Blokada Lenjingrada

[Rade]

Uvod

Sankt Peterburg (Са́нкт-Петербу́рг) ima veliku ulogu u ruskoj nacionalnoj svesti. Osnovao ga je ruski car Petar I (Пётр I Алексеевич) 1703. godine. Za vreme carevine, Sankt Peterburg je postao prestonica Ruskog carstva i za dva veka ovog statusa je narastao u veliki kulturni centar kao i ekonomski centar za trgovinu na Baltiku, što je pomoglo rusku ekonomiju. Dalјe, obližnja pomorska baza Kronštat (Кроншта́дт) je postala štab ruske Baltičke flote (Балтийский флот). Marta 1917. ruska revolucija je počela u samoj prestonici tako da se grad smatrao srcem bolјševičkog pokreta.

Nakon Ruske revolucije, grad 1924. dobija novo ime – Lenjingrad (Ленинград), kada postaje vitalna komponenta Sovjetskog Saveza. Do 1940. Lenjingrad je brojao 2,54 miliona stanovnika, što ga je učinilo četvrtim najvećim evropskim gradom po broju stanovnika, dok je u samom Sovjetskom Savezu zauzeo drugo mesto. Industrijska proizvodnja u Lenjingradu činila je 10% ukupne sovjetske industrijske proizvodnje, gde se isticala proizvodnja visokokvalitetnog čelika i novih teških tenkova KV-1.

Kako se približavao rat u Evropi, Stalјin odlučuje da obezbedi Lenjingrad tako što će ranjivu granicu pomeriti dalјe na sever, što je dalјe moguće od grada. Nakon što je Finska odbila da proda deo Karelijske prevlake, Stalјin novembra 1939. naređuje Crvenoj Armiji (Рабоче-крестьянская Красная армия) da to područje zauzme silom. Sovjetska invazija se za loše pripremlјene jedinice Crvene Armije pokazala kao katastrofalna, ali je do marta 1940. godine uspela da od ratom umornih Finaca oduzme veći deo Karelijske prevlake. Prema odredbama mirovnog sporazuma, granica je pomerena više od 100 km od Lenjingrada. Dalјe, Stalјin se suprotstavio pronemačkim baltičkim republikama. Juna 1940. jedinice Crvene Armije su umarširale u Letoniju, Litvaniju i Estoniju i ubrzo ih anektirao, stvarajući Baltički specijalni vojni okrug. Nakon toga, Stalјin je poseo novoformirani okrug sa tri armije koje su brojale ukupno 440 000 vojnika, tako da se činilo da je obezbedio Stalјingrad od svih opasnosti sa Zapada.

Stalјin još uvek nije bio svestan da je Hitler odlučio da je došlo vreme da započne rat protiv komunizma kakav je opisao u svojoj knjizi Mein Kampf. U ranom planiranju operacije Barbarosa, naznačena su dva vojna cilјa – Moskva i Kijev, dok Stalјingrad nije ni određen za vojni cilј. Međutim, Hitler je bio nepopustlјiv tako da se na listi vojnih cilјeva našao i Lenjingrad. U njegovim očima, operacija Barbarosa je bio ideološki krstaški rat za uništenje Bolјševizma, a ne samo operacija koja je imala za cilј uništenje Crvene Armije. Kolevku Bolјševizma je trebalo izbrisati sa lica zemlјe. Stoga je Hitler izvršio reviziju plana za operaciju Barbarosa i učinio Lenjingrad jednom od tri glavna pravca napredovanja snaga Vermahta i pored toga još i naredio da se na Moskvu ne sme ići dok se ne unište Lenjingrad i Kronštat.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Vojnici iz SS policijske divizije sa deset sovjetskih vojnika zaroblјenih krajem avgusta 1941. kod Luge.}

U cilјu ispunjavanja Hitlerovog cilјa, nemačka komanda kopnene vojske (Oberkommando des Heeres) je formirala Grupu armija Sever (Heeresgruppe Nord), pod komandom feldmaršala Ritera fon Leba (Generalfeldmarschall Ritter von Leeb). Grupa armija Sever se sastojala od 16. i 18. armije i 4. oklopne grupe – ukupno 28 divizija, sa 475 000 vojnika. Iako je cilј fon Leba bio da uništi sve sovjetske snage u baltičkom regionu, njegov glavni cilј je bio uništenje lenjingradske industrije i stanovništva.  Nemci su očekivali da će 765 km, od pruske granice do predgrađa Lenjingrada, savladati za šest do osam nedelјa, a da će sam grad zauzeti do sredine avgusta. Iako se očekivalo sadejstvo finskih snaga, ono nije bilo od velike važnosti za zauzimanje grada.

Predratne sovjetske procene bile su razbijene u prvim danima operacije i ozbilјno su ugrozile mogućnost Lenjingrada da se odbrani. Sovjetske snage u baltičkom regionu bile su poražene u prvih osamnaest dana operacije Barbarosa, kada su izgubili i veći dao aviona  i tenkova. Jedinice koje su se nalazile u rezervi bile su desetkovane u odvojenim borbama. Pskov, koji se nalazio na svega 252 km od Lenjingrada, pao je 9. jula 1941. General lajtnant Markijan M. Popov (Markian Mihaйlovič Popov), komandant Lenjingradskog vojnog okruga užurbano je pokušavao da organizuje liniju odbrane duž reke Luga, dok je šef lenjingradske Komunističke partije Andrej Ždanov (Андре́й Алекса́ндрович Жда́нов) obezbedio 30 000 civila – dobrovolјaca za rad na fortifikacijskom uređenju linije. Ždanov je takođe apelovao na civile dobrovolјce i uspeo da regrutuje 160 000 vojnika i u julu od njih formirao osam divizija narodne milicije.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Poluguseničar SdKfz 250/3 prelazi preko železničke pruge blizu Silverskaje, kao deo 41. motorizovanog korpusa u napadu na Lenjingrad septembra 1941.}

Upotrebom na brzinu prikuplјenih i organizovanih jedinica, Popov i njegov naslednik, Maršal Kliment Vorošilov (Климе́нт Ефре́мович Вороши́лов), dobili su mogućnost da uspore nemačko napredovanje na Lugi. Zaustavili su ih na skoro mesec dana. Do 16. avgusta, kada su Nemci uspeli da probiju odbranu na Lugi, branioci Lenjingrada su uspeli da izgrade niz odbrambenih linija na jugozapadnom prilazu gradu. Međutim, nemačko napredovanje se pomerilo ka istoku, tako da su 20. avgusta prekinuli železničku liniju Lenjingrad – Moskva u Čudovu. Sa sovjetskim snagama u povlačenju, Leb je uputio 39. motorizovani korpus sa cilјem opkolјavanja Lenjingrada sa jugoistoka dok je ostatak Grupe armije Sever ostavio za direktni napad na grad.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Pripadnici sovjetske milicije na položajima duž reke Neve 10. septembra 1941.}

PLANOVI

Nemačka

Lenjingrad je bio jedan od tri prioritetna cilјeva operacije Barbarosa, ali je Hitler nastavio da modifikuje plan u cilјu što bržeg ostvarenja plana. Prvobitno je zadatak Grupe Sever bio da jednostavno zauzmu grad direktnim napadom ali kada je ovo počelo da se odvija znatno sporije od planiranog, Hitler je krenuo u menjanje planova. Izdao je Direktivu br. 34 u kojoj  je stajalo da Grupa Sever opkoli Lenjingrad i uspostavi kontakt sa Fincima.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Nemački pešadinci u patroli na Volhovskom frontu. Močvarni teren oko Lenjingrada bio je jedan od najgorih na istočnom frontu.}

Sve više ćudlјiv zbog približavanja sve izglednije velike gradske borbe, Hitler 6. septembra 1941. izdaje Direktivu 35, u kojoj je naredio Lebu da izbegava skup napad direktno na grad ali je predviđao brz pad grada nakon opkolјavanja. Istovremeno je Leb obavešten da će uskoro trebati da prepotčini 4. oklopnu grupu i 7. vazduhoplovni korpus Grupi Armija Centar (Heeresgruppe Mitte), što je bilo u skladu sa planom za dalјe nemačke ofanzivne akcije ka Lenjingradu. Bez ovih jedinica, Leb je smatrao svoju komandu preslabom da nastavi dalјe ofanzivne akcije tako da je prešao na opsadu.

Ubrzo nakon toga, nemačka komanda kopnene vojske je 22. septembra 1914. izdala Direktivu br. 1a 1601/41, u kojoj je stajalo „da je Firer odlučio da izbriše Lenjingrad sa lica zemlјe. Nemamo interesa za očuvanje čak i dela stanovništva grada.“ Lebu je naređeno da sravni sa zemlјom Lenjingrad udarima iz vazduha i artilјerijskim dejstvima, dok će opsada izgladniti stanovništvo i time ga pokoriti. I Hitler i komanda kopnene vojske su očekivali da odbrana Lenjingrada padne pre proleća 1942.

Kada je postalo jasno da Lenjingrad neće lako pasti, Grupa armija Sever se posvetila statičnoj odbrani oko grada kao i blokiranju položaja na Volkovskom frontu kako bi sprečili Sovjetske akcije. Maja 1942. komanda kopnene vojske je ponovo krenula sa razradom ofanzivnih planova kako bi ubrzala i pojačala efekte opsade, ali su pripreme za operaciju Nordlicht (odlučujući napad na grad) bile niskog prioriteta. U stvari, Kuhler je želeo da sačuva snage ostajanjem u odbrani i nanošenjem poraza Sovjetima po delovima, umesto da rizikuje Pirovu pobedu prihvatanjem gradskih borbi.
Nakon septembra 1942, opsada se nastavila većinom iz simboličnih razloga – tako da je Hitler mogao da demonstrira da još uvek drži dom Bolјševika „za grlo“ – ali to sada nije imalo mnogo veze sa porazom Sovjetskog Saveza ili sa opstankom Nemačke. U stvari, čak i opiplјivi aspekti opsade – smrt izgladnjivanjem, bombardovanjem i artilјerijskim dejstvima – dramatično su opali nakon proleća 1942, redukujući opsadu ne mareći za nedostatak bilo kakvog stvarnog plana za Grupu armija Sever.

Sovjeti

Pre rata, lenjingradski vojni okrug nije bio odgovoran za odbranu južnih ili zapadnih prilaza gradu – to je bila odgovornost Baltičkog specijalnog vojnog okruga. Umesto toga, Lenjingradski vojni okrug je bio usmeren na držanje Karelije, u odbrani od finskih pokušaja da zauzmu svoje nekadašnje teritorije. U slučaju nemačkog napada, Lenjingradski vojni savet, pod uticajem londonskog Blica – video je glavnu pretnju u vazdušnim napadima. Niko nije stvarno očekivao da nemačke kopnene trupe ugroze Lenjingrad, tako da je kao Singapur na primer, veći deo odbrane grada bio usmeren u pogrešnom pravcu.

Kada je Grupa armija Sever brzim napredovanjem kroz baltičke države odbacila predratne planove Sovjeta, Lenjingradski vojni savet je odlučio da preusmeri kapacitete odbrane. Organizovana je odbrana na brzu ruku, što se nije pokazalo kao kvalitetno rešenje. Reka Luga je brzo identifikovana kao odlično mesto za zaustavlјanje napredovanja nemačkih jedinica tako da su se lokalno vođstvo Komunističke partije, vojno rukovodstvo i sami građani rado odazvali pozivu za odbranu. Mobilizacija divizija milicije koju je pokrenuo Ždanov, kao i civilni radni batalјoni bili su verovatno odluka od najvećeg značaja koja je osnažila odbranu grada i predstavlјale kamen temelјac za snabdevanje preko jezera koje je jedva spasilo grad od kolapsa.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Pukovnik Ivan F. Černjenko, komandant batalјona milicije, ispred oklopnog vozila BA-10.}

Misija Volhovskog fronta je od samog početka bila proboj nemačkog fronta i oslobađanje od opsade, ali se sama realizacija pokazala kao zadatak izvan njihovih mogućnosti. Koordinisana zajednička ofanziva između Lenjingradskog (Ленинградский фронт) i Volhovskog fronta (Волховский фронт), u cilјu sprečavanja Nemaca da uvedu snage iz rezerve na vreme pokazala se kao mnogo teža nego što se očekivalo, tako da je 18. armija primenila klasičnu upotrebu unutrašnjih linija. Iako su Mereckov (Кири́лл Афана́сьевич Мерецко́в) i Govorov (Леони́д Алекса́ндрович Го́воров) bili sposobni da isplaniraju efikasan napad po delovima, njihovi napori su bili konstantno potkopavani od strane samog Stalјina, kao i od raznih tela Stavke i NKVD (Народный комиссариат внутренних дел). Ponovo je Mereckov bio primoran da izvodi napade bez adekvatne logističke pripreme, koji su rezultirali neuspesima. Ipak, kada je dato dovolјno vreme za pripremu, oba fronta su demonstrirala da su sposobni da prodru u nemačke linije odbrane i postignu operacijski cilј. Druga izrazita poteškoća u planiranju odbacivanja opsade Lenjingrada bila je to što je Stavka pokušavajući da uveća cilјeve svakog napada, koji su se kretali od prostog povezivanja dva fronta pa do grandioznijih zadataka tipa opkolјavanja kompletne ili delova 18. armije. U pokušajima da izvedu dubok obuhvat, sovjetske armije su se neizbežno našle na kraju duge, uzane prevlake koju su Nemci potom mogli lako da odseku.

SNAGE

Nemačka

Kada se Hitler odlučio za opsadu Lenjingrada i prebacio 4. oklopnu grupu u Grupu armija Centar, Grupa armija Sever je oslablјena toliko da je morala da se osloni na par elitnih jedinica i superiornu odbrambenu taktiku kako bi odolela napadima Sovjeta koji su nastojali da se oslobode opsade. Napadi Sovjeta su trajali tri godine. Nemačke jedinice koje su bile uklјučene u opsedanje grada bile su 18. armija i 1. vazduhoplovna flota (Luftflotte 1, rang divizije).

Tenkovi i jurišni topovi

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Tenk Tigar iz 502. tenkovskog batalјona. Iako mali po brojnosti, ovi tenkovi su igrali veliku ulogu u zaustavlјanju sovjetskih ofanziva oko Lenjingrada 1943.}

Jedini tenkovi koji su se nalazili u rejonu Lenjingrada većim delom 1942. bile su u relativno slaboj 12. oklopnoj diviziji i mešovitoj borbenoj grupi 8. oklopne divizije. 12. oklopna divizija je bila toliko oslablјena gubicima nanetim u bici za Tihvin da je juna 1942. mogla da popuni samo jedan tenkovski batalјon sa 41 tenkova. Kroz veči deo okršaja 1942. 18. armija se oslanjala na protivtenkovsku borbu malim brojem jurišnih topova StuG III iz 667. baterije jurišnih topova i 185. batalјonom jurišnih topova, kao i korpusnim 563. protivoklopnim batalјonom koji je 1943. naoružan vozilima Marder. Krajem avgusta 1942. 18. armija je ojačana 1. četom teškog 502. tenkovskog batalјona – prvom operativnom jedinicom naoružanom tenkovima Tigar. Iako je ova jedinica jula 1943. bila na nivou čete – sa samo devet borbeno spremnih tenkova, igrala je glavnu ulogu u nemačkoj odbrani oko Sinjavina (Синя́вино). Tokom perioda januar – februar 1943. ova četa je bila zaslužna za uništenje 25% sovjetskih gubitaka u tenkovima, nanesenim od strane 18. armije. Jula 1943. ostatak batalјona je pristigao u rejon Lenjingrada, tako da je time broj tenkova Tigar narastao na 30. Konstantno u borbenim dejstvima, jedinica je vremenom izbrusila kadar u vrlo iskusan, čiji je karakterističan predstavnik poručnik Oto Karijus (Otto Carius) sa 50 uništenih sovjetskih tenkova. Sve do kraja 1943. 502. tenkovski batalјon je bio glavni uzrok uništenja sovjetskih tenkova na lenjingradskom frontu.

SS dobrovolјačke jedinice

Nemački SS je još pre pokretanja operacije Barbarosa pristupio formiranju nekoliko legija dobrovolјaca koji su bili volјni da učestvuju u „krstaškom ratu protiv Bolјševizma“, nenemačkog porekla. Nјihova primarna namena je bila delovanje u skladu sa propagandom Trećeg Rajha, ali je povećana potreba za pešadijskim jedinicama koje bi zamenile iznurene vojnike pod Stalјingradom imala za rezultat slanje dobrovolјačkih legija u borbu početkom 1942. Prva je pristigla dobrovolјačka SS legija „Flandern“, nakon nje „Niderlande“, „Norwegen“ i 22. pešadijska SS motorizovana brigada, koja je formirana od holandskih i norveških dobrovolјaca. Sve zajedno, ove jedinice su činile sedam pešadijskih batalјona u nemačkim operacijama oko Lenjingrada 1942/43. Nјihov učinak kod Volhova je bio prilično dobar. Međutim, ove jedinice su bile i vrlo osetlјive jer nisu mogle da nadomeste teške gubitke tako da su ubrzo sagorele u iscrplјujućim bitkama. Na primer, legija „Flandern“ je sa 1100 pripadnika za svega tri meseca borbi pala na svega 400 lјudi i, nakon sporog oporavka, uništena marta 1943. kod Krasnij Bora. Dalјe, početni entuzijazam dobrovolјaca je nestao nakon Stalјingrada a kada je postalo jasno da Nemci gube rat, značajno je umanjen dotok popune lјudstva. Sve legije su povučene u proleće 1943. ali je njihov kadar zajedno sa folksdojčerima – regrutima iskorišćen za formiranje 11. SS dobrovolјačke protivoklopne divizije „Nordland“ (sastavlјena od 33% Nemaca, 46 % folksdojčera iz Rumunije, 10% Danaca, 5% Norvežana i 6% ostalih). SS je dalјe okupio toliko Letonaca da su od njih formirali 2. letonsku SS dobrovolјačku brigadu. Obe jedinice su decembra 1943. poslate da se pridruže III SS oklopnom korpusu kod Lenjingrada. Sve u svemu, SS dobrovolјačke jedinice su odigrale znatno veću ulogu kod Stalјingrada nego što bi se to, na osnovu njihove veličine, moglo pretpostaviti.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{SS pukovnik Oto Gizeke (1891.-1958.), komandant 1. SS policijskog puka u rovovima kod Kolpina, oktobar 1941.}

Međutim, nisu sve SS jedinice oko Lenjingrada bile sastavlјene od kvalitetnih dobrovolјaca. Krajem oktobra 1941. general Fridrih Jekeln (Obergruppenführer Friedrich Jeckeln) je pristigao u Rigu sa batalјonom SS policije, koji su 30. novembra počinili poznati „masakr u Rumbuli“ kada je stradalo 27 000 civila. Kao visoki funkcioner SS i policije u svsernoj Rusiji, Jakeln je bio nadređen i Operativnoj grupi A (Einsatzgruppe A). Međutim, kako bi mogli da izdvoje regularne jedinice sa linije opsade oko Lenjingrada i angažuju ih u Ljubanskoj ofanzivi, komanda 18. armije je naredila Jekelnu da formira borbenu grupu od njegove SS policije i letonskih kolaboracionističkih policijskih batalјon (Schutzmannschaft, skraćeno Schuma) i pridruži se 50. korpusu. To je verovatno bio i jedini put na Istočnom frontu da su SS specijalne trupe bile upotreblјene na liniji fronta.

