T-26, laki tenk

[Rade]

Vikersov 6-tonski tenk predstavlja model tenka koji je imao najviše uticaja na razvoj tenkova u periodu između dva svetska rata. Izvožen je u brojne zemlje širom sveta i inspirisao mnoge konstruktore tenkova. Najvažnije, licencno je proizvođen u Sovjetskom Savezu kao laki tenk T-26. Tenk T-26 je juna 1941. bio najmasovniji tenk sovjetskih oklopnih snaga. Međutim, po kvalitetu je bio daleko od savremenih tenkova tog doba, tako da su sovjetske oklopne snage bile dosta osakaćene u pogledu oklopnih snaga. Dodatno oslabljeni problemom održavanja, nedovoljno obučenih posada, tenkovi T-26 nisu predstavljali veliki problem za nadolazeće nemačke tenkove. Tenkovi T-26 su već 1942. bili retki na bojištu; nekoliko stotina komada je ostalo izolovano na sovjetskom Dalekom istoku, koji su u završnim operacijama protiv japanskih snaga u Mandžuriji doživeli svoj moment slave.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{T-26 Mодел 1933}

Razvoj

Britanska kompanija za proizvodnju naoružanja Vickers-Armstrong se bavila projektovanjem i proizvodnjom tenkova još od kraja Prvog svetskog rata. Tokom dvadesetih godina je proizvodila tankete i lake tenkove, sa namerom da ih izvozi u druge zemlje. Britanija je imala reputaciju pionira u mehanizovanju svojih oružanih snaga, kao i u projektovanju borbenih oklopnih vozila. Krajem dvadesetih, sa ciljem proširenja asortimana, kompanija razvija svoj 6-tonski tenk, poznat i pod oznakom Mark E. Prototip je predstavljen javnosti 1928. godine. Reklamna brošura ga opisuje kao „najbolju moguću kombinaciju vatrene moći, pokretljivosti i oklopne zaštite“. Kupcima je ponuđeno nekoliko verzija, uključujući i Type A „čistač rovova“, sa dvostrukom kupolom naoružanom mitraljezima i TypeB „tenk za vatrenu podršku“, sa jednom kupolom naoružan kratkocevnim topom 3-funtašem, kalibra 47 mm. Tenk je bio lako oklopljen; maksimalna debljina oklopa je iznosila 13 mm, a u poređenju sa tenkovima iz Prvog svetskog rata imao je dobru pokretljivost van puteva. Britanska armija je prilikom testiranja ocenila ovaj tenk kao previše bučan i nedovoljno robustnim, odbivši da ga uvede u naoružanje.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Laki radio tenk T-26 Model 1933 na Crvenom trgu povodom Prvomajske parade 1935. godine. Ovo je rana verzija jednokupolnog tenka sa farom i sirenom na levom boku tenka.}

Sovjetski Savez je pokrenuo proizvodnju tenkova 1920, počevši sa nekoliko ručno rađenih kopija tenka Renault FT. Nakon njega je usledio prvi serijski proizvođeni tenk, oznake T-18 (MS-1), skromno unapređeni Renault FT. Krajem dvadesetih godina je razvijen čitav niz novih tenkova, što je bio odgovor na ambiciozni plan mehanizovanja Crvene armije. Kupovina tenka Renault NC je dovela do razvoja sovjetskog derivativa, oznake T-19. Revolucionarni vojni savet je avgusta 1930. izdao protokol kojim je pokrivena proizvodnja tenkova u periodu 1931-33, a prema kome je trebalo proizvesti 6 970 oklopnih vozila, među kojima 1 100 tanketa K-25, 4 270 lakih tenkova T-19/T-20 i 1 600 srednjih tenkova T-24. Da bi imali predstavu koliko je ovaj plan bio ambiciozan, treba naglasiti da je u ovom periodu ukupna proizvodnja tenkova na svetskom nivou iznosila jedva 900 tenkova.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Vežba oklopnih jedinica 1933. godine; uočavaju se dvokupolni tenk T-26 i njegov prethodnik, laki tenk MS-1}

Kako Sovjeti u to doba nisu uspevali da proizvedu kvalitetne tenkove, Revolucionarni vojni savet je 1929. formirao komisiju koju je uputio u obilazak evropskih i američkih proizvođača naoružanja, sa ciljem kupovine projekta modernih tenkova. Komisiju su predvodili načelnik Uprave za mehanizaciju i motorizaciju, Inokentije Halepski i projektant tenkova Semjon Ginzburg. Među fabrikama koje su Sovjeti posetili našli su se nemačke kompanije Krauss-Maffei i Linke-Hofmann, francuske Somua, Schneider i Citroën, čehoslovačka Škoda, britanska Vickers i američke kompanije Christie, Cunningham i Timken. Najveći utisak na komisiju je ostavila kompanija Vickers, pošto je imala na raspolaganju za prodaju više projekata tenkova. Sovjetski Savez se odlučio da kupi 26 tanketa Carden-Loyd Mark VI, osam lakih amfibijskih tenkova, 15 6-tonskih tenkova Mark A i 15 srednjih tenkova Mark IIA. Ugovori za ove tenkove, zajedno sa pripadajućim rezervnim delovima i tehničkom pomoći vredeo je 205 000 funti. Ugovor za kupovinu 6-tonskog tenka potpisan je 28. maja 1930, bez ikakvih problema pošto je ovaj model i bio predviđen za izvoz u druge zemlje. Međutim , ugovori za ostatak izabranih tenkova su morali da sačekaju do 1931, pošto su ti modeli bili uvedeni u naoružanje britanskih oružanih snaga i samim tim nije bio dozvoljen njihov izvoz. Isporuka 6-tonskih tenkova je započeta septembra 1930, a završena januara 1931. Lokalno su bili poznati pod oznakom V-26 („V“ za Vikers). Uprava za mehanizaciju i motorizaciju je bila zainteresovana za V-26 kao osnovu za mehanizovanje pešadijskih jedinica. U SAD su kupljena dva tenka Christie, koji su bili namenjeni za mehanizaciju konjičkih jedinica. Glavni rival tenka V-26 bio je laki tenk T-19, koji je bio razvijen u sovjetskom konstruktorskom birou i lenjingradskoj fabrici Boljševik. Ova fabrika je nastala od fabrike Obukov, koja je bila jedna od najstarijih i najiskusnijih ruskih fabrika (arsenala) odgovornih za pomorsko naoružanje i artiljeriju. Ova fabrika je bila odgovorna za skoro svu sovjetsku proizvodnju tenkova dvadesetih godina, među kojima i za laki tenk T-18/MS-1.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Primerak dvokupolnog tenka T-26 Model 1931, izrađen zakovicama. Ovaj primerak se nalazi u Memorijalnom muzeju (Poklonaja gora), a u muzej je dospeo nakon što je 1989. izvučen iz reke Neve kod sela Nevskaja Dubrovka.}

Semjon Ginzburg je dobio zadatak da izvrši procenu tenka V-26. U njegovom izveštaju ministru odbrane, početkom 1931, stajalo je da je V-26 bio superiorniji u odnosu na predloženi tenk T-19, ali da bi najbolje rešenje bio tenk koji bi nastao tako što bi se najbolja konstruktivna rešenja sa oba tenka ugradila u novi, hibridni, tenk oznake TMM. Uprava za mehanizaciju i motorizaciju je bila skeptična po pitanju tehničkih performansi tenka T-19, što je uz cenu koštanja tenka od 96 000 rubalja učinila da se odluče za V-26 koji je koštao 42 000 rubalja. Halepski je odgovorio Ginzburgu da Sovjetski Savez raspolaže obaveštajnim podacima da Poljska takođe planira uvođenje Vikersovog 6-tonskog tenka i Kristijevog tenka u naoružanje, te da bi uz britansku i francusku pomoć do kraja godine mogli da raspolažu sa oko 300 6-tonskih i 100 Kristijevih tenkova. Ova netačna procena neprijateljskih snaga primorala je Halepskog da odmah predloži hitan ulazak tenka T-26 u serijsku proizvodnju, pošto bi rad na hibridnom tenku V-26/T-19 zahtevao mnogo vremena. Uprava za mehanizaciju i motorizaciju je odobrila Ginzburgu nastavak rada na hibridnom tenku, nazvanom TMM-1, koji je kombinovao Vikersovo vešanje, oklopno telo tenka T-19 i američki motor Hercules. Ispitivanja novog tenka su započeta februara 19332, ali kako nije bio dovoljno superioran u odnosu na Vikersov tenk, nije dalje razmatran. Sovjeti su 13. februara 1931. uveli u naoružanje tenk V-26, pod oznakom T-26. Fabrika Boljševik je dobila naređenje da 1931, uz pomoć obližnjih lenjingradskih fabrika, proizvede 500 tenkova. Prvih deset tenkova, koji su iz fabrike izašli juna 1931, proizvedeno je od niskougljeničnog čelika. Bili su skoro identični Vikersovom tenku, s razlikom što su bili naoružani sovjetskim mitraljezima DT kalibra 7,62 mm. Prava serijska proizvodnja je započela avgusta 1931, sa modifikovanom kupolom, nešto pomerenom ka zadnjem delu tela tenka. Do kraja godine, od planiranih 500, proizvedeno je svega 120 tenkova. Crvena armija je od njih 120, primila 100 primeraka, odbacivši dvadeset komada kao škart.

