhu 500 mijardi evra mimo mastrihtskih kriterijuma? Zašto se forsira naoružavanje? Odgovor je u logici koja kaže da se u vojnoj industriji kapital najbrže oplođuje. Zamrzivač ili frižider traju 10-15 godina, a bomba se potroši za tren i odmah kupujete sledeću. Naravno da Evropljani ne žele u rat, ali administracija u Briselu ih očigledno gura u sukob. Veliki je problem što Evropsku komisiju biraju pojedinačni premijeri zemalja članica EU. Oni su izvršna, a biraju telo koje ima zakonodavnu vlast, što je nedopustivo. Jedan stručnjak za međunarodno pravo je to prokomentarisao: "Ako bi EU zatražila prijem u Evropsku uniju, ona ne bi bila prihvaćena jer ne ispunjava osnovne kriterijume" - kaže Hofbauer.
U knjizi on iznosi dugu istoriju primene privredno-ekonomskih sankcija, od antike kada je Atina zabranila spartanskim saveznicima korišćenje luka, što je dovelo do tridesetogodišnjeg Peloponeskog rata, do privrednog rata Zapada protiv Rusije.
- "Ruiniranje" Rusije, kako je to formulisala nemačka ministarka inostranih poslova kao svoj glavni cilj, olakšalo bi ekonomski prodor na Istok zapadnih koncerna kojima bi dobro došlo da se za male pare dokopaju ruskih preduzeća. Prosečan narodni poslanik EU postavlja sebe iznad ruskih kolega, koje nikada nije lično sreo. On se ponosi svojim "evropskim vrednostima", koje se sastoje u seksualnom diverzitetu, biciklističkim stazama, političkoj korektnosti, u jelima bez mesa i slično. Dok u njegovom izbornom okrugu većina birača ovim vrednostima ne pridaje posebnu pažnju, u Briselu i Strazburu misle, veličajući sami sebe, kako su te vrednosti u stanju da spasu svet. Za rusku kulturu oni imaju samo prezir, a za rusku politiku samo mržnju - ukazuje Hofbauer.
Legitimitet privrednom ratu dala je posle Velikog rata povelja Društva naroda, navodi Hofbauer:
- Vudrou Vilson, predsednik Sjedinjenih Država, neposredno posle završetka ratnih dejstava zalagao se za novo oružje: privredne sankcije trebalo je da za sva vremena ukinu upotrebu grube sile u međunarodnim odnosima. "Sankcije su", napisao je Vilson 14. februara 1919. u svom nacrtu za osnivanje Društva naroda, "moćnije od rata. Apsolutna izolacija treba da naciju urazumi kao što davljenje svakom čoveku oduzima nagon za borbom. Ekonomska privreda jeste mirno, smrtonosno sredstvo kome ne treba nikakva sila". Već sam nagoveštaj, odnosno predviđanje da su privredne sankcije moćnije od rata i da mogu da dovedu do stradanja i smrti ljudi, rađa sumnju u mirovne motive američkog predsednika. Vilsonova ideja je usvojena u Pariskom ugovoru koji je doveo do osnivanja Društva naroda. Jedan od faktora slabosti Društva naroda bila je i činjenica da mu glavni zastupnik "održavanja mira pomoću privrednog rata", SAD, nikad nisu pristupile. Time je otklonjena mogućnost da ova zemlja zbog vojne agresije bude podvrgnuta privrednoj izolaciji.
On je obradio prinudne mere u više vidova naglašavajući da njihovo uspostavljanje traži ogromnu moć. Posle Drugog svetskog rata takvu moć su imale zemlje koje su se mogle nabrojati "na prste jedne ruke", a posle rušenje Berlinskog zida "bio je dovoljan i jedan prst":
- Desetine režima sankcija Transatlantske osovine, uvedenih posle Drugog svetskog rata, dovele su do milionskih žrtava u perifernim državama globalnog juga. Ipak, privredni ratovi koji se vode protiv velikih zemalja sa otpornim i potencijalno autarhičnim ekonomskim strukturama osuđeni su na neuspeh. Tada željeni efekat menja smer, i one koji uvode sankcije u najmanju ruku pogađa isto kao i one protiv kojih su uvedene.
On podseća da se to moglo videti već u napoleonovskoj blokadi Velike Britanije uvedene 1806. koju ruski car nije poštovao. Napoleon je tada odlučio da napadne nepokornu Rusiju, što ga je dovelo do propasti. Otporna snaga ruske države bez obzira na društveno uređenje, neprestano je na oštrim probama.
- Rusija, takođe i u vidu Sovjetskog Saveza, proteklih 100 godina stalno se nalazi pod pritiskom Zapada. Posle propasti vojnog pohoda protiv boljševika zapadni saveznici su u oktobru 1919. doneli odluku da na evropskim i sibirskim granicama Rusije uspostave privrednu blokadu. Posle zajedničke pobede nad hitlerovskim fašizmom, zapadni saveznici su već u proleće 1948. uveli embargo pod skraćenicom KOKOM koji je sve do 1990. zabranjivao izvoz napredne tehnologije na tržišta Istočnog bloka. Kada je 29. aprila 2014. EU uvela prve prinudne mere protiv ruske privrede završila se šesnaestomesečna faza slobodnog privrednog prometa sa Rusijom koja je tek u decembru 2012. primljena u Svetsku trgovinsku organizaciju. Potom su antiruske sankcije SAD i EU prerasle u veliki trgovinski rat kome nema premca u istoriji - navodi Hofbauer.
Dobit za Ameriku i Kanadu- ZEMLjE sa ove strane Atlantskog okeana trpe veliku privrednu štetu, dok Sjedinjenim Državama i Kanadi antiruske sankcije ne samo što nisu nanele štetu već su od njih imale i određene koristi. Dok su države-članice EU u odnosu na 2013, dakle pre prvog talasa sankcija, izvoz u Rusiju smanjile za 51 odsto, a uvoz iz nje za 36 odsto, te cifre za SAD i Kanadu iznose 2,5 odsto, odnosno 4,8 odsto. Sa nastavljanjem obračunavanja, a posebno posle eksplozije na gasovodu "Severni tok", američki gasni džinovi postali su veliki dobitnici - pojašnjava Hanes Hofbauer.
Analiza 21 paketa kaznenih meraKNjIGA "U privrednom ratu" veliku pažnju posvećuje događajima kojima su posle 2014. upravljali Vašington i Brisel u nastojanju da unište Rusiju, o čemu su kao krajnjem cilju često govorili neki zvaničnici EU, kaže autor:
- Dvadeset jedan paket sankcija Evropske unije, koliko je uvedeno do zaključenja knjige, pažljivo je opisan i analiziran. U to spadaju i konfiskacija koja se u EU eufemistički naziva "zamrzavanje" novca Ruske centralne banke, isključenje ruskih banaka iz SVIFT sistema, kao i borba za naftu i gas. Pored žestokog ekonomskog obračunavanja pojavile su se i prateće geopolitičke, kulturne, sportske i infrastrukturne sankcije. Obradio sam i moskovsko protivoružje i globalne posledice velikog privrednog rata. Povlačenje zapadnih koncerna nastalo zbog politike sankcija EU otvorilo je prostor za supstituciju uvoza i za nova tržišta. Rusija je naterana da ekonomski stane na sopstvene noge a ruski kapital se, pored kineskog i indijskog, razvija na domaćem tržištu.
Izvor