Odbrambena taktika

Pre operacije Barbarosa, nemačka odbrambena taktika je isticala koncept elastične odbrane, izvođene po dubini, ali to nije bilo moguće primeniti na lenjingradskom frontu. Kako je Hitler zabranio sve sem manjih taktičkih povlačenja, nije bilo mesta „za trgovinu“, a i ostalo je premalo pešadijskih jedinica koje bi uspostavile neprekidnu liniju fronta, a da ne pominjemo odbranu po dubini. Nije bilo ni dovolјno snaga koje bi podržale pokretnu odbranu. Stoga je Lindeman bio primoran da se osloni na odbranu utvrđenih tačaka, koje su bile ujedno i klјučni tereni, podržani snažnom artilјerijom. Nemačke divizije su formirale zonu sigurnosti koja se prostirala 2 do 4 km iza linije dodira; ova zona je imala tačke posednute jedinicama jačine voda do čete sa teškim mitralјezima i minobacačima. Ova zona nije bila dovolјno snažna da zaustavi velike sovjetske napade i, kako kroz ovu zonu nije držana neprekinuta linija fronta, bilo je sasvim moguće da Sovjeti napreduju kroz ovu zonu. Stvarna nemačka odbrana, uporišta ranga batalјona sa nešto artilјerije i protivtenkovskih topova, nalazila se tri do pet kilometara dalјe nazad i obično nije mogla biti osmotrena sovjetskim prednjim artilјerijskim osmatračima.  Ova uporišta (otporne tačke) su kontrolisale pravce prilaza neprijatelјa i bile dovolјno snažne da se odupru napadima. Klјučne otporne tačke, kao što je bila Spaskaja Polist, držao je borbeni batalјon Ehrenpfordt (Kampfbataillon Ehrenpfordt) koji je brojao 789 vojnika, 68 mitralјeza, 4 topa kalibra 81 mm, pet protivtenkovskih topova kalibra 37 mm, dva PAT 20 mm i tenk PzKpfw III. Samo uporiše je bilo dodatno obezbeđeno bodlјikavom žicom i minskom preprekom od mina Teller.

Kada bi sovjetske snage izvodile napad, zona sigurnosti je služila za davanje ranog upozorenja o napadu i pomogla da spreči postizanje iznenađenja. Kada bi Sovjeti uništili prve položaje, i ušli dublјe u zonu, naišli bi na glavna uporišta i minska polјa, tako da bi dobar deo jedinice ostao zaglavlјen. Nakon toga, bili bi dokusurivani nemačkim minobacačima i mitralјezima. Kako je vreme prolazilo, Nemci su nastavili da ojačavaju ove tačke bunkerima i rovovima, čime su ih činili sve otpornijim na sovjetske napade. Čak i kada su bili opkolјeni, nemačko uporište kod Sinjavina je pokazalo da su Nemci mogli da izdrže još danima.

Artilјerija

Komanda arilјerije u 18. armiji, telo zvano Harko 303 (Höherer Artilleriekommandeur) pod komandom general pukovnika Hansa Kracerta (Generalleutnant Hans Kratzert), bila je odgovorna za bombardovanje Lenjingrada. U početku su njene mogućnosti bile vrlo ograničene, s obzirom da je plan Barbarosa predviđao zauzimanje grada brzim napadom, a ne iscrplјujućom opsadom. Zahvalјujući udalјenosti od nemačkih linija do samog grada, jedino je teška artilјerija imala domet da gađa cilјeve unutar samog grada, dok je srednja artilјerija mogla da gađa cilјeve na južnim rubovima grada. Kracerova najbolјa oruđa su bila šest minobacača kalibra 210 mm iz sastava 768. artilјerijskog diviziona i 8 topova kalibra 240 mm iz 1. i 2. batalјona 84. artilјerijskog puka, koji su se nalazili u šumama pored Peterhofa. Tokom perioda septembar – decembar 1941. nemačka artilјerija je ispalila 40 154 granata na grad, što je za posledicu imalo smrt nekoliko hilјada civila. Nemačka artilјerijska vatra je bila uporna – nekada je trajala i satima – ali nije uspela da uništi ni jedan klјučni vojni cilј. Na primer, muzej Ermitaž (Gosudа́rstvennый Эrmitа́ž) je često bio pogađan, ali je šteta bila površna. Cilјevi kao što su fabrike tenkova Kirov i Bolјševik, često us pogađane ali nisu prestajale da popravlјaju oštećene tenkove. Veći deo topova koji su bombardovali grad bili su u stvari zaroblјeni francuski topovi kalibra 155 mm. Kracer je, između ostalog, formirao i tešku artilјerijsku grupu sa oruđima koja su za gađanje koristila položenu trajektoriju leta projektila (schwere Flachfeuer Gruppe). Nameravao je da ovu grupu iskoristi za gađanje brodova Baltičke flote. Uspeo je da ošteti krstaricu Petropavlovsk i da potopi školsku krstaricu Aurora i tri podmornice.

Kako je nemački sistem železnice u Rusiji bio preopterećen u zimu 1941/42. da bi poslao više artilјerije za uništenje Lenjingrada, Kracer je bio primoran da to učini sa relativno malo artilјerije i ograničenom količinom municije.

Vremenom, Komanda kopnene vojske je poslala više teške artilјerije kako bi ojačala 18. armiju, ali je čak i u januaru 1942. Harko 303 imao manje od 40 teških topova. Glavna ojačanja su se sastojala od dve baterije železničkih topova naoružanih sa dva francuska topa kalibra 520 mm i dva topa „Kratki Bruno“ (Kurze Bruno) kalibra 283 mm. Topovi 520 mm su ubrzo zamenjeni francuskim železničkim topovima kalibra 400 mm. Poslata je i baterija topova 170 mm, dometa 29,6 km.

Kada je operacija Nordlicht ušla u fazu verovatne realizacije, Komanda kopnene vojske je počela da pruža Kraceru značajne resurse kojima bi mogao da nanese ozbilјnu štetu Lenjingadu. U područje Lenjingrada u avgustu stiže 12 superteških artilјerijskih baterija, mada je veći deo njih držan u rezervi zbog ograničene količine municije. Harko 303 je dobio i još tri francuska topa kalibra 370 i 400 mm, dva železnička topa 280 mm K-5, merzer Gamma kalibra 420 mm, merzer kalibra 355 mm, šest čeških merzera kalibra 305 mm i dva francuska železnička topa kalibra 240 mm. Očekivalo se i prispeće Dore kalibra 800 mm i Karla kalibra 600 mm. Kuhleru nije bilo baš najjasnije kako da upotrebi ova oruđa, jer je imao municije dovolјno za samo jedan, veliki napad. On je ozbilјno razmatrao koncentrisanje vatre na Kronštat, pritom posebno računajući na top „Dora“ koja je bila konstruisana za probijanje utvrđenja. Ukoliko bi uspeo da neutrališe obalske i protivavionske topove sa Kronštata, direktni napad u cilјu eliminisanja mostobrana Oranienbaum (Ораниенбаумский плацдарм) bi imao izgleda.

Sovjetska ofanziva u avgustu 1942. naterala je Nemce da donesu odluku da veći deo svoje artilјerije zadrže u rezervi. Obe Dore i dva Karla stigli su južno od Lenjingrada ali kako nisu iskorišćeni, krajem 1942. su poslati nazad za Nemačku. U stvari, bombardovanje Lenjingrada je u drugoj polovini 1942. utihnulo, jer je Kracer želeo da sačuva municiju za ofanzivu za koju će se ispostaviti da se nikada nije ni dogodila. U proleće 1943. Kracer počinje intenzivno bombardovanje grada, ispalјujući u proseku oo 85 granata na dan.  Nakon leta 1943. prosek pada na 30 granata dnevno. Sovjeti su, kontrabatiranjem, ispalili preko 4000 granata na nemačku artilјeriju ali su uspeli da unište svega jednu haubicu kalibra 155 mm i da oštete još dva oruđa.

Zemalјske jedinice nemačkog vazduhoplovstva

Nemačka Komanda kopnene vojske odlučila je da, počevši od zime 1941/42, iskoristi zemalјske trupe nemačkog vazduhoplovstva za popunu Grupe armija Sever, jer je dobar deo snaga odvojen za Grupu armija Centar i Grupu armija Jug. Prve jedinice koje su pristigle pod Lenjingrad bili su 5 batalјona iz 7. vazduhoplovne divizije. To je bila preteča 1. padobranske divizije (1. Fallschirmjägerdivision). Pristigli padobranci pomogli su da se odbiju sovjetski kontranapadi preko Neve, ali su za šest nedelјa borbi izgubili 2782 pripadnika tako da su sredinom decembra 1941. povučeni. Novembra sledeće godine, prva od šestdivizija stiže u Grupu armija Sever, praćeni 3. korpusom (III Luftwaffe-Feld-Korpus), koji su preuzeli miran Oranienbaum (Ораниенба́ум) sektor. Komandovanje je bila slaba tačka u mnogim divizijama vazduhoplovstva, iako je iz kopnene vojske u vazduhoplovstvo premešteno nekoliko iskusnih oficira, kao što je general pukovnik Helmut Rajman (Generalleutnant Hellmuth Reymann) iz 212. pešadijske divzije poslat da preuzme 13. vazduhoplovnu diviziju. Ove divizije su se pokazale kao prikladne za popunjavanje praznina u rasporedu, ali je vreme pokazalo da nisu u stanju da izvode odbrambena borbena dejstva u uslovima kada je neprijatelј po vatrenoj moći nalik Crvenoj Armiji iz 1944.

Sovjeti

Sovjetski Savez je za odbranu Lenjingrada angažovao 42. i 55. armiju i Operativnu grupu Neva (Невская оперативная группа) koja je kasnije postala 67. armija. Za držanje Karelijskog fronta bila je zadužena 23. armija i zahvalјujući finskoj neaktivnosti, ova jedinica nije imala nekih žešćih borbenih dejstava. Od angažovanih četiri armija, 55. je bila najveća. Iako su ove formacije bile ekvivalenta oko 20 strelјačkih divizija početkom 1942. tačan broj vojnika je bio svega oko 95 000, ne uklјučujući u tu cifru jedinice mornaričke pešadije i lјudstvo iz vazduhoplovnih jedinica.

Udarne grupe

Januara 1942. Žukov je naredio sovjetskim komandantima da koriste „udarne grupe“ – koncentrisanjem svih borbenih resursa na uskim frontovima – kako bi probili nemačke utvrđene linije. Na nesreću, Crvena Armija je često interpretirala ovu direktivu kao upućivanje velikog broja pešadinaca u proboj linija, koji su predstavlјali veoma laku metu nemačkoj artilјeriji. U početku, udarne grupe Mereckog su bile veličine puka i sastojale su se obično od strelaca od kojih se očekivalo da zauzmu bunkere, okružene žicom i minama samo sa njihovim Mosin-Nagan puškama i par granata. Rezultat je bio poražavajući: četa za četom je padala. Iako su sovjetske udarne grupe bile dovolјno jake da prođu kroz nemačku zonu bezbednosti, njihova nesposobnost da unište otporne tačke značajno je ograničila njihove sposobnosti za ofanzivne operacije 1942. godine. Ipak, 1943. Mereckov uviđa grešku i počinje da organizuje manje, bolјe naoružane jurišne odrede. Za operaciju Iskra, januara 1943, tipični sovjetski jurišni odred je brojao 127 vojnika, uklјučujući i izviđački vod, inžinjerijski vod za čišćenje prepreka, odelјenje protivtenkovskih topova kalibra 45 mm za uništenje bunkera, strelјački vod ojačan odelјenjem automatičara i odelјenje artilјerijskih osmatrača. Ovakve grupe su mogle da se izbore sa nemačkim otpornim tačkama ranga čete, a sovjetske ofanzive su postigle sposobnost da izvrši stvarne prodore.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Milicijska jedinica formirana od radnika fabrike Kirov kreće na front, 6. jula 1641.}

Oklop

Veliki broj teških tenkova KV-1 i KV-2 na lenjingradskom frontu su tokom septembra 1941. igrali značajnu ulogu u sprečavanju Nemaca da pokore grad. Iako je Grupa armija Sever već nailazila na sovjetske tenkove u Litvaniji, oni su bili bez pratnje pešadije i korišćeni pojedinačno – van formacija, tako da ih je bilo lako poraziti. Međutim, kod Pulkova, nemačka 4. oklopna grupa se sukobila sa jedinicom ranga batalјona naoružanom tenkovima KV-1 i KV-2, podržanu pešadijom – i začudila se. Nemačke protivoklopne jedinice, naoružane topovima Pak 36 kalibra 37 mm, nisu mogli da zaustave ove grdosije, niti su nemački PyKpfw III bile nešto posebno efikasni. Ukratko, nemačke oružane snage septembra 1941. nisu imale lak odgovor kako da poraze ovakav tip neprijatelјa. Kasnije, krajem 1941, Nemci su našli odgovor na KV tenkove upotrebom kumulativnih punjenja, Teller mina i protivtenkovskim topovima Pak 40 kalibra 75mm. Tenkovi KV ili T-34 1942. godine nisu mogli da dejstvuju, a da se ne dovedu u opasnost od strane nemačkih lovaca na tenkove. To je dovelo do toga da su tenkovi imali relativno malu ulogu u pokušajima probijanje blokade grada. Za razliku od ostalih sovjetskih ofanziva, močvarni teren i uski koridori mobilnosti oko Lenjingrada sprečavali su Crvenu Armiju da koristi oklop u većim formacijama. Umesto toga, tenkovi su često morali da napreduju u koloni što ih je činilo ranjivim na mine i nemačke protivtenkovske topove.

Obalska artilјerije i kontrabatiranje

Lenjingrad i Kronštat su bili zaštićeni impresivnom mrežom obalskih baterija i utvrđenja, od kojih su neki bili sposobni da podrže odbrambenu operaciju.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Sovjetska baterija haubica M1909/30 kalibra 152 mm na položaju.}

Sam Kronštat je imao veliki broj baterija, kalibra od 6 do 12 inča. Obalska tvrđava poznata kao Krasnaja Gorka (Красная Горка) je imala 8 topova kalibra 12 inča i tri topa 6 inča, okruženih sa dve linije fortifikacija sa betonskim bunkerima. Pored ove tvrđave su se nalazila i dva železnička topa, TM-3-12 kalibra 356 mm i TM-1-180 kalibra 180 mm, kao i okloplјeni vozovi „Балтиец“ i „За Родину“. Dalјe na zapad, baterija Šepelov je imala dva dvocevna topa kalibra 14 inča, a tvrđava Pulkova je imala dva dvocevna topa kalibra 8 inča. Septembra 1941. železnički top kalibra 356mm ispalio je 568 granata na nemačke snage koje su napadale Lenjingrad, a obalski topovi iz Kronštata su u istom periodu ispalili još 9 000 granata. Sovjetske obalske baterije su mogle gađati cilјeve na dalјinama do Krasnojeg sela, a jačina njihovih linija odbrane objašnjava delom zašto je opstao mostobran Oraninebaum. Nemačko vazduhoplovstvo nikad nije bilo i mogućnosti da ućutka ove baterije jer su Sovjeti raspolagali jakom protivavionskom odbranom, a predstavlјali su konstantnu smetnju levom krilu nemačke 18. armije.

Skoro na samom početku opsade, Sovjeti su shvatili da im je potrebna artilјerijska grupa za kontrabatiranje, kako bi odgovorili na nemačko bombardovanje grada ili će grad biti sravnjen sa zemlјom. Lenjingradski artilјerijski korpus za kontrabatiranje organizovan je pod komandom general majora Georgija Odincova (Гео́ргий Федо́тович Одинцо́в), ali je ograničena količina municije sprečila ovu grupu da ima veće efekte na nemačku artilјeriju 1942. Godinu dana kasnije, Odincov je imao ukupno 90 haubica 152 mm ML-20 i 32 topova 122mm M1931/37 i dovolјno municije da odgovori na nemačko bombardovanje. Sovjetska artilјerija je imala veći domet i ispalјivala je teže granate nego većina nemačke korpusne artilјerije, ali Odincov nije mogao da neutrališe nemačke železničke topove. Ipak, formiranje jedinice za kontrabatiranje pomogla je da se ograniči šteta nastala bombardovanjem Lenjingrada, jer su nemački artilјerci morali da se više koncentrišu na maskiranje oruđa i promenu položaja, nego da neometano gađaju grad.

Baltička flota i mornarička pešadija

Baltička flota (Краснознамённый Балтийский флот) je pretrpela mnogo gubitaka tokom evakuacije Talina 28/29. avgusta, ali je u trenutku padanja Lenjingrada u blokadu imala dovolјno ratnih brodova da pruži značajnu artilјerijsku podršku jedinicama na kopnu. Bojni brodovi Marat i Oktobarska revolucija raspolagali su sa po 12 topova kalibra 305 mm, dometa 24 km. Teške krstarice Kirov i Maksim Gorki, sa po 9 topova kalibra 180mm, imali su domet od 33 km. I na kraju, nedovršena teška krstarica Petropavlovsk (bivša nemačka teška krstarica Lucov), kuplјena od Nemačke 1940. imala je dve upotreblјive kupole topova kalibra 203 mm.

Pored teških brodova, Baltička flota je raspolagala i sa sedam razarača klase Gnevnij, kao i brojnim manjim ratnim brodovima. Od artilјerije, imala je bateriju železničkih topova sa četiri topa kalibra 180 mm kao i probni poligon pored Toksova na kome su se nalazili po jedan top kalibra 406 mm i 256 mm i dva topa kalibra 305 mm. Nakon miniranje Finskog zaliva, Baltička flota nije želela da prihvati rizik pomerajući brodove unaokolo, a treba napomenuti i nedostatak pogonskog goriva koje je imobilisalo najveće ratne brodove. Međutim, ovi brodovi su mogli da gađaju nemačke položaje i sa svojih vezova. Na samom kraju, Nemci su otkrili da je vatra sa sovjetskih brodova ometajuća, ali ne baš precizna. Zapanjujuće je da je svega 30% vatre sa brodova otvoreno korišćenjem podataka osmatrača, najčešće se gađao samo određeni kvadrant – što je za posledicu, naravno, imalo velike promašaje.

Tokom blokade grada, Baltička flota je obezbedila preko 125 000 mornara da se bore na kopnu, formiravši 9 strelјačkih brigada, jedan skijaški puk, 38 samostalnih batalјona i 32 artilјerijskih baterija. 1.mornarička strelјačka brigada imala je krucijalnu ulogu u držanju Lenjingrada 1941. kada je praktično i uništena, dok su 2, 5. i 6. mornarička strelјačka brigada pomagale u držanju mostobrana Oranienbaum. Četvrta mornarička strelјačka brigada je bila angažovana na odbrani ledenog puta preko Ladoškog jezera (Ла́дожское о́зеро) u zimu 1941/42. tako da je celu zimu praktično provela na ledu.

