Ekonomski uticaj sukoba u Ukrajini

[Boro Prodanic]

"Zapad srlja u rat, sancije Rusjiji doživele fijasko": upozorenje uglednog austrijskog publiciste Hanesa Hofbauera

Sankcije i izolacija često imaju užasnije posledice od oružanog sukoba kada ih moćne države uvode slabim protivnicima, ali ako započnu privredni rat sa drugim moćnim državama, željeni rezultati obično izostaju i sukob često prerasta u oružani.

U našem vremenu takva opasnost je realna, kaže ugledni austrijski ekonomski istoričar i publicista Hanes Hofbauer, čija je knjiga "U privrednom ratu: Politika sankcija Zapada i njene posledice. Primer Rusije" u prevodu Slobodana Damnjanovića upravo objavljena na srpskom tržištu u izdanju kuće "Albatros plus".

- Sa sve većim forsiranjem privrednog rata protiv Rusije sve je veća i opasnost od oružanog sukoba. Jer, kada je o ruskoj privredi reč, gotovo i da nema više šta da se sankcioniše. Sledeća pretnja može biti samo rat - kaže za "Novosti" Hofbauer.

On je u mejnstrim evropskim medijima često optuživan da je teoretičar zavere, čak i ruski agent uticaja, iako u svojim mnogobrojnim knjigama navodi samo proverljive činjenice i podatke koji se nalaze u istim glasilima, ali u odgovarajućoj političkoj intepretaciji. Međutim, u slučaju ove knjige na Hofbauerovu stranu stali su i zapadni mejnstrim ekonomisti, jer se situacija otima kontroli i ide u opasnom smeru.

Egzaktni podaci pokazuju da najveća žrtva sankcija usmerenih protiv Rusije - Evropska unija, naročito Nemačka čija privreda trpi strahovite posledice zbog gubitka jeftinih ruskih energenata i ogromnog tržišta. Dok siromašenje građana Nemačke podstiče rast sve ekstremnije desnice, kancelar Merc kao rešenje problema nudi naoružavanje i najavljuje vojnu pomoć Ukrajini koja produžava rat unedogled. To neprijatno podseća na period između dva svetska rata kada je Nemačka zbog sankcija osiromašila, što je podstaklo uspon nacionalsocijalista i dolazak Hitlera na vlast, a koji su takođe nudili militarizaciju kao rešenje.

- Situacija u Nemačkoj zaista pomalo podseća na situaciju tridesetih godina. Naoružavanje je skup poduhvat, koji izaziva nedostatak novca za socijalnu i zdravstvenu zaštitu, infrastrukturu, pad životnog standarda. Zašto onda u Nemačkoj sada imamo fenomen da je za naoružavanje odobrena suma od 100 milijardi evra mimo budžeta, a EU oslobađa za istu svrhu 500 mijardi evra mimo mastrihtskih kriterijuma? Zašto se forsira naoružavanje? Odgovor je u logici koja kaže da se u vojnoj industriji kapital najbrže oplođuje. Zamrzivač ili frižider traju 10-15 godina, a bomba se potroši za tren i odmah kupujete sledeću. Naravno da Evropljani ne žele u rat, ali administracija u Briselu ih očigledno gura u sukob. Veliki je problem što Evropsku komisiju biraju pojedinačni premijeri zemalja članica EU. Oni su izvršna, a biraju telo koje ima zakonodavnu vlast, što je nedopustivo. Jedan stručnjak za međunarodno pravo je to prokomentarisao: "Ako bi EU zatražila prijem u Evropsku uniju, ona ne bi bila prihvaćena jer ne ispunjava osnovne kriterijume" - kaže Hofbauer.

U knjizi on iznosi dugu istoriju primene privredno-ekonomskih sankcija, od antike kada je Atina zabranila spartanskim saveznicima korišćenje luka, što je dovelo do tridesetogodišnjeg Peloponeskog rata, do privrednog rata Zapada protiv Rusije.