Sovjetska industrija je imala velike poteškoće u prilagođavanju industrije masovnoj proizvodnji tenkova moderne konstrukcije. Fabrika Ižorski nije mogla da proizvede oklopne ploče debljine 13 mm, čak su i oklopne ploče debljine 10 mm imale previše nedostataka. Motori su bili bučni i prebrzo otkazivali, guma je otpadala sa točkova, a opruge na sistemu vešanja su se često lomile.

Revolucionarni vojni savet je 1932. izdao „Veliki tenkovski program“, koji je kao kratkoročni cilj postavio proizvodnju 3 000 tenkova T-26. Kako bi obezbedili uslove za izvršenje ovog programa, Sovjeti su započeli izgradnju nove fabrike tenkova u Lenjingradu, koju su nazvali po ministru odbrane Vorošilovu. Semjon Ginzburg je postavljen za šefa konstruktorskog biroa u fabrici, nazvanog OKMO. Fabrika Ižorski je započela radove na usvajanju tehnologije izrade tenkovskih kupola varenjem, umesto dotadašnjeg sistema spajanja ploča zakivcima. Međutim, nedostatak adekvatnih alata i obučenog ljudstva imala je za posledicu da se deo kupola i oklopnih tela izrađivao varenjem oklopnih ploča, deo zakivcima, a deo se izrađivao kombinovano, varenjem i zakovicama.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Dobar primer primene različitih načina spajanja materijala. Na ovom tenku su zadnji i bočni deo izrađen varenjem, dok su prednji deo tela i kupole izrađene zakovicama.}

Crvena armija je tražila da T-26 bude snažnije naoružan, tako da se od početka radilo na tome da svaki peti tenk u desnoj kupoli dobije top PS-1 Gočkis kalibra 37 mm, koji je bio sovjetska kopija francuskog topa Hotchkiss. U toku su bili i radovi na topu PS-2, koji je bio unapređena verzija topa PS-1, sa dužom cevi. Treća opcija se odnosila na ugradnju novog topa modela B-3, kalibra 37 mm, koji je bio licencno proizvođen top kompanije Rheinmetall, kalibra 37 mm. U vreme izbijanja Drugog svetskog rata, Sovjeti su raspolagali sa 1 627 tenkova T-26 sa dve kupole, od kojih je 450 bilo naoružano topom, većinom modelom PS-1, ali je verovatno 20-30 tenkova bilo naoružano topom B-3. Razmatrana je i ugradnja bestrzajnog topa, koja je zbog nepovoljnog načina punjenja oruđa – odbačena.

Unapređena vatrena moć

Uprava za mehanizaciju i modernizaciju je zapazila Vikersov 6-tonski tenk za vatrenu podršku (Type B), naoružan 3-funtašem, ali je ipak smatrala da je tenku za vatrenu podršku neophodno snažnije naoružanje. Kao poželjno naoružanje za ovaj tenk viđen je ili pukovski top Model 1927, kalibra 76 mm, ili novi tenkovski top kalibra 76 mm, Model 1927/32. Tokom 1932. su izrađena dva modela kupola; Direnkova A-43 i Ginzburgova T-26-4.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Jednokupolni laki tenk T-26 Model 1933, eksponat Centralnog muzeja oružanih snaga u Moskvi}

Kupola A-43 je imala nedostatak koji se ticao skučenog i neefikasnog prostora, tako da je urađena probna serija od pet kupola modela T-26-4. Tokom ispitivanja septembra 1934, došlo je do eksplozije projektila kalibra 76 mm unutar kupole, što je za posledicu imalo smrt cele tenkovske posade i prestanak rada na projektu. Interesantno je da je ova kupola kasnije rekonstruisana i ugrađivana na tenkove serije BT. Uporedo sa radom na tenku za vatrenu podršku, Uprava za mehanizaciju i motorizaciju je predložila izradu verzije T-26 lovca tenkova, naoružan snažnijim topom u jednoj kupoli. Očigledan izbor je bio top B-3 kalibra 37 mm. Ginzburg je predložio da se ovakav tenk uvede kao standardni tenk sovjetskih oružanih snaga, ali je Tuhačevski nastavio sa favorizovanjem tenka sa dve kupole i dva mitraljeza, kakav se već nalazio u proizvodnji. Fabrika Ižorsk je predložila novu cilindričnu kupolu sa topom B-3, koja se mogla ugraditi na obe vrste tenkova: i na T-26 i na BT. Sekundarno naoružanje je činio mitraljez DT. Testirane su i varena i kupola izrađena zakovicama, ali kako se varena kupola pokazala kao osetljiva na mitraljesku vatru – odbačena je. Nakon ispitivanja izvršenih u periodu septembar – oktobar 1932, Uprava za mehanizaciju i motorizaciju je prihvatila projekat kupole sa proširenjem u zadnjem delu, gde bi se mogla smestiti dodatna municija ili radio uređaj. Kako je Crvena armija bila zadovoljna Rheinmetall-ovim topom Model 1930, kalibra 37 mm, razmatrana je mogućnost adaptacije ovog topa za upotrebu kao univerzalnog pratećeg topa pešadijskih jedinica, kojim će se moći voditi protivoklopna borba, ali i pružati bliska vatrena podrška. Za ovaj drugi zadatak, bilo je neophodno razviti bolju municiju. Na bazi nemačkog topa u Sverdlovsku je razvijen top oznake 19-K, kalibra 45 mm i nova granata koja je imala 118 grama eksploziva u odnosu na svega 25 grama u granati kalibra 37 mm. Ovaj top je uveden u naoružanje Crvene armije maja 1932, kao protivtenkovski top kalibra 45 mm, Model 1932. Tenkovska verzija topa, oznake 20-K, je prvi put ugrađena u tenk marta 1933. Proizvodnja nove kupole je započeta u proleće 1933, ali zbog kašnjenja proizvodnje topova sve do juna nije bilo ugradnje topova u tenkove. Periskopske nišanske sprave su bile spremne u poslednjoj četvrtini 1933, što je dalje odložilo prijem tenkova u jedinice Crvene armije. Ova verzija tenka se često označava sa T-26 Model 1933, mada je to oznaka usvojena od strane istoričara. Istovremeno, dva serijska modela tenka T-26 su jednostavno označavana kao „dvokupolni“ i „jednokupolni“ T-26. Proizvodnja jednokupolnog tenka T-26 bila je sputana dečjim bolestima novog tenkovskog topa kalibra 45 mm. To je delimično bilo usled loših standarda u proizvodnji, koji su imali za posledicu kvarove na zatvaraču.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Popuna gorivom u tenkovskom bataljonu tokom vežbe 1936. godine. Tenkovi na fotografiji su uobičajena mešavina kakva se viđala u jedinicama: linijski tenk T-26 naoružan topom kalibra 45 mm, radio tenk T-26 i dvokupolni T-26.}

Politička paranoja kakva je vladala u Sovjetskom Savezu dovela je do toga da se u svemu vidi sabotaža, tako da su preteče NKVD i KGB oformili specijalnu „šaražku“ u Kalinjinskoj fabrici broj 8 u Sverdlovsku. U ovaj specijalni konstruktorski biro/zatvor postavljeni su na rad konstruktori optuženi za sabotažu. Unapređena verzija topa kalibra 45, označena sa Model 1932/34, ušla je u proizvodnju decembra 1933, čime su rešeni problemi pouzdanosti topa. Gotovo odmah su pokrenuti radovi na unapređenju tenkovske kupole. Prva veća izmena je bila ugradnja ventilatora i oklopnog kućišta ventilatora na kupoli, pošto su uvideli da kada se gađa iz tenka dolazi do otežanog disanja i gušenja članova posade. Uprava za mehanizaciju i motorizaciju je 1933. odobrila ugradnju novog tenkovskog radio uređaja oznake 71-TK-1. Tenkovi sa ugrađenim radio uređajem su se razlikovali po anteni u obliku potkovice, pričvršćene po obodu kupole. Prvi tenkovi sa ovim radio uređajem i antenom su prikazani 7. novembra 1933. na paradi na Crvenom rgu. Ovi tenkovi nisu imali posebnu oznaku, ali su nazivani „radio tenkovima“ za razliku od ostalih, „linijskih“ tenkova.

Tokom proizvodnje je izvršeno više manjih izmena na kupoli za top kalibra 45 mm. Tako su 1935. na kupolu doddata „borbena svetla“ i montaža za mitraljez na zadnjem delu kupole, 1936. ugradnja za protivavionski mitraljez itd.

Prvo vatreno krštenje, Španija

Laki tenk T-26 je debitovao u Španskom građanskom ratu, 1936. godine. Staljin se složio da se Španiji proda raznovrsno naoružanje i vojna oprema, među njima i tenkove, kako bi ojačali španske republikanske snage. Prva pošiljka od 50 tenkova T-26 Model 1933 stigla je u Španiju oktobra 1936. i odmah je uvedena u borbu; posade su bile mešovite, sovjetske dobrovoljačke i na brzinu obučene španske posade… Prva veća upotreba republikanskih tenkova T-26 odigrala se u jutro 29. oktobra 1936, kada je četa od 15 tenkova podržala napad dve pešadijske brigade na položaje italijanskih i španskih nacionalističkih snaga kod sela Seserija, na južnom prilazu Madridu.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Laki tenkovi T-26 u Španiji}

Kako nije bilo ugovorenog sadejstva između tenkova i pešadije, napad je bio neuspešan. U ovoj bici je došlo i do prvog međusobnog sukoba tenkova, kada su tenkovi T-26 uleteli u raspored italijanskih tanketa CV-3/35. T-26 su, naravno, bili superiorniji u odnosu na tankete. Novembra 1936. laki tenkovi T-26 se po prvi put sreću sa novopristiglim nemačkim lakim tenkovima PzKpfw I. I u ovom sukobu, zahvaljujući boljoj probojnosti topa, T-26 odnosi pobedu. Sovjetski savetodavni tim je iz Madrida poslao izveštaj u kome je opisao učinak lakih tenkova T-26 kao odlučujući za odbranu Madrida.

Malobrojne republikanske oklopne snage su do sredine decembra 1936. bile gotovo utrošene, ne samo zbog gubitaka u borbi, već i zbog mehaničkih kvarova na tenkovima. Tenkovi koji su nastali na početku tridesetih godina jednostavno nisu imali  dug životni vek. Laki tenkovi T-26 su zahtevali srednji remont nakon 150 moto časova; gusenice bi nakon pređenih 500 milja bile skoro neupotrebljive. Tokom odbrane Madrida, republikanski tenkovi su do sredine decembra ostvarili preko 800 moto časova, što je bilo van svih propisa, što je svakako dodatno pogoršalo stanje ispravnosti tenkova. Neiskusne španske posade nisu umele da otklanjaju kvarove na tenkovima, a njihova neobučenost je uzrokovala česte kvarove na pogonskom delu. Bilo je posve jasno da se tenkovi ne mogu konstantno upotrebljavati u borbama, danju i noću kao pešadija, već da se moraju angažovati samo na najznačajnijim zadacima.

Sa intenziviranjem rata u Španiji, Staljin odlučuje da ojača španski kontingent drugom pošiljkom tenkova i posada. U Španiju je upućen kontingent od 56 novih tenkova T-26 i 200 Crvenoarmejaca (posade i specijalisti), na čelu sa kombrigom D. G. Pavlovim (Dmítriй Grigórьevič Pávlov). Nakon ovih snaga, koje su u Španiju stigle 26. novembra 1936, marta naredne godine stiže još 100 tenkova T-26. Sovjetski Savez je Španiji prodala ukupno 281 tenkova T-26 (poslednja grupa je stigla marta 1938. i u njoj su se našli tenkovi T-26 Model 1937).

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{U poslednjoj seriji isporučenih tenkova T-26 nalazili su se jednokupolni T-26 Model 1937, koji su na sebi imali i protivavionske mitraljeze P-40-UM na krovu kupole. Ovaj republikanski tenk su zarobili pripadnici Marokanskog korpusa Nacionalističkih snaga i bio je izložen sa ostalom zarobljenom opremom u San Sebastijanu 1938. godine.}

Nakon početnih uspeha u jesen 1936, uticaj tenkova T-26 je počeo da slabi. Sadejstvo između republikanskih pešadijskih i oklopnih snaga bilo je gotovo uvek nikakvo. Nije bilo nikakve saradnje niti zajedničke obuke snaga. Republikanci nisu mogli da priušte sebi da tenkove radi obuke povuku sa prve linije, dok sovjetski savetodavni tim nije hteo da troši dragocene moto časove na obuku tenkova sa pešadijom. Prva oklopna brigada (1.a Brigada Blindada) Pavlova je razbijena na više delova, ranga čete, koji su korišćeni za ojačavanje linija odbrane, nešto slično upotrebi francuskih tenkova u Prvom svetskom ratu.

Glavni neprijatelj tenkovima T-26 nisu bili tenkovi nacionalističkih snaga, već Rheinmetall-ov protivtenkovski top kalibra 37 mm, dobijen od Nemačke. Borbe oko Madrida u januaru i februaru 1937. odnele su 34 tenkova T-26, što je činilo skoro 70% republikanskih oklopnih snaga, i to uglavnom od dejstva protivtenkovskih topova. Sovjetski artiljerijski specijalist, G. I. Kulik (Grigóriй Ivánovič Kulík) je zabeležio da će protivtenkovski topovi očistiti bojište od tenkova na isti način kako su ga mitraljezi čistili od pešadije. Oklop lakih tenkova T-26 je jednostavno bio preslab za izvođenje borbenih dejstava u takvim okolnostima.

Sovjeti su u Španiji između ostalog naučili da ukoliko obezbede dobro održavanje tenkova, tenkovi će se dobro pokazati, ali su uvideli i dosta nedostataka na tenku, a koja se ne odnose na slabu oklopnu zaštitu. Preglednost iz tenka je bila vrlo slaba i bilo je teško identifikovati neprijatelja tokom bitke. Mnogim tenkovima je nedostajala periskopska sprava. Ventilacija kupole je bila takođe loša, što je bilo naročito izrađeno prilikom upotrebe naoružanja. Bez sumnje, najproblematičnija stavka na tenku bio je radio uređaj 71-TK-1. Ovaj model radio uređaja je zahtevao vrlo precizno podešavanje radne frekvencije, što je prilikom kretanja tenka bilo praktično nemoguće. Antena radio uređaja je bila osetljiva, tako da je posle nekoliko dana borbi najčešće bila neupotrebljiva. Zbog ovako izabranog radio uređaja, komandiri jedinica su najčešće pribegavali starom načinu komunikacije sa tenkovima: signalnim zastavicama. Međutim, ovaj način je otežavao komunikaciju, a posade neprijateljskih protivtenkovskih topova su vatru ubrzo skoncentrisali na tenk komandira.

Najčešći problem koji se javljao kada je u pitanju hodni deo bio je lom gusenica. Svećice na motoru su zahtevali često čišćenje i podešavanje, što je predstavljalo problem kada se ima u vidu način prilaska svećicama. Hladnjak je bilo lako oštetiti fragmentima artiljerijskih projektila, čak i streljačkim naoružanjem. „Rok trajanja“ tenka je bio stalan problem, koji je postajao veći usled manjka obučenih mehaničara i nedostatka radionica. Primera radi, od decembra 1937. do februara 1938, 104 tenkova T-26 je popravljano 586 puta za 65 dana borbi. Najveći deo popravki se odnosio na manje kvarove na motoru i gusenicama. Međutim, bilo je i 63 srednjih i generalnih remonta, 58 zamene motora, šest transmisija, 15 glavnih i 22 bočnih spojki. U prevodu, svakom drugom tenku je zamenjen motor za svega dva meseca izvođenja borbenih dejstava. Kako bi smanjili trošenje tenkova, Španci su se okrenuli upotrebi transportnih sredstava za prevoz tenkova sa jednog bojišta na drugo. Interesantno je da su i nacionalističke snage vremenom prihvatile T-26 kao svoj omiljeni tenk. U jesen 1937. su zarobili desetak tenkova T-26, koji su bili uvršteni u oklopne jedinice nacionalističkih snaga.

[Rade]

Izvoz lakih tenkova T-26

Sovjetski Savez tokom tridesetih godina nije mnogo učestvovao u izvozu naoružanja. Međutim, laki tenkovi T-26 su bili izuzetak. Kina je 1935. kupila 16 Vikersovih 6-tonskih tenkova, kojim su naoružali 1. i 2. tenkovski bataljon u Šangaju. Rat između Kine i Japana je izbio u leto 1937. Vikersovi tenkovi su izgubljeni već u drugoj polovini 1937.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Kineski T-26 tokom povlačenja 23. novembra 1944, tokom japanske ofanzive u provinciji Hunan}

Sovjetski Savez je imao sukoba  u pograničnom području sa japanskom Kvantunškom armijom još od 1934, a ozbiljne borbe su se odigrale 1938. kod jezera Hasan. Kao rezultat toga, Sovjeti odlučuju da pomognu Kini; pomažu joj u formiranju 200. mehanizovane divizije, a 1938. im prodaju 87 lakih tenkova T-26. Ova divizija se nalazila u jugoistočnoj Kini i upotrebljena je u borbenim dejstvima 1941-45.

Pored Kine i Španije, tenkovi T-26 su se našli i u Turskoj. Mala, probna serija tenkova T-26 Model 1931, sa dve kupole, je kupljena 1932, zajedno sa još nekoliko tanketa T-27. Jedan tenkovski bataljon je formiran 1934. i u njemu se našlo 64 tenkova T-26 i 34 oklopnih automobila BA-6. Ova sredstva će ostati u upotrebi sve do četrdesetih godina, kada su zamenjeni modernijim.

Modernizacija tenka T-26

Semjon Gunzburg je u jesen 1936. izneo preliminarne ideje za novu generaciju tenkova za podršku pešadije koji bi zamenili tenkove T-26. Međutim, sovjetska industrija tenkova je bila teško osakaćena u Staljinovim čistkama. Staljinove prve žrtve su bili visoki oficiri, komandanti jedinica Crvene armije, počevši od Tuhačevskog; Halepski je takođe ubijen. Tenkovski stručnjaci su bili sumnjivi zbog centralne uloge Tuhačevskog i Halepskog u mehanizaciji vojske, tako da se ludilo uskoro proširilo i u konstruktorske biroe i fabrike.

Izveštaji iz Španije su govorili o slabostima motora tenka T-26, za šta je okrivljena proizvodnja. To je dovelo do toga da su u fabrici br. 174 pale optužbe za izdaju, a Ginzburg i ostali su uhapšeni kao „neprijatelji naroda“. Za razliku od ostalih konstruktora tenkova, Ginzburg je imao sreće da ne bude streljan. Kao rezultat političke represije, proizvodnja tenkova u 1937. godini je pala na svega 550 tenkova, a razvoj novih modela tenkova je zaustavljen. Ginzburg je kasnije vraćen, ali je politička paranoja imala poguban uticaj na fabriku.

Radovi na nasledniku tenka T-26 su nastavljeni, ali je u međuvremenu postojeći tenk doživeo veći broj modifikacija, zahvaljujući iskustvu iz upotrebe u Španskom građanskom ratu. Tako je 1938. proizvedena nova kupola sa zakošenim oklopnim pločama. Motorni deo je donekle unapređen ugradnjom uvoznih startera, a snaga motora je povećana za 3 KS. Tenk je dobio i otvor za prinudni izlaz posade, kao i sistem vešanja sa debljim oprugama. Ova verzija tenka se negde sreće pod oznakom T-26 Model 1938, iako nije dobila zvaničnu oznaku. Izmenu je pretrpeo i poklopac hladnjaka, koji je sada postao otporniji na fragmente artiljerijskih granata, Molotovljeve koktele i bajonete. Novi poklopac, uveden u leto 1939, od strane tenkista ubrzo biva prozvan „zadnjica“.

Krajem 1938. izvršena je još jedna obimnija modernizacija tenka. Kako je bilo nemoguće izvršiti poboljšanje sveukupne oklopne zaštite tenka bez rekonstrukcije kompletnog tenka, bočni oklop tela tenka je povećan na 20 mm. Verzija sa dodatnim oklopom se pojavila tek na poslednjoj seriji tenkova T-26 Model 1938.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Ugradnja dodatnog oklopa na tenkove T-26, rezultat borbenih iskustava iz Zimskog rata.}

Kupola je ponovo pretrpela izmene, tako što je zamenjena blenda topa. Razvijena je nova nišanska sprava, sa stabilizatorom. Januara 1939. je uklonjen i mitraljez iz zadnjeg dela kupole. Bojevi komplet tenka je narastao na 186 projektila (165 u tenkovima sa radio uređajem). Komandir je dobio periskop kakav se već nalazio na tenkovima sa radio uređajem. Radio uređaj 71-TK-1 je zamenjen modelom 71-TK-3, a stara radio antena je januara 1939. zamenjena štap antenom. Vešanje je donekle unapređeno ugradnjom lisnatih opruga sa pet umesto dosadašnja tri lista. Verzija sa ovim „paketom opreme“ se označavala sa T-26-1, odnosno T-26 Model 1939.

Zamene za T-26

Kako bi proširili bazu za proizvodnju tenkova, Sovjeti su Staljingradsku fabriku traktora preorijentisali na proizvodnju tenkova T-26. Kao produkt ovog rada, mali tim konstruktora predvođen V.D. Vernerom iz Staljingradske fabrike traktora je predložio veliku rekonstrukciju šasije tenka, koristeći novi trup sa vešanjem zasnovanim na Kristijevom vešanju, a kakav je već korišćen na tenkovima BT serije. Prototip STZ-25 je testiran od februara 1939, a ubrzo je usledio i prototip STZ-35. Crvena armija nije izrazila previše interesovanja za ove prototipove, tako da je ministar odbrane oktobra 1939. otkazao dalji rad na njima.

Ginzburg je još uvek pokušavao da projektuje zamenu za T-26. Crvena armija je 1938.  testirala čehoslovački LT-35, a Ginzburg je kopirao vešanje Schneider-Brillé da bi ga ugradio u T-26M. Fabrika br. 185 je predložila modernizaciju tenka, nazvanu T-26-5, koja bi imala nov sistem vešanja, debljinu oklopa od 20 mm i motor snage 130 KS. Ova fabrika je radila i na dizel motoru Tip 744, snage 180 KS. Sovjeti su marta 1940. objedinili rad na modernizaciji tenka, imenujući Fabriku br. 174 za nosioca posla. Rezultat rada je nazvan T-126 i odlikovala ga je oklopna zaštita debljine 40-45 mm, novi dizel motor, vešanje sa torzionim šipkama i novi točkovi. Loše iskustvo sa tenkovima T-26 u Poljskoj 1939. i Finskoj 1939-40. dovelo je do sumnje u dalji opstanak ovog tenka u oklopnim jedinicama sovjetskih snaga. Fabrika br. 174 je već radila na potpuno novom projektu tenka koji će se kasnije pojaviti pod oznakom T-50. Kao rezultat toga, 1. januara 1941. je prekinuta serijska proizvodnja lakog tenka T-26, a planirane nadogradnje tenka su vremenom pale u zaborav.

Tenkovi bacači plamena

Najznačajnije verzije familije T-26 predstavljaju tenkovi bacači plamena, u službi u Crvenoj armiji označavani sa „hemijski tenk“ (HT – himičeskiй tank) ili kasnije sa „tenk bacač plamena“ (OT – ognemetnыe tank).