Ladoška flotila

Ladoška flotila je formirana oktobra 1939. sa cilјem pružanja sadejstva tokom Rusko-finskog rata. Pokazala se kao kritično sredstvo logistike koje je održavalo Lenjingrad u životu u jesen 1941. i leto 1942. Flotila je takođe pomagala da se sačuvaju delovi 23. armije u Kareliji koji bi se inače predali Fincima. Nakon zatvaranja obruča, komandant flotile, Vladimir Čerokov je postavio štab u Novoj Ladogi i počeo sa organizovanjem snabdevačkih konvoja preko jezera. Kada je zbog leda obustavlјen brodski saobraćaj na jezeru, Ždanov je naredio lenjingradskim brodogradilištima da započnu sa gradnjom brodova za potrebe flotile. Do leta 1942. Ladoška flotila je imala na desetine malih brodova, devet teretnih brodova i preko 80 barži, koje su omogućile transport preko 5 000 tona terete na dan preko jezera. Iako je nemačko vazduhoplovstvo moglo da potopi brojna plovila flotile, sama flotila je uvek imala dovolјno brodovlјa da izvrši zadatke.

[Rade]

Opsada Lenjingrada

Blokada počinje: septembar – decembar 1941.

Početkom septembra 1941. Leb je uputio Hopnerovu 4. oklopnu grupu na sovjetski utvrđeni grad Krasnogvardejsk (Красногварде́йски), dok je Šmitov 39. motorizovani korpus nastavio sa opkolјavanjem Lenjingrada ka severoistoku. Sovjetska milicija i jedinica Crvene Armije su pružale hrabar otpor na Krasnogvardejsku, čime su uspeli da kupe više vremena za ojačavanje odbrane Lenjingrada. Međutim, sovjetska situacija se brzo pogoršala kada su Finci započeli napad na Kareliju 10. jula i potisnuli sovjetsku 23. armiju, koja je započela povlačenje u neredu. Finske snage su počele gonjenje i do 2. septembra izbili na staru državnu granicu iz 1939. godine.Finska vlada nije imala želјe ni volјe da napada na Lenjingrad i bila je zadovolјna što je povratila ranije izgublјene teritorije. Maršal Manerhajm je u Kareliju rasporedio šest divizija, od kojih su neke bile na svega 32 km od Lenjingrada. Razbijena 23. armija je pretrpela gubitak 40000 pripadnika, a preostale divizije su zadržale svega oko 30% jačine.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Češka haubica kalibra 240mm Ml6 iz 2. diviziona 84. artilјerijskog puka gađa Lenjingrad sa položaja blizu Peterhofa, oktobra 1941.}

Iako je Hepner privremeno blokiran kod Krasnogvardejska, Šmitove motorizovane jedinice su napredovale kroz vakum jugoistočno od Lenjingrada, zauzimajući Ljuban i Tosno do 29. avgusta i potom Mga 30. avgusta. Gubitak Mge je bila propast za Sovjete jer je time presečena poslednja železnička pruga između Lenjingrada i spolјnog sveta.

Vorošilov je angažovao rezerve i brzo preuzeo grad, ali je to bilo kratkog veka, pošto su Nemci kontranapadom uzeli grad nazad. Stavka je 31. avgusta naredio formiranje dve nove armije koje angažuje u odbrani Lenjingrada: 42. armiju pod komandom general pukovnika Fedor S. Ivanov i 55. armiju pod komandom general majora Ivana G. Lazareva. Dve novoformirane armije su dobile zadatak da brane Lenjingrad sa jugozapada (42. armija) odnosno sa istoka (55. armija). Na zapadnim prilazima grada je ostavlјena 8. armija, koju je nazad ka Oranienbaumu potisnula nemačka 18. armija. Ove armije nisu imale u potpunosti formirane divizije, već samo delove.

Šmit je sa dve borbene grupe iz sastava 126. pešadijske divizije izvršio konačno potiskivanje Sovjeta ka Ladoškom jezeru i 7. septembra zauzeo visoravan Sinjiavino, a dan kasnije je zauzeo i Šliselburg i time prekinuo i poslednju kopnenu vezu Lenjingrada sa spolјnim svetom. Grupa sovjetskih artilјeraca ostala je odsečena u obližnjoj citadeli Orešek, na ušću reke Neve. U međuvremenu, 39. motorizovani korpus je okrenuo na istok ka Volhovu, gde se nalazila 54. armija u fazi formiranja.

Leb je krajem avgusta bio svestan da će uskoro morati da prebaci 4. oklopnu grupu i 8. letački korpus Grupi armija Centar za nadolazeću operaciju Tajfun tako da je odlučio da učini poslednji napad na Lenjingrad sa ovim snagama, u nadi da će slomiti sovjetski otpor. Međutim, jedinice 18. armije još uvek bile na teritoriji Estonije, a veći deo 16. armije zauzet formiranjem fronta duž reke Volhov. Raspoložive jedinice za napad su bile samo Rajnhardov 41. korpus i pešadijske jedinice iz 28. i 50. korpusa.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Sovjetski vojnici uklanjaju tela pet žena poginulih od nemačke artilјerijske vatre.}

Hepnerova oklopna grupa je započela svoju ofanzivu u jutro 9. septembra, brzo opkolila branioce Krasnogvardejska i zauzela klјučnu visoravan Dudergof južno od Krasnajeg sela. Priopadnici sovjetske milicije pružili su jaku odbranu ali je 12. septembra grad pao i nemačke ruke. Iste večeri nemačke motorizovane jedinice stižu na ivicu visoravni Pulkovo. Po prvi put su nemački vojnici mogli stvarno da uoče Lenjingrad. Međutim, ti isti vojnici su bili u dometu topova Baltičke flote, koji su zasuli Rajnhartove snage baražnom vatrom.

Vorošilov je morao da uvede i poslednje rezerve, koje nisu uspele da zaustave Nemce u dostizanju grada Pulkova, koji su držali pripadnici sovjetske milicije. Nemačke pešadijske jedinice koje su sporo napredovale na krilima postepeno su zaustavlјene sovjetskom odbranom na Uricku i Kolpinu. Činilo se da otpor Sovjeta raste kako se Nemci približavaju Lenjingradu. U Moskvi, Stavka se zabrinula kada su pali Mga i Šlizelburg, a Stalјin smenio Vorošilova i na njegovo mesto doveo Georgija Žukova kako bi ojačao odbranu Lenjingrada. Žukov je u Lenjingrad stigao avionom 13. septembra i gotovo odmah smenio komandanta 42. armije Ivanova. Na mesto komandanta je postavio general majora Ivana I. Fedjuninskog (Ива́н Ива́нович Федю́нинский) – kasnije unapređenog u čin general – potpukovnika. Žukov nije imao želјe da bude uhapšen i osuđen tako da se ropski potčinio Stalјinovom diktatu da sprovede kontranapad bez obzira na cenu. Sve komandante 42. i 55. armije je 17. septembra informisao da će svi koji se povuku biti strelјani, zajedno sa svojim porodicama.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
 
Slaboj 8. armiji je naređeno da izvede kontranapad na levo krilo 41. korpusa i zauzme Krasnoje selo, ali su Nemci na kraju uspeli da se probiju kroz položaje 42. armije i da 16. septembra kod Peterhofa izbiju do Finskog zaliva. Time su odsekli 8. armiju na Oranienbaumskom mostobranu. Komandant 8. armije je odbio da napadne, jer je imao svega 30% snaga na raspolaganju. Žukov ga je smenio i okrenuo se Kulikovoj 54. armiji, koja je primila dve sveže formirane strelјačke divizije i naredio im da napadnu 39.  motorizovani korpus, zauzmu Sinjavino i razbiju blokadu Lenjingrada. Ovo je bio neostvariv zadatak za armiju koja je bila još uvek u procesu formiranja, a Kulikova najbolјa jedinica, 128. strelјačka divizija, je imala svega 2000 vojnika. Šmit je lagano odbio Kulikov napad. U grandioznom stilu, Žukov naređuje i novoformiranoj Operativnoj grupi Neva – koja je jedva mogla da brani 20 km dug pojas sa sve slabašne divizije – da krene u napad uz forsiranje reke i poveže se sa 54. armijom. Začuđujuće, 115. strelјačka divizija je obezbedila plitak mostobran na reci Nevskaja Dubrovka (Невская Дубровка) ali je ubrzo opkolјena nemačkom 122. pešadijskom divizijom. Žukovlјev kontranapad nije postigao ništa do pukog gubitka lјudi i sredstava. Odbijajući da prihvati da njegova taktika ne funkcioniše, Žukov je upotrebio preostale lenjingradske rezerve i postavio ih na pravac nemačkog napredovanja, sa naređenjem da izdrže ili da budu strelјani. Spojio je jedinice milicije, NKVD i ostatke drugih jedinica i uputio ih u sektor Pulkovo, ali tim snagama nije mogao da spreči nemački 41. motorizovani korpus da zauzme Puškin u zadnjem napadu. Žukov je ubacio i nekoliko tenkovskih četa naoružanih tenkovima KV-1, koje su neprestano napadale nemačke položaje oko Puškina, podržani svom preostalom teškom artilјerijom i topovima Baltičke flote. Hepnerove umorne motorizovane jedinice su imale pune ruke posla u zaustavlјanju deset tenkova KV-1 topovima kalibra 37 mm, tako da su odmah izgubili inicijativu. Zahvalјujući Hepnerovoj nesposobnosti da prevaziđe agresivnu sovjetsku odbranu oko opservatorije Pulkovo, Nemci nisu kontrolisali najbolјe uzvišeno zemlјište sa koje se video grad. Žukov je takođe uspeo na krilima, gde je poslao novu 21. NKVD strelјačku diviziju i 6. mornaričku pešadijsku brigadu da odbrane Urick od 58. pešadijske divizije, dok je 168. strelјačka divizija poslata da ojača miliciju kod Kolpina. Nemačka 58. pešadijska divizija je uspela da se pod borbom probije do Uricka, koji se nalazio šest kilometara od Kirovske fabrike – pri čemu su zarobili više od 1000 sovjetskih vojnika ali su na kraju zaustavlјeni od strane jedinica mornaričke pešadije, nekoliko KV tenkova i koncentrisane artilјerijske vatre sa brodova. Još impresivnija odbrana je bila organizovana južno od Kolpina, gde su se nalazili 168. strelјačka divizija i Ižorska milicija, koji su se fanatično branili od napada 121. i 122. pešadijska divizija. Nakon što mu je odobreno kraće odlaganje slanja delova snaga, 4. oklopna grupa je 18. septembra započela angažovanje, dok je Leb naredio preostalim snagama da uspostave linije blokade oko grada. Sa gubicima od 3 440 lјudi u periodu od 9. do 16. septembra, 4. oklopna grupa je napredovala do linije 6 do 10 km od južnih ivica Lenjingrada i zarobila 25 000 vojnika. Kuhlerova 18. armija je trebala da sprovodi blokadu Oranienbauma i Lenjingrada, dok je 16. armija držala Volhov. Međutim, očajnički uspesi sovjetske odbrane na Pulkovu i Kolpinu – oba želјena cilјa koje je Leb želeo da zauzme – sprečili su Nemce da se približe Lenjingradu koliko su želeli i ostavili sovjetskim komandantima odskočnu dasku za buduće kontranapade.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Sovjetski lovci MiG-3 u letu iznad tvrđave Petra i Pavla u Lenjingradu 1. avgusta 1941.}

[Rade]

Blokada grada i gladna zima

Nemačkim obručem oko Lenjingrada blokirane su četiri sovjetske armije: 8, 23, 42. i 55. unutar grada i u Oranienbaumu, sa ukupno 20 divizija i preko 300 000 vojnika. U gradu se nalazilo i oko 3 miliona stanovnika. Na početku blokade, grad je raspolagao sa tridesetodnevnim zalihama hrane, ali su one smanjene nakon što je nemačko vazduhoplovstvo u bombardovanju uništilo skladište Budajev. Ladoška flotila, korišćenjem barži, je mogla da dopremi svega 22 000 tona hrane mesečno, dok je grad imao potrebe za 30 000 tona. Konvoj barži je preko jezera do Osinoveca i nazad plovio 16 časova. Nemilosrdni napadi nemačkih aviona otežavali su dopremanje zaliha. U periodu oktobar – novembra Nemci su napadima iz vazduha uspeli da potope 24 barži i 6 parobroda.

Specijalna vazduhoplovna grupa je mogla da dopremi transportnim avionima Li-2 još 600 tona hrane nedelјno. Međutim, grad nije imao potreba samo za hranom, već i za gorivom. Nedostatak goriva je ugasio veći deo električnih centrala u gradu. Sistem vodovoda se takođe raspao jer se voda smrzavala u cevima. Nedostatak vode usložio je javno zdravlјe, dok je stanovništvu bilo teže da gasi požare izazvane stalnim bombardovanjima. Novembra 1941. stanovništvo Lenjingrada se suočilo sa stvarnim izgladnjivanjem.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Četa žena-dobrovolјaca iz sastava radničkog batalјona. U 20 radničkih batalјona nalazilo se preko 10 000 žena. Ovi batalјoni bili su zaduženi za unutrašnju odbranu Lenjingrada}

Kuhlerova 18. armija vršila je blokadu zajedno sa 26. korpusom (tri divizije), uklјučujući i mostobran Oranienbaum, dok je 50. korpus (četiri divizije) držao front od Uricka do Šlizelburga. Nemačka artilјerija započela je bombardovanje Lenjingrada 4. septembra, dok je nemačko vazduhoplovstvo započelo stalne napade koji su trajali mesec dana. Kako je 18. armija rano zauzela zimske položaje, uspela je da izbegne teške gubitke od bolesti i smrzavanja sa kakvim se suočila Grupa armija Centar ispred Moskve. Ipak, izgublјen je znatan broj konja.Padom temperature početkom novembra 1941. konji iz 18. armije su započeli da crkavaju u čoporima; na primer, nakon gubitka svega 67 konja tokom borbenih dejstava tog leta, SS policijska divizija je tokom zime 1941/42 izgubila čak 1200 konja.

Zima je donela i drugu vrstu tame. SS Operativna grupa A, pod komandom Valtera Stalekera (SS-Brigadefiihrer Walter Stahlecker), koja se nalazila iza Grupe armija Sever, formirala je komandno mesto oktobra 1941. u Krasnogvardejskom, nedaleko od komande 18. armije. U naredna dva meseca, SS Operativna grupa A je ubila ne manje od 1 389 civila u Krasnogvardejsku i još 800 u Puškinu. Kao primer učestvovanje Vermahta u zverstvima SS jedinica izdvaja se zahtev 28. korpusa od 20. decembra 1941. da se SS Operativna grupa A „izbori“ sa 240 žena – bolesnica iz duševne bolnice 20 km severno od Ljubana – koje su „predstavlјale rizik po zdravlјe obližnjih nemačkih jedinica“. SS jedinica je umarširala u krug bolnice i ubila sve bolesnike i osoblјe bolnice. Izveštaji 18. armije govore i o transportu 4300 civila iz Lenjingrada u Nemačku, u svojstvu robovske radne snage. Ove aktivnosti Nemaca imale su za posledicu formiranja sovjetskih partizanskih jedinica u pozadini jedinica 18. armije, iako nisu bile efikasne sve do 1943. godine.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Sovjetski GAZ prolazi improvizovanu protivtenkovsku prepreku na spolјašnjem odbrambenom pojasu Lenjingrada.}

U međuvremenu, Žukov 6. oktobra napušta Lenjingrad, ostavlјajući privremenu komandu Fedjuninskom , ali dve nedelјe kasnije ga šalјe da preuzme komandu nad 54. armijom na reci Volhov kako bi se pripremio za razbijanje blokade. General potpukovnik Mihail S. Hozin (Михаил Семенович Хозин) preuzima komandu nad Lenjingradskim frontom. Hozin veći deo aktivnosti usmerava na ojačavanje odbrane 42. i 55. armije, čije su divizije smanjene na svega po 2 do 3 hilјade vojnika. Do novembra, 42. armija uspeva da utvrdi južne prilaze Lenjingradu višestrukim linijama odbrane, koje su se sastojale od sistema rovova, bunkera, „zmajevih gnezda“ i minskih polјa. Na liniji odbrane postignuta je gustina protivtenkovskih oruđa od 17 topova po kilometru. Hozin takođe unapređuje i protivavionske sposobnosti protiv čestih napada nemačkog vazduhoplovstva. Deluje i na unapređenju koordinacije između Crvene Armije, Baltičke flote i vazduhoplovstva. Kada je Finski zaliv i Ladoško jezero okovao led, Hozin raspoređuje jedinice duž obale kako bi sprečio napad preko zaleđenih vodenih površina. Unutar grada, Ždanov formira 79 naoružanih radničkih batalјona, sa ukupno 40 000 vojnika, kako bi osigurao unutrašnju bezbednost u svakom gradskom odseku. Brojni bunkeri i prepreke su izrađene kroz grad, za slučaj iznenadnog nemačkog prodora.

Lenjingradske jedinice nisu bile uklјučene isklјučivo u statičnu odbranu. Stavka je naredila Hozinu da izvodi napade preko Neve sa 55. armijom i Operativnom grupom Neva, kao prethodnicu u naporima da se poveže sa 54. armijom. Hozin je nastavio da uvodi sve više vojnika u plitki mostobran na reci Nevskaja Dubrovka, što je smanjilo i 20. NKVD strelјačku diviziju i 168. strelјačku diviziju na manje od 300 vojnika.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Robna kuća tokom konverzije u utvrđeni artilјerijski položaj, septembar 1941.}

Iako su Hozin i Ždanov uspeli da ojačaju odbranu Lenjingrada, nisu uspeli da urade više na ublažavanju posledica blokade grada na stanovništvo. Lenjingradski vojni savet nije uspeo da odobri bilo koju vrstu evakuacije pre nego što je grad opkolјen i kada se to desilo. Ždanov je stavio težište na evakuaciji baržama fabrika Kirov i Bolјševik i 10 000 radnika. Tako su vitalni delovi preko potrebne ratne privrede evakuisani, ali samim tim značajnija evakuacija lokalnog stanovništva nije započeta preko „ledenog puta“ sve do februara 1942. Rezultati su bili predvidlјivi; izgladnelost, nedostatak toplote i tifus uništavali su stanovnike Lenjingrada. Tokom zime 1941/42. umrlo je preko 600 000 civila. Vojnici, koji su imali bolјa sledovanja hrane od civila, takođe su bili pogođeni. najmanje 12 400 vojnika je umrlo usled hladnoće i gladi te zime, dok je 62 000 zbog bolesti ispalo iz stroja. Novembarsko sledovanje hrane za branioce Lenjingrada iznosilo je svega 500 grama hrane na dan, da bi januara meseca dnevno sledovanje bilo smanjeno na svega 30% novembarskog. Svi konji su već bili pojedeni, a za vozila je ostalo vrlo malo goriva, tako da si 42. i 55. armija brzo izgubile svoju mobilnost. Moral je bio slab i hilјade sovjetskih vojnika je dezertiralo ka nemačkim linijama kako bi izbegli gladovanje. U međuvremenu, nemačke jedinice su ostale na svojim linijama blokade, relativno utoplјeni i primajući tri puta više hrane od svojih neprijatelјa, čekajući da gladovanje izvojuje bitku u njihovu korist.

Konačno, efekti blokade grada su u proleće 1942. većinu vojnika u Lenjingradu doveli u stanje blisko borbenoj neupotreblјivosti, sprečavajući ih od igranja veće uloge čak i u podršci u katastrofalnoj Ljubanskoj ofanzivi. zahvalјujući neaktivnosti na Lenjingradskom frontu, Lindeman je mogao da prebaci brojne jedinice iz sastava 26. i 50. korpusa na ispomoć u borbama na Volhovu, ostavlјajući vrlo tanke linije blokade grada.

Tihvinski gambit

Sa jenjavanjem borbenih dejstava oko Lenjingrada sredinom oktobra 1941. obe strane su krenule da razmatraju svoje opcije. Sa većim delom oklopnih i snaga vazdušne podrške van stroja, Grupa armija Sever nije imala snage da prodre u grad, dok mršave sovjetske 42. i 55. armija nisu imale snage da probiju blokadu. Period pat pozicije, koji je podsećao na Zapadni front iz perioda Prvog svetskog rata, nastao je sa prvim snegom 14. oktobra. Obe strane su primile skromna pojačanja: Leb je dobio pet padobranskih batalјona iz 7. vazduhoplovne divizije da ojača klimavu odbranu na Nevi, dok je sovjetska 54. armija na Volhovu dobila 3. i 4. gardijsku strelјačku diviziju, do pola popunjene.

Stavka je insistirala na probijanju blokade, što je pre mnoguće, što je podrazumevalo još jedan napad na Sinjiavino 54. armijom i Operativnom grupom Neva. U međuvremenu, nemačka komanda kopnene vojske je primenila mere sa cilјem ubrzavanja pada Lenjingrada i verovala da Grupa armija Sever još uvek ima snage da napreduje na istok i zauzme Volhov i Tihvin, kako bi presekla železničke linije koje podržavaju saobraćaj baržama na Ladoškom jezeru. Leb se odlučio da svoje poslednje mobilne snage – četiri divizije 39. motorizovanog korpusa i tri pešadijske divizije 1. armijskog korpusa uklini između sovjetskih 4. i 52. armije blizu Čudova i napreduje severoistočno kako bi zauzeo Tihvin.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Nemački padobranci u posluzi protivtenkovskog topa Pak 36 kalibra 37mm, novembra 1941.}

Nemački napad je započeo 16. oktobra i nakon četiri dana borbi uspeo da postigne obimni proboj. Uprkos teškom terenu, slabom vremenu i 30 cm snega, 12. oklopna divizija je bil u mogućnosti da napreduje preko 60 km za 12 dana, tako da je Tihvin konačno zauzet 8. novembra. Bez železničkih veza, situacija sa hranom u gradu je postala kritična. Međutim, sedam nemačkih divizija koje su učestvovale u napadu je izgubilo 10 032 vojnika. Istrošeni su i lјudstvo i vozila tako da sistem nemačke logistike nije mogao da dopremi adekvatne količine hrane, goriva i municije preko zaleđenih puteva do Tihvina. General pukovnik fon Arnim je preuzeo komandu nad Tihvinom i prikupio raspoložive snage za odbranu grada, nadajući se da su Sovjeti preslabi da izvrše napredovanje većih razmera.

Na čelo 4. armije doveden je Mareckov, koji je dobio zadatak i da orkestrira 52. i 54. armijom za trenutni kontranapad. Stavka je dala Mareckovom tri potpuno popunjene divizije iz Transbajkalskog i Dalekoistočnog vojnog okruga. Mereckov je 12. novembra započeo koncentrični napad na nemačku odbranu u gradu Tihvin, dok je 54. armija napala nemački 1. korpus na severnoj strani prevlake, a 52. armija 38. korpus na južnoj strani. Mereckov napad je postepeno potisnuo oba nemačka krila i elemente 126. i 254. pešadijske divizije su se našle u obruču. Nemačke linije snabdevanja za Tihvin su se srušile i Arnim je morao da pribegne popuni municijom iz vazduha.

Dok su se nemačka krila raspadala, Mereckov je krenuo u opšti napad na Tihvin 4. decmbra da bi 4 dana kasnije Arnim napustio grad. Povlačeći se ka Volhovu, deset nemačkih divizija je krajem decembra uspostavilo novi front. Međutim, ovih deset divizija su pretrpele ukupne gubitke od 21 530 vojnika (izbačeni iz borbe), među kojima je bilo 4600 mrtvih. Dalјe, 8. i 12. oklopna divizija su uništene, tako da je Grupa armija Sever ostala bez pokretnih rezervi. Nakon uspešnog zauzimanja Tihvina, Stavka je reorganizovala sovjetske snage u ovom području i formirala Volhovski front pod komandom Mereckova.

Vazduhoplovno-pomorske operacije oko Lenjingrada, 1941/42

Na početku rata, sovjetsko ratno vazduhoplovstvo je na aerodromima u blizini Lenjingrada raspolagalo sa sedam lovačkih i šest bombarderskih pukova, sa ukupno 426 lovaca i 182 srednjih bombardera. Blizu tri četvrtine lovaca su bili zastareli aparati tipa I-153 i I-16, dok su 7. i 159. lovački puk neposredno pre rata bili popunjeni novim avionima tipa MiG-3. Dok je primarna misija vazduhoplovstva bila borbena podrška jedinica na bojištu, jedinice PVO general majora Krijukova su bile zadužene za protivvazdušnu odbranu samog Lenjingrada.  7. lovački korpus, koji je na početku rata još uvek bio u fazi formiranja, imao je 8 lovačkih pukova sa 312 aviona I-153 i I-16. Lenjingradska PVO se oslanjala na 2. korpusu PVO koji je imao šest pukova PVO (oko 300 topova kalibra 76 mm i 85 mm), 230 mitralјeza, 300 reflektora 360 baražnih balona i 302 osmatračnice. Međutim, za razliku od Londona 1940. Sovjeti su imali svega jedan eksperimentalni radar u Toskovu, severoistočno od Lenjingrada. Umesto toga, vazduhoplovstvo i PVO je zavisilo od osmatrača i letačkih patrola iznad grada i linija snabdevanja Ladoškim jezerom. Baltička flota je imala još tri lovačka puka sa 180 aviona I-15bis i I-16, sa zadatkom da brane flotu i artilјerijski puk PVO sa 68 topova, koji je imao zadatak da brani Kronštat od napada iz vazduha.

Jedinice nemačkog vazduhoplovstva su se prvi put pojavile u rejonu Lenjingrada 22. juna 1941. kada je 18 bombardera Ju-88 položilo 36 magnetnih mina u morskom kanalu kod Kronštata. Zatečene posade sovjetskih protivavionskih topova nemo su gledale predstavu, ne otvarajući vatru – jer rat zvanično nije još započeo. Nakon toga, Nemci su nastavili sa miniranjem voda oko Kronštata i Lenjingrada, kao i bombardovanjem kanala Nova Ladoga radi presecanja snabdevanja baržama. Kako se Grupa armija Sever približila Lenjingradu, nemačko vazduhoplovstvo je izvelo niz preciznih bombardovanja na glavne železničke mostove kako bi sprečili dovođenje sovjetskih snaga.

Krajem avgusta 1941, 1. vazduhoplovna flota pod komandom general pukovnika Alfreda Kelera je raspolagala sa oko 100 lovaca i 200 bombardera, dok je sovjetsko vazduhoplovstvo pretrpelo ozbilјne gubitke pokušavajući da napadima iz vazduha uspori nemačko napredovanje. 8. vazduhoplovni korpus pod komandom general pukovnika Volfram fon Rihthofena (Wolfram von Richthofen) sa svoje četiri grupe Štuka i lovaca Bf-110 pristiglo je kao pojačanje u završnoj fazi nemačkog napredovanja. Keler je pružao blisku vatrenu podršku protiv 2. udarne armije, ali je izvodeći napade sa malih visina pretrpeo ozbilјne gubitke. Između februara i aprila 1942, 1. vazduhoplovna flota je izgubila 41 bombarder, 21 Štuku i 19 lovaca, tvrdeći da su u istom periodu oborili 581 sovjetskih aviona. Po izvršenom opkolјavanju 2. udarne armije, 1. vazduhoplovna flota je igrala glavnu ulogu u njenom uništenju. Kada su Sovjeti pokušali da izvedu snabdevanje iz vazduha noću, Keler je 54. eskadrilu upotrebio kao eskadrilu noćnih lovaca, pri čemu su uspeli da obore 30 transportnih aviona, što je svakako osakatilo sovjetsko snabdevanje. U međuvremenu, bombarderi iz 3. i 53. eskadrile su nemilosrdno gađale trupe Vlasova iz vazduha, izazivajući velike gubitke.

Sa dolaskom proleća, Keleru je naređeno da pokuša još jednom da uništi Baltičku flotu. 1. vazduhoplovna flota pojačana je sa dve grupe Štuka. Međutim, Baltičku flotu je štitila gusta mreža protivavionskih topova. Prvi napad, Operacija Eisstoβ (ledeni napad), izvedena je 4. aprila 1942. sa 62 Štuke, 70 bombardera i 59 Bf-109 ali su precizni pogoci osujećeni gustom protivavionskom vatom. Tokom ovog napada postignuto je sedam pogodaka teške krstarice Maksim Gorki, četiri pogotka bojnog broda Oktobarska revolucija i manja šteta na još jedanaest ranih brodova. Ni jedan brod nije potoplјen. Šesnaest dana kasnije, 20. aprila, 1. vazduhoplovna flota je nastavila napade na baltičku flotu, operacijom „Götz von Berlichingen“, ali je ponovo teška protivavionska vatra spasila brodove Baltičke flote od uništenja.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Konvoj sovjetskih kamiona prelazi ledeni put preko Ladoškog jezera, februar ili mart 1942.}

Prvi i jedini put tokom blokade, krajem maja 1942, 1. vazduhoplovna flota je izvela veliku akciju na uništenju sovjetske logistike na Ladoškom jezeru. Dana 28. maja, 80 aviona je bombardovalo luke Kobona i Lednjovo na istočnoj obali jezera, pri čemu je počinjena manja šteta. Sledećeg dana, drugi vazdušni udar je bio usmeren na Osinevec na zapadnoj obali. Sredinom septembra, 1. vazduhoplovna flota i Severozapadni front sovjetskih vazduhoplovnih snaga, vodili su očajničku borbu na postizanju prevlasti u vazduhu. U toj borbi, tri lovačke grupe iz sastava 54. eskadrile iskalili su svoj bes, opustošeći Novikove snage. U cilјu popravlјanja ravnoteže, Stavka je angažovala pet lovačkih pukova, kao i 90 novih lovaca LaGG-3 i 100 jurišnih aviona Il-2. Međutim, 54. eskadrila je uspela da obori 39 od ukupno 55 aviona LaGG-3 kojima je raspolgala 7. lovački avijacijski korpus PVO (истребительный авиационный корпус ПВО) septembra 1941. Do kraja meseca, 7. lovački avijacijski korpus PVO je izgubila oko 80 % pilota.

Dok su se lovci obeju strana borili za prevlast u vazduhu, bombrderi su slati da pokušaju da omekšaju linije odbrane. Lenjingrad je pretrpeo prvi veliki vazdušni napad u noći 8/9. septembra kada je 27 bombardera Ju 88 napalo grad zapalјivim bombama. Najžešći napadi dogodili su se 17. i 19. septembra. Sve u svemu, nemačka 1. vazduhoplovna flota je izvela 675 noćnih avio poletanja protiv Lenjingrada tokom septembra, koji su za rezultat imalo 4 400 žrtava. Protivvazdušne jedinice su uspele da odvrate Nemce od dnevnih napada, ali nisu imali sredstava da se suprotstave noćnim napadima. U očajanju, sovjetske vazduhoplovne snage su usvojile „taran“ napade – pokušaje obaranja neprijatelјskih aviona fizičkim udarcem sopstvenim avionima. preko 20 ovakvih napada je izvedeno u području Lenjingrada tokom septembra meseca, koji su ostavili veliki utisak na pilote nemačkih bombardera. Dalјe, Novikov je upotrebio neke od novoprimlјenih aviona tipa Il-2 da napadne nemačke aerodrome. Ovi napadi imali su izvesnih uspeha, jer je na aerodromu Siverskaja 7. novembra uništeno sedam aviona Ju 88.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Nemci su koncentrisali svoje preostale mobilne snage kako bi zauzeli i držali Tihvin ali zbog dalјine od baza nisu mogli da podrže motorizovane jedinice logistikom. Ovaj PzKpfw III je bio jedan od retkih tenkova koji su decembar 1941. dočekali ispravni.}

Kao dopuna akcijama podrške kopneneih jedinica i uništenja samog grada, Keler je dobio i zadatak uništenja Baltičke flote. 8. vazduhoplovni korpus je napao Kronštat 23. septembra. U tom napadu bojni brod Marat biva oštećen eksplozijom pramčane municijske komore a slično prolazi i bojni brod Oktobarska revolucija, dok razarači Minsk i Stereguščij bivaju potoplјeni. Međutim, sovjetski lovci i jedinice PVO kod Kronštata obaraju šest nemačkih aviona. napad na Kronštat pokazao se kao labudova pesma za napade jedinica 1. vazduhoplovne flote. Jedinice 8. vazduhoplovnog korpusa ubrzo bivaju premeštene na jug, kako bi učestvovali u podršci operacije Tajfun. Nakon toga, Keler je preostale snage usmerio na održavanje prevlasti u vazduhu iznad kritičnih tačaka bojišta i pružanju bliske vazduhoplovne podrške jedinicama nemačke 18. armije.

Teške vazdušne borbe oko Lenjingrada nastavile su se i u jesen 1941. ali su se obe strane u suštini borile do pada Tihvina. Nakon gubitka preko 2700 aviona od početka rata, Severozapadni front sovjetskih vazduhoplovnih snaga je smanjen na manje od 200 operativnih aviona, a izgublјena je i većina obučenog letačkog osoblјa. Prva vazduhoplovna flota je izgubila oko 300 aviona, među kojima se našlo 70 lovaca i 162 bombardera, tako da su 76. i 77. eskadrila poslate u Nemačku kako bi se popunile i pripremile za dalјa borbena dejstva. Tako su Nemci oko Lenjingrada ostali sa manje od 150 aviona.

Keler više nije želeo da rizikuje preostale bombardere  tako da je znatno redukovao broj bombardovanja grada. Prešao je na bombardovanja daleko manjih razmera sa bombarderskim grupama od svega par aviona. Dejstva po „ledenom putu“ preko Ladoškog jezera su takođe bila ograničena lošim vremenom i manjkom jurišnih aviona na raspolganju. U međuvremenu, Novikov je zimu proveo u popunjavanju desetkovanih eskadrila novim avionima tipa LaGG-3, Hariken i P-40. Takođe je preuzeo i komandu nad protivavionskom odbranom grada, što je dovelo do bolјe koordinacije između lovačkih aviona, protivavionskih topova i sredstvima za rano upozoravanje. Neposredno pred smrzavanje Finskog zaliva, veći deo Baltičke flote je premešten na sidrište duž reke Neve, čime su došli pod zaštitu baterija protivavionskih topova.

Iako su sovjetski površinski brodovi praktično ležali nepokretni, Baltička flota se nadala da će iskoristiti svoje velike podmorničke snage (64 podmornica na početku blokade) da uznemirava saobraćaj nemačkih teretniih brodova na Baltiku. Međutim, Nemci su brzo postavili efikasnu minsku i protivpodmorničku zapreku oko Kronštata u jesen 1941. što je upotrebu podmornica učinilo vrlo rizičnom. Baltička flota je u jesen 1941. uspela da detašuje 21 podmornicu iz Kronštata, pri čemu je izgubila deset podmornica. Detašovane podmornice nsu uspele da izvrše značajnije zadatke.

  [ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Razarač Opitnij, sakriven na Nevi, gađa nemačke položaje iz topova kalibra 130 mm, 1. januar 1942. Razarač Opitnij je jedan od par razarača Baltičke flote koji su netaknuti preživeli rat.}

Januara 1942. 1. vazduhoplovna flota je imala svega 89 aviona, dok su Sovjeti raspolagali sa 230 aviona. Stavka je uspela da dopremi u Lenjingrad 10 radara RUS-2 kako bi pojačala komponentu za rano otkrivanje, iako sama mreža nije postala operativna sve do sredine 1942. Uprkos unapređenim protivavionskim sposobnostima, upotrebom novih radara, uspela je da obori svega tri nemačka aviona koji su napadali grad. Nakon toga, Keler je većinu bombardera slao u podršku borbenim dejstvima na Volhovskom frontu, ali je 15 aviona Bf 109 (iz 54. eskadrile) poslao u finsku bazu Petajarvi kako bi dejstvovali po baržama na Ladoškom jezeru. U 104 izvršenih napada, nemački avioni nisu uspeli da potpe ni jednu jedinu baržu.

Juna 1942. Sile osovine su načinile redak zajednički napor na formiranju združenih pomorskih snaga na Ladoškom jezeru, poznatu pod nazivom „Pomorski odred K“. Četiri italijanska torpedna čamca MAS i četiri mala nemačka minopolagača su doveženi kako bi formirali jezgro odreda, koji je delovao sa obale jezera koju su držali Finci. Trideset feribota Siebel, naoružani topovima, uskoro su pristigli kao ojačanje odreda. Odred K je 22. oktobra 1942. izveo operaciju „Brazil“, veliki napad na ostrvo Suho na južnoj strani jezera. Snage Sile osovine su uspele da unište sovjetsku obalsku bateriju na ostrvu, ali su morali da se povuku kada su sovjetski avioni i torpedni čamci izveli kontranapad. Četiri feribota je izgublјeno, uz gubitke od 79 lјudi. Kažnjeni ovim porazom, Pomorski odred K je rasformiran, a dalјe pomorske operacije na Ladoškom jezeru se nisu izvodile.

[Rade]

Lenjingrad u obruču, 1942.

Mereckov uspeh kod Tihvina sada se okrenuo protiv njega, jer je uspeh dao Stalјinu nerealnu procenu mogućnosti Volhovskog fronta za napad. Sovjetske jedinice su jedva dostigle novu liniju duž reke Volhov kada je Stalјin zahtevao da Mereckov izvrši novi, veliki napad, za manje od dve nedelјe. Pred Mereckova i njegove jedinice stavlјen je grandiozni cilј: proboj fronta nemačke 16. armije između Kirišija i Novgoroda i napredovanje preko 100 km radi zauzimanja grada Siverskaja, čime bi se probila blokada Lenjingrada. Velika rezerva divizija iz Sibira i strelјačke brigade prikuplјene su u Privolžskom vojnom okrugu sredinom decembra, dajući Mareckovu, ali samo na papiru, četiri armije sa ukupno 32 divizije. U stvarnosti, Mereckove jedinice su bile bez artilјerijske podrške, goriva i municije. Trenutno stanje ih je ograničavalo da bi realno mogli da izvedu pokušaj proboja na malom delu fronta, protiv ukopanog neprijatelјa na teškom terenu. Dalјe, Stalјin, uplašen koncentracijom previše snaga pod jednim generalom, naređuje da snage koje su trebale da vrše proboj na severnom delu fronta – 8. i 54. armija – ostanu pod komandom Lenjingradskog fronta Hozina.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Nemačka 686. baterija pristigla je na Lenjingradski front u zimu 1941/42. naoružana sa dva zaroblјena francuska oruđa M18 L/16 kalibra 520mm radi gađanja Lenjingrada u opsadi.}

Nakon odmora od borbi za Tihvin, Nemci su uspostavili tanak front duž reke Volhov. Kuhlereova 18. armija držala je liniju Sinjavino – Mga sa 28. korpusom, dok su 1. i 39. motorizovani korpus držali izbočinu kod Kirišija. Reku Volhov, između Čudova i Novgoroda, držala je 16. armija. Rezerve kojima je raspolgala Grupa armija Sever, bile su slabe.

Mereckov je planirao da upotrebi 59. armiju general majora Ivana Galanina u proboju linija 38. korpusa južno od Čudova, blizu Spaskaje Polist i, po izvršenom proboju, da propuste 2. udarnu armiju, koja je trebala da eksploatiše postignuti uspeh i da napreduje ka Ljubanu. Druga udarna armija, pod komandom general potpukovnika Grigorija Sokolova, bila je nova jedinica sastavlјna od jedne strelјačke divizije, osam strelјačkih brigada, šest skijaških batalјona i dva tenkovska batalјona, sa ukupno 50 000 vojnika. U međuvremenu, sovjetska 4. i 54. armija bi napale Kiriši sa oba boka kako bi opkolile nemački 1. korpus. Na krilima, 8. armija Bondareva bi napala blizu Mge i 52. armija Klikova bi napala ka Novgorodu, da bi prevashodno sprečila Kuhledra da dovede snage sa ovih sektora. Kao što je i bilo uobičajeno u ovoj fazi rata, Sovjeti su nameravali da urade previše sa slabo koordinisanim i nepopujenim jedinicama. Mereckov je shvatao da je misija preambiciozna ali nije imao želјe da se vrati u zatvor NKVD tako da je krenuo sa pripremama za napad, koji je prema planu trebao da počne početkom januara.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
 
Napad je započet 4. januara 1942. napadom 54. armije na položaje nemačkog 1. korpusa kod Pogoste, zapadno od Kirišija, ali je doživeo debakl. Dva dana kasnije, glavna Volhovska ofanziva je počela višestrukim napadima 4, 52. i 59. armije, ali su ovi početni napadi bili takođe neuspešni duž celog fronta. Galaninova 59. armija je imala dosta pešadijskih jedinica – 60 batalјona, ali svega 24 višecevnih bacača raketa, dok se veći deo cevne artilјerije sastojao od topova kalibra 76 mm umesto topova 122 mm i haubica kalibra 152 mm. Vazdušna podrška bila je slaba. Ipak, pešadinci su uspeli da oforme mali mostobran preko reke Volhov, a napadajući sa 15 strelјačka batalјona na položaje tri nemačka batalјona 426. pešadijskog puka uspeli da naprave manju rupu u prednjim odbrambenim položajima 126. pešadijske divizije. Pod pritiskom Stavke da se izvrši proboj, Mereckov je 7. januara uputio 2. udarnu armiju. Jurišajući kroz uski prolaz, udarne jedinice su pretrpele velike gubitke (3000 lјudi) da bi se nakon dva dana bezuspešnih borbi, ofanziva raspala. Stavka je naredila privremenu obustavu napada, zamenjujući Sokolova general potpukovnik Nikolaj Klikov (Nikolaй Kuzьmič Klыkov) iz 52. armije, naređujući Mereckovom da čim pre reorganizuje snage i ponovi napad. Mareckov je nakon kraće artilјerijske pripreme odlučio da upotrebi 18 skijaških batalјona, koji nisu bili spremni do početka napada. Napade su 13. januara nastavile 2. udarna i 59. armija, južno od Spaskaje Polista, da bi nakon četiri dana ogorčenih borbi uspele da naprave manji proboj između 126. i 215. pešadijske divizije kod Masnijeg Bora. Pogostu je zauzela 54. armija i naprave udublјenje u linijama nemačkog 1. korpusa, pritom pretrpevši gubitke od 1300 lјudi. Međutim, Sovjeti su pretrpeli veliki šok kada su otkrili da njihovi tenkovi tipa KV-1 i T-34 više nisu imuni na vatru nemačkih protivtenkovskih topova. Novi projektili Gr.38 koje je dobila 667. baterija jurišnih topova učinili su pometnju kod Pogoste. Na krailima, napadi sovjetske 8, 4. i 52. armije nisu imali uspeha, ali je šapnska 250. pešadijska divizija istrpela veliku vatru. Većina sovjetskih napada je odbijena, ali su Lebovi nervi bili istrzani nakon meseci borbi tako da je razmišlјano o povlačenju sa reke Volhov. Umesto toga, Hitler ga je smenio sa dužnosti komandanta Grupe armija Sever i na njegovo mesto postavio general pukovnik Georg Kuhler. Naređeno je da nema povlačenja već da Grupa armija Sever ostane i bori se na postojećim položajima.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Vojnici iz španske 250. pešadijske divizije na položaju}

Između 17. i 23. januara, 59. i 2. udarna armija su učinile male pomake na svojim sektorima. Dve nemačke divizije koje su držale glavne položaje blokade grada – 126. i 215. pešadijska divizija – trpele su velike gubitke (preko 1200 lјudi). Kuhler je pokušavao da blokira sovjetski prodor svim raspoloživim snagama, uklјučujući i novopridošlu SS legiju „Flandern“, inžinjerijske jedinice i policijske batalјone. Kako je ovaj deo fronta bio jedino područje gde su njegove snage postigle neke uspehe, Mareckov je nastavio sa uvođenjem snaga iz rezerve. Normalno, glavna odgovornost komandanta u proboju je da proširi proboj kako bi omogućio dalјu eksploataciju, ali sovjetske snage nisu mogle da eliminišu glavna nemačka uporišta kod Spaskaje Polista i Zemica, tako da je 2. udarna armija bila potisnuta na zapad kroz uski prolaz između dva utvrđena uporišta. Pod pritiskom Stavke, Mareckov je iza 2. udarne armije uputio 13. konjički korpus, sa cilјem napredovanja ka Ljubanu. Preko 40 000 sovjetskih vojnika je uspelo da se „provuče“ između nemačkih glavnih linija odbrane i napreduje oko 75 km u pozadinu nemačkih jedinica.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Nemački mitralјez MG34 na ivici sela na Volhovskom frontu, zima 1941/42.}

Ovo je bio krizni momenat za Grupu armija Sever, posebno kada se proboj desio blizu granica 16. i 18. armije, kojom je sada komandovao Lindeman. Iako je sovjetska 2. udarna armija imala velike gubitke, vrlo malo je stajalo između nje i Lindemanovog štaba u Siverskajoj. Međutim, Hitler je u Kuhleru pronašao pravog čoveka. Kuhler je odmah naredio 18. armiji da zadrži severnu polovinu sovjetskog prodora upotrebom jedinica sa poluostrva Kiriši, dok je 16. armija zadržavala južni deo svojim 38. korpusom. Zahvalјujući neuspešnom napadu sovjetske 4.armije na Kiriši, 1. korpus je mogao da prebaci delove 291. pešadijske divizije na blokadu južnih prilaza Ljubanu. Uporedo s tim je Kuhler napravio snage za blokadu od 285. Sicherungs-Division, 2. SS brigade i borbenu grupu iz 20. pešadijske divizije. Ove snage su držale zapadne i južne krajeve izbočine. Kako je na Lenjingradskom frontu vladalo zatišje, Kuhler je dobio mogućnost da oslabi svoje linije i uputi 58. pešadijsku i SS policijsku diviziju južno od pruge za Volhov. Naredio je svom štabu da počne sa pripremom za obuhvatni napad koji bi izvele ove dve divizije, kako bi odsekle usku osnovicu poluostrva – jer bi inače ostala mogućnost da se suoče sa razarajućim kontranapadom sovjetskih snaga na Volhovskom frontu.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Sovjetska baterija PA topova kalibra 85 mm, na položaju unutar blokiranog Lenjingrada}

Imajući dovolјno vremena na raspolaganju, Mereckov je imao mogućnost za realizaciju pravog proboja. Organizovao je specijalne udarne grupe koje su 12. februara zauzele dva nemačka utvrđena uporišta južno od Spaskaje Polista, proširivši polјe proboja na 14 km. Nemačka 215. pešadijska divizija bila je na rubu uništenja, pretpevši gubitak 1448 vojnika. Mereckov je odmah ojačao 2. udarnu armiju, koja je narasla na 15 divizija. Koristeći nezavidnu situaciju Nemaca, Fedjuninski je 15. marta pokrenuo nov napad kojim je napravio rupu u odbrani 269. pešadijske divizije i uspeo da napreduje 22 km ka Ljubanu. Dva kraka 2. udarne armije i 54. armije su na kratko bili svega 35 km udalјeni jedan od drugog, preteći da uhvate u obruč osam nemačkih divizija. Čak i gore, sovjetski Severozapadni front je pokrenuo veliku ofanzivu protiv 16. armije južno od ostrva Ilmen, uspevši da 8. februara opkole 96 000 vojnika kod Demjanska i još 5 000 kod Kolma. Grupa armija Sever bila je na rubu katastrofalnog poraza.

[Rade]

Uništenje 2. udarne armije

Sa pobedom koja se nalazila na dohvat Mareckovog, Kuhler je u jutro 15. marta pokrenuo operaciju „Raubtier“, pri čemu je imao podršku Štuka iz 1. vazduhoplovne flote. Meta napada je bila uska osnovica sovjetskog prodiranja, u blizini Mjasnoj Bora. Kraci koje su činile nemačke snage susreli su se 20. marta, presecajući koridor i uhvativši u klopku preko 50 000 sovjetskih vojnika, pripadnika 2. udarne i 59. armije. Mereckov je mogao ponovo da otvori 2 km širok koridor 27. marta, ali je sada postalo jasno da Lenjingradske snage za deblokadu trebaju druge snage koje će njih same deblokirati. Situacija se brzo pogoršavala kako je krenulo otoplјavanje u aprilu, praćeno jakim kišama, koje su otopile led na močvarama i potopile dobar deo teritorije koji je pokrivala opkolјena 2. udarna armija. Mereckov je naredio da ceo Volhovski front pređe u odbranu, zbog čega ga je Stavka 23. aprila sklonila sa mesta komandanta. Stalјin je naredio Hozinu, koji je bio zadužen za Lenjingradski front, da preuzme i Volhovski front i spasi 2. udarnu armiju.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
 
General potpukovik Andrej Vlasov (Андрéй Андрéевич Влáсов) je 20. aprila bačen u žarište, da preuzme 2. udarnu armiju. Do njegovog prispeća, većina jedinica je smanjena na svega 30 % brojnog stanja, dok su zalihe municije i hrane bile praktično istrošene. U početku, Nemci su se zadovolјavali bombardovanjem opkolјene sovjetske armije artilјerijom i ostavlјanjem da umru od gladi. Međutim, Hozin je uspeo da organizuje nekoliko napada koji su omogućili dobrom delu snaga da se izvuče, ali bez teškog naoružanja. Zabrinut da će se značajan broj sovjetskih vojnika spasiti zaroblјeništva, Kuhler je naredio Lindemanu da dokrajči 2. udarnu armiju. Lindeman je 30. maja napao nemačkim 1. i 38. korpusom, kako bi jednom za svagda zatvorio prolaz sovjetskim vojnicima. Nakon što su 5. juna propali očajnički pokušaji proboja, 2. udarna armija se raspala. Nemački vojnici su tada prešli na sistematičan lov i uništenje izolovanih jedinica, po delovima. Sve u svemu, oko 30 000 sovjetskih vojnika je izbeglo, dok je 32 000 palo u zaroblјeništvo. Sam Vlasov je zaroblјen 25. juna, džep je neutralisan, a narednih nedelјa je nastavlјan otpor manjih preživelih jedinica sovjetske Crvene Armije. Stalјin je nakon ovog poraza ponovo vratio Mereckova na mesto komandanta, kako bi reorganizovao Volhovski front. Govorov je poslat da komanduje Lenjingradskim frontom. Vlasov je postao žrtveno jagnje, okrivlјen za propast 2. udarne armije. Od početka Ljubanske ofanzive 7. januara 1942. do početka jula 1942. Volhovski front je izgubio 403 000 boraca, od kojih je 150 000 poginulo ili zaroblјeno. To je bio zastrašujući gubitak za postizanje sitnih koristi, ali je imao mnogo veće posledice: Sovjeti su lišeni inicijative na Lenjingradskom i Volhovskom frontu za narednih nekoliko meseci. Jedina značajna korist koju je Volhovski front zadržao bio je velika izbočina unutar nemačkih linija kod Pogoste, koja je učinila Kiriši, koje su držali Nemci, ranjivim na obuhvatni napad. Mereckov je napadao ovu izbočinu od 5. do 11. juna i potom od 20. do 26. jula, ali je u oba slučaja nemačka 11. pešadijska divizija odbranila položaje od napada trostruko brojnijih sovjetskih jedinica. Poluostrvo Kiriši je koštalo nemačku 18. armiju mnogih žrtava tako da je Mereckov napao i u avgustu. Iako su Nemci održali odbranu, Kuhleru je bilo jasno da će sovjetske ofanzive biti sve snažnije sem ako se ne dogodi nešto što bi promenilo odnos snaga na Lenjingradskom frontu.

Nemačke opcije, leto 1942.

Sa porazom sovjetske Ljubanske ofanzive, Nemci su  započeli da razmatraju koliko je mudro gro snaga Grupe armije Sever na blokadi grada. Hitlerova Direktiva 41 od 5. aprila 1942. bila je suprotna od prethodnog naređenja za opsadu Lenjingrada. Sada je Hitler naređivao Kuhleru da zauzme grad. Nemačka Komanda kopnene vojske je uveravala Kuhlera da će mu biti obezbeđeno dovolјno pojačanja za letnju ofanzivu. Kada je 4. jula pao Sevastopolј, veći deo Manštajnove 11. armije postao je raspoloživ za upotrebu na drugim pravcima, tako da je Hitler odlučio da se četiri pešadijske divizije i njena teška artilјerija pošalјu na Lenjingrad.

U svetlu Hitlerovog naređenja, Kuhlerov štab je razvio tri plana napada za leto 1942: operaciju „Nordlicht“, operaciju „Bettlestab“ i operaciju „Moorbrand“. Poslednja dva plana su bili planovi za napadu manjih razmera, sa angažovanjem svega tri divizije; prvi je bio usmeren na uništenje mostobrana Oranienbaum dok su ostali bili obuhvatni napadi na Pogostu. Međutim, operacija „Nordlicht“ je bila veliki poduhvat i nije bila realna za izvođenje dok ne stigne Manštajnova 11. armija. Hitlerova Direktiva 45 od 23. jula je glasila da Lenjingrad mora biti zauzet do početka septembra i preporučivala da se prvo izvedu dve manje operacije kako bi se oslobodile snage koje će u glavnom „događaju“ činiti rezerve snaga.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Olupina sovjetskih tenkova BT-5 na obalama reke Volhov, leto 1942.}

Uprkos velikoj prilici u periodu jul-avgust, Grupa armija Sever je ostala u odbrani i odlučila da se uzdrži čak i od ofanziva manjih razmera, sve dok ne dođu značajna pojačanja. Zahvalјujući problemima sa transportom, Manštajnov štab nije stigao do Lenjingrada sve do 27. avgusta, zajedno sa njegove četiri divizije (24, 132. i 170. pešadijska i 28. lovačka divizija). Ove četiri divizije su bile snažnije od divizija 18. armije. Kuhler je dobio i 3. i 5. planinsku diviziju iz Norveške i špansku 250. pešadijsku diviziju. Prva vazduhoplovna flota je jula 1942. narasla na preko 250 aviona. Kada su se jedinice prikupile na Lenjingradskom frontu, Hitler odlučuje da Manštajnova 11. armija izvede operaciju „Nordlichter“ sa ukupno 9 divizija, dok će 18. armija držati Volhov. Očekivalo se da napad počne 14. septembra a da se do kraja istog meseca i završi. Nakon skupe pobede na Sevastopolјu, Manštajn nije bio optimista da če se svojim načinom borbe moći izboriti sa velikim gradom kakv je bio Lenjingrad – koji je branilo više od 200 000 sovjetskih vojnika. Nedostajali su mu inžinjerci i jurišni topovi, koje je vešto koristio u gradskim borbama. Prvobitni plan operacije Nordlicht, razvijenu komandi 18. armije, bio je plan za veliki proboj koji bi izvele četiri divizije kod Puškina – u osnovi nastavak napada iz septembra 1941, nakon koga bi usledio direktni napad na južni delo grada. Umesto toga, Manštajn menja plan, pri čemu u prvi plan izbacuje opkolјavanje grada umesto direktnog napada. U izmenjenom planu, pet nemačkih divizija zauzimaju visoravan Pulkovo i potom odsecaju Kolpino, što je trebalo da praćeno prelaskom reke Neve. Po uspostavlјanju mostobrana, Manštajn je nameravao da ubaci 12. oklopnu diviziju i četiri pešadijske divizije preko reke, zaobiđu 55. armiju i potom napreduju na sever do železničke pruge Lenjingrad – Osinevec. Ukoliko bi ovaj plan uspeo, Manštajnove jedinice bi presekle sve linije snabdevanja preko Ladoškog jezera i time osigurali brzo umiranje stanovništva od gladi. Kao i obično, u planu je postojao veliki rizik, jer je morao da ostavi Volhovski front ranjiv na napad.

Međutim, Nemci nisu napali Lenjingrad tokom celog leta 1942. Ipak, sovjetske snage blokirane u Lenjingradu, nisu odmarale. Plašeći se novog nemačkog pritiska na grad, Govorov je naredio da 42. i 55. armija izvedu iznenadni napad na linije nemačkog 50. korpusa. Na položaje 215. pešadijske divizije kod Uricka je 20. jula napala 42. armija, sa svoje dbe strelјačke divizije, praćene napadom strelјačke divizije i tenkovske brigade 55. armije 23. jula na SS policijsku diviziju južno od Kolpina. Oba napada su uspela da zauzmu malo teritorije i primoraju Kuhlera da neke jedinice (5. planinsku diviziju) koje je namenio za operaciju Nordlicht preusmeri u pojačanje linija blokade. Logistika 18. armije iskoristila je letnje mesece da formira logističke baze u Siverskajoj, Tosnu i Ljubanu, dok su inžinjerci opravlјali putnu i železničku mrežu iz alinija. Ova logistička unapređenja situacije će dobro poslužiti 18. armiji tokom odbrambenih borbenih dejstava 1942/43.

Druga ofanziva na Sinjavino, avgust 1942.

Uprkos odugovlačenju priprema Grupe armija Sever za izvršenje operacije „Nordlicht“, Stavka je na vreme upozorena od strane obaveštajaca, tako da je Stalјin bio odlučan da probije blokadu Lenjingrada pre nego Nemci načine prvi potez. Nakon katastrofalne ofanzive na Ljuban, Mereckovu je naređeno da ponovo formira 2. udarnu armiju, koristeći ostatke koji su uspeli da izbegnu zaroblјavanje i novopridošla pojačanja. Mereckov je započeo i planiranje proboja blokade, korišćenjem jednostavnijeg, direktnijeg pristupa i velike količine artilјerije. Uz saglasnost Stavke, Mereckov i Govorov su se složili da izvrše obuhvatni napad, uklјučujući skoro sinhronizovane napade na zapadnim i istočnim stranama najužeg dela nemačkih linija blokade, oko Sinjavina. U tom trenutku, Mereckove snage su bile svega 17 km udalјene od snaga Govorova, koje su se nalazile na reci Nevi, tako da su računali da bi mogli da napadnu i povežu se i pre nego što bi Kuhler stigao da ojača sektor.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
 
Istočna strana sektora Sinjavino, već nazvana „koridor smrti“ zbog pokrivenosti sovjetskom artilјerijom, držana je jedinicama 26. korpusa generala Alberta Vodriga (223. i 227. pešadijska divizija). Vodrig je imao svega sedam pešadijskih batalјona, angažovanih na odbrani fronta dužine 15 km, od mesta Lipki na Ladoškom jezeru do Miškina. Liniju Neva je držalo pet pešadijskih batalјona. Zahvalјujući smanjenju pešadijskih divizija sadevet na šest batalјona, Vodrig je ubedio Kuhlera da mu „pozajmi“ pet batalјona iz 207. i 285. rezervne divizije, ali je i sa njima bio slab da bi držao najkritičniji teren u linijama blokade oko Lenjingrada. Front 26. korpusa bio je zaštićen kombinacijom utvrđenih uporišta, minskih polјa, baražnom artilјerijskom vatrom i močvarama. Vodrig je izgradio sistem odbrane na čvrsto izgrađenim radničkim naselјima koja su izgrađena u ovom području još pre rata, sa klјučnim pozicijama u radničkom naselјu br. 8, Kruglaja okno i dominantna visoravan Sinjavino. Na zapadnoj strani ispupčenja, vrlo iskusna SS policijska divizija je držala deo fronta na reci Nevi. Iako Vodrig nije raspolagao rezervom, deo Manštajnove 11. armije je pristizala sa južne strane Lenjingrada, kako bi učestvovala u predstojećoj operaciji Nordlicht.

Nakon što su obaveštjci informisali Stavku o pristizanju Manštajnovih trupa, izvršen je pritisak na Mereckova i Govorova da odmah krenu u napad, kako bi sprečili moguć nemački uspeh. Govorov je krenuo u napad pokušajem da 18. avgusta zauzme dva mesta prelaska na Nevi, ali je SS policija odbila napade uz teške gubitke. Za razliku od zimskih meseci, kada su Sovjeti mogli da pošalјu tenkove i pešadiju preko zaleđene reke, prelazak reke u leto je bilo relativno lako odbiti. Međutim, Vodrigov korpus je bio manje pripremlјen za Mereckov napad, koji je započeo u 0210 časova 27. avgusta.

  [ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Grupa nemačkih zaroblјenika, njih oko trideset, zaroblјenih tokom druge ofanzive na Sinjavino, kraj avgusta 1942.}

Glavni napad sovjetskih snaga pokreće 8. armija general majora Starikova (Филипп Никанорович Стариков) u sektoru Gaitolovo, blizu granice između nemačke 223. i 227. pešadijske divizije. Starikova uradna grupa koja je počela napad sastojala se od tri divizije iz 6. gardijskog strelјačkog korpusa general majora Sergeja Bijakova (Сергей Тимофеевич Бияков), dok je drugi ešalon formiran od jedinica 4. gardijskog strelјačkog korpusa general majora Nikolaja Gagena (Николай Александрович Гаген). Mereckov je igrao po pravilima: postigao je prednost u odnosu 4:1 u pešadiji u uskom, pet kilometara širokom sektoru, sa 580 haubica, minobacača 120 mm i višecevnih bacača raketa za podršku napada. Uprkos nadmoći u lјudstvu i artilјeriji, 6. gardijski strelјački korpus nije uspeo da zauzme visoravan Kruglaja, ali je 19. gardijska strelјačka divizija uspela da napreduje nekih 3 km unutar lnija odbrane 425. grenadirskog puka. Kao i obično, upućivanjem strelјačke divizije na položaje nemačkog batalјona, Sovjeti suuspevali da naprave uzan prolaz u linijama odbrane, ali su napadi na krila nemačkih jedinica bili manje uspešni. Starikov je bio ograničen da vodi bitku sličnu ooj koju je vodila 2. udarna armija u ofanzivi na Ljuban. Dalјe, Kuhler je počeo da uvodi rezerve brže nego što je Mereckov procenio tako da je napredovanje Starikova usporeno. Elementi 5. planinske i 28. lovačke divizije počeli su da pristižu 28. avgusta, praćeni dolaskom 170. pešadijske divizije i četiri tenka tipa Tigar iz 502. tenkovskog batalјona. Umesto da se slomi pod sovjetskim udarom, nemačka odbrana je jačala.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Nebelwerfer 41 na položaju, avgust 1942.}

Iako su Sovjeti imali premoć u artilјeriji, taktika izvođenja napada je imala ozbilјne manjkavosti. Strelјačke jedinice su ubacivane u borbu po delovima, tako da sovjetska artilјerija nije mogla da odredi nemačke linije odbrane, koje su se nalazile na pošumlјenomn terenu. Veći deo sovjetske baražne vatre su zasipale određena područja, skrivena jutarnjom maglom, a treba naglaasiti i neiskustvo osmatrača. Starikov je ignorisao konfiguraciju terena i uputio 124. tenkovsku brigadu u močvare gde je izgubio 24 od 27 tenkova. Mareckov nije uspeo da pruži odgovarajuću inžinjerijsku podršku u pravlјenju prolaza kroz minske prepreke i močvare, tako da su snage Starikova bile ograničene na napredovanje uzanim pravcem.

U očajanju, Mereckov naređuje Starikovu da uvede u borbu 4. gardijski strelјački korpus i potom postepeno uvede 2. udarnu armiju po delovima kako bi održavao tempo napredovanja. Govorov je koačno uspeo da 26. avgusta prebaci neke pešadijske jedinice preko Neve, ponovo zauzme bivši „mostobran od pet kopejki“ koji je izgubio u aprilu, ali nije mogao da ostvari dalјe napredovanje. Osma armija je 31. avgusta dostigla jugoistočni delo visoravni Sinjavino, ali je brzo ostala bez snaga za dalјe napredovanje. Kontranapadi 28. lovačke i 170. pešadijske divizije u noći 1/ 2. septembra zaustavilo je Starikove snage na svega 5 km od mesta povezivanja sa mostobranom Nevskaja Dubrovka. Još jednom je Mereckov mogao da eliminiše čitav nemački korpus, da je samo mogao da zatvori obruč, ali snage Govorova nisu mogle da se probiju iz svojih plitkih mostobrana, dok Starikov nije imao snaga za dalјa borbena dejstva. Sovjetska ofanziva je zaustavlјena.

[Rade]

Manštajnova kontraofanziva, septembar 1942.

Sa svog komandnog mesta u Vinici (Ukrajina), Hitler je bio zabrinut da će sovjetska ofanziva na Sinjavino ometati izvršenje operacije Nordlicht, čak iako je bilo posve jasno da nije uspela da razbije blokadu Lenjingrada. Hitler je naredio Manštajnu da preuzme bitku oko Sinjavina i slomi sovjetski napad što je pre moguće. Time je 11. armija dobila pod komandu sve nemačke snage koje su već bile oko Sinjavina, kao i snage ojačanja koje su pristizale sa Krima, što je oslabilo Lindemanovu 18.armiju. U nastojanju da brzo reši sovjetsko nadiranje, Manštajnova improvizovana akcija odsecanja osnove ispupčenja odbijena je 10. septembra. Stoga Manštajn odlučuje da sačeka dok mu ne pristignu sve snage i potom izvrši obuhvat sa četiri divizije iz 26. i 30. korpusa. Napad je izveo 21. septembra, može se reći uspešno, jer je za četiri dana uspeo da spoji obruč blizu Gajtolova. Nemački napad je uspeo da uhvati u zamku sovjetsku 8. armiju i deo 2. udarne armije. Neposredno nakon hvatanja snaga Starikova u obruč, 26. septembra 55. armija uspeva da delove dve strelјačke divizije prebaci preko Neve, ali prekasno. Manštajn naređuje 12. oklopnoj diviziji  da izvede kontranapad. Narednih dana u nemačkom kontranapadu Sovjeti gube dva od tri mostobrana, tako da se 55. armija povlači nazad preko reke.

Manštajn krajem septembra postepeno smanjuje veličinu džepa, a operacije čišćenja močvare protežu se do sredine oktobra. Zaroblјeno je najmanje 12 300 vojnika. Sve u svemu, Lenjingradski i Volhovski front su izgubili 113 674 lјudi u napadu, što čini oko 59% poverenih im snaga. Grupa armija Sever je izgubila 25 936 vojnika tokom perioda avgust-septembar 1942. a Manštajn je tražio popunu sa 10 500 vojnika pre nego što bi mogao da izvede operaciju Nordlicht. Neke od najbolјih jedinica koje su planirane za Nordlicht pretrpele su teške gubice, kao što je bila 5. planinska divizija koja je izgubila 2 183 vojnika i četvrtinu konja. Iako je operacija Nordlicht jedno vreme držana kao „moguća operacija“, otkazana je kada su Manštajn i njegova 11. armija poslati na jug da formiraju Grupu armija Don, kao odgovor na stalјingradsku krizu u novembru. Može se zaklјučiti da iako je nemačka odbrana na visoravni Sinjavino bila veliki taktički uspeh, Sovjeti su uspeli da preduprede operaciju Nordlicht i samim tim spasu Lenjingrad.

Druga godina blokade

Računajući na uspešno probijanje blokade, Govorov je iskoristio prednost neaktivnosti Grupe armije Sever u leto 1942. da pripremi Lenjingrad za još jednu zimu. Prvo i osnovno, Ladoška flotila je proširena i održavala je linije snabdevanja Lenjingrada otvorenim, uprkos napadima nemačke avijacije. Oko 539 000 civila i ranjenika je evakuisano čamcima i brodovima preko Ladoge u leto 1942, ostavivši svega 700 000 civila i 420 000 vojnika u Lenjingradu. Evakuacija ne samo da je spasila živote već je pomogla i u smanjenju potreba grada za hranom, kao i u pravlјenju potrebnih rezervi. Govorov je primio hilјade novih vojnika preko jezera, što mu je omogućilo da obnovi svoje desetkovane jedinice. Kada je uspostavlјen sistem snabdevanja električnom energijom, lenjingradske fabrike su mogle da nastave sa ratnom proizvodnjom, usmerenom prevashodno na popravku tenkova i topova, kao i proizvodnju strelјačkog naoružanja, municije i mina.
Dok je Ždanov reorganizovao i povećao broj radničkih batalјona na 52, koji su se koristili za odbranu samog grada, dotle je Govorov nastojao da završi odbrambene linije koje su uništene avgusta 1941. Tokom 1942. izrađeno je više bunkera, rovova i prepreka, dok su 42. i 55. armija imale tri čvrste linije odbrane. Formirana je i specijalna kontrabatirajuća jedinica. Da je Manštajn krenuo sa operacijom Nordlicht septembra 1942, našao bi mnogo jaču odbranu nego što je mogao pretpostaviti.

Delovi Lenjingradskog fronta bili su relativno tihi. Ispupčenje kod Oranienbauma branjeno je Obalskom odbrambenom grupom sa dve strelјačke divizije i četiri brigade strelaca i mornaričke pešadije. Kuhler je dodelio dve vazduhoplovne divizije iz 3. vazduhoplovnog korpusa odbrani Oranienbauma. Severno od Lenjingrada, sovjetska 23. armija je imala tri do četiri divizije koje su pazile na neaktivne Fince, što je Govorovu obezbeđivalo miran sektor odakle bi mogao da povuče snage ili ih eventualno zameni borbom iznurenim jedinicama. Slično tome, Kuhler je za tu namenu imao Oranienabum, gde je zamenjivao jedinice onima koje su iznurene u borbenim dejstvima kod Volhova.

Baltička flota je tokom 1942. bila vrlo aktivna u Finskom zalivu. Izvela je tri velika proboja podmornicama između juna i oktobra 1942. Uz pomoć vazduhoplovstva, brojne podmornice su uspele da prođu nemačka minska polјa i izađu na otvoreno gde su potopile 57 733 tona nemačkog brodovlјa. Uzbunjeni ovim akcijama, Nemci i Finci su povećali minske prepreke i snage za protivpodmorničku borbu u Finskom zalivu. Marta 1943. nemačka ratna mornarica je započela operaciju „Walrofi“, položivši 48 km dugu čeličnu protivpodmorničku mrežu preko najužeg dela Finskog zaliva. Kada su maja 1943. završili sa širenjem mreže i polaganje minskog baraža Nashorn, do oktobra naredne godine nije bilo uspešnih proboja sovjetskih podmornica.

Borba za prevlast u vazduhu, 1942/43

Novikov je aprila 9142. unapređen u komandanta sovjetskog vazduhoplovstva, a jedinice koje je on organizovao i obučio u zimu 1941/42. nastavile su njegovu politiku častih pohoda na nemačke jedinice prve linije, kao i na glavne baze 1. vazduhoplovne flote kod Krasnogvardejska i Silverskaje. Nemačko vazduhoplovstvo je dobilo Freya radar, kako bi uz pomoć njega štitilo svoje prednje vazduhoplovne baze, ali nisu bili u mogućnosti da zaustave napade na položaje 18. armije, koji su izazvali mnogo nesuglasica sa Lindemanom. Jula 1942. 1. vazduhoplovna flota je još uvek držala prednost u vazdušnim borbama nad bojištem, ali nije uspela da uruši liniju snabdevanja Sovjeta preko Ladoškog jezera. Sovjetski protivavionski topovi (59 baterija na spolјnom prstenu grada i 71 baterija u gradu) su primorali 1. vazduhoplovnu flotu da aprila 1942. odustanu od masovnih bombardovanja Lenjingrada. U međuvremenu, na osnovu iskustava prikuplјenih u propaloj ofazivi na Ljuban, jedinice vazduhoplovstva Volhovskog fronta su se reorganizovale u 14. vazdušnu  armiju dok su vazduhoplovne jedinice Lenjingradskog fronta oformile 13. vazdušnu armiju. Ipak, uklјučujući i vazduhoplovne jedinice Baltičke flote, ove dve armije su sredinom 1942. imale svega 450 operativnih aviona.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Prizor u Lenjingradu nakon jednog od mnogobrojnih vazdušnih napada}

Jula 1942. 1. grupa 54. eskadrile je započela prijem modernizovanih lovaca tipa Bf 109G. U seriji okršaja duž Volhova nanela je velike gubitke 13. i 14. armiji. Ohrabrena uspesima, 1. vazduhoplovna flota je 2. avgusta izvršila bombardovanje centra Lenjingrada sa 50 bombardera, u nadi da će izazvati sovjetske lovce u borbu protiv aviona nemačke 54. eskadrile. Međutim, moćna sovjetska ofanziva protiv Grupe armija Centar primorala je 1. vazduhoplovnu flotu da mnoge jedinice pošalјe južno, dozvolјavajući sovjetskom vazduhoplovstvu da deluje mnogo slobodnije u rejonu Lenjingrada.  Kada je započela druga ofanziva na Sinjavino, 54. eskadrila je bila preslaba da spreči 14. vazdušnu armiju da šalјe grupe za blisku podršku sastavlјene od aviona Il-2. Zabrinuti zbog jačine sovjetske ofanzive, Nemačka Komanda vazduhoplovstva šalјe pojačanje iz Nemačke 1. vazduhoplovnoj floti, uklјučujući i I/JG51 naoružanu novim lovcima tipa Fw190. Tako ojačana, 1. septembra se pojavlјuje na bojištu, iznad Sinjavina. Nakon samo par dana intenzivnih borbi, sovjetski lovci su nestali sa bojišta tako da su nemački bombarderi mogli neometano da podržavaju kontranapad Manštajnovih trupa. Tokom septembra 1942. 1. vazduhoplovna flota je tvrdila da je oborila 292 sovjetska aviona, uz sopstveni gubitak od svega 6 lovačkih i 28 ostalih aviona. Nakon odbijanja sovjetskog napada, pojačanja 1. vazduhoplovne flote su morala da se vrate u matične jedinice, tako da je flota ponovo oslablјena. Sa njenim slablјenjem, pojačana je aktivnost sovjetskih aviona, tako da su i izgledi za uspeh akcija za probijanje blokade Lenjingrada bili veći.

Slablјenje blokade, 1943

Nakon propasti druge ofanzive na Sinjavino, obe strane su prešle u defanzivu i tako ostali naredna tri meseca. Pažnja sovjetske Stavke bila je zaokuplјena time da su snage na Stalјingradskom i Volhovskom frontu toliko slabe da ne bi mogle da krenu u napad sve dok se (ponovo) ne oporavi 2. udarna armija. Međutim, Govorov i Mereckov su započeli izradu planova za novu, združenu ofanzivu, koju je trebalo realizovati u decembru. Planiran je obuhvatni napad na koridor Sinjavino. Kako je jedna od nejvećih grešaka u prethodnim akcijama bila nemogućnost Operativne grupe Neva da uspostavi značajne mostobrane preko Neve, Govorov je reorganizovao Operativnu grupu Neva kao 67. armiju i ojačao je svežim pešadijskim i artilјerijskim jedinicama. Mereckov je u međuvremenu primio pet strelјačkih divizija, inžinjerijsku brigadu i tri smučarske brigade. Uz to je primio i artilјeriju. Ove jedinice je iskoristio da popuni 2.udarnu armiju. Mereckov i Govorov odlučuju da napadnu početkom januara 1943, kada je led na Nevi dovolјno čvrst da izdrži prelaz tenkova. Ovog puta, oba fronta bi napala istovremeno, sprečavajući Nemce da prebacuju rezerve sa jednog na drugi sektor. Iako je logistička podrška bila usled loše putne infrastrukture slabija, Mereckov je za planiranje ove ofanzive odvojio mnogo više vremena, tako da su snage bile valјano pripremlјene za napad. General Ždanov stiže u Mereckov štab u svojstvu predstavnika Stavke.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Provera naoružanja pre polaska u patrolu, zima 1942/43}

Lindemanova 18. armija još uvek je svojim 26. korpusom držala ispupčenje kod Sinjavina, ali su raspoložive rezerve (među njima i 12. oklopna divizija) bile prebačene na ugrožene nemačke položaje. 26. korpus, sada pod komandom generala Ernsta fon Lejzera, imala je 170. pešadijsku diviziju i 328. grenadirski puk iz 227. pešadijske divizije na zapadu (brane front duž reke Neve), dok je ostatak 227. pešadijske divizije, 1. i 223. pešadijske divizije bile okrenute ka istoku i branile prilaze ka Mgi i Sinjavinu.