- "Ruiniranje" Rusije, kako je to formulisala nemačka ministarka inostranih poslova kao svoj glavni cilj, olakšalo bi ekonomski prodor na Istok zapadnih koncerna kojima bi dobro došlo da se za male pare dokopaju ruskih preduzeća. Prosečan narodni poslanik EU postavlja sebe iznad ruskih kolega, koje nikada nije lično sreo. On se ponosi svojim "evropskim vrednostima", koje se sastoje u seksualnom diverzitetu, biciklističkim stazama, političkoj korektnosti, u jelima bez mesa i slično. Dok u njegovom izbornom okrugu većina birača ovim vrednostima ne pridaje posebnu pažnju, u Briselu i Strazburu misle, veličajući sami sebe, kako su te vrednosti u stanju da spasu svet. Za rusku kulturu oni imaju samo prezir, a za rusku politiku samo mržnju - ukazuje Hofbauer.

Legitimitet privrednom ratu dala je posle Velikog rata povelja Društva naroda, navodi Hofbauer:

- Vudrou Vilson, predsednik Sjedinjenih Država, neposredno posle završetka ratnih dejstava zalagao se za novo oružje: privredne sankcije trebalo je da za sva vremena ukinu upotrebu grube sile u međunarodnim odnosima. "Sankcije su", napisao je Vilson 14. februara 1919. u svom nacrtu za osnivanje Društva naroda, "moćnije od rata. Apsolutna izolacija treba da naciju urazumi kao što davljenje svakom čoveku oduzima nagon za borbom. Ekonomska privreda jeste mirno, smrtonosno sredstvo kome ne treba nikakva sila". Već sam nagoveštaj, odnosno predviđanje da su privredne sankcije moćnije od rata i da mogu da dovedu do stradanja i smrti ljudi, rađa sumnju u mirovne motive američkog predsednika. Vilsonova ideja je usvojena u Pariskom ugovoru koji je doveo do osnivanja Društva naroda. Jedan od faktora slabosti Društva naroda bila je i činjenica da mu glavni zastupnik "održavanja mira pomoću privrednog rata", SAD, nikad nisu pristupile. Time je otklonjena mogućnost da ova zemlja zbog vojne agresije bude podvrgnuta privrednoj izolaciji.

On je obradio prinudne mere u više vidova naglašavajući da njihovo uspostavljanje traži ogromnu moć. Posle Drugog svetskog rata takvu moć su imale zemlje koje su se mogle nabrojati "na prste jedne ruke", a posle rušenje Berlinskog zida "bio je dovoljan i jedan prst":

- Desetine režima sankcija Transatlantske osovine, uvedenih posle Drugog svetskog rata, dovele su do milionskih žrtava u perifernim državama globalnog juga. Ipak, privredni ratovi koji se vode protiv velikih zemalja sa otpornim i potencijalno autarhičnim ekonomskim strukturama osuđeni su na neuspeh. Tada željeni efekat menja smer, i one koji uvode sankcije u najmanju ruku pogađa isto kao i one protiv kojih su uvedene.

On podseća da se to moglo videti već u napoleonovskoj blokadi Velike Britanije uvedene 1806. koju ruski car nije poštovao. Napoleon je tada odlučio da napadne nepokornu Rusiju, što ga je dovelo do propasti. Otporna snaga ruske države bez obzira na društveno uređenje, neprestano je na oštrim probama.

- Rusija, takođe i u vidu Sovjetskog Saveza, proteklih 100 godina stalno se nalazi pod pritiskom Zapada. Posle propasti vojnog pohoda protiv boljševika zapadni saveznici su u oktobru 1919. doneli odluku da na evropskim i sibirskim granicama Rusije uspostave privrednu blokadu. Posle zajedničke pobede nad hitlerovskim fašizmom, zapadni saveznici su već u proleće 1948. uveli embargo pod skraćenicom KOKOM koji je sve do 1990. zabranjivao izvoz napredne tehnologije na tržišta Istočnog bloka. Kada je 29. aprila 2014. EU uvela prve prinudne mere protiv ruske privrede završila se šesnaestomesečna faza slobodnog privrednog prometa sa Rusijom koja je tek u decembru 2012. primljena u Svetsku trgovinsku organizaciju. Potom su antiruske sankcije SAD i EU prerasle u veliki trgovinski rat kome nema premca u istoriji - navodi Hofbauer.

Dobit za Ameriku i Kanadu

- ZEMLjE sa ove strane Atlantskog okeana trpe veliku privrednu štetu, dok Sjedinjenim Državama i Kanadi antiruske sankcije ne samo što nisu nanele štetu već su od njih imale i određene koristi. Dok su države-članice EU u odnosu na 2013, dakle pre prvog talasa sankcija, izvoz u Rusiju smanjile za 51 odsto, a uvoz iz nje za 36 odsto, te cifre za SAD i Kanadu iznose 2,5 odsto, odnosno 4,8 odsto. Sa nastavljanjem obračunavanja, a posebno posle eksplozije na gasovodu "Severni tok", američki gasni džinovi postali su veliki dobitnici - pojašnjava Hanes Hofbauer.

Analiza 21 paketa kaznenih mera

KNjIGA "U privrednom ratu" veliku pažnju posvećuje događajima kojima su posle 2014. upravljali Vašington i Brisel u nastojanju da unište Rusiju, o čemu su kao krajnjem cilju često govorili neki zvaničnici EU, kaže autor:

- Dvadeset jedan paket sankcija Evropske unije, koliko je uvedeno do zaključenja knjige, pažljivo je opisan i analiziran. U to spadaju i konfiskacija koja se u EU eufemistički naziva "zamrzavanje" novca Ruske centralne banke, isključenje ruskih banaka iz SVIFT sistema, kao i borba za naftu i gas. Pored žestokog ekonomskog obračunavanja pojavile su se i prateće geopolitičke, kulturne, sportske i infrastrukturne sankcije. Obradio sam i moskovsko protivoružje i globalne posledice velikog privrednog rata. Povlačenje zapadnih koncerna nastalo zbog politike sankcija EU otvorilo je prostor za supstituciju uvoza i za nova tržišta. Rusija je naterana da ekonomski stane na sopstvene noge a ruski kapital se, pored kineskog i indijskog, razvija na domaćem tržištu.

Izvor

[Brok]

Mark Rubio: Sankcije Rusiji dovele bi do toga da odustanu od pregovora o okončanju rata

20.05.2025.

Vašington – Ako bi Sjedinjene Američke Države uvele sankcije Rusiji, to bi moglo da dovede do toga da Rusija odustane od razgovora o potencijalnom okončanju rata u Ukrajini, izjavio je danas američki državni sekretar Marko Rubio.

''Predsednik (SAD Donald) Tramp veruje da ako bismo sada pretili sankcijama, Rusi bi prestali da razgovaraju i postoji vrednost u tome što uspevamo s njima da razgovaramo i dovedemo ih za pregovarački sto'', rekao je Rubio na saslušanju pred Komitetom za spoljne poslove američkog Senata, prenosi Si-En-En.

On je ocenio da ruski predsednik Vladimir Putin nije dobio ''niti jedan ustupak'' od Trampove administracije. Rubio je danas govorio pred dva komiteta Senata o različitim temama, uključujući pitanje pomoći Pojasu Gaze, privremenom raseljavanju Plaestinaca iz te enklave, preseljenju južnoafričkih belaca, sirijskoj vladi druga pitanja, prenosi Tanjug.

Izvor

[dzumba]

А које су то санкције које би Русију погодиле више него ове које сада има? И то тако да би брзо пристала на све оно што Запад тражи? Да Русију блокирају, херметички изолују  на копну, мору и ваздуху? Ако би то урадили (колективни Запад), сумњам да би то ико осим земаља Запад подржао. Осим наведеног тако нешто би сигурно било истоветно објави рата. А то не би било баш паметно.

[Boro Prodanic]

„Kompenzacija za pruženu pomoć“: Amerika se sprema da kopa litijum u Ukrajini
   
Ukrajinske vlasti su preduzele prve korake za početak istraživanja jednog od nalazišta litijuma u ​​zemlji, prvog konkretnog projekta u okviru sporazuma o mineralima, potpisanog sa Sjedinjenim Državama pre više od mesec dana, objavio je „Njujork tajms“, pozivajući se na dva ukrajinska zvaničnika.