Razvoj prvog tenka bacača plamena zasnovanog na dvokupolnom tenku T-26 započet je 1932. u fabrici br. 174 (Vorošilov). Prvobitno je nazvan BHM-3 (boevaя himičeskaя mašin). Leva kupola je uklonjena kako bi se obezbedilo mesto za ugradnju rezervoara za gorivo kapaciteta 400 litara i tri rezervoara za vazduh pod pritiskom. U desnu kupolu, uz mitraljez DT, ugrađen je plamenobacač KS-2, dometa oko 40 metara. U leto 1932. su izvršena ispitivanja, nakon čega ulazi u naoružanje Crvene armije i u serijsku proizvodnju; u periodu 1932-35. proizvedeno je 552 komada.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{HT-130 iz sastava 210. samostalnog bataljona hemijskih tenkova tokom borbi u Kareliji.}

Ograničeni domet plamenobacača doveo je do verzije izvedene iz jednokupolnog tenka T-26 Model 1933. Razvijen je u saradnji sa moskovskom fabrikom Kompresor. Tenk HT-130 je naoružan novim plamenobacačem KS-25, maksimalnog dometa od 53 m. Kupola je pomerena sa leve na desnu stranu, čime je obezbeđen smeštaj rezervoara goriva. Dva rezervoara za gorivo su ugrađeni na levoj strani tela tenka, zapremine 393 litara, dok je na desnoj strani ugrađeno četiri cilindrična rezervoara za komprimovani vazduh, zapremine po 13 litara. Proizvodnja je organizovana u fabrici br. 174, gde je u periodu od 1936. do 1939. proizvedeno 401 primeraka.

Radovi na nekoliko novih projekata su nastavljeni tokom 1939. Bilo je nekih sumnji u mogućnost samoodbrane tenkova bacača plamena, te je tenk uz plamenobacač zadržao i top kalibra 45 mm; tako je na bazi tenka T-26 Model 1938 nastao tenk bacač plamena HT-131. Koncept ugradnje topa i plamenobacača u jednoj kupoli pokazao se kao nepraktičan, pošto je sama kupola bila mala. Ova činjenica je utrla put tenku bacaču plamena HT-132, takođe zasnovanom na T-26 Model 1938, ali bez topa 45 mm.  Kako je u to vreme u serijsku proizvodnju ulazio T-26-1 Model 1939, rad se preneo na projektovanje HT-133. On je u osnovi bio sličan sa ranijim HT-130, ss razlikom u novoj šasiji. Proizvodnja se pokazala kao problematična usled prilagođavanja opreme bacača plamena novoj kupoli.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Bacač plamena i mitraljez u jednoj kupoli.}

Ideja o zadržavanju tenkovskog topa u naoružanju tenka bacača plamena ostala je atraktivna, te je krajem 1939. u fabrici br. 174 razvijen HT-134, koji je zadržao top kalibra 45 mm u kupoli, dok je plamenobacač pomeren ka centru oklopnog tela. Dva prototipa su izrađena na modifikovanoj šasiji T-26-1 Model 1939. Završeni su januara 1940. i poslati u 210. bataljon hemijskih tenkova, koji se nalazio u sastavu Severozapadnog fronta u Finskoj.

Hemijski tenkovi su se u početku raspoređivali u jedinice jačine čete u novim mehanizovanim i tenkovskim brigadama; od 1935. ulaze u naoružanje samostalnih bataljona hemijskih tenkova, koji će kasnije prerasti u brigade hemijskih tenkova. Krajem tridesetih godina, Sovjeti su raspolagali sa tri brigade hemijskih tenkova, koje su se nalazile u sastavu Dalekoistočnog, Volžanskog i Moskovskog vojnog okruga.

S voje prvo vatreno krštenje hemijski tenkovi doživljavaju na Dalekom Istoku avgusta 1938, u borbi protiv japanskih snaga kod jezera Hasan. Deveta mehanizovana brigada, koja je učestvovala u ovim borbama, imala je u svom naoružanju devet hemijskih tenkova HT-26. U borbama kod Halkin Gola, maja 1939, Crvena armija angažuje dve čete hemijskih tenkova sa ukupno deset HT-26. Upotreba hemijskih tenkova kod Halkin Gola je učinila da hemijski tenkovi steknu snažnu reputaciju među pešadijom. Iako su bili neprevaziđeni za uništavanje japanskih rovova i bunkera, mali domet bacača plamena ih je činio dostupnim za granate.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Tenk bacač plamena OT-26}

Hemijski tenkovi su upotrebljeni u većem broju tokom Zimskog rata; Sovjeti u ovom sukobu angažuju četiri samostalna bataljona hemijskih tenkova (201, 204, 210. i 218), kao i 13 četa hemijskih tenkova. Ovi tenkovi se na početku dejstava nisu dobro pokazali, što je bio rezultat sveopšte loše izvedenih priprema za rat. Međutim, početkom 1940. Sovjeti razvijaju bolju taktiku za napade na finske bunkere. Jurišne grupe su obično bile sastavljene od dva tenka bacača plamena, tri tenka, inžinjerijskog voda, čete pešadije i jednog ili više poljskih topova. Napadi su često izvođeni noću, kako bi se umanjila ranjivost tenkova. Tenkovi iz grupe su otvarali vatru na bunker, ometajući ih da dejstvuju po tenkovima bacačima plamena, koji su prilazili i uništavali bunker. Iako su tenkovi bacači plamena bili najbitniji u ovoj taktici napada na bunkere, cena uništavanja bunkera je bila velika, pošto je oklop na T-26 bio slab, a domet plamenobacača mali. Izveštaji iz akcija su pokazali da je u poređenju sa klasičnim tenkovima T-26, gubitak hemijskih tenkova bio znatno veći. Prema izveštajima, gubici tenkova T-26 su iznosili 14,9 %, a hemijskih tenkova 34,3 %; razlog tome leži u požaru do kog je dolazilo nakon pogotka u hemijski tenk. Požar koji bi zahvatio hemijski tenk je trajao i do 20 časova, sa visokim temperaturama, koje su topile transmisiju, a nekada i staklo na uređajima za osmatranje, čime je oštećeni tenk dolazio u stanje iz kog ga nije bilo moguće vratiti u operativu. Kako bi umanjili ove gubitke usled oštećenja, Sovjeti su pokrenuli program povećanja oklopne zaštite tenkova, tako da je novi HT-133 dobio bočni i čeoni oklop od 30-40 mm.

Kao rezultat iskustava iz borbi u Finskoj, postignut je konsenzus da je metoda izbacivanja goriva plamenobacača komprimovanim vazduhom – pogrešna. Stoga je napušten rad na bacačima plamena sa kompresorima vazduha, a krenulo se u projektovanje plamenobacača sa gas generatorima koji su za pogon koristili barut. Tako je HT-134 postao poslednji tip tenka bacača plamena izrađen na šasiji lakog tenka T-26.

Kada su u leto 1940. formirani prvi mehanizovani korpusi, svaki je u svom sastavu imao dva bataljona hemijskih tenkova sa ukupno 56 tenkova bacača plamena. U praksi, tačan broj tenkova bacača plamena je varirao. U vreme operacije Barbarosa, Crvena armija je raspolagala sa 994 tenkova bacača plamena na šasiji lakog tenka T-26.

Pored tenkova bacača plamena Crvena armija je radila i na nekoliko eksperimentalnih oružja za generisanje dimne zavese, te za disperziju hemijskih agenasa. T-26/TDP-3 je projekt iz 1933, koji je nastao ugradnjom par dispenzera TDP-3 na zadnji deo šasije T-26 Model 1931.

Daljinski upravljivi tenkovi

Crvena armija je još od 1929. eksperimentisala sa daljinski upravljivim tenkovima. U službi Crvene armije su ih nazivali teletenkovima (TT). Mala serija dvokupolnih tenkova T-26 Model 1931 je 1933. opremljena kompletima radio-upravljanja. Tim teletenkova se sastojao iz dva tenka: daljinski upravljivi TT-26 i komandni tenk TU-26. Prva primena teletenkova bila je u svojstvu tenkova bacača plamena, pošto je bilo potrebno približiti tenk cilju bez rizika po posadu. Druga primena je bila transport i aktiviranje hemijskih agenasa bliže neprijatelju.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Teletenk TT-26 Titan, naoružan plamenobacačem KS-2 i radio-komandnim sistemom TOZ-IV.}

Fabrika br. 174 je do kraja 1936. proizvela 37 timova teletenkova, nazvanih projekt Titan. Tokom naredne godine proizvedeno je još 27 TU-26 i 28 komada TT-26. Komandni tenk je mogao da upravlja teletenkom sa daljine od oko 2,5 km.

Dalji razvoj teletenkova omele su Staljinove čistke, pošto je Bekauri (Vladimir Ivanović Bekauri, šef Specijalnog tehničkog biroa) uhapšen septembra 1937, a februara naredne godine streljan. Teletenkovi su raspoređeni u 152. i 217. samostalni bataljon teletenkova. 152. bataljon teletenkova je učestvovao u napadu na Poljsku ali nije imao prilike da bude i stvarno upotrebljen.

Tokom Zimskog rata, 217. samostalni bataljon teletenkova je bio pridodat 20. brigadi teških tenkova, koja je bila naoružana tenkovima T-28. Teletenkovi su prvi put upotrebljeni 17. decembra 1939. u podršci napada 123. streljačke divizije. Prvi napad je bio neuspešan, kada su teletenkovi naišli na protivtenkovske prepreke pokrivene snegom. Kako se radio sistem upravljanja pokazao nepouzdanim, ovi teletenkovi s una terenu često dobijali posadu koja je koristila teletenk kao klasičan tenk. Do februara 1940. iz stroja je izbačeno 42 teletenkova, od kojih su šest potpuno uništena, 21 je moralo na generalni remont, a 15 je popravljeno na terenu.

U međuvremenu je za napad na finske bunkere razvijen drugi model teletenka. T-26-Š je dobio ojačano vešanje i dodatni oklop, a kupola je bila uklonjena. Upravljanje je vršeno putem modernije opreme TOZ-VIII sa starim tipom antene. Ova model teletenka je nosio specijalnu oklopljenu korpu sa 300 do 700 kg eksploziva. Tenk je dovožen pored cilja, gde je korpa daljinski otpuštana; upaljač bi se aktivirao nakon petnaest minuta, što je davalo dovoljno vremena da se teletenk udalji.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Teletenk T-26-Š, zasnovan na šasiji T-26-5 sa ojačanim vešanjem Škode LT-35.}

152. samostalni bataljon teletenkova, pridodat 22. mehanizovanoom korpusu,  učestvovao je u periodu jun-jul 1941. u bitkama oko Rovna, ali su teletenkovi dobili klasičnu posadu i tako i korišćeni. Tokom reorganizacije oklopnih snaga, 217. samostalni bataljon teletenkova je reorganizovan u 51. samostalni tenkovski bataljon u sastavu 4. mehanizovanog korpusa. Ovaj bataljon će kasnije učestvovati u borbama isključivo kao klasična tenkovska jedinica.

Artiljerijski tenk

Uporedo sa T-26, Crvena armija je nameravala da razvije u SU-1, beskupolnu verziju tenka naoružanu pukovskim topom kalibra 76 mm. Iako je prototip prihvaćen, rad na verziji sa kupolom (T-26-4) doveo je do toga da se beskupolna verzija SU-1 otkaže. Program je ponovo pokrenut 1933, kao AT-1, ali sada naoružan novim topom kalibra 76 mm, oznake PS-3, koji je mogao da koristi municiju za pukovski top Model 1927 i za divizijski top Model 02. Iako su se testiranja, sprovedena 1935, pokazala kao uspešna, napuštanje projekta topa PS-3 dovela je i do napuštanja projekta AT-1. Revolucionarni vojni savet je 1933. odobrio razvoj artiljerijskog sistema zasnovanog na šasiji lakog tenka T-26, oznake SU-5-1, koji bi bio naoružan divizijskim topom kalibra 76 mm Model 1902/30, SU-5-2 naoružanog haubicom 122 mm Model 1910/30 i SU-5-3 naoružanog minobacačem kalibra 152 mm Model 1931. Crvena armija je nakon pregledad prototipova odlučila da zadrži u razvoju samo SU-5-2. Proizvedeno je svega 33 samohodnih oruđa i najveći broj njih se našao na Dalekom Istoku. Drugo samohodno oruđe koje je proizvedeno u određenom broju bilo je SU-6, naoružano protivavionskim topom kalibra 76 mm Model 1931. To je bila specijalna platforma sa preklapajućim panelima. Od četrnaest proizvedenih, deset je kasnije naoružano eksperimentalnim automatskim topom Špitalьnый – Š-37, kalibra 37 mm. SU-6 nikada nije ušao u serijsku proizvodnju. Artiljerci su pored samohodnih oruđa bili zainteresovani za artiljerijske tegljače izrađene na šasiji T-26. Ovi tegljači su ušli u serijsku proizvodnju 1932. pod oznakom T-26T. Tri godine kasnije je proizvedeno još deset tegljača, namenjenih za vuču novog divizijskog topa F-22, kalibra 76 mm.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Parada samohodnih haubica kalibra 122 mm SU-5-2 iz sastava 2. mehanizovane brigade, novembar 1937.}

Nakon početka rata sa Nemačkom, lenjingradska fabrika Kirov je upotrebila nekoliko šasija T-26 za izradu samohodnih topova. Najmanje dve šasije su naoružane topovima kalibra 37 mm, a ostali pukovskim topovima kalibra 76 mm. Ova samohodna oruđa su se našla u naoružanju 124. i 220. tenkovske brigade, u rejonu Lenjingrada.

Inžinjerijska vozila

Sovjetski inžinjerci su sproveli sveobuhvatne eksperimente sa šasijom T-26, želeći da naprave oklopljeno inžinjerijsko vozilo. Razvijen je veliki broj modela minskih plugova, valjaka i ostalih uređaja, ali ni jedan od njih nije ušao u operativu. Razvijani su i različiti kompleti za savlađivanje vodenih prepreka, ali ni to nije ušlo u serijsku proizvodnju. Jedini inžinjerijski tenk koji je ušao u serijsku proizvodnju bio je ST-26, koji je proizvođen u maloj seriji tokom 1934. godine. Ovaj inžinjerijski tenk je mogao da postavi most dug šest metara. Ovi inžinjerijski tenkvoi su našli svoje mesto u motorizovanim mosnim bataljonima, koji su u svojim formacijama imali po četiri tenka nosača mosta.

[Rade]

^{Operativna upotreba lakih tenkova T-26}

Rat na Dalekom istoku

Prva borbena upotreba lakih tenkova T-26, kada je reč o oklopnim jedinicama Crvene armije, odigrala se jula 1938. tokom okršaja sa japanskim snagama kod jezera Hasan. Sovjeti su u ovom sektoru imali 257 tenkova T-26 i oni su se nalazili u sastavu 2. mehanizovane brigade i dva samostalna tenkovska bataljona (32. i 30. tb). Pored tenkova T-26, sovjetske snage su raspolagale i sa deset tenkova bacača plamena, tri nosača mosta i 13 samohodnih haubica kalibra 122 mm.

Staljinova čistka je bila prisutna i na Dalekom istoku. Elem, najviši komandni kadar 2. mehanizovane brigade je neposredno pred bitku proređen čistkama, tako da je loše prošla tokom borbi sa japanskim snagama; izgubila je 85 tenkova T-26.

Borbe su se nastavile u leto 1939. duž reke Halkin Gol. Komandovanje je bilo stabilizovano, a Moskva je ojačala region dodatnim tenkovskim jedinicama. Osnovni borbeni tenkovi u ovom regionu su bili konjički BT tenkovi. Tenkovi T-26 su bili prisutni u malom broju, uglavnom u tenkovskim bataljonima streljačkih divizija. Tako je, na primer, 82. streljačka divizija raspolagala tenkovskim bataljonom sa 14 tenkova T-26. U sastavu tenkovskih brigada su se nalazili tenkovi bacači plamena. Kako japanski protivtenkovski topovi kalibra 37 mm nisu bili nešto efikasni, omogućili su lakim tenkovima T-26 da se iskažu. Najintenzivnije su korišćeni tenkovi bacači plamena.

Napad na Poljsku, 1939.

Napad sovjetskih snaga na istočnu Poljsku, započet 17. septembra 1939, bila je najveća operacija oklopnih snaga Crvene armije do tog vremena, uz angažovanje 1675 tenkova T-26, odnosno 26% ukupnog brojnog stanja tenkova. Najveći deo ovih tenkova je bio u sastavu tenkovskih brigada koje su nominalno brojale od 256 do 267 tenkova po brigadi; ostali su se nalazili u tenkovskim bataljonima pridodatim streljačkim divizijama, sa  12-15 tenkova T-26 po diviziji. Kako je glavnina poljskih snaga bila zaokupljena borbama protiv Nemaca u zapadnoj i centralnoj Poljskoj, Sovjetima su ostale na raspolaganju borbe protiv poljskih graničnih jedinica.