U 0930 časova 12. januara 1943. oba fronta, Lenjingradski i Volhovski, započeli su 140-minutnu artilјerijsku pripremu za napad na linije nemačkog 26. korpusa. Iako je vatra bila upravlјena na dubino do 3 km u pozadini nemačkih linija, nemački vojnici su bili dobro uzdrmani – jer je ova artilјerijska priprema premašila ranije izvođene pripreme. Uz artilјerijsku pripremu iz više od 4600 cevi, avioni 13. i 14. vazdušne armije su sa preko 800 aviona napadali nemačke položaje.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
 
Nakon završetka pripreme za napad, sovjetske jurišne grupe – formirane u mešovite strelјačke, tenkovske i inžinjerijske grupe – krenule su ka neprijatelјu. Na Nevi, 67. armija napada preko 600 m široke smrznute reke sa četiri strelјačke divizije, na frontu širine 12 km između Šizelburga i Dubrovke. Na jugu, napadi 45. gardijske strelјačke divizije bili su razneti mitralјeksom i minobacačkom vatrom 399. grenadirskog puka. Nakon nekoliko pokušaja, sovjetska pešadija je uspela da dopre do prvih linija, ali nije mogla da prodre dalјe. Na isti način, na severu, napad 86. strelјačke divizije na Šlizelburg se srušio pod vatrom prvog batalјona 401. grenadirskog puka. Međutim, snage Duhanova su konačno našle slabu tačku koji je držao 240. izviđački batalјon. Tu je 300 nemačkih vojnika odbilo nekoliko napada deset batalјona 136. i 268. strelјačke divizije, ali su do sumraka morali da napuste svoje položaje i povuku se. Tako su jedinice ovih dveju divizija zauzele Marino i osigurale mostobran širok pet kilometara i tri kilometra dubok. Sovjetski inžinjerci su izgradili nekoliko mostova preko Neve, kojima je 25 tenkova T-34 iz 61. tenkovske brigade prešlo na drugu stranu. Nemačka 170. pešadijska divizija je utvrdila odbranu oko bolnice i električne centrale u Gorodoku, zatvarajući put za prodor sovjetskih jedinica ka jugu.

U međuvremenu, 2. udarna armija je sa šest strelјačkih divizija napadala na frontu širine 10 km, ali nije uspela da postigne veći uspeh. Sovjetska 128. strelјačka divizija je uspela da istera 1. batalјon 374. grenadirskog puka iz radničkog naselјa br. 4, ali je 2. batalјon istog puka odbio pet napada 372. strelјačke divizije u radničkom naselјu broj 8. Ovo uporište se sastojalo od 56 zgrada, okruženih duplom linijom rovova, bodlјikave žice i minskih polјa. U centru, 327. strelјačka divizija, podržana KV tenkovima, uspela je da zauzme Kruglaju, dok je 256. strelјačka divizija napredovala uzanim prolazom pored Radničkog naselјa broj 8 i dalјe, nekoliko kilometara na zapad. Međutim, 366. grenadirski puk je držao jako utvrđeni položaj u Radničkom naselјu br. 7 koji je blokirao sovjetsko napredovanje ka Sinjavinu. Dalјe, dok su Sovjeti obilazili ivice Radničkog naselјa br. 8, Nemci su uspeli da organizuju protivnapad kojim su preoteli od Sovjeta nazad deo Kruglaje. Čak i gore, nemačka uporišta su održavala radio vezu sa artilјerijom koja ih je podržavala, tako da su sovjetske jedinice trpele preciznu artilјerijsku vatru.

Nemački komandant reagovao je na sovjetski napad tako što je veći deo raspoloživih rezervi – pet pešadijskih batalјona iz 96. pešadijske divizije, bateriju 88 mm i četiri tenkova tipa Tigar iz 502. tenkovskog batalјna – nakon čega je 170. pešadijska divizija kod Gorodoka „živnula“. Kako je glavni front odolevao napadima, Lejzer je naredio da 227. i 1. pešadijska divizija krenu u kontranapad kako bi ograničili dalјa sovjetska napredovanja, dok je on usmerio većinu snaga na uništenje mostobrana 67. armije pre negoli se ojača. Lindeman je angažovao Borbenu grupu Hohner (151. i 162. grenadirski puk iz 61. pešadijske divizije), kao i elemente SS policijske divizije i 5. planinske divizije kako bi ojačao Lejzerove napregnute korpuse.

Drugog dana napada, 67. armija je načinila određeni napredak, jer su 136. strelјačka divizija i 61. laka tenkovska brigada napredovale četiri kilometra na istok. Padom noći, prethodnica Duhanova je bila na pet kilometara od čela 2. udarne armije. Međutim, sovjetski napad na električnu centralu u Gorodoku bio je neuspešan a 170. pešadijska divizija je u 1630 časova krenula u kontranapad kojimje 268. strelјačka divizija odbačena 2 km od nemačkih položaja. Žukov je pristiskao Mereckova da pojača pritisak na Nemce, tako da je ovaj naredio 2. udarnoj armiji da uvede divizije drugog ešalona. Ojačane udarne grupe oko Romanovskija su uspele da opkole Radničko naselјe br. 8, ali nisu mogli da probiju linije.

Sledeća četiri dana, od 14. do 17. januara, obeležena su teškim borbama kojima je 67. armija uspela da proširi mostobran na Nevi i krenula u opkolјavanje Šlizelburga sa juga. Duhanov je uveo snage drugog ešalona i uspeo da napravi određeni pomak na severoistok, ali su ove snage blokirane jakom nemačkom odbranom u Gorodoku. Na istoku, opkolјeni 2. batalјon 374. grenadirskog puka u Radničkom naselјu broj 8, konačno je, nakon četiri dana borbi, ostao bez municije – ali je smelim manevrom u noći 15. januara veći deo vojnika prošao kroz linije 2. udarne armije i došao do nemačkih linija u blizini Sinjavina. U mnogome zahvalјujući jakoj odbrani radničkih naselјa br. 7 i 8, napredovanja snaga Romanovskija išlo je vrlo sporo. Prostor između dve sovjetske armije suzio se na svega par kilometara. Nemci su sada držali slab koridor duž puta koji se pružao pravcem sever – jug, kroz tresetište koje se protezalo od Sinjavina do Šlizelburga, usmeren na Radničko naselјe br. 5. Lejzer je naredio Borbenoj grupi Hohner da drža Radničko naselјe br. 5 po svaku cenu.

Sovjetska sreća se konačno promenila u jutro 18. januara, kada se 67. armija kod Radničkog naselјa br. 1 konačno povezala sa 2. udarnom armijom. Nakratko potom, 136. strelјačka divizija i 61. tenkovska brigada su se probili do Radničkog naselјa br. 5, a 86. strelјačka divizija je zauzela Šlizelburg. Iako su Sovjeti kod Šlizelburga uhvatili u klopku preko 8000 nemačkih vojnika, uklјučujući i Borbenu grupu Hohner, nisu uspeli da spreče njihovo bekstvo. Hohner je uspeo da organizuje sve nemačke jedinice koje su se nalazile u obruču i započeo proboj ka jugu. Za dva dana očajničkih borbi, većina Hohnerove komande se dočepala Sinjavina, iako su izgubili svu tešku opremu, među kojom i pet tenkova Tigar. U međuvremenu, zahvalјujući vremenu koje je kupila odbrna Radničkog naselјa br. 8, Lindeman je mogao da uredi novu liniju odbrane na visoravni Sinjavino, formiranu od delova 96. pešadijske divizije, desetak tenkova PzKpfw III, kao i delova SS policijske i 28. lovačke divizije. Duhanova 67. armija je 20. januara počela da napada na zapadni deo lnije kod bolnice u Gorodoku, istovremeno sa početkom napada jedinica Romanovskog na istočnom kraju linije Radničkog naselјa br. 7. Nemačke linije odbrane su bile stabilne i mirne. U nekoliko narednih dana, pristigli su delovi još tri nemačke divizije, koje su ojačale odbranu, dok je sovjetska moć jenjavala. Uprkos pretnji Žukova, sovjetska ofanziva je krajem januara zamrla.

Operacija Iskra je za rezultat imala prvi pravi uspeh sovjetskih snaga – mada ograničeni – u slablјenju nemačke blokade Lenjingrada. Sovjetski gubici su bili teški: 2. udarna i 67. armija su imale 115 082 pripadnika izbačena iz stroja, od kojih 33 940 poginulih i nestalih. Tokom perioda od 12. do 19. januara nemački 26. korpus izgubio je 8 905 pripadnika (1 630 poginulih i 1 546 nestalih). Mereckov i Govorov su uspeli da ponovo otvore uzani, 8 do 10 km širok koridor, na kome su sovjetski inžinjerci izgradili železničku prugu. Prvi sovjetski voz je došao u Lenjingrad 6. februara 1943. Nemačka artilјerija je držala prugu pod čestim artilјerijskim napadima i izazvala je značajne gubitke, čineći ovaj koridor teškim za upotrebu, ali je to ipak bio jasan signal da blokada slabi.

Krasnij Bor i četvrta ofanziva na Sinjavino, februar 1943.

Uprkos delimičnom uspehu u operaciji Iskra, Stalјin i Žukov su krajem januara 1943. bili vrlo raspoložni, jer se deo nemačke 6. armije predao kod Stalјingrada, a Sovjeti su uspeli da pređu Don. Činilo se da je to pravi trenutak za veliku zimsku kontraofanzivu. Smatrali su da su Nemci pred tačkom pucanja. Shodno tome, Žukov je planirao veliku obuhvatnu operaciju protiv nemačke Grupe armija Sever, poznatu pod imenom „Polarna zvezda“. U toj operaciji, Lenjingradski i Volhovski front bi bili iskorišćeni da vežu Lindemanovu 18. armiju, dok bi Severozapdani front maršala Timošenka napao sa šest armija, uništio izbočinu kod Demijanska i okrenuo severozapadno ka Lugi. Žukov je smatrao da je ova višefrontovska ofanziva zarobiti veći deo 16. i 18. armije u džepu južno od Lenjingrada.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Tenk Tigar iz 502. tenkovskog batalјona izbačen iz borbe u blizini električne centrale u Gorodoku početkom avgusta 1943.}

Da bi povećao izglede za uspeh, Žukov je uputio Lenjingradski i Volhovski front da započnu svoje ofanzive, u cilјu izvlačenja nemačkih rezervi na sever, dok bi se na jugu dešavali glavni okršaji protiv nemačke 16. armije. I Mereckov i Govorov su shvatali da su njeihove snage još uvek pod uticajem teških gubitaka pretrplјenih tokom operacije Iskra, ali su ipak isplanirali više napada koje bi izvodili delovi njihovih frontova. Mereckov je smatrao da bi jedan obiuhvatni napad mogao da uspe i time se zauzme ispupčenje kod Sinjavina. Kao levi krak, 55. armija bi napala preko Kolpina, uništavajući špansku 250. pešadijsku diviziju koja samo što je posela položaje kod Krasnijeg Bora, i potom napredovala na jugoistok do Tosna. Desni krak, 54. armija, bi napala nemački 28. korpus u povezala se sa 55. armijom kod Tosna. Za to vreme bi 67. i 2. udarna armija izvodile dejstva oko Sinjavina kako bi vezala što je više moguće nemačkih jedinica.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Mešovita četa tenkova BT-5 i BT-7 duž reke Neve, 1. jun 1943. Iako zastareli, korišćeni su tokom celog perioda blokade grada.}

Ofanziva je započela 8. februar napadom 55. armije koji je potisnuo neke od španskih predstraža, alarmirajući Lindemanu o neizbežnosti još jedne sovjetske ofanzive. Glavni „događaj“ je počeo dva dana kasnije. Nakon snažne artilјerijske pripreme, u jutro 10. februara, 54. i 55. armija su sinhronizovano napale: 55. armija na frontu širine 14 km, glavnim snagama (tri ojačane strelјačke divizije i tenkovska brigada) na puk španske 250. pešadijske divizije, koja je bila posve slaba kada je u pitanju protivoklopna borba. Jaka sovjetska artilјerija pretvorila je u prah prednje linije, praveći prolaze za jurišne grupe sastavlјene od tenkova i pešadije. Za svega par časova, 63. gardijska strelјačka divizija se pod borbom probila do Krasnijeg Bora i Miškina. Na sovjetskom leom krilu, 43. strelјačka divizija je napadala na puk SS policijske divizije, ali nije uspela da se probije. Čudno, Sovjeti su postali letargični nakon što su postigli prve uspehe protiv španske divizije na centru, tako da su Nemci mogli da formiraju tri borbene grupe i novu liniju, južno od Krasnijeg bora. Sledećeg dana, Sovjeti su bili spremni da nastave napredovanje, a Nemci su tri tenka Tigar iz 1. batalјona 502. tenkovskog batalјona uputili kao podršku SS policijskoj diviziji. Ovi tenkovi su u borbama vrlo lako izbacili iz stroja 30 sovjetskih tenkova. Nakon tri dana borbi koje je vodila 55. armija, napredovala je pet kilometara, plativši cenu od preko 10 000 žrtava. Španci su se borili požrtvovano, pretrpevši gubitke od 3 645 pripadnika, što je činilo jedan od tri pukova kojima su Španci raspolagali. Nakon toga, Špancima naglo pada borbeni moral, a sam Lindeman zahteva da se zamene nekom drugom jedinicom, izjavivši tom prilikom „da u Špance više nema poverenja“.
Uporedo sa napadom 55. armije, 54. armija je napala nemačku 96. diviziju sa četiri strelјačke divizije, tri strelјačke brigade i tenkovskom brigadom. Uprkos velikoj nadmoći na svojoj strani, sovjetski napad je brzo zaglibio tako da su napredovali svega tri kilometra za tri dana.

U jednoj akciji, 4. SS legija „Nederland“ vodila je bitku protiv sovjetske 124. tenkovske brigade. Holandska protivoklopna četa, naoružana topovima Pak 97/38 kalibra 75 mm, korišćenjem kumulativnih projektila je uspela da izbaci iz borbe 19 sovjetskih tenkova. Za tu akciju je Gerardus Mooyman postao prvi strani vojnik odlikovan Viteškim krstom. Lindeman je uspeo da prebaci dovolјno batalјona iz mirnih sektora kako bi održao jačinu fronta. Da bi situaciju Nemaca učinili još nepovolјnijom, 67. i 2. udarna armija su 12. februara izvele združeni napad na Gorodok i Sinjavino. Dok 2. udarna armija nije uspela da napravi neki napredak, 67. armija je uspela da nakon šest dana borbi zauzme Gorodok. Nemci su, da bi preduhitrili veliki Žukovlјev udar, 19. februara evakuisali Demjansku izbočinu i samim tim znatno smanjili front 16. armije. Timošenkov poslednji pokušaj da modifikuje plan napada, a na osnovu zadnjih nemačkih pokreta, imao je za rezultat skup promašaj. Žukov nije mogao da opkoli Grupu armija Sever.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Nemačka baterija haubica le.FH18 kalibra 105mm na položaju u blizini Lenjingrada, leto 1943.}

Nezadovolјan postignutim, Žukov naređuje Govorovu i Mereckovom da ponovo pokušaju u martu. Na dan 19. marta, 55. i 8. armija napadaju istovremeno, nadajući se da se probiju kroz nemačke linije i povežu se južno od Mge. Međutim, nemačka odbrana je bila prejaka, a Lindeman u mogućnosti da dovede rezerve iz mirnih sektora. Nako npostizanja malog prodora, dubokog tri kilometra, južno od Krasnijeg Bora, prethodnicu 55. armije Nemci uspevaju da efikasnim kontranapadom vrate nazad. Kontranapad su izvele jedinice Legije Flandern i četiri Tigra iz 1. čete 502. tenkovskog batalјona. Na sličan način, sovjetska 8. armija je uspela da izvrši manji proboj ali je po prispeću nemačkih rezervi morala da zaustavi napredovanje. Žukov je i dalјe pritiskao sovjetske komandante da ubacuju još snaga u borbu kako bi postigli proboj. Ipak, proboj nije učinjen ni pored izgublјenih 150 000 vojnika, tak oda je Stavka 2. aprila konačno naredila da Lenjingradski i Volhovski front pređu u odbranu.

U znak odmazde za ofanzivu, Harko 303 je u aprilu nastavila sa bombardovanjem Lenjingrada, pretežno vojnoindustrijskih cilјeva. Gađano je skladište municije kod Piskarevke, fabrika tenkova Bolјševik, komandno mesto 42. armije, brodogradilište Marti i Sudomek, fabrika tenkova Kirov i fabrika eksploziva Farmakon.

Borba za visoravan Sinjavino, jul – septembar 1943.

Nakon propasti četvrte ofanzive na Sinjavino, pažnja Stavke je prebačena na razvoj situacije oko Kurska, tako da su se Lenjingradski i Volhovski front skoro četiri meseca nalazili u odbrani. Predah je iskorišćen za oporavak i popunu jedinica. Tokom proleća 1943. nemačka Vrhovna komanda je i dalјe držala kao moguće operacije Nordlicht i Moorbrand. Ovim operacijama bi vratili situaciju na stanje pre sovjetske operacije Iskra. Kuhler i Lindeman su razvili plan, nazvan Parkplatz, koji je imao za cilј osvajanje Šlizelburga i Lipkija, čime bi zatvorili kopneni koridor ka Lenjingradu. Ukoliko bi uspeli da ovo postignu, sledeća faza bi bila odsecanje izbočine kod Pogoste i direktan napad na Lenjingrad. Ipak, plan je zahtevao angažovanje jedne oklopne i sedam pešadijskih divizija, a te snage su već bile angažovane u operaciji Citadela. Hitler nije bio protiv operacije Parkplatz, ali je snage mogao da prebaci samo nakon završetka akcija kod Kurska.
Operacija Zitadelle je propala, tako da nije bilo mogućnosti da se izvede neki ozbilјniji napad oko Lenjingrada. Nakon Kurska, Stavka je odobrila Govorovu i Mereckovom da počnu sa ograničenim napadima kako bi smanjili uticaj nemačke artilјerije na železničku liniju ka Lenjingradu i da „postave scenografiju“ za konačan kraj blokade grada. Nјih dvojica su isplanirali još jedan obuhvatni napad na visoravan Sinjavino, sa 67. armijom sa zapada i 8. armijom sa istoka. Napad je počeo u 0430 časova 22. jula, nakon dvosatne artilјerijske pripreme. Na zapadu, general major Nikolaj Simonijak, komandant ojačanog 30. gardijskog strelјačkog korpusa, je pokušavao da probije liniju nemačkog 26. korpusa ali bezuspešno. Na istoku, 8. armija je sa osam strelјačkih divizija napadala na položaje 5. planinske divizije. Sovjeti su ponovo upotrebili veliki broj tenkova na raskvašenom, močvarnom zemlјištu, gde su postali laka meta za nemačke nišandžije protivtenkovskih topova i tenkova Tigar iz 502. tenkovskog batalјona. Lindeman je ojačao planince 132. pešadijskom divizijom i 912. batalјonom jurišnih topova, što je dovelo do zaustavlјanja sovjetskog napada. Stavka je naredila da se napad ipak nastavi, smanjenim tempom, sve do 22. avgusta kada je odobrila prekid napada. Iz borbe je izbačeno 79 937 pripadnika Crvene armije, od kojih je 20 890 bilo poginulih i nestalih.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
 
Zbunjeni porazom, Govorov i Mereckov su isplanirali za septembra još jedan napad, ali sa bliže određenim cilјevima i preciznije definisanom upotrebom jedinica. Simonijakov 30. gardijski strelјački korpus je trebao direktno da napadne visoravan, sa severa, uz podršku većeg dela avijacije i artilјerije kojim je front raspolagao, dok bi 8. armija podržavala napadom sa istoka. Nemački 26. korpus je držao Sinjavino sa 11. i 290. pešadijskom divizijom, dok je veći deo 28. lovačke divizije bio u rezervi. Međutim, kada je sovjetski strelјački korpus napao u jutro 15. septembra, nakon kraće baražne vatre umesto duge artilјerijske pripreme, nemačke jedinice su se našle u čudu, tako da su pripadnici gardijskog strelјačkog korpusa ubrzo izbili na visoravan. Zbog brzine sovjetske pobede, Lindeman nije mogao da ojača ovaj sektor na vreme, tako da je priznao gubitak i formirao novu liniju odbrane južno od starih položaja. Napad 8. armije je u međuvremenu odbijen. Nakon četiri dana borbi, Stavka izdaje naredbu za okončanje ofanzive.

Zauzimanje visoravni Sinjavino bila je jedna od nekoliko svetlih tačaka u sovjetskoj taktici na ovom delu ratišta i u mnogome doprinela smanjenju pretnjama nemačke artilјerije po železničku prugu ka Lenjingradu. Sada je postalo jasno da Grupa armija Sever više nema snage za veliku ofanzivu na grad. Sama blokada je oslabila. Balans snaga na severnom frontu – kao i svuda – brzo se prebacila na stranu Sovjeta tako da je Kuhler krenuo da razmišlјa u pravcu organizovanja kvalitetne odbrane. Kako bi skratio linije odbrane i napravio neke rezerve, Kuhler je 1. oktobra dobio odobrenje od Hitlera da napusti izbočinu Kiriši, čime je oslobodio četiri divizije iz sastava 28. korpusa. Dobio je i odobrenje da počne izradu Panter linije, serije utvrđenih položaja duž linije Narva – Pskov – Ostrov. Po završetku izrade, linija Panter bi pružila Grupi armija Sever utočište pri povlačenju u slučaju da Sovjeti uspeju da probiju blokadu Lenjingrada.
Ostatak 1943. je oko Lenjingrada protekao uglavnom tiho… Sovjeti su se pripremali za okončanje nemačke blokade jednom za svagda, dok su Nemci ojačavali odbranu i pripremali se za sovjetski napad. Nakon kapitulacije Italije, Španija je 8. oktobra povukla svoju 250. pešadijsku diviziju, što je oslabilo nemačke pozicije oko Lenjingrada. Na položaje španske divizije dovedena je španska legija, jačine dva batalјona.

Kraj blokade, 1944

Poslednja zima u blokadi

Uprkos gubitku visoravni Sinjavino, linija fronta se malo promenila u poslednje dve godine. Čak i krajem 1943. nemačka artilјerija je još uvek periodično zasipala projektilima Lenjingrad i, za razliku od ostalih borbi nemačkih oružanih snaga na Istočnom frontu, Grupa armija Sever je ipak uspela da zaustavi sovjetsku ofanzivu. Međutim, prelazak Grupe armija Sever u defanzivu je dovela do toga da se nekoliko pešadijskih divizija veterana prebace na ugroženije sektore i zamene ih divizijama vazduhoplovstva koje su definitivno bile daleko slabijeg kvaliteta. Čak je i 502. tenkovski batalјon sa dragocenim tenkovima Tigar poslat u 16. armiju. Bez većine oklopa, artilјerije i iskusne pešadije, Grupa armija Sever je pretvorena u formaciju za statičnu odbranu, u vreme kada su se sovjetske jedinice popunjavale i proširivale formacije novim vojnicima.

Početkom januara 1944. Lindemanova 18. armija je brojala 20 divizija, raaspoređenih u šest korpusa. Branila je front koji se protezao od mostobrana Oranienbaum do Mge i potom južno do Novogoroda. Iako je Lindeman razvio dubinsku odbranu, to je za njegove jedinice bio preširok front za držanje. Mostobran Oranienbaum je držao 3. SS oklopni korpus, rejon između Uricka i Tosna su držali 60. i 54. korpus (sa šest divizija), Mgu je držao 26. korpus, dok su 28. i 38. korpus držali Volhov. U rezervi se nalazila samo jedna jedinica – 61. pešadijska divizija, razmeštena u rejonu Krasnogvardejska.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Nemački protivoklopni tim u zasedi, naoružan RPzB 43 Panzershreck}

Govorov je planirao novu ofanzivu kako bi razbili blokadu grada jednom za svagda. Po prvi put, Sovjeti su ćželeli da postignu operacijsko iznenađenje; umesto pokretanja još jednog u nizu napada na Mgu, Govorov je nameravao da pokrene glavni napad iz Oranienbauma, koji je već dve godine bio miran sektor.

U novembru 1943. Baltička flota je započela prevoženje nanovo formirane 2. udarne armije (ovog puta pod komandom Fedjuninskog) iz Lenjingrada u Oranienbaum. Do početka januara 1944. Fedjuninski je imao pet strelјačkih divizija, 13 artilјerijskih pukova i tri tenkovske jedinice skoncentrisane na mostobranu Oranienbaum. Nemci su otkrili prevoženje sovjetskih snaga, tako da je Lindeman učinio sve što je mogao da taj sektor ojača. Dve slabašne divizije vazduhoplovstva su ojačane sa dva pešadijska batalјona iz 170. pešadijske divizije, dve baterije jurišnih topova, dve protivtenkovske baterije i dosta protivavionskih topova. Nemačka komanda je poslala i odred tenkova Panter, nazvan „Maeckert“, koji je formiran od 1. batalјona 29. tenkovskog puka. Zadatak ovog odreda bio je ojačavanje protivoklopne odbrane nemačkih linija. Inače, tenkovi koji su se nalazili u ovom odredu imali su kvarove na motorima tako da nisu bili pokretni. Štajner je nove snage iskoristio za slanje u napade krajem decembra, ali su bili preslabi da bilo šta učine nadolazećoj sovjetskoj ofanzivi.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Dva mitralјeza Maksim u podršci napredovanja sovjetskih snaga kod Puškina}

Prema planu Govorova, 2. udarna armija je trebala da napadne sa osnovice mostobrana Oranienbaum i poveže se sa 42. armijom, koja bi napala zapadno od Lenjingrada ka Krasnojem selu. Nadao se da će ovaj iznenadni napad naterati Kuhlera da upotrebi rezerve na tom sektoru i samim tim oslabiti snage kod Volhova. Mereckov bi tada napao sa 8, 54. i 59. armijom na desno krilo nemačke 18. armije. Imajući premoć u avijaciji, artilјeriji i tenkovima, Govorov i Mereckov su očekivali brz pad nemačkih linija i gonjenje do linije Panter. Po prvi put do tada, Govorov je koordinisao akcije sa partizanskim jedinicama koje su delovale u nemačkoj pozadini, nadajući se da će uspeti da ometaju nemačke linije snabdevanja u kritičnom momentu.

Proboj iz Oraninenbauma

Artilјerijska priprema, u trajanju od 65 minuta, započela je u 0935 časova 14. januara 1944. Pod vatrom su se našli položaji 9. i 10. luftvafe divizije na istočnoj strani mostobrana Oranieenbaum. Trinaest artilјerijskih pukova je zajedno sa topovima sa bojnih brodova Oktobarska revolucija i Marat i teškim železničkim topovima ispalilo neverovatnih 104 000 granata. Nakon toga, 43. i 122. strelјački korpus je napao granicu između dve nemačke divizije sa pet strelјačkih divizija i dve tenkovske brigade. U drugom ešalonu su se nalazile još tri strelјačke divizije i jedna tenkovska brigada, čekajući da izvrši eksploatisanje početnih uspeha bitke. Ovo je bila jedna od najbrižlјivije isplaniranih operacija Sovjeta tokom cele blokade Lenjingrada, pa ipak su jurišnici do pada mraka uspeli da napreduju svega tri do četiri kilometara. Neposredno pred napad, Štajner je poslao deo pionirskog batalјona da ojača sektor koji su držale divizije vazduhoplovstva, čija je očajnička borba uspela da uspori sovjetsko napredovanje. Ipak, obe nemačke divizije su bile u očajnom stanju i kada je pao mrak, Fedjuninski je poslao 152. tenkovsku brigadu i dva tenkovska puka, koji su napredovali još četiri kilometara tokom noći. Iako je Štajner poslao izviđački i mehanizovani batalјon da uspostave položaje za blokadu na zapadnoj strani sovjetskog prodora, nije uspeo da skrene Fedijuninskog od njegovog stvarnog cilјa: Ropše. Drugog dana ofanzive, Fedjuninski je uspeo da raširi proboj razbijanjem ostataka 10. divizijie vazduhoplovstva, mada je nemačka artilјerija uspela da tokom tih dejstava nanese značajne gubitke Sovjetima.

Dok se Fedijuninski probijao kroz položaje 3. SS oklopnog korpusa, 42. armija je 14. januara upotrebila 18. i 23. artilјerijsku diviziju da oslabi položaje tri divizije iz sastava 50. korpusa. Bombardovanje položaja se nastavilo i sutradan, 15. januara. Ove dve formacije su koncentrisale vatru iz preko 900 topova i minobacača, među kojima su se našli 48 haubica 203mm, 120 haubica 152mm i 88 višecevnih bacača raketa. Sva ta vatra je pala na sektor širok 15 km. Baražu se pridružio i onaj jedan top kalibra 406 mm sa test poligona u Toksovu. Nakon što su nemačke linije pretvorene u prah i pepeo. 42. armija je u 1100 časova napala sa devet strelјačkih divizija iz 30. gardijskog, 109. i 110. strelјačkog korpusa. Još jednom je 30. gardijski strelјački korpus, prebačen iz sektora Sinjavina, najviše povukao. Nјegove tri strelјačke divizije su napale na položaje 170. pešadijske divizije na visoravni Pulkovo i uspele da napreduju tri do četiri kilometra prvog dana, ali je nemačka vatra uskoro usporila sovjetsko napredovanje. Cilј Maslenikova bio je osvajanje Krasnajeg sela, potom Ropše.

Lindeman je upotrebio svoju jedinu rezervu, 61. pešadijsku diviziju, da zatvori prazan prostor nastao uništenjem 10. divizije vazduhoplovstva i tako zadrži Ropšu. Takođe je naredio Štajneru da izvrši kontranapad na bok sovjetskog napredovanja sa SS divizijom „Nordland“. Ovi potezi su nakratko usporili 2. udarnu armiju ali je 17. januara Fedijuninski upotrebio mobilnu grupu tenkova, motorizovane pešadije i samohodne artilјerije i uputio je kroz nemačke linije. I Maslenikov je uputio svoje tenkove tako da su se kraci sovjetskih klešta neumolјivo stezali oko nemačkih jedinica koje su držale Peterhof i Urick. Visoravan Dudergof je zauzeta 42. armijom 18. januara. Kuhler je želeo da dobavi dodatne rezerve povlačenjem iz Mge, ali je Hitler odbio jer se plašio da će to preći u opšte povlačenje do linije Panter.

Umesto toga, nemačka vrhovna komanda je sa zakašnjenjm poslala pojačanja Grupi armija Sever. Zbog sabotaža na železničkoj pruzi kod Pskova, slanje pojačanja nije imalo nekog efekta. Tenkovi iz mobilne grupe su 19. januara uspeli da se probiju i poveže sa jedinicama 2. udarne i 42. armije kod Ropše. I 126. pešadijska divizija i deo 50. korpusa su sada bili izolovani, ali je dosta nemačkih vojnika uspelo da se tokom noći 19/20. januara provuče kroz tanke sovjetske linije, ali bez teškog naoružanja. Veći deo nemačke artilјerije koji je gađao Lenjingrad sada je ležao napušten u šumama blizu Peterhofa.

Dok je Govorov cepao nemačko levo krilo, Mereckov je radio na nemačkom desnom krilu. Na 38. korpus je poslata 59. armija Korovnikova, i to na isti sektor gde je 2. udarna armija januara 1942. bila neuspešna. Međutim, situacija se sada razlikovala. Nemci su bili mnogo slabiji, a Sovjeti daleko iskusniji. Nakon još jednog teškog bombardovanja, Korovnikov je napao sa čest strelјačkih divizija u prvom ešalonu. Dalјe na jugu, sovjetska mobilna grupa je prelazila led na jezeru Ilјmenj i uspostavila mostobran južno od Novgoroda, što je u mnogome unervozilo Hercoga. Januara 1944. 38. korpus je bio najslabija formacija u okviru 18. armije, sastojavši se samo od 28. jeger divizije i neiskusne 1. divizije vazduhoplovstva i 2. SS dobrovolјačke brigade.

Primoran da razdvoji snage kako bi se izborio sa upadima preko jezera, 38. korpus je 15. januara počeo da se raspada. Deo 28. jeger divizije je uništen, a preživeli su se povlačili ka Novgorodu. Suočeni sa praznim prostorom širine 20 km između ostataka 38. i 28. korpusa oko Ljubana, Lindeman započinje prebacivanje dalјih jedinica južno od Mge. Mereckov naređuje 54. armije da izvede napad na 28. korpus kojim je uspeo da spreči dolazak nemačkih pojačanja i krplјenje linije kod Novgoroda.

Ostaci 28. jeger divizije i 1. divizije vazduhoplovstva bile su toliko slabe da bi držale grad. Pred zatvaranje obruča oko Novgoroda, Lindeman je zatražio od vrhovne komande dozvolu da napusti grad, s čim se složio sam Hitler. Iako su vojnici 38. korpusa privremeno uspeli da se spasu, mnogi su nastradali u sovjetskom gonjenju u sledećih nekoliko dana. U jutro 20. januara sovjetska 59. armija je ušla u Novgorod.

Sa levim i desnim krilom u dronjcima i sovjetskim napredovanjem koje se zahuktavalo, Lindemanu je bilo jasno da ne samo da je gotovo sa blokadom Lenjingrada, već i da 18. armija više nije sposobna da zadrži pozicije blizu Lenjingrada. Povlačenje je bilo neizbežno.

Povlačenje na liniju Panter

Nakon početnih uspeha, Govorov i Mereckov su se okrenuli uništenju 18. armije. Tako je 42. armiji naređeno da ide na jug ka Krasnogvardejsku i Puškinu, dok je 2. udarna armija napredovala na jugozapad, ka Kingisepu. Korovnikova 59. armija je nastavila napredovanje na zapad ka Lugi, ali je usporena više usled močvarnog terena, nego od dejstva nemačkih jedinica. Sovjetske 54. i 67. armija su se pridružile velikoj ofanzivi, pokušavajući da vežu nemačke snage oko Mge i Ljubana. Kuhler je 21. januara shvatio da 18. armija ne može da drži neprekidan front. Tražio je od Hitlera da izvrši taktičko povlačenje kako bi skratio liniju odbrane i obezbedio rezervu, ali je odbijen. Bez dozvole, Lindeman je napustio Mgu i pozicije oko Sinjavina, oslobađajući jednu diviziju koja je poslata da blokira napredovanje 42. armije – ali kasno.

Sovjetska ofanziva je dobila na tempukada je 42. armija opkolila nemačke snage u Puškinu i došla do predgrađa Krasnogvardejska. U pomoć 18. armiji su upućeni 502. tenkovski batalјon i 12. oklopna divizija, ali su usput bili ometani od strane partizanskih snaga koji su intenzivno napadali železničke linije. Ipak, ako bi Lindemanove snage izdržale još par dana, dovolјno oklopnih snaga bi mogle da pomognu u protivnapadu i da poprave situaciju. Ostaci 50. korpusa su uz pomoć četiri tenka Tigar uspeli da održe položaje u Krasnogvardejsku, odbivši prve napade 42. armije. Međutim, sovjetski parni valјak je bio u punom naletu tako da se borbena grupa Meyer uskoro našla u obruču i 21. januara izgubila 11 tenkova Tigar. Maslenikova 42. armija je pretrpela teške gubitke ali je 26. januara uspela da borbama osvoji Krasnogvardejsk. Uprkos Hitlerovom odbijanju da odobri povlačenje na liniju Panter, Lindeman je izvršio povlačenje. Četiri dana kasnije, prve jedinice 2. udarne i 42. armije izbijaju na reku Lugu.

Iako je 18. armija kraj januara dočekala u jadnom stanju, sovjetska potera nakon velike pobee pokraj Lenjingrada nije uspela da uništi neku veliku nemačku jedinicu, niti da zarobi veliki broj nemačkih vojnika. Kada je postalo jasno da će se Kuhler povući sve do linije Panter, Hitler ga 29. januara smenjuje sa dužnosti i na njegovo mesto postavlјa general pukovnika Valtera Modla (Generaloberst Walter Model). Model je pokušao da organizuje kružnu odbranu oko Narve i Luge i da pokrene mali kontranapad kako bi zaustavio Sovjete, ali je uspeo samo da odloži neizbežno. Puk pukovnika Venglera je uspeo da zaustavi prethodnice Sovjeta van Narve, ali je Luga pala 12. februara. U nemogućnosti da zadrži položaje na reci Lugi, Model 17. februara konačno započinje opšte povlačenje na liniju Panter. U vreme kada su dostigle liniju Panter, sovjetske snage su bile iscrplјene borbama i nisu bile u mogućnosti da probiju nemačku odbranu. Još jednom, Mereckov započinje proces dovođenja artilјerije i izgradnje i oporavka svojih jedinica. Tokom perioda januar – februar 1944, 18. armija je izgubila 36677 vojnika, dok su gubici na strani Sovjeta brojali 277 744 vojnika. Grupa armija Sever je stekla predah ali ne i odlaganje.

U 47 dana borbi, Lenjingradski  i Volhovski front napredovali su 300 km i razbili ranije neprobojnu odbranu Grupe armija Sever. Blokada Lenjingrada, koja je trajala 800 dana, bila je završena. Međutim, agonija branioca Lenjingrada je i dalјe trajala. Maja 1945. Stalјin proglašava Lenjingrad jednim od pet Gradova heroja i obećava izgradnju grada. Međutim, postiđen stvarnom razmerom sovjetskih žrtava u Lenjingradu, naređuje sakrivanje detalјa o blokadi. Umesto da istakne patnje i heroizam Sovjeta na Lenjingradskom frontu, Stalјin baca sumnju na Ždanova i njegove komandante iz Lenjingrada. Konačna čistka nastupa 1950. i rezultira hapšenjima i strelјanjima mnogih koji su učestvovali u organizacii odbrane 1941.

Epilog

Hitler je nameravao da uništi Lenjingrad i kao simbol ali i kao centar sovjetske moći, međutim nije uspeo da postigne niti jedno od toga. Strategijski gledano, nemačka operacija protiv Lenjingrada je bila neuspeh. Operacijski, nemačka blokada Lenjingrada je uspela da izoluje tri sovjetske armije na više od dve godine i primora šest drugih armija da izvode stalne frontalne napade u pokušajima da razbiju blokadu. Januara 1944. Crvena Armija je morala da skoncentriše snage ekvivalenta više od 60 divizijia u području Lenjingrad – Volhov kako bi isterala 20 nemačkih divizija, pritom ne uspevši da opkoli i uništi ni jednu od njih. Ukupni sovjetski gubici na Lenjingradskom i Volhovskom frontu tokom blokade iznose najmanje 1,5 miliona, među kojima 620 000 poginulih ili zaroblјenih. Dalјe, blokada je koštala života oko milion civila, stanovnika Lenjingrada. Značajna je i sprečenost gradske industrije da doprinese borbi protiv Sila Osovine.
Stanovnici Lenjingrada su imali običaj da kažu: „Troja je pala, Rim je pao, Lenjingrad nije pao.“

[Milan (longtrip)]

 Sada i zvanično – gradski sud Sankt Peterburga proglasioo blokadu Lenjingrada genocidom.

Tužilac je tražio da se prizna činjenica ratnog zločina Nemačke i njihovih saučesnika – Belgije, Italije, Španije, Letonije, Holandije, Norveške, Poljske, Finske, Francuske i Češke od 1941. do 1944. godine. Sud je razmotrio sve dokumente i iskaze i sa njima se bezuslovno saglasio.