Prema njihovim rečima, ukrajinska vlada je u ponedeljak prihvatila da počne sa pripremama za objavljivanje tendera za proizvodnju litijuma na nalazištu Dobra. To se smatra prioritetom u okviru novog sporazuma o strateškom partnerstvu u oblasti kritičnih mineralnih resursa.

Potencijalni učesnik na tenderu je energetska kompanija „TehMet“ (delimično u vlasništvu američke vlade) i američkog milijardera Ronalda Laudera, koji je blizak predsedniku Donaldu Trampu. Oni se zalažu za pristup nalazištu Dobra od 2023. godine.

Prema prethodno postignutom sporazumu, polovina prihoda od vađenja minerala biće prosleđena zajedničkom američko-ukrajinskom investicionom fondu. Planirano je da se ova sredstva reinvestiraju u ukrajinsku ekonomiju, dok će Sjedinjene Države zadržati deo profita. Predsednik Tramp je ovu šemu nazvao kompenzacijom za pruženu pomoć.

Izvor

[Boro Prodanic]

Zašto se „Blek rok” povlači iz Ukrajine

Konferencija o obnovi Ukrajine, održana u Rimu, završena je bez konkretnih finansijskih obećanja, piše „Dejli telegraf“.

Glavna neprijatna činjenica je da je uoči događaja američki investicioni gigant „Blek rok” odbio da nastavi učešće u projektu obnove.

Ranije je ova korporacija igrala ključnu ulogu u privlačenju sredstava za takozvani Fond za oporavak Ukrajine, koji je trebalo da postane analog „Maršalovog plana“ za posleratnu Ukrajinu.

Godine 2023, nakon sastanka svog generalnog direktora Larija Finka i ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog, „Blek rok” se obavezao da će koordinirati napore investitora i pomoći da razvije investicionu strategiju. Na konferenciji u Rimu, očekivalo se da će „Blek rok” objaviti da je prikupio milijarde dolara od zapadnih banaka i privatnih investitora.

Međutim, uoči samita postalo je poznato da ovaj inesticioni gigant uopšte odbija da učestvuje u projektu. Prema objašnjenjima analitičara, to je zbog politike predsednika SAD Donalda Trampa prema Ukrajini, koji teži da okonča rat pod uslovima nepovoljnim za Kijev.

Jedan od inicijatora fonda, australijski milijarder Endru Forest, već je izrazio sumnje u preporučljivost ulaganja u ukrajinsku obnovu pod uslovima „mira nametnutog Kijevu“.

Trenutno nije jasno ko i kako će koordinirati prikupljanje sredstava za Ukrajinu. Razmatraju se alternativni predlozi Francuske, ali bez američke podrške njihova implementacija je upitna, komentariše se ova situacija.

Ranije je Blumberg pisao da je, sa Trampovim dolaskom na vlast, „Blek rok” prestao da traži investitore za fond za oporavak Ukrajine.

Kijev za poslednjih šest meseci dobio manje od polovine sredstava namenjenih za obnovu zemlje ove godine.

Portparol kompanije rekao je da je firma završila svoj besplatni savetodavni rad o fondu za razvoj Ukrajine 2024. godine i da trenutno nije angažovana ni u kakvom aktivnom mandatu sa ukrajinskom vladom.

"Jedini razgovori koji vode naše donošenje odluka su oni sa našim klijentima", dodao je portparol.

Fond, koji je trebalo da bude predstavljen na Konferenciji o oporavku Ukrajine u Rimu, bio je blizu obezbeđivanja početne podrške od entiteta koje podržavaju vlade Nemačke, Italije i Poljske, rekli su izvori.

Vlada Sjedinjenih Američkih Država je bila „značajno odsutna” među podržavaocima fonda, a budućnost projekta je sada neizvesna, jer Francuska radi na predlogu fonda koji bi zamenio otkazanu inicijativu kompanije „Blek rok”, ali nije jasno koliko će novi plan biti efikasan bez podrške SAD, rekli su izvori.

Fond za razvoj Ukrajine bio je na dobrom putu da obezbedi najmanje 500 miliona dolara od zemalja, razvojnih banaka i drugih dobavljača grantova, zajedno sa dve milijarde dolara od privatnih investitora, rekao je prošle godine potpredsednik kompanije Filip Hildebrand, koji je bio među finansijerima koji su vodili diskusije.

Hildebrand.je tada izjavio da bi konzorcijum investitora mogao da pokrije barem 15 milijardi dolara radova na obnovi Ukrajine. Svetska banka je procenila u februaru da bi obnova porušene zemlje mogla da košta više od 500 milijardi.

„Blek rok” kontroliše imovinu ukupne vrednosti preko deset biliona dolara,  što je preko tri puta više od BDP Francuske i oko 20 puta od BDP Ukrajine.

Među akcionarima kompanije su najbogatije porodice u Sjedinjenim Državama i Evropi, kao što su Meloni, Rotšildi, Dipon i Rokfeleri. Njihovi preci su osnovali Federalne rezerve SAD, a „Blek rok” trenutno upravlja Fed-ovim programima kupovine korporativnih obveznica. Dakle, oni su pravi gospodari političara koji vode zapadne zemlje.

„Blek rok” je 2023. godine potpisao „investicioni sporazum“ sa Zelenskim koji mu omogućava da realno preuzme najatraktivniju imovinu Ukrajine: od železnica i električne mreže do fabrika i poljoprivrednih preduzeća.

Američki poljoprivredni giganti takođe nisu stajali po strani, već kontrolišu bezmalo polovinu ukrajinskih oranica.

Portparol "Blek roka" je izjavio da je firma 2024. završila posao pro bono savetovanja oko Fonda i trenutno nema "aktivni mandat" kod ukrajinske vlade.

U prevodu, ova kontrovezna firma čeka rasplet i ne želi da „baca pare u vetar”.  Tramp je malo uzdrmao sve planove, ne samo ovoj kompaniji.

Izvor

[Boro Prodanic]

Merc traži da Rusija plati Ukrajini štetu od 500 milijardi evra

Na međunarodnoj konferenciji o obnovi Ukrajine u Rimu, nemački kancelar Fridrih Merc izjavio je da bi Rusija trebalo da nadoknadi oko 500 milijardi evra za štetu nastalu tokom sukoba.

On je pozvao da Moskvi ne bude omogućen pristup sopstvenoj zamrznutoj državnoj imovini dok se takva nadoknada ne ostvari.

Merc je u obraćanju učesnicima naveo da se šteta meri u stotinama milijardi evra i pozvao međunarodne partnere da pronađu način za uspostavljanje odgovarajućeg mehanizma. Jedna od opcija koju EU razmatra već mesecima jeste korišćenje sredstava ruske Centralne banke koja su zamrznuta širom Zapada.

Moskva je brzo odgovorila. Portparol ruskog Ministarstva spoljnih poslova uzvratio je komentarom o restauraciji umetnina iz Drezdena, koju su svojevremeno obavljali sovjetski stručnjaci, uz sugestiju da bi Merc mogao lično da preuzme trošak tog procesa.

U Briselu i drugim centrima EU pitanje upotrebe zamrznutih sredstava još uvek ostaje pravno nejasno. Iako postoji politička volja, brojne zemlje ukazuju na moguće posledice po poverenje u globalni finansijski sistem.

Ova rasprava izlazi iz okvira same obnove i dotiče dublje dileme o tome kako se u savremenim međunarodnim odnosima definiše odgovornost za materijalnu štetu i ko donosi odluke kada pravila nisu u potpunosti jasna.

Izvor

[kumbor]

Ова Мерцова идеја  је обична уцена, а крајњи исход је легализација разбојничке крађе руских новчаних актива.

[Istria 052]

Ова Мерцова идеја  је обична уцена, а крајњи исход је легализација разбојничке крађе руских новчаних актива.

Priča za unutrašnjo političke prilike. Inače, pucanj u prazno. Za tako nešto, u najmanju ruku, treba konsenzus u EU.