Sovjeti su u invaziji na Poljsku angažovali Beloruski front sa 878 tenkova T-26 (22, 25, 29. i 32. tenkovska brigada) i Ukrajinski front sa 797 tenkova T-26 (26, 36. i 38. tenkovska brigada). Borbeni gubici su bili mali i iznosili su svega 15 tenkova T-26. Ipak, napad je pokazao svu nekompetenciju Crvene armije da izvede čak i marševanje tenkovima. Tokom napredovanja se pokvarilo 302 tenka T-26, što je činilo gotovo petinu angažovanih snaga. Pored problema uzrokovanih lošim komandovanjem i čistkama demoralisanih komandanata, prisutni su bili i slaba obučenost vojnika i slabi resursi tenkova T-26.

Zimski rat

Napad na Poljsku je najavio probleme u oklopnim snagama Crvene armije, ali je Zimski rat ove probleme u potpunosti izneo u prvi plan. Lenjingradski front, gde su se nalazili skoro svi proizvodni kapaciteti za proizvodnju lakih tenkova T-26, na početku rata je raspolagao sa 848 tenkova T-26. U borbenim dejstvima će učestvovati 20 divizijskih tenkovskih bataljona, četiri lake tenkovske brigade i 10. tenkovski korpus.

Učinak jedinica naoružanih tenkovima T-26 je u prvim mesecima rata ocenjen kao loš. Uzane gusenice nisu bile prikladne za kretanje po dubokom snegu, a snegom pokrivene protivtenkovske prepreke i minska polja u potpunosti su odigrali svoju ulogu. Finske snage su bile udobno smeštene na odbrambenim položajima Manerhajmove linije.Iako su prema standardima evropskih oružanih snaga Finci raspolagali skromnim arsenalom protivtenkovskog oružja, pokazali su se kao vrlo smrtonosni za slabo oklopljene T-26. Crvena armija je od 30. novembra 1939. do 1. februara 1940. izgubila 1110 tenkova svih modela, što je izuzetno veliki broj ukoliko se uzme u obzir da su u rat ušli sa 1570 tenkova. Od ovih 1110 tenkova, 540 je izgubljeno u borbenim dejstvima, a 570 usled mehaničkih kvarova. Osnovni uzrok gubitaka u borbi bili su vatra iz protivtenkovskih topova (275 tenkova) a potom minske prepreke (106 tenkova).

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{T-26 Model 1933 iz sastava 35. lake tenkovske brigade, Karelijska prevlaka, februar 1940.}

Crvena armija je pre početka nove ofanzive započela preispitivanje taktike i obuke, sa namerom da u novu ofanzivu uđe sa reorganizovanim i reformisanim snagama. Uvedeno je par manjih tehničkih inovacija, kao što su sanke na tenkovsku vuču, koje su služile za prevoženje eksploziva ka finskim bunkerima i oklopljene sanke za jurišna pešadijska odeljenja.

Ofanziva je nastavljena 1. februara 1940, sa 1740 tenkova svih tipova. Gubici tokom poslednjih šest nedelja napada bili su teški, ali je finska odbrana konačno slomljena. Ukupni gubici u Zimskom ratu iznosili su skoro 3200 tenkova svih tipova, od kojih je 1920 izgubljeno u borbi a 1275 usled mehaničkih kvarova i nesreća; izgubljeno je oko 1170 tenkova T-26. Najveći teret je iznela sovjetska 7. armija, koja je u borbama izgubila 2543 tenkova, od kojih 930 tenkova T-26; popravljeno je i u stroj vraćeno 1 498 tenkova, među kojima i 463 lakih tenkova T-26.

Operacija Barbarosa

Nemci su sa pažnjom posmatrali angažovanje Crvene armije u Finskoj; loš učinak crvenoarmejskih snaga dodatno je probudio Hitlerov apetit za agresiju na Sovjetski Savez. U svetlu brze i neočekivane pobede Nemačke nad Francuskom u maju i junu 1940, Sovjeti ponovo vrše reorganizaciju svojih oklopnih snaga. Tenkovske brigade su reorganizovane u masivne mehanizovane korpuse, po ugledu na nemačke oklopne korpuse. Ovo će se pokazati ao velika greška, pošto je Crvenoj armiji nedostajao iskusan komandni kadar za ovakav tip jedinica.

Na papiru, tenkovske jedinice Crvene armije su bile impresivne. Čak i nakon velikog gubitka tenkova u Finskoj, Crvena armija je imala više tenkova T-26 nego što je Nemačka imala ukupno tenkova. Nemačke tenkovske jedinice su bile sastavljene većinom od zastarelih i slabo oklopljenih tipova tenkova kao što su  PzKpfw I i PzKpfw II. Međutim, ono što im je nedostajalo u vatrenoj moći, nadoknađivali su boljom organizacijom jedinica i komandovanjem. Dalje, superiornost Crvene armije u pogledu tenkova bila je samo iluzija. Najveći broj tenkova T-26 i BT imao je velike mehaničke probleme, nije bilo dovoljno rezervnih delova, a i sam kvalitet popravki nije bio na potrebnom nivou.

Plan reorganizacije iz 1941. je predviđao formiranje 30 mehanizovanih korpusa, koji bi ukupno brojali 30 930 tenkova; sovjetske snage su u junu 1943. imale 23 106 tenkova, od kojih su gotovo polovina bili laki tenkovi T-26. T-26 nisu bili baš najprikladniji za mehanizovani korpus, tako da su predložene formacije jedinica unutar korpusa davale prednost drugim tipovima tenkova, čime su T-26 potisnuti u sastav tenkovskih bataljona streljačkih divizija. Nova formacija tenkovske divizije je od 375 tenkova koliko je sledovalo, imala mesta za svega 22 tenkova T-26 i 54 bacača plamena T-26. Međutim, sa izbijanjem Drugog svetskog rata, Crvena armija je bila primorana da formacije mehanizovanih korpusa popunjava tenkovima koje je imala na raspolaganju, a među njima lakim tenkovima T-26, koji će činiti više od polovine brojnog stanja tenkova u novoformiranim korpusima.

Crvena armija je aprila 1940. svrstavala naoružanje u pet kategorije: prva (novo, nekorišćeno), druga (operativno, manje popravke), treća (potreban srednji remont u jedinici ili u zavodskoj radionici), četvrta (potreban generalni remont u specijalizovanim radionicama ili fabrikama) i peta (rashodovano). U tenkovskim jedinicama Crvene armije u zapadnim vojnim okruzima, koje su trebale prve da prime udar napadača, nalazilo se 4875 tenkova T-26, od kojih je juna 1941. 828 bilo u prvoj, 3339 u drugoj i 708 tenkova u trećoj i četvrtoj kategoriji. Iako je po ovim podacima oko 80 % tenkova bilo u kategoriji novih, nekorišćenih sredstava, treba napomenuti da je vladala nestašica rezervnih delova neophodnih za otklanjanje kvarova kakvi se očekuju tokom eksploatacije tenkova. Tenkovi T-26 kojima su bile popunjene jedinice u zapadnim vojnim okruzima, imali su u proseku 75-100 moto časova (srednji remont se radio nakon 150 moto časova), što je moglo da izazove nesagledive posledice u borbi. Sedam mehanizovanih korpusa Jugozapadnog fronta u Ukrajini je u prvih devet dana rata marševalo u proseku 300-365 km, utrošivši od 35 do 40 moto časova, odnosno četvrtinu eksploatacionih resursa. Tipičan primer je 10. tenkovska divizija 15. mehanizovanog korpusa, koja je u rat ušla sa 27 lakih tenkova T-26 (od toga osam tenkova bacača plamena). U tri nedelje borbi izgubila je 24 tenkova T-26, od toga devet u borbenim dejstvima, tri su bila nestala a 12 je napušteno usled mehaničkih kvarova.

Borbena dejstva, vođena tokom leta 1941, imala su katastrofalne posledice po Crvenu armiju. Stariji tenkovi, kao što su T-26, pretrpeli su posebno teške gubitke. Na primer, Jugozapadni front u Ukrajini, odnosno bivši Kijevski specijalni vojni okrug, ušao je u rat sa 5996 tenkova, od kojih je 1955 bilo modela T-26. Od njih 1955, 1326 tenkova se nalazilo u naoružanju šest mehanizovanih korpusa. Nakon pet nedelja borbi, ovi korpusi su ostali sa svega 74 tenkova T-26.

Zapadni front, nekada Zapadni specijalni vojni okrug, u rat je ušao sa 3330 tenkova, od kojih je 1389 bilo T-26. Pvi dan oktobra 1941. je dočekao sa svega 475 tenkova, od kojih je svega 298 bilo T-26. Do 28. oktobra 1941, brojno stanje tenkova Zapadnog fronta palo je na 441 tenkova, od čega svega 50 tenkova T-26.

Sve u svemu, Crvena armija je tokom 1941. izgubila oko 20500 tenkova, od kojih je 17300 bilo lakih tenkova (BT i T-26). Nemci su T-26 okarakterisali kao slabo zaštićen, dobro naoružan, sa slabim pogonom, prespor i zastareo tenk. Iako su zarobili na stotine ovih tenkova, Nemci su imali vrlo slabo mišljenje o njima tako da je najveći deo poslat u Nemačku na pretapanje kako bi se obezbedio materijal za proizvodnju savremenijih tenkova.

Iako se činilo da su tenkovi T-26 iščezli sa ratišta krajem 1941, to nije bio slučaj. Duboko u teritoriji Sovjetskog Saveza postojale su jedinice skoro u potpunosti naoružane samo ovim modelom tenka, većinom na Kavkazu i na Dalekom Istoku. Neke od ovih jedinica su bile angažovane u ne toliko poznatom napadu anglo-sovjetskih snaga na Iran u avgustu-septembru 1941. Cilj ovog napada je bilo zbacivanje pronemačkog šaha sa vlasti, kako bi se obezbedile snabdevačke rute ka Crvenoj armiji. Najveća tenkovska jedinica u sovjetskom kontingentu je bio 28. mehanizovani korpus, koji je u svom sastavu imao dve tenkovske divizije, obe naoružane tenkovima T-16 (ukupno 869 lakih tenkova i 131 tenkova bacača plamena). Pored ove dve tenkovske divizije, bilo je dosta tenkovskih jedinica koje su bile pridodate streljačkim i konjičkim jedinicama. Sovjetske jedinice nisu nailazile na veliki otpor tokom napredovanja, ali su imali probleme sa popravkama tenkova. Nakon napredovanja od oko 700 km za manje od nedelju dana, oko 35% tenkova je bilo u kvaru i zahtevalo ozbiljnije zahvate, koji se nisu mogli sprovesti kapacitetima same jedinice. Neke jedinice su nakon četiri dana marša ostale bez polovine tenkova (24. tenkovski puk). Nakon završetka operacije, veći deo tenkova je popravljen i poslat nazad u Transkavkaski vojni okrug.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Britanski oficiri pregledaju T-26-1 Model 1939, iz sastava 28. mehanizovanog korpusa, nakon završetka invazije na Iran.}

Tenkovske divizije su razbijene u tenkovske brigade. Ove tenkovske jedinice su učestvovale u borbama na Kavkazu tokom leta 1942. Operacije nemačkih snaga u proleće i leto 1942. bile su usmerene na južni front, gde su pokrenuli operaciju Blau. Ova operacija je imala za cilj da obezbedi Krim i zauzme izvore nafte Kavkaza. Crvena armija je još uvek imala u naoružanju tenkove T-26. Na primer, marta 1942, Crvena armija je imala 225 tenkova na Krimu, od kojih je tenkova T-26 bilo 172 komada. Laki tenk T-26 se donekle gubi sa linije fronta u vreme kada Crvena armija angažuje novoformirane tenkovske korpuse na prilazu Staljingradu. Tako se u borbama krajem avgusta 1942, na Jugozapadnom frontu među 220 sovjetskih tenkova našlo svega šest T-26. Septembra 1942. nije bilo ni njih šest. Do oktobra 1942. su nestali i iz naoružanja jedinica Staljingradskog fronta. Njihov broj se smanjivao i na drugim frontovima. Bilo ih je svega 424 komada 1944. godine, od kojih je 35 bilo u jedinicama prve linije, 213 u vojnim okruzima u unutrašnjosti, dok se 176 nalazilo u remontnim zavodima. U ove brojke ne spadaju tenkovi na Dalekoistočnom frontu. Na izolovanom Lenjingradskom frontu, mala jedinica naoružana tenkovima T-26 se pojavljivala sve do 1944. Iako je fabrika br. 174 evakuisana iz grada, ostalo je dovoljno delova od kojih je tokom leta i jeseni 1941. sklopljeno više od sto tenkova. Januara 1944, u borbama za Lenjingrad je učestvovala i 3. četa 220. tenkovske brigade, naoružana sa 27 tenkova T-26; ista jedinica je u leto 1944. učestvovala i u borbama protiv finskih snaga.

Zarobljeni T-26 u borbi

Finska je kupila 34 Vikersovih 6-tonskih tenkova i oni su upotrebljeni tokom borbenih dejstava 1940. godine. Finci su zarobili brojne tenkove T-26 tokom Zimskog rata, u svim verzijama. Vikersove 6-tonske tenkove su modernizovali ugradnjom zarobljenih sovjetskih topova kalibra 45 mm i oni su negde nazivani T-26E. Finci su krajem maja 1941. raspolagali sa 26 lakih tenkova Vickers, deset tenkova T-26 Model 1931, 20 tenkova T-26 Model 1933, četiri T-26 Model 1938, tenkovima bacačima plamena OT-26 i četiri tenka bacača plamena OT-130. Ovi tenkovi su intenzivno korišćeni u leto 1941. u Kareliji. U tim borbenim dejstvima, a i kasnije, zarobljeno je još sovjetskih tenkova T-26. Finci su prepoznali nedostatke T-26 u pogledu vatrene moći i zaštite, ali se jula 1943. u naoružanju finskih snaga još uvek nalazilo više od 120 Vikersovih tenkova  i lakih tenkova T-26. Kada je Crvena armija pokrenula 1944. ofanzivu u Kareliji, Finci su raspolagali sa 87 tenkova T-26, od kojih su u borbenim dejstvima tokom leta iste godine izgubili 25 tenkova.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Laki tenk T-26 u naoružanju finskih oružanih snaga.}

Nemačka je 1941. zarobila hiljade tenkova T-26, ali ih je smatrala kao zastarele. Mali broj tenkova je korišćen u unutrašnjosti, daleko od prve linije borbi. Našli su mesto u policijskim jedinicama, gde nose oznaku PzKpfw 740(r) ili T-26(r). Na deset šasija T-26 su improvizovani lovci tenkova (ugradnjom topa PaK 97/38 kalibra 75 mm), kojima je naoružan 563. bataljon lovaca tenkova. Neki nemački saveznici su koristili tenkove T-26, ali u manjem obimu; među njima je bila Rumunija koja je novembra 1942. uvela u naoružanje 33 tenkova T-26.

Poslednja borba: 1945. godina

Poslednje uporište za tenkove T-26 bilo je na sovjetskom Dalekom Istoku. T-26 je tamo još uvek predstavljao vredan tenk, pošto se na bojištu susretao sa slabo oklopljenim japanskim tenkovima. U odnosu na početak rata, kada je na Dalekom Istoku bilo oko 3 000 tenkova T-26, broj tenkova je avgusta 1945. smanjen na 1 461, od kojih je 1272 komada bilo ispravno, dok su se ostali nalazili u remontu. nakon srednjeg tenka T-34, tenkovi T-26 su bili najuobičajeniji tenkovi u regionu. U periodu 1944-45, u Bajkalskom vojnom okrugu je izrađeno 55 oklopnih transportera na šasiji lakog tenka T-26. Ovi transporteri su svoje mesto pronašli u naoružanju 10> mehanizovanog korpusa. Razvijena je i verzija sa širim gusenicama koja se mogla kretati po mekanom zemljištu. U ofanzivi 1. Dalekoistočnog fronta, izvedenoj tokom avgusta 1945. protiv japanskih oružanih snaga u Mandžuriji, učestvovalo je 11 tenkovskih brigada koje su bile naoružane upravo lakim tenkovima T-26, kao i jedan samostalni tenkovski puk. Nakon rata, decembra 1945, na Dalekom Istoku se nalazilo još 1 455 tenkova T-26. Moskva je 2. aprila 1947. izdala naredbu po kojoj je trebalo sačuvati po dva primerka svakog tipa tenka kako bi ih izložili u muzejskim postavkama, čime je i zvanično prestalo postojanje lakog tenka T-26 u naoružanju Crvene armije.

TT karakteristike	T-26 model 1933
Masa	9,6 t
Dužina	4,65 m
Širina	2,44 m
Visina	2,24 m
Posada	3 (komandir, nišandžija, vozač)
Naoružanje	1 x 45 mm
	1 x 7,62 mm
Pogon	benzinski motor snage 90 KS
Autonomija	putem: 220 – 240 km
	van puta: 130 – 140 km
Brzina	16 – 31,1 km/č