Napad na Perl Harbur

[Rade]

Uvod

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Japanci i Amerikanci su jedni druge smatrali potencijalnim neprijatelјima još od 1914. Ovo prikriveno neprijatelјstvo je pojačano tridesetih godina, kada se Japan otvoreno opredelio za ostvarivanje političkih cilјeva agresijom. Počevši od 1931, japansko delovanje je jasno indikovalo da je njihov cilј dominacija istočnom Azijom.

Glavni problem između SAD i Japana u periodu koji je prethodio ratu je bila japanski napad na Kinu. Ovim napadom su ugroženi američki ekonomski interesi. Uprkos činjenici da to nije bio jedan od primarnih nacionalnih bezbednosnih interesa SAD, one su se zalagale za suverenitet Kine. Sa dublјim ulaskom japanskih oružanih snaga na kinesku teritoriju, Amerikanci su počeli da japansku zavisnost od resursa iz SAD prebacuju u formu ekonomskog pritiska. Tokom četrdesetih godina, SAD su pojačale ekonomski pritisak na Japan, nastojavši da suzbiju japanske ambicije bez ulaska u rat. Jula 1941, u pokušaju da uspore japansko napredovanje u Francuskoj Indokini, SAD su zamrzle sva japanska sredstva u SAD i uvele kompletan embargo Japanu, uklјučujući i embargo na snabdevanje naftom. U vreme kada je Japan uvozio iz SAD nekih 75 do 80% nafte, to je bila objava potpunog ekonomskog rata. Stvari su se dodatno pogoršale po Japan, kada su primer SAD sledile Velika Britanija i Holandija.

Ovakva politika SAD je zahtevala japanski odgovor. Nečinjenje nije bila opcija, jer su Japanci raspolagali zalihama za 18 do 24 meseci. U suštini, Japan je imao dva izbora. Mogli su da popuste Amerikancima ili da preuzmu inicijativu i silom reše problem. Cena ispunjenja američkih zahteva je bila previsoka, jer su se u paketu zahteva nalazili i zahtevi da se Japan povuče iz Indokine, Kine i Mandžurije. Ne samo da je ovo sa stanovišta nacionalnog ponosa bilo nemoguće, već bi ti postavilo Japan u položaj strateške zavisnosti od SAD.

Unutar japanskog vojnog rukovodstva nije bilo puno debate, jer je za njih jedina alternativa bila borba. Ovaj kurs akcije je nudio izlaz iz ekonomske zavisnosti od SAD, jer bi zauzimanje lako branjenih resursa nafte u holandskoj Istočnoj Indiji, zajedno sa britanskim resursima u Aziji, mogla da poništi efekte američkog embarga. Cena ovog rešenja je bila objava rata Velikoj Britaniji i Holandiji, i što je važnije, verovatno i sa SAD. Prema japanskom vojnom rukovodstvu, sve tri zapadne sile na koje su se bili namerili, bile su strategijski povezane. Kako su Nemci već okupirali Holandiju, a Britanija se borila za opstanak, samo su SAD mogle vojno ugroziti japansko napredovanje na jug.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Kolonije

Sa ovakvim razvojem situacije, Japanci su započeli da traže najbolјu strategiju za ulazak u rat protiv najjače nacije i najveće imperije dok se još uvek borila u Kini. Povrh svega, Japan je još uvek razmatrao i udar na Sovjetski Savez na Dalekom Istoku. Klјuč japanskih stratega je ležao u tome da su želeli da obezbede šest meseci za nesmetano zauzimanje regiona sa resursima neophodnim za održavanje ratne privrede.

Ono što se činilo nelogično, kako posmatračima tako i nekolicini japanskih vojnih i državnih rukovodioca, bilo je to da Japan ide svesno u rat protiv SAD, za koji nije siguran kako će se završiti. To je bivalo još čudnije kada se uzme u obzir nadmoć SAD u resursima, lјudstvu, ratnoj tehnici…

Da bi dobila pomorski rat protiv SAD, Japanska carska mornarica je građena za odlučujuću bitku blizu japanskih teritorijalnih voda. Sa ratom zasnovanim na zauzimanju i držanju područja sa klјučnim resursima u jugoistočnoj Aziji, japanski pojam odlučujuće pomorske bitke morao je biti promenjen kako bi odražavao nove zahteve za odbranom u centralnom i zapadnom delu Pacifika. Sada, kako je verovatnoća izbijanja rata sa SAD rasla, japanska pomorska strategija se pod vođstvom komandanta Kombinovane flote – ponovo menjala. Admiral Jamamoto nije delio skoro mitsko verovanje u koncept odlučujuće bitke. Nјegov klјuč za pobedu u ratu protiv SAD bio je jak udar na američku flotu, praćen brzim zauzimanjem južnih područja bogatih prirodnim resursima. Carska mornarica pod admiralom Jamamotom neće ležati i čekati na američku mornaricu da preplovi Pacifik, već će umesto toga odigrati prvi potez kojim će biti otvoren rat sa SAD. Planirao je udarac koji će polјulјati moral Amerikanaca i dovesti Amerikance za pregovarački sto. Ovo razmišlјanje je činilo strategijski okvir za napad na Perl Harbur.

[Rade]

Počeci

Tokom 1941, Japanci su delovali na dva fronta. Intenzivirali su diplomatske aktivnosti, paralelno se pripremajući za rat ukoliko pregovori propadnu. Novi japanski ambasador u SAD, Nomura Kičisaburo je 12. februara 1941. predao akreditive američkom državnom sekretaru Kordelu Halu. Nomura je verovao da se mir može sačuvati pregovorima i ignorisao je proces koji se intenzivno odvijao u Japanu, gde je proces diplomatije lagano marginalizovan u korist priprema za rat. Hal je Nomuri 16. aprila predstavio osnove američke Vlade za pregovore. Nerazumevanje je bila glavna odlika pregovora, a što su demonstrirali Japanci već narednog meseca. Japanci su konstantno precenjivali želјu Amerikanaca da naprave ustupak. Za Japance, Nomura je uspeo samo ako ubedi Amerikance da pristanu na ispostavlјene zahteve.

Agresija Japana se nastavila tokom trajanja pregovora i sužavala je prostor za vođenje diplomatije. Marta 1941, Japan je naterao Francuze da prihvate formiranje japanskog garnizona u Sajgonu. Nakon nemačke invazije na Sovjetski Savez, za koji su Japanci mislili da će se brzo završiti u korist Nemačke, Carska vojska i mornarica su dogovorile da napade usmere na jugoistočnu Aziju pre nego se okrenu ka severu i iskoriste nemačku pobedu nad Sovjetskim Savezom. Na carskoj konferenciji održanoj 2. jula je potvrđena odluka da se vojni efektivi okrenu ka jugu, ali se odobravao i napad na Sovjetski Savez ukoliko se ukaže prilika. Pregovori su trebali biti nastavlјeni, kao i pripreme za rat ukoliko pregovori propadnu. Ova konferencija je, može se reći, zapečatila japanski put ka ratu, jer je dao primat vojnom rešenju.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Japanske snage ulaze u Sajgon, 1940.}

Kasnije, tokom jula meseca, Japanci su objavili zajednički francusko-japanski protektorat nad Indokinom i pripremala se da zauzme klјučne luke i aerodrome. Kao odgovor, SAD su zamrzle sva japanska sredstva koja su bila pod njihovom kontrolom i uvela potpuni trgovinski embargo. Britanci i Holanđani su primenili identične mere. Od jula do decembra 1941. Japan i SAD su neumitno išli ka ratu. Vlada SAD je jasno imenovala cenu za skidanje embarga – Japan mora da odustane od svojih cilјeva, ne samo u Indokini već i u Kini. To je bila cena koju militaristički deo japanske Vlade nije želeo ni da razmatra.

Kako je sat odbrojavao, Carska mornarica je 16. avgusta zahtevala da rat započne do oktobra. Dve nedelјe kasnije, sa datumom se složila i Carska vojska. Konferencija kopnene vojske i mornarice, radi utvrđivanja termina, održana je 3. septembra. Planove za napad na SAD, Veliku Britaniju i Holandiju su trebali biti gotovi do poslednjih desetak dana oktobra. To je bio i rok diplomatiji da postigne rezultate, nakon čega će se odluka doneti ratom.

Dva dana nakon vojne konferencije, nacrt odluke je dostavlјen caru na razmatranje, a narednog dana je zakazana carska konferencija. Caru se nije svidelo to što se vojno rešenje stavlјa iznad diplomatskog, tako da je želeo da to pitanje iznese na konferenciji. Ovaj potez je izbegnut tako što je premijer uredio da car postavi pitanje komandantima kopnene vojske i mornarice nasamo 5. septembra u poslepodnevnim časovima, umesto na sutrašnjoj konferenciji. Car je uspeo da ubedi komandante da mu obećaju da su i oni za diplomatsko rešenje sukoba. Narednog dana, na konferenciji, car je ponovo istakao svoju želјu da upotrebi vojsku nakon što se iscrpu sva diplomatska sredstva. Međutim, nije uspeo da odbaci odluku da se uopšte ide u rat.

Kao što je već navedeno, bilo je malo prostora za ozbilјne pregovore. Sa propadanjem procesa pregovaranja, ubrzavale su se pripreme za rat. Krajem oktobra, japanski car je postao svestan da se planira napad na Perl Harbur, a 15. novembra je generalštab pojasnio caru prvu fazu nastupajućeg rata. Na kraju, carska konferencija održana 1. decembra je potvrdila konačnu odluku za kretanje u rat. Snage za napad na Perl Harbur su se u tom trenutku već nalazile na moru.

Napad na Perl Harbur bio je samo jedan u nizu sinhronizovanih napada na Pacifiku. Prethodno je isplaniran prekid komunikacije sa SAD u vidu prekida pregovora. To bi se učinilo u 1300 časova 7. decembra. Tada je u Honolulu bilo 0730 časova. Sa napadom isplaniranim da počne u 0800 časova, nije bilo prostora za odlaganje ili neuručenje note.

Diplomatija nije imala šanse za uspeh. Dodatno, Japan je osećao da mora da deluje brzo ili će im nestati prostora za vojnu opciju. 19. jula 1940, američki Kongres je doneo akt o pomorskoj ekspanziji na dva okeana. Po izgradnji brodova po ovom aktu, snaga japanske mornarice bi pala ispod minimalnog nivoa za vođenje pomorskog rata protiv SAD. Kako Amerikanci nikada nisu uviđali potrebu da tokom tridesetih godina izgrade brodove do limita određenih putem pomorskih sporazuma, japanska mornarica se zaustavila kada je izgradila 70% tonaže brodova američke mornarice. Kada se uračunaju američki brodovi na Atlanitku, Japanci su zapravo imali brojniju mornaricu na Pacifiku od američke. Japanska mornarica nikada ne bi bila u povolјnijem položaju, nego što je bila te 1941. godine.

Svesna da se trenutno nalazi u prednosti, japanska mornarica je juna 1940. započela potpunu mobilizaciju. To je bio proces koji je zahtevao 18 meseci pripreme kako bi decembra 1941. imao mornaricu spremnu za dejstva. Mobilizacija je bila tako uspešna da se decembra 1941. u remontu nalazio samo jedan razarač. Međutim, tako visok nivo pripravnosti nije se mogao dugo održati i veliki deo japanske trgovačke flote konvertovan je za vojnu upotrebu.

U međuvremenu, kako su se odvijali događaji na evropskom kontinentu, američka mornarica je bila primorana da se prilagodi za angažovanje. Ranije, većina mornarice je bila stacionirana na Pacifiku kako bi se suprotstavila potencijalnoj opasnosti od strane Japana. U leto 1940, Pacifička flota je bila primorana da na Atlantik pošalјe tri bojna broda, jedan nosač aviona, četiri lake krstarice, sedamnaest razarača, tri tankera, tri transportna broda i deset pomoćnih brodova. Ovaj pokret, zapažen od strane Japanaca, je oslabio Pacifiku flotu i postavio je u inferioran položaj u odnosu na japansku Kombinovanu flotu. Ovo, i narastajući logistički problemi, su značili da Amerikanci nisu bili u poziciji da pokrenu ofanzivne operacije kao odgovor na japansku agresiju na jugoistočnu Aziju.

Da su Japanci kojim slučajem bili čistijih umova i da su razumeli američka „logistička ograničenja“, verovatno bi shvatili da ta ograničenja otklanjaju potrebu za udarom na Perl Harbur.

[Rade]

Početna strategija

Strategija velike odlučne bitke

Dve mornarice su se pripremale za pomorski rat jedna protiv druge još od dvadesetih godina. Zbog sopstvenih industrijskih kapaciteta, kombinovanih sa restrikcijom nametnutom pomorskim sporazumima iz Londona i Vašingtona, japanska mornarica je prilikom upoređivanja ukupne jačine bila u poziciji stalne inferiornosti. Shodno tome, japanski stratezi su smatrali da će se budući pomorski rat na Pacifiku odvijati po sledećim stavkama. U početnoj fazi konflikta, američke baze na Pacifiku bi bile neutralisane, a Filipini bi bili zauzeti. Kao odgovor, američka flota bi iz baza u centralnom Pacifiku (Havaji) prebazirali u zapadni deo Pacifika kako bi se sukobili sa japanskom flotom. Japanci su smatrali da bi se konačna bitka odigrala u području ostrva Bonin. Kao odgovor, Japanci su razvili planove kako bi naneli što veće gubitke američkoj floti i obezbedili ravnopravni uslovi za učešće u odlučujućoj bici. Bitka bi počela čim bi američka flota napustila bazu na Havajima. Bitka bi bila započeta dejstvom japanskih podmornica. Nakon približavanja američke flote ostrvima koja kontrolišu Japanci, na scenu bi stupila avijacija.

Po susretu flota, bitka bi se započela dejstvom nosača aviona koji bi se nalazili u prethodnici japanske flote. Ovi nosači bi delovali u divizionima (po dva nosača) i njihova meta bi bili američki nosači aviona. Time bi bila uništena američka vazduhoplovna zaštita. Pre nego što bi se same flote sukobile, mešovite borbene grupe bi napale američku flotu kako bi je onesposobile za predstojeći artilјerijski duel. Pretpostavka je da bi se ova borbena dejstva izvela noću. Praznine u američkoj zaštitnici bi se otvorile japanskim brzim bojnim brodovima i teškim krstaricama, a potom bi teške krstarice teškim torpedima i pridruženim odredima razarača izvele masivan torpedni napad. Ovim napadima bi se uništila trećina američke flote, kao i sama kohezija flote.
Narednog dana, japanska flota bi se prikupila kako bi zadali poslednji udarac. Japanski bojni brodovi su građeni tako da imaju što veću vatrenu moć i autonomiju, verovano je da će ove dve prednosti biti od velikog značaja u nanošenju poraza Amerikancima.

Ovom strategijom se japanska carska mornarica pripremala za rat, obučavajući se i opremajući se u tom smeru. Nije nikada isprobana u flotnim vežbama, ali je bila Sveti gral japanskih stratega. Sama odlučujuća bitka je zamenila potrebu za planiranjem stvarne operacije protiv modernog protivnika.

[Rade]

Jamamoto stupa na scenu

Japanska pomorska strategija je započela da se menja avgusta 1939. kada je na čelo Kombinovane flote došao Jamamoto. Preokrenuo je naglavačke celu japansku pomorsku dogmu i postao glavni zagovornik napada na Perl Harbur. Jamamoto je bio nacionalista, odrastao u samurajskoj porodici. Podržavao je stanovište da Japan treba da uspostavi hegemoniju u Aziji, a 1941. je podržavao ratnu opciju, kojim bi se osigurala egzistencija carevine. Stoga je podržavao predloženi napad kojim bi se osvojila područja sa resursima na jugoistoku. Nјegova dilema je, kao i kod većine japanskih stratega, bila da će početak rata sa Britanijom i Holandijom dovesti i do rata sa SAD. Ova fatalna pretpostavka, koja je verovatno bila pogrešna, naterala je Jamamotoa da uposli svoje mentalne kapacitete na pronalaženju načina kojim bi se obračunao sa SAD na samom početku rata. Sam Jamamoto je jedno vreme živeo u SAD, štaviše školovao se na Harvardu. To je doprinelo da razume vojne i tehnološke prednosti koje su uživale SAD, kao i da sagleda ogromne industrijske kapacitete te zemlјe. Međutim, nije razumeo stepen teškoća sa kojim su se susretale SAD ukoliko bi mobilisale naciju za rat, pogotovu ako nisu ugroženi američki nacionalni interesi.

Nakon preuzimanja komande nad Kombinovanom flotom, Jamamoto sa Admiralitetom prećutno pomera poziciju za veliku odlučujuću bitku istočno od ostrva Bonin, ka Maršalovim ostrvima. Dok se to dešavalo, Amerikanci su vršili prebaziranje Pacifičke flote sa zapadne obale za Perl Harbur. Ovaj potez je trebao da odvrati Japance od budućih napada. Za Jamamotoa, ovo je bila jasna pretnja, ali i prilika.

Postoji duga tradicija razmatranja vazdušnog napada na Perl Harbur, kako američkih tako i japanskih stratega. Još 1927. je japanski pomorski koledž proigravao ratne igre koje su obuhvatale napad na Perl Harbur sa dva nosača aviona. Praktična demonstracija prikladnosti nosača aviona za takav napad je izvršena 1929. kada su dva američka nosača aviona izvela iznenadni napad na Panamski kanal. Japanski pomorski koledž je 1936. ponovo istraživao mogućnosti, a 1938. je američka flota proigrala napad sa nosača aviona na Perl Harbur.

[Rade]

Ideja je rođena

Glavni pokretač ideje o napadu na Perl Harbur bio je sam Jamamoto. Prema njegovom načelniku štaba, vice admiralu Šigeru Fukudomeu, Jamamoto je prvi put pomenuo plan za napad na Perl Harbur marta ili aprila 1940. Ideja je ponovo izbila na videlo u kasnu jesen 1940, kada je Jamamoto nakon završetka godišnje vežbe Kombinovane flote saopštio Fukudomeu da želi da ima studiju kontra admirala Takiđiro Onišija o napadu na Perl Harbur.

Jedno je jasno, a to je da Jamamoto nije krenuo da razmišlјa o napadu nakon britanskog napada na Taranto 12. novembra 1941. Ovaj napad je iz stroja izbacio tri bojna broda. Jamamoto je ipak planirao napad koji bi naneo mnogo veće gubitke neprijatelјu.

Početno planiranje

Sa vizijom napada u glavi, Jamamoto je nastavio da istražuje kako bi se takav napad mogao izvesti. U pismu od 7. januara 1941, Jamamoto naređuje kontra admiralu Takiđiru Onišiju da prouči predlog za operaciju. Nakon ovog pisma je došlo do sastanka između njih dvojice, gde je Jamamoto pojasnio svoju viziju. Oniši je bio načelnik štaba 11. vazduhoplovne flote koja je bazirala na kopnu, ali je bio i zapaženi taktičar i planer.

Tokom februara, Oniši je u planiranje uklјučio i kapetana korvete Genda Minoru. Pokazao mu je Jamamotovo pismo; njegova prva reakcija je bila da je operacija teška ali nije nemoguća. Složio se sa Onišijem da je tajnost najbitniji inioc planiranja operacije i da bi, kao garancija uspeha, u operaciju trebalo uklјučiti sve nosače aviona. Oniši je ovlastio Gendoa da predloži plan za sedam do deset dana. U svom izveštaju, Genda je prezentovao ono što je smatrao klјučnim činiocima za postizanje uspeha operacije. Navešćemo činioce koje je Genda izložio, jer je konačnim planom usvojeno dosta od njegovih predloga:
1.   Iznenađenje je preduslov
2.   Glavni cilј napada su nosači pacifičke flote
3.   Potrebno je uništiti američke avione sa ostrva Oahu
4.   U operaciju treba uklјučiti svaki japanski nosač aviona sa dovolјnim radijusom plovlјenja
5.   Napad ne treba izvršiti samo torpednim bombarderima, već i obrušavajućim i linijskim bombarderima
6.   Potrebna je jaka lovačka zaštita
7.   Napad treba izvesti rano ujutru
8.   Neophodno je dopunjavanje gorivom
9.   Svo planiranje treba obaviti u najvećoj tajnost

Oniši je 10. marta predao razrađen nacrt plana Jamamotou. Oniši će kasnije postati protivnik napada na Perl Harbur.

Mesec dana kasnije, 10. aprila 1941, japanska mornarica je načinila revolucionarni korak i kombinovanjem 1. i 2. diviziona nosača aviona formirala 1. vazduhoplovnu flotu. U sastav ove jedinice su ušli i eskortni brodovi. Ovaj korak je jedno vreme bio predmet debate u mornaričkim krugovima, ali je Jamamoto presudio da je pravo vreme za takav korak. Uobičajeno je bilo gledište da su nosači vrlo ranjivi na napad iz vazduha . Ukoliko budu otkriveni, njihovo uništenje je smatrano vrlo verovatnim; ukoliko su svi nosači u jednoj formaciji, sva vazdušna moć japanske mornarice će biti rizikovana. Ranija doktrina upotrebe japanske mornarice je nalagala da nosači aviona deluju po divizionima, smanjujući rizik simultanog otkrivanja i uništenja. Cena ove disperzije, međutim, bila je nemogućnost koncentracije vazduhoplovne moći. Pobornici koncentrisanja snaga ukazivali su na to da koncentrisanje nekoliko nosača u jednu celinu ne povećava njihovu ranjivost, već povećava njihovu odbranu koncentrisanjem i više eskortnih brodova i lovačkih aviona koji se angažuju u odbrani sastava. Najveća prednost je bila sposobnost da se poveća snaga udara samih nosača. To je bio važan korak jer bez 1. vazduhoplovne flote operacija u Havajima ne bi bila moguća. To će postati i glavna tačka u planiranju napada.

Uporedo sa planiranjem operacije, Jamamoto je preduzimao korake kako bi Admiralitetu „prodao“ koncept operacije. Proces pregovora je započet krajem aprila. Jamamoto je ekscentričnom ali brilijantnom kapetanu bojnog broda Kurošima Kametou poverio zadatak ubeđivanja skeptičnog Admiralštaba. Prvi sastanak nije prošao dobro. Kurošima je izložio Jamamotove osnove za takav plan, koji se sastojao u tome da japanska flota prva nanese udar kako bi uzela inicijativu, a samim tim bi Japan dobio šest meseci vremena da dovrši osvajanje područja na jugu. Po Jamamotou, napad bi bio tako razarajući da će pored brodova biti uništen i moral američkih snaga. Admiralitet nije bio impresioniran, smatrajući plan vrlo riskantnim. Oni su bili usmereni na izvršenje operacija na jugu i verovali su da su nosači 1. vazduhoplovne flote tamo bili potrebniji kako bi se brže postigli uspesi. Međutim, 10. aprila, admiral Nagano Osami preuzima Admiralštab. Krajem istog meseca, u planiranje je uklјučen i štab 1. vazduhoplovne flote. Prvi koji je zvanično upoznat sa opeacijom je bio načelnik šaba kontra admiral Kusaka Rjunosuke. Kada je Kusaka u kratkim crtama predstavio plan svom komandantu viceadmiralu Ćuići Nagumou, njegove prve misli su bile kako će se organizovati dopunjavanje gorivom i prikriveni prilazak Perl Harburu. Najviše  sumlјi su izrazili oni admirali koji su bili zaduženi da ga sprovedu u delo, što je i normalno. Jedan od onih koji nije imao nikakvih sumnji u plan bio je kapetan korvete Genda, koji je sada bio postavlјen na dužnost štabnog oficira za pitanje avijacije. Na njega je pao teret dalјeg planiranja operacije.

[Rade]

Kombinovana flota protiv Admiraliteta

Kampanja ubeđivanja Admiraliteta nastavlјena je 7. avgusta kada se Kurošima vratio u Tokiju kako bi izneo Jamamotovu zamisao. Zahtevao je da se godišnje ratne igre održe u septembru kako bi Kombinovanoj floti ostalo vremena da primeni naučene lekcije, te da obuhvate realno ispitivanje plana za napad na Perl Harbur. Sa uvođenjem nedavnog američkog trgovinskog embarga i potrebama da se odgovori, Admiralitet je Jamamotovom planu dao drugačiji izgled; prihvatili su da ubace Havaje u godišnje ratne igre, ali nisu prihvatili Jamamotov plan kao manje rizičan. Ponovo su istakli Kurošimi da uspeh plana previše zavisi od kombinacije postizanja iznenađenja, razvoja tehnike dopunjavanja gorivom, te adekvatne obuke i iskustva posada aviona u bombardovanju. Admiralitet je bio ubeđen da će velika pomorska bitka u području maršalskih ostrva biti rešena u korist Japanaca, čineći rizičan napad na Perl Harbur nepotrebnim. Kurošima je priznao da je plan avanturistički, ali je i dalјe zastupao Jamamotove stavove. Plan je preživeo kontakt sa Admiralitetom, jer oficiri admiraliteta nisu odneli plan na uvid Naganu kako bi dobili njegov veto.

Početkom septembra, štab 1. vazduhoplovne flote dobija naređenje od Kusake da napravi plan za napad na Perl Harbur. Genda je učinjen odgovornim za ovaj zadatak, ali je Kusaka na sebe preuzeo rešavanje problema dopunjavanja gorivom. Genda je pažlјivo razmotrio pitanje pravca prilaza japanske flote Perl Harburu.  Iako su južna i centralna ruta bile manje zahtevne po pitanju snabdevanja gorivom, Genda je predložio – a Kusaka prihvatio severni pravac prilaza. Uprkos lošem vremenu koje je dodatno otežavalo dopunjavanje gorivom, i većoj dalјini koja je zahtevala obaveznu dopunu gorivom, ovaj pravac je pružao najveće šanse za postizanje preko potrebnog iznenađenja. Nagumo se morao uveriti u to, jer je favorizovao južni pravac prilaska i samim tim već tvrdio da je nemoguće postići iznenađenje.

Godišnje ratne igre počele su 11. septembra na Carskom pomorskom ratnom koledžu u Tokiju. Prva faza vežbe trajala je do 16. septembra i bila je usmerena na uvežbavanje operacija u južnom regionu. Jamamoto je 16. septembra odabrao grupu oficira i sa njima krenuo u proučavanje operacije na Havajima. Predstavnici Admiralštaba i Nagumo sa svojim štabom su pozvani od strane Jamamotoa, kako bi ih uverio da je operacija izvodlјiva. Proučavanje je bilo usmereno na dve tačke: da li je operacija tehnički izvodlјiva i kakvi su izgledi za postizanje iznenađenja? Debata se prvo povela oko najbolјe rute za nosače do ostrva Oahu. Severnu rutu, koju je predlagao Genda, podržao je najveći broj diskutanata, tako da je Nagumo morao da se povinuje. Druga diskusija je bila usmerena na to da li treba upotrebiti izviđačku avijaciju. Genda je odneo pobedu, tvrdeći da bi ukoliko se nešto desi sa tim avionom moglo doći do gubitka iznenađenja.

Proigravanje situacija je dovelo do zaklјučaka da je prilaznu rutu potrebno pomeriti dalјe na sever. Ipak, ono što je najvažnije, došlo se do zaklјučka da je moguće izvesti napad. Ratne igre nisu dale odgovor na rešavanje problema dopunjavanja gorivom, kao ni to koliko je nosača aviona potrebno angažovati za napad.

Ipak, vežba nije promenila mišlјenje Admiralštaba. Od Nagana pa na niže, mišlјenje o operaciji je ostalo isto: operacija je previše rizična. Na konferenciji  održanoj 24. septembra Kusaka je bio protiv napada, dok je isti napad Genda zdušno podržavao. Kurošima se zalagao za plan svog šefa, a Jamamoto je, kada je saznao za ishod konferencije, prosto pobesneo.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Nosač aviona Akagi}

Nastavlјajući planiranje operacije, piloti 1. vazduhoplovne flote su se bavili rešavanjem problema povezanim sa upotrebom torpednog napada u plitkim vodama Perl Harbura i korišćenjem bombardovanja iz horizontalnog leta kao korisne taktike. Gorivo je bilo poslednji problem koji je rešen. Svega sedam brodova (nosači Kaga, Šokaku i Zuikaku, zajedno sa dva bojna broda iz pratnje i dve teške krstarice klase Tone) je imalo autonomiju da može ploviti od Kurila do Perl Harbura bez dopunjavanja gorivom. Kusaka je organizovao da tri nosača manje autonomije ponesu dopunsko gorivo u bačvama, i razvio je i usavršio sistem koji omogućava dopunjavanje gorivom tokom vožnje. Osam tankera je određeno kao podrška operacije, od kojih će u kasnijoj operaciji učestvovati njih sedam. U novembru su izvedene tri vežbe dopunjavanja gorivom .

Kada se upoznao sa svim tehničkim aspektima plana, Jamamotou je ostalo da ubedi štabove u ispravnost svoje zamisli, kako štab Kombinovane flote, tako i Admiralštab. Na komandnom brodu Kombinovane flote, bojnom brodu Nagato, su 13. oktobra održane ratne igre. Jamamoto je želeo da redefiniše sve aspekte operacije na Havajima i da je sinhronizuje sa operacijom na jugu. Korišćena su svega tri nosača koja su imali dovolјan radijus plovlјenja da izvrše zadatak bez dopune gorivom: Kaga, Zuikaku i Šokaku. Nosači Akagi, Sorju i Hirju su bili namenjeni za operacije na jugu. Po prvi put su u planiranju operacije uvrštene flota i džepne podmornice. Sledećeg dana je data reč svim pozvanim admiralima. Svi sem jednog su se izjasnili da je operacija previše riskantna. Kada su završili sa diskusijom, obratio im se Jamamoto, koji je rekao da dok je god on komandant, Perl Harbur će biti napadnut. Vreme za prepirke između admirala Kombinovane flote je time isteklo.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Nosač aviona Kaga}

Jamamotou je ostalo da ućutka sumnje u Admiralštabu. Kusaka i Nagumo su sarađivali. Kusaka 17. oktobra odlazi za Tokijo kako bi izneo činjenicu da je za operaciju potrebno angažovanje svih šest nosača aviona. Ponovo je odbijen. Kada je ova vest doprla do Jamamotoa, odlučio je da iznese problem na viši nivo. Poslao je Kurošimu da dobije pojašnjenje Admiralštaba u vezi operacije i da potegne pitanje raspodele nosača aviona za operacije. Dato mu je i tajno oružje za dobijanje rasprave u svoju korist. Ponovo je, kao i u julu, izneo svoje argumente za napad. Kao i ranije, Amiralštab je izneo svoje razloge protiv. Sada je Kurošima potegao keca iz rukava i saopštio im da, ukoliko odbiju plan napada na Perl Harbur, da će Jamamoto i ceo štab Kombinovane flote podneti ostavku. Ova pretnja je odmah preokrenula mišlјenje Admiralštaba. Ideja o odlasku u rat bez Jamamotoa na čelu Kombinovane flote je bila neprihvatlјiva. Tako je Jamamoto pobedio sopstveni Admiralštab i dobio svih šest nosača aviona.

Nagumo je 3. novembra svom štabu izložio plan za napad na Perl Harbur. Naredna dva dana su vršene pripreme. Simulirano je presretanje japanskih aviona od strane američkih lovaca na oko 80 milјa severno od cilјa. Rezultati ovih priprema su bili razočaravajući, a ostao je prisutan i problem predubokog zaranjanja torpeda.

U međuvremenu, određeno je vreme za izvršenje napada. Određivanje datuma je bilo vođeno želјom da se napadne u nedelјu, kada se očekivalo da je pripravnost Amerikanaca na najnižem nivou. Obaveštajni podaci su ukazivali da će nedelјom u luci biti najveći broj brodova. Napad je trebalo izvršiti početkom decembra, dajući kopnenoj vojsci dovolјno vremena da završi osvajanja u jugoistočnoj Aziji pre početka sezone monsuna.

Plan

Nagumo je još 2. oktobra pozvao klјučne oficire 1. vazduhoplovne flote kako bi sa njima podelio tajnu o napadu na Perl Harbur. Nakon što je Nagumo izneo vesti, Genda je do detalјa objasnio plan. Od tada, u cilјu završetka obuke u kratkom preostalom vremenu, svaka vazduhoplovna jedinica je morala da se usmeri na njen specifičan zadatak. Najveći deo pilota je sa entuzijazmom podržao ovaj smeo plan.

Program obuke

Kapetan korvete Fušida Micuo 25. avgusta biva zadužen za program obuke u 1. vazduhoplovnoj floti. Rezultati su bili gotovo trenutni, tako da su Fušida i Genda zajednički počeli da rešavaju probleme koji su se postavlјali pred izvršenje uspešnog napada.

Jedan od najuznemirujućih problema bio je upotreba torpeda u plitkim vodama Perl Harbura. Genda je stavio pilote torpednih aviona na intenzivan program uvežbavanja torpednih napada, pod ubeđenjem da je ovo najzahtevnija tehnika za uvežbavanje. Pozicija blizu Kagošime na ostrvu Kjušu je izabrana za mesto uvežbavanja jer je bila vrlo slična Perl Harburu.

U oktobru je izvršen izbor najiskusnijih pilota koji su leteli na jurišniku Tip 97, i poslati su na obuku za torpedne bombardere; ostatak će biti obučavan za bombardovanje iz pravolinijskog leta. Fušida je odlučio da torpedni bombarderi napadnu u jednoj liniji, jer je to bilo prikladnije relјefu Perl Harbura. Intenzivna obuka je rezultirala visokim procentom pilota koji su usavršili letenje na malim visinama iznad kopna i preciznim otpuštanjem torpeda.

Od izuzetne važnosti je bilo uklјučivanje torpeda u plan za napad, jer je njihova moć bila daleko veća od moći avio bombi. Vode Perl Harbura su bile duboke nekih 12 metara. Torpedo odbačeno iz vazduha bi zaronilo mnogo dublјe pre nego što bi zauzelo zadatu mu dubinu za napad. Japanci su se trudili da obezbede da im torpeda ne zaranjaju više od 10 metara. To su učinili modifikovanjem torpeda Tipa 91 setom drvenih produžetaka krilaca na vertikalnim i horizontalnim kormilima. Drvena krilca su stabilizovala torpedo nakon odbacivanja i lomila se po uranjanju u vodu. Međutim, u vreme novembarskih probi, torpeda su još uvek zaranjala preduboko. Skoro očajni, Genda i Šigeharu (ekspert za torpeda) su zatražili da se torpeda izbacuju sa visine od 20 m, a pri brzini od 185 km/č. Činilo se da u toj taktici leži rešenje problema. Od 11. do 13. novembra su sprovedeni testovi, sa učinkom od 83%. To je bilo veliko dostignuće, jer je uspeh torpednih bombardera bio odlučujući za uspeh cele operacije.

Proizvodnja modifikovanih torpeda je morala da se ubrza kako bi se ispoštovali rokovi za izvršenje napada. Do kraja novembra, u pomorskom arsenalu u Nagasakiju je proizvedeno 120 torpeda. Prvih 50 torpeda je sredinom novembra predato nosačima aviona Akagi, Sorju i Hirju. Sledeća serija od 50 torpeda je ukrcana na nosač Kaga, ali su u zaliv Hitokapu stigli tek 24. novembra, dva dana pre isplovlјenja flote.

Sledeći izazov se odnosio na povećanje preciznosti bombardovanja iz horizontalnog leta. To je bio klјučni sastojak za uspeh jer su Japanci bili svesni da je tipična šema vezivanja brodova u američkoj mornarici bila vezivanje u parovima. To je značilo da se samo spolјašnji brod u vezu može uništiti torpedom. Unutrašnji se morao uništavati avio bombama. Bombe isporučene japanskoj mornarici su bile relativno male mase, nekih 250 kg i nisu mogle probiti palubu teško okloplјenih brodova. Rešenje je ležalo u upotrebi bombardera koji su mogli poneti mnogo veće bombe.

Bombardovanje iz horizontalnog leta bilo je manje precizno od bombardovanja iz obrušavanja. Japanci su aprila 1941. imali preciznost u ovakvom načinu bombardovanja od svega 10%. Rezultati su bili toliko loši da je Genda razmišlјao da odustane od takvog načina bombardovanja. Komandir bombarderske eskadrile sa Akagija je aprila meseca uveo novu tehniku koja je bila razvijena oko 9 bombardera koji su ispuštali bombe u istom trenutku. Ovakvo odbacivanje bombi je vršeno na signal vođe grupe, gde su pilot i nišandžija tesno sarađivali kako bi povećali preciznost. Sa ovim unapređenjima, postignuto je da 3 – 5 od devet izbačenih bombi pogode cilј.

Japanci su izračunali da im je za probijanje palube bojnog broda potrebna bomba mase 800 kg, te da se ona mora izbaciti sa visine od 3000 do 3500 metara.Da bi se brzo izradila takva bomba, upotreblјena su zastarela artilјerijska zrna kalibra 406 mm sa bojnog broda Nagato. Ta zrna su modifikovana i konvertovana u bombe dovolјne mase i probojne moći. Bomba je dobila oznaku Type 99 Model 80-3. Bila je teška 796,9 kg, bojeva glava je bila teška 22,8 kg. Do sredine septembra proizvedeno je svega 150 bombi ovog tipa.

Genda i Fušida su tokom trajanja programa obuke odlučili da se bombardovanje iz horizontalnog leta vrši sa visine od 3000 metara jer je to bila minimalna visina zahtevana za probijanje palube bojnih brodova, a i dovolјno nisko da bi se očekivala veća preciznost. Ovaj stav je dokazan u napadu kao ispravan. Genda i Fušida su takođe odlučili i da se napada u grupama po pet, umesto ranijih devet aviona.

Obrušavajući bombarderi su bili naoružavani bombama mase 250 kg koje su bile izrađivane u dve verzije: visoko eksplozivne i pancirno probojne. Ove bombe su bile dovolјne za uništavanje lako okloplјenih nosača aviona i krstarica. Ono što je obrušavajućim bombarderima nedostajalo, bila je preciznost. U drugoj polovini 1941, preciznost obrušavajućih bombardera se kretala od 50 do 60 %. Da bi se postigla želјena preciznost, posade je obučavao ekspert za bombardovanje iz obrušavanja, poručnik bojnog broda Egusa Takašige. Takašige je predložio da se tačka otpuštanja bombi pomeri sa 600 na 450 metara.

Genda je potakao i lovačke jedinice da podignu svoje veštine na viši nivo. Pod komandom poručnika bojnog broda Itaja Šigeru sa Akagija, uvežbavali su osnovne borbene veštine. Kritična veština koja je morala da se uvežba bila je navigacija na većim dalјinama leta. Ranije, japanska mornarica nije slala avione na udalјenosti veće od 100 milјa od nosača aviona – matice. Ipak, da bi se napao Perl Harbur, to rastojanje je bilo duplo veće. Sa dodatkom dva nosača iz 5. diviziona nosača aviona, Japanci su imali značajne probleme u obezbeđenju dovolјnog broja kvalitetnih pilota. Stoga su morali da manje nosače iz sastava 3. i 4. diviziona nosača aviona oslobode lovačkih aviona, a pilote za njih uzmu nakon obuke. Ove mere su doprinele da u novembru Japanci imaju spremne lovačke avione i pilote.

Angažovanje japanske vazduhoplovne grupe

Decembra 1941, Japanci su dostigli visok nivo brzine i koordinacije u korišćenju vazduhoplovnih grupa 1. udarne grupe nosača aviona. Vazduhoplovne grupe svih šest nosača aviona su bile identično organizovane, iako je broj aviona varirao prema klasi nosača. Svaka vazduhoplovna grupa je bila integralni deo brodske posade i sastojala se od tri eskadrile: lovačka eskadrila naoružana čuvenim avionima A6M Type 0, eskadrilu bombardera naoružanu relativno sporim ali smrtonosnim obrušavajućim bombarderima D3A1 Type 99 i eskadrilom jurišnika. Ova treća eskadrile je bila naoružana avionima B5N Type 97, a koji su mogli da se koriste kao torpedni bombarderi ili horizontalni bombarderi. Svaka eskadrila je imala odelјenja sa po devet aviona. Lovačka eskadrila je imala 18 aviona, dok su eskadrile bombardera i jurišnika imale 2 ili tri odelјenja, što je ukupno brojalo 18 ili 27 aviona. Dodatno tome, svaki brod je nosio određeni broj rezervnih aviona (obično po tri komada svakog tipa). Decembra 1941, vazduhoplovne grupe 1. udarne grupe nosača aviona su bile u punoj snazi. Podaci iz različitih izvora variraju, ali se može reći da su Japanci ukrcali najmanje 411 aviona za operaciju. Time je 1. udarna grupa nosača aviona bila najsnažnija vazdušno-pomorska snaga na planeti.

Japanci su organizovale vazduhoplovne grupe na ovakav način da bi smanjili vreme lansiranja aviona. Obično je polovina lovačkih aviona sa nosača bila angažovana na pratnji grupe u napadu, dok je druga polovina ostajala radi zaštite samog nosača. Japanski nosači nisu delovali samostalno, već u divizionima sastava dva nosača aviona. Kada bi slali napad, oba broda istog diviziona bi lansirala jednu od svojih eskadrila jurišnika, sa lovačkom pratnjom, s tim da se ceo talas nalazio na palubi. Tako se pristupalo brzom lansiranju. Nakon što je prva udarna grupa lansirana, avioni iz druge eskadrile jurišnika bi bila podignuta na palubu i lansirana. To je bio metod izabran za napad na Perl Harbur. Planirana su dva talasa. Svaki od šest nosača aviona je lansirao sokoro polovinu svojih lovaca u prvom talasu kako bi pratili jednu od eskadrila jurišnika. Drugi talas je organizovan u sličnom maniru, ali korišćenjem druge eskadrile jurišnika.

Kao prioritetni cilјevi su navedeni „aerodromi, nosači aviona, bojni brodovi, krstarice i ostali ratni brodovi, teretni brodovi, lučka postrojenja i instalacije“. Nagumo i štab su operacionalizovali naređenje tako što su svakoj eskadrili odredili cilјeve. Tako je npr. elitna eskadrila jurišnika iz 1. i 2. diviziona nosača aviona bila određena za napad na brodove vezane oko ostrva Ford. Neiskusni piloti iz 5. diviziona nosača aviona nisu bili određeni za napad na brodove, već su umesto toga trebali da napadnu baze na ostrvu Ford, aerodrom Hikam Fild itd.

Vreme napada je tokom kasnijeg planiranja operacije promenjeno. Kako bi relativno neiskusne pilote 5. diviziona nosača aviona pravilno upotrebili, Japanci su vreme napada pomerili sa svitanja na 0800 časova. To je zahtevalo da se avioni lansiraju u 0600 časova, što je bilo dovolјno da postignu iznenađenje.

[Rade]

Detalјni plan

Prvi talas aviona bi poleteo u 0600 časova, sa pozicije 230 milјa severno od o. Oahu. U tom talasu bi se nalazilo 189 aviona. Napad bi počeo u 0800 časova po Havajskom vremenu, kako bi Amerikanci bili nespremni za odgovor. Klјuč prvog talasa i čitave operacije je ležao u 40 torpednih bombardera pod komandom Murate i 50 bombardera pod komandom Fušide. Ovi avioni su za cilј imali bojne brodove i nosače aviona oko ostrva Ford. Obrušavajući bombarderi pod komandom Takahašija, njih 54, će napasti instalacije na ostrvu i pokušati da onesposobi američku avijaciju na kopnu. Lovački avioni su trebali da drže prevlast u vazduhu i potom napadnu različite instalacije na ostrvu.

Za prvi talas razvijene su dve varijante. Prva je pretpostavlјala iznenađenje. U tom slučaju, ranjivi torpedni bombarderi bi se provukli prvi kako bi iskoristili svu prednost postignutog iznenađenja, dok bi ostali jurišni avioni kružili severno od luke. Ukoliko se iznenađenje ne postigne, tada bi obrušavajući bombarderi udarili prvi, praćeni bombardovanjem iz horizontalnog leta. Torpedni bombarderi bi po ovoj varijanti uleteli na bojište poslednji, koristeći nastalu konfuziju i haos.

Fušida je uputio svakog komandira grupa da pažlјivo procene situaciju pre nego što otpuste bombe. Bombardovanje iz horizontalnog leta je zavisilo od smera vetra tako da su dobili uputstva da prođu koliko god je potrebno puta preko cilјa pre nego se steknu pravi uslovi za napad. Takođe su dobili uputstva da koncentrišu svoje bombe kako bi obezbedili sigurno uništenje cilјeva. Nјihovi primarni cilјevi su bili bojni brodovi, vezani u parovima.

Torpedni bombarderi, njih 40, je trebalo da napadne u dve grupe, istovremeno. Murata bi vodio glavno odelјenje od 24 aviona, koje će leteti do tačke južno od ulaska u luku, a potom zaokrenuti ka severu preko Hikam Filda i napasti red bojnih brodova na vezu. Preostalih 16 aviona bi napalo sa zapada i severozapada. Nјihove mete su ležale na vezu ostrva Ford. Japanci su strahovali da su Amerikanci postavili protivtorpedne mreže oko bojnih brodova, koje su mogle da osujete napad. Ipak, Genda i Fušida su bili spremni  i za tu varijantu. Shvatajući važnost uništenja takve odbrane, Genda i Fušida su imali dogovor sa pilotima torpednih bombardera koji su u slučaju takvog obezbeđenja američkih bojnih brodova trebali da obruše avion na mreže i time oslobode putanju za napad ostalih aviona iz grupe.

Drugi talas je trebao da pristigne ubrzo nakon prvog, ne dozvolјavajući braniocu da organizuje otpor. Ovaj talas bi bio drugačiji, bez torpednih bombarderi. Razlog za tako nešto ležao je u činjenici da je faktor iznenađenja iskorišćen od strane prvog talasa napada. Šimazaki je vodio 54 bombardera koji će bombardovati Perl Harbur iz horizontalnog leta. Šimazaki je ujedno bio i komandir drugog talasa napada. Tih 54 bombardera je za cilј imao ostrva Hikam, Kaneohe i Ford, kako bi dovršio uništenje američkih aviona. Pravi udarac u drugom talasu je ležao u grupi od 81 obrušavajućih bombardera. Nјihov cilј su bili brodovi. Oni bi dovršavali brodove oštećene u prvom talasu.

Izviđanje pre napada je takođe bilo bitno. Posedovanje svežih podataka o neprijatelјu je bilo veoma važno za Japance; tako bi shodno situaciji na terenu Fušida mogao adekvatno da upotrebi snage. Namera je bila da se lansira jedan hidroavion sa krstarica Tone i Čikuma koji bi izvideo situaciju u Perl Harburu i sidrište na Lahaini. U početku je planirano da se izviđanje izvrši sat vremena pre poletanja prvog talasa napada. Međutim, postojala je bojazan da bi izviđački avion mogao biti otkriven te bi to dalo braniocu da organizuje otpor. Genda i Nagumo su stoga vreme od sat vremena skratili na trideset minuta. Radio tišina je bila na snazi, a Fušida je bio jedini koji je imao ovlašćenje da upotrebi vezu. Ukoliko bi iznenađenje bilo postignuto, Fušida bi dao ugovoreni znak za napad i potom signal „Tora! Tora! Tora!” nazad na Nagumov komandni brod.

Konačno planiranje operacije nije bilo završeno sve do kraja oktobra, a fino podešavanje plana se nastavilo čak i nakon što je udarna grupa napustila Japan. Nacrt plana sa ulogom za svaku jedinicu je bio gotov 2. novembra, kada je i održan brifing na nosaču Akagi, koji se tada nalazio usidren u zalivu Ariake. Naredne dve nedelјe su protekle u uvežbavanju, flota se popunila gorivom, municijom i hranom. Nkaon popune krenulo se sa isplovlјavanjem, samostalno i u grupama od po dva broda. Brodovi su se prikupili u zalivu Hitokapu 22. novembra. Na Akagiju je 23. novembra održan poslednji brifing na kome je svaka jedinica upoznata sa svojim zadatkom i cilјem. Dva dana kasnije flota je isplovila, kako bi promenila istoriju.

Plan za upotrebu podmornica

Uveliko zaboravlјeni aspekt operacije Havaji bila je masovna upotreba podmornica u podršci napadu – njih trideset. Japanci su uložili znatna sredstva u razvoj podmorničkih snaga sposobnih da deluju na velikim udalјenostima. Posade su bile iskusne, a naoružanje i oprema pouzdano. Na raspolaganju su imali nekoliko različitih tipova podmornica, među kojima i krstareća podmornica, komandna podmornica, kao i podmornice opremlјene hidroavionima za izvršavanje zadataka izviđanja. Od podmornica se očekivalo dosta i mnogi japanski admirali su smatrali da se šteta izazvana podmornicama u jednom dužem periodu može meriti sa štetom izazvanom vazdušnim napadima. Podmornice su videli kao osiguranje od propasti neisprobanih nosača aviona.

Šesta flota, japanske podmorničke snage, je 29. jula informisana od strane Jamamotoa da će imati ulogu u napadu na Perl Harbur. To govori o poverenju koje je Jamamoto imao u podmornice, ali i o nesigurnosti u efikasnost nosača aviona – koji još uvek nisu testirani u borbi. Krajem oktobra je odlučeno da se napadu na Perl Harbur doda nova dimenzija – pet od šest flotnih podmornica će nositi džepne podmornice ka ostrvu Oahu i one će se probiti u luku.

Podmornicama je naređeno da se ka Havajima kreću u površinskoj vožnji samo noću, a da danju plove u zaronjenom stanju. Pokret ovako velikog sastava nosi sa sobom rizik da bude otkriven tokom marša, a tako nešto bi moglo da ugrozi celu operaciju. Mogućnost otkrivanja bi se povećavala sa približavanjem odredištu, kao i pri samom ulasku džepnih podmornica u luku.
Uklјučenje džepnih podmornica u operaciju odobrio je lično Jamamoto, iako su Genda i ostali štabni oficiri Kombinovane flote savetovali drugačije. Džepnim podmornicama je odobreno da uđu u luku čak i pre pristizanja aviona.

Trideset podmornica, koliko ih je određeno za učešće u operaciji, podelјeno je u pet grupa. Tri podmornice (I-19, I-21 i I-23) su u stvari bile deo 1. udarne grupe nosača aviona i imale su zadatak da izviđaju područje ispred sastava preko severnog Pacifika. Tokom napada, ove plovne jedinice bi bile na raspolaganju da spašavaju oborene pilote i brane nosače aviona od protivnapada. Sledeće četiri podmornice (I-9, I-15, I-17 i I-25) su činile 1. podmorničku grupu i formirale su liniju piketa 150 milјa severno od ostrva Oahu. Nјihov zadatak je da napadnu brodove koji bi pokušali da se probiju iz Perl Harbura, ili da krenu u protivnapad na nosače aviona.

Sledećih sedam podmornica (I-1, I-2, I-3, I-4, I-5, I-6 i I-7) su činili 2. podmorničku grupu. Ove jedinice su bile angažovane kao linija piketa od o. Oahu do Molokaija, obezbeđujući kanal Kaili. Devet podmornica je činilo 3. podmorničku grupu (I-8, I-68, I-69, I-70, I-71, I-72, I-73, I-74 i I-75). Oni su držali liniju južno od o. Oahu. Dve podmornice su izviđale sidrište Lahaina, gde su Japanci očekivali da nađu brodove Pacifičke flote koji se ne nalaze u Perl Harburu. Ukoliko bi se flota nalazila na sidrištu, podmornice bi čuvale tri kanala koji vode na sidrište dok ne bi pristigle preostale podmornice. Podmornica I-74 je imala zadatak da deluje kao spasilačka jedinica, ležeći u rejonu ostrva Nihau, a koji je bio određen kao područje za prinudno sletanje oštećenih aviona. Podmornica I-10 je osmatrala ostrvo Suva 29. novembra i ostrvo Pago Pago 4. decembra, dok je podmornica I-26 osmatrala četiri lokacije na Aleutskim ostrvima u periodu od 25. do 30. novembra.

Poslednjih pet podmornica je činilo Specijalnu udarnu grupu. U njoj su se nalazile podmornice I-16, I-18, I-20, I-22 i I-24, specijalno prilagođene za nošenje džepnih podmornica. Prvobitni plan je predviđao da pet podmornica do 3. decembra dođu na poziciju nekih 300 milјa južno od o. Oahu i da se u narednih nekoliko dana lagano približe ostrvu. Nakon vazdušnog napada bi bile upućene džepne podmornice, koje bi napadale brodove koji pokušavaju da izađu iz Perl Harbura. Međutim, nakon protesta posada, odlučeno je da se džepnim podmornicama dozvoli raniji ulazak u lučku akvatoriju, gde će napasti brodove tokom samog vazdušnog napada. To je očigledno značilo da će spore podmornice morati da uđu u luku pre izvršenja vazdušnog napada, što je povećavalo rizik od otkrivanja.

Rezultati džepnih podmornica biće opisani kasnije. Rezultati flotnih podmornica mogu se opisati kao potpuni neuspeh. Uprkos stotinama brodova koji su 7. decembra uplovlјavali i isplovlјavali iz Perl Harbura, japanske podmornice nisu napale niti jedan jedini brod. Podmornice su 10. decembra uočile američki nosač (USS Enterprise) istočno od o. Oahu. Nekoliko podmornica je poslato ka njemu. Nosač nije napadnut, a jedna podmornica je potoplјena dejstvom američkih aviona. Narednih dana su potoplјena tri teretna broda. može se reći da je to bio početak uopšte gledajući neuspešnog podmorničkog rata japanske carske mornarice.

[Rade]

Napad

Prilaženje

Prva udarna grupa nosača aviona isplovlјava sa sidrišta u zalivu Hitokapu 26. novembra u 0600 časova. Za dolazak do tačke lansiranja aviona trebalo je ploviti 13 dana. Spora plovidba bila je uslovlјena konstantnim dopunjavanjem gorivom, naročito razarača koji su se morali dopunjavati svakog dana. Nosači Akagi, Hirju i Sorju su bili primorani da skladište dodatno gorivo u bačvama i dodatnim rezervoarima napravlјenim u brodskim šuplјinama. Akagi je tako krcao oko 1400 tona dodatnog goriva.

Opasnost od otkrivanja pokreta postojala je čak i u pustom severnom Pacifiku. Da bi se isprobala sigurnost planirane plovne rute, putnički brod Taiyo Maru je isplovio iz Japana 22. oktobra i krenuo ka Honolulu, gde je pristigao 1. novembra. Putnički brod je prijavio da nije sreo niti jedan bord, te da meteo uslovi dozvolјavaju dopunjavanje gorivom. Tokom marševanja po teškom moru, 1. udarna grupa nosača aviona nije primetila nikakve brodove. Sve do 2. decembra, postojala je mogućnost da diplomatski napori postignu rezultate, tako da bi se tada otkazala operacija. To je stavlјeno po strani kada je u 2000 časova pristigla poruka „Popnite se na planinu Niitaka 1208“. To je značilo da će napad početi po planu, 8. decembra.

Tenzije su rasle kako se plovni sastav približavao svojoj meti. Japanci su verovali da američki izviđački avioni ne zalaze severno od ostrva Oahu. U stvari, Amerikanci su izviđali samo južno i zapadno, tako da nije bilo nikakve šanse da se otkriju japanski brodovi koji su prilazili sa severa. 2. logistička grupa je napustila formaciju oko podneva 5. decembra; 1. logistička grupa se odvojila u oko 0800 časova 6. decembra. Svi brodovi su bili popunjeni gorivom, brzina je povećana i u 1130 časova kurs je promenjen u 180° – pravo ka Havajima. Nekoliko minuta kasnije, na Akagiju je podignuta signala zastava „Z“ – ona ista koju je izvešao admiral Togo pre čuvene japanske pobede kod Cušime.

Najsvežiji podaci o vremenu, dobijeni od japanskog konzula u Honoluluu, govorili su da je vreme povolјno za izvršenje napada. U 0150 časova 7. decembra primlјena je poruka u kojoj se kaže da je u luci vezano 9 bojnih brodova, 3 lake krstarice, 3 tendera za hidroavione i 17 razarača. Na nesreću po Japance, izveštaj nije govorio o teškim krstaricama i nosačima aviona. Nekoliko minuta kasnije stigao je izveštaj u kome je stajalo da nije bilo baražnih balona, kao ni protivtorpedne mreže.

[Rade]

Bitka počinje

Prvi hitac u ratu između Japana i SAD nije bio rezultat vazdušnog napada na Perl Harbur, već rezultat ulaska džepnih podmornica u luku. Ono čega se Fušida najviše plašio – desilo se. Prvi hitac je ispalio razarač USS Ward u 0645 časova, kada je ugledao jarbol jedne od pet džepnih podmornica kako se probija kroz kanal koji vodi u luku. Podmornica je uočena u 0342 časova od strane minolovca USS Condor koji se nalazio u patroli. Razarač USS Ward je uspostavio kontakt u 0637 časova i nakon artilјerijske vatre oborio je i dubinske bombe. Izveštaj o ovom događaju poslat je floti u 0720 časova. Iako je o događaju izvešten i sam komandant flote, u luci nije podignuta uzbuna.

Za odbranu brodova i instalacija na o. Oahu bila je zadužena kopnena vojska. General potpukovnik Valter Šort je imao kompletnu odgovornost za odbranu ostrva, dok je general major Frederik Martin komandovao vazduhoplovstvom na Havajima. Zajedno, kontrolisali su šest radarskih stanica, preko 200 aviona i veliku mrežu protivavionskih topova – adekvatno za odbranu flote od napada iz vazduha. Međutim, Amerikanci su imali loše procene situacije. Niko na Havajima, čak ni u Vašingtonu, nije računao da bi Japanci mogli da krenu u rat protiv SAD udarom na Havaje. Ova krajnje loša procena objašnjava nedostatak, iliti odsustvo borbene gotovosti na ostrvu tog 7. decembra.

Na ostrvu je bila prisutna nesaradnja između mornarice i kopnene vojske. Čak su i Šort i Martin gledali stvari svako na svoj način, vrlo suprotan. Šort, pešadijski oficir, bio je opsednut time da je sabotaža najveća opasnost po avione. Stoga je naredio da se svi avioni poređaju u liniju, u zgusnutom poretku na svojim aerodromima kako bi se lakše obezbeđivali od sabotaže. Martin se nalazio između dve vatre kada su mu potčinjeni komandanti tražili da se izvrši disperzija avijacije.

Na ostrvu je postojala velika konfuzija izazvana organizacijom u kojoj je Šort kontrolisao protivavionske topove i radare, a Martin avione i Vazduhoplovni operativni centar. Tokom 1941. su održane dve velike vežbe, zajedno sa mornaricom. U jednoj od njih, nosač aviona je lansirao napad sa pozicije 80 milјa od o. Oahu. Radar je otkrio napadače, identifikovao ih i podigao lovce nakon šest minuta. Napadači su presretnuti na 30 milјa od ostrva. Ta vežba je pokazala šta se može učiniti sa ispravnim i zadejstvovanim radarom, aktivnim vazduhoplovnim operativnim centrom i naoružanim i spremnim avionima. Tog 7. decembra, niti jedan od ova tri elementa nije bio  zedejstvovan.

Nedelјu dana pre napada na Perl Harbur, celo havajsko odelјenje je bilo uklјučeno u veliku vežbu koju je Šort ocenio kao vrlo uspešnu. Vežba je završena 6. decembra, u subotu, nakon čega je oprema pospremlјena a lјudstvo dobilo slobodno do ponedelјka. Tako je 7. decembra radarska stanica bila posednuta svega tri sata, u operativnom centru nije bilo iskusnog lјudstva, a od 75 ispravnih lovaca tipa P-36 i P-40, ni jedan nije bio naoružan i u pripravnosti.

Uprkos  opštem odsustvu borbene gotovosti, kopnena vojska je u jutro 7. decembra prikupila dokaze o neposrednoj opasnosti od napada. Na ostrvu se nalazilo pet operativnih radara tipa SC-270 (šesti radar još nije bio zadejstvovan). Bez rezervnih delova i obučenog lјudstva, ovi radari su bili aktivni samo od 0400 do 0700 časova. Prvi kontakt sa nepoznatim objektom ostvaren je radarom u 0613 časova kada su radari sa pozicije Koko Head i Fort Shafter otkrili objekat južno od o. Oahu. U 0645 časova su radari na položajima Kaawa, Opana i Kawailoa otkrili grupe aviona severno od ostrva. Svi radari, sem na položaju Opana su isklјučeni u 0700 časova. Neposredno pred isklјučenje poslednjeg radara, dvočlana posada je uspostavila radarski kontakt sa velikom grupom aviona na poziciji 132 milјe severno od ostrva. Ova informacija je prosleđena u 0720 časova Vazduhoplovnom operativnom centru. U to vreme su u smeni bila dva oficira. Nakon konsultacije sa radarskim položajem, donet je zaklјučak da se radi o grupi bombardera tipa B-17 koji su prebazirali sa aerodroma u SAD. Radar je nastavio da prati kontakt sve do 0739 časova, kada su se avioni približili na svega 20 milјa.

Pacifička flota pod komandom admirala Kimela je bila nespremna za borbu. Kimel se slagao sa Šortom da mornarica treba da preuzme na sebe patroliranje od ratnog vazduhoplovstva, koje nije imalo dovolјan broj aviona za ovaj zadatak. Iako je Kimel imao dovolјno patrolnih aviona na ostrvu za organizovanje izviđanje u punom sektoru oko ostrva, odlučio je da je pametnije da održava sveukupnu spremnost svojih snaga za podršku pokreta flote po izbijanju ratnih dejstava. To je kao posledicu imalo organizovanje izviđanja samo u sektorima južno i zapadno od ostrva. Severni sektor je ostao u mraku.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Perl Harbur, oktobra 1941.}

Pacifička flota se ipak mogla smatrati srećnom. U jutro 7. decembra, u luci se nalazilo ukupno 82 ratnih brodova. Međutim, van luke su se nalazila tri nosača aviona. USS Enterprise se sa tri krstarice i devet razarača nalazio na zadatku prevoženja aviona na ostrvo Vejk. USS Lexington je sa tri krstarice i pet razarača isplovio 5. decembra za Midvej. Treći nosač, USS Saratoga, je bio na opravkama u SAD. Od devet bojnih brodova Pacifičke flote, osam se nalazilo na vezu u Perl Harburu. Od njih osam, sedam je bilo vezano oko ostrva Ford, a osmi je bio na suvom doku. Deveti bojni brod, USS Colorado, je takođe bio u SAD. Na vezu se pored bojnih brodova, nalazilo i još šest lakih krstarica, dve teške krstarice, 30 razarača i pet podmornica.

[Rade]

Dolazeći napad

Japanske teške krstarice Tone i Čikuma su u 0530 časova uputile hidroavione u izviđanje. Avion sa krstarice Čikuma je trebao da izvidi samu luku Perl Harbur, dok je avion sa krstarice Tone trebao da izvidi sidrište Lahaina i područje južno od ostrva, tragajući za američkim nosačima aviona. Pri tome, nisu trebali da prelete objekte, već da izvide sa distance. Fušida je smatrao da su sveži obaveštajni podaci preko potrebni, tako da je preuzeo rizik da izviđački avion bude otkriven od strane američkih radara. Dozvolio im je i da prekinu radio ćutanje kako bi poslali tražene izveštaje.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Spremni za poletanje}

Avioni određeni za prvi talas napada izveženi su na palube nosača u 0530 časova. Dvadeset minuta kasnije piloti su bili na svojim mestima. Flota je okrenula na istok, u vetar, kako bi se potpomogao uzlet aviona. Vreme se pogoršavalo.

U 0615 časova je započelo uzletanje. Cela grupa je poletele u narednih petnaest minuta. Jedan lovac se srušio odmah po poletanju usled mehaničkog kvara. Tri obrušavajuća bombardera i jedan jurišni avion su otkazali poletanje. Nakon poletanja i kruženja radi prikuplјanja, celokupna grupa aviona za napad se uputila na jug, postepeno zauzimajući visinu za napad. Formacija od 183 aviona je vođena sa 89 jurišnika sa nosača Akagi, Kaga, Sorju i Hirju letela je na visinama od 2800 do 2900 metara. Na njihovom desnom krilu su leteli obrušavajući bombarderi sa nosača Šokaku i Zuikaku na visini od 4300 metara – njih 51. Lovačku zaštitu su činili lovci Zero, koji su leteli iznad branjene formacije.

Nakon lansiranja prvog talasa, započele su pripreme za lansiranje drugog talasa. Ovi avioni su se ubrzo našli na palubi i zagrevali motore. U 0705 časova, flota je ponovo okrenula u vetar, a deset minuta kasnije su uzleteli prvi avioni. Jedan avion sa Hirjua je imao problema sa motorom, tako da je odustao od poletanja. Nakon poletanja, još dva obrušavajuća bombardera i jedan lovac su se zbog mehaničkih problema vratili na matične nosače. Tako je drugi talas činilo 167 aviona.

Izviđački avion sa krstarice Čikuma je u 0735 časova javio da je uočio devet bojnih brodova, jednu tešku i šest lakih krstarica na vezu u luci. Dalјi izveštaj je pokazivao da su vremenski uslovi odlični. Izviđač sa krstarice Tone je još ranije izvestio da je sidrište Lahaina prazno.

Prvi talas

Vođa napada Fušida je u 0740 časova ispalio signalnu raketu iz svog aviona, ukazujući da je iznenađenje neprijatelјa postignuto i da će se napad odvijati prema ranije utvrđenom planu – torpednim bombarderima. Međutim, plašeći se da lovački avioni koji su leteli na većoj visini nisu uočili dat signal, Fušida je ispalio još jednu signalnu raketu. Tako je došlo do zabune, jer je razmak između dve signalne rakete bio toliki da se nije mogao smatrati jednim signalom; dve rakete u razmaku vremena su značile da iznenađenje nije postignuto. Shodno tome, lovački avioni i obrušavajući bombarderi su pohrlili prvi u napad kako bi odvukli vatru sa torpednih bombardera.

Nekoliko minuta kasnije, u 0749 časova, Fušida je dao signal za napad. Formacija aviona je počela da se deli u dve grupe, koje su krenule ka svojim cilјevima. Fušida je u 0753 časova poslao signal da je iznenađenje postignuto – „Tora! Tora! Tora!”.

[Rade]

Torpedni napad

Iako Fušida nije tako zamišlјao napad, udarac 40 jurišnika naoružanih kao torpedni bombarderi je bio najvažnija komponenta japanskog plana. Mete ovih aviona su bili bojni brodovi vezani oko ostrva Ford. Od osam bojnih brodova, pet su bili potencijalno ranjivi na torpedni napad. Na čelu torpednih bombardera nalazio se poručnik bojnog broda Murata Šigeharu iz vazduhoplovne grupe sa nosača aviona Akagi. Murata je u 0751 časova naredio svojim pilotima da se podele u četiri grupe, organizovane oko torpednih bombardera. Dvadeset i četiri aviona pod komandom Murate, po 12 sa Akagija i Kage, odletelo je na jugoistok kako bi okrenuli u rejonu Hikam Filda i time dobili povolјan kurs za prilazak brodovima vezanim na istočnoj strani ostrva Ford. Preostalih šesnaest torpednih bombardera (po osam sa nosača Sorju i Hirju) je odletelo na istok kako bi napalo brodove vezane na zapadnoj strani ostrva Ford. Nosači aviona koji su često bili vezivani na tom mestu su bili na vrhu liste važnih cilјeva, tak oda je Genda za eventualni napad na njih odredio 16 torpednih aviona. Obaveštajni podaci prikuplјeni pred samu bitku su govorili da nosači nisu u luci, ali Japanci nisu izmenili osnovni plan napada.

Piloti torpednih aviona su se suočili da najvećim izazovom od svih japanskih napadača; njihova veština je bila klјuč bitke. Brzina i visina otpuštanja torpeda bili su od velike važnosti za torpeda Type 91, ukoliko su želeli da ona urone pod pravilnim uglom u vodu i ne dodirnu dno. Kako su se piloti približavali luci, imali su na raspolaganju svega nekoliko sekundi da donesu vrlo važne odluke. Prvo su trebali da odrede pravu metu napada. Potom su trebali da odrede tačnu dalјinu do cilјa, jer je torpedu trebalo 200 m da bi se upalјač armirao. najvažnije, trebali su da postignu tačnu brzinu i visinu, pri čemu je postizanje potrebne visine bilo posebno teško – jer visinomeri nisu bili tačni pri letu na malim visinama. Ukoliko se torpedo otpusti sa veće visine od potrebne, torpedo će se zariti u mulј luke. Ukoliko se otpusti sa manje visine, odskočiće od površine vode i razbiti se. Poteškoće nalik ovima su demonstrirane 4. novembra na jednom od uvežbavanja kada je svega 40% aviona uspelo da simulirano otpusti torpedo sa tražene visine. Ipak, nakon intenzivne obuke pilota, japanski planeri su očekivali da će od 40 otpuštenih torpeda 27 pogoditi cilј.
 
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Prve eksplozije u luci}

U vreme ulaska torpednih bombardera u kurs za napad, napada je beć počeo, i to dejstvom obrušavajućih bombardera koje je zbunila druga signalna raketa. Torpedni napad je počeo u 0755 časova, napadom 16 aviona na brodove vezane uz severozapadnu obalu ostrva Ford. Ovi avioni su imali zadatak da gađaju nosače aviona. Napadači su znali da nosači aviona nisu u luci tako da su se našli u dilemi. Neki vezovi su bili prazni. Na vezu su se nalazili školski brod USS Utah, lake krstarice USS Raleigh i USS Detroit i tender za hidroavione USS Tangier. Ovi brodovi nisu bili vredni trošenja torpeda. Ipak, prvi avioni koji su se domogli svojih cilјeva, osam aviona Type 97 vođenih poručnikom korvete Magai Cujošijem, su započeli napad na sekundarne cilјeve. Iako su komandir grupe i njegov krilni pilot uočili da su ti cilјevi male vrednosti, ostalih šest aviona je krenulo u napad. Prvi je pogodio laku krstaricu USS Raleigh, drugi brod metu USS Utah, treći obalu pored lake krstarice USS Raleigh, četvrti je promašio, peti takođe pogodio obalu, a šesti je pogodio školski brod. Brod meta USS Utah je bio nekadašnji bojni brod, tako da bi to moglo i biti objašnjenje zašto su avioni krenuli u napad. USS Utah nije imao naoružanje, a okloplјeni pojas mu je uklonjen. Pogođen je sa dva torpeda tako da se u 0812 časova prevrnuo i potonuo. Poginulo je 64 članova posade. Olupina i danas stoji na istom mestu. Laka krstarica USS Raleigh je pogođena jednim torpedom koji je za posledicu imao plavlјenje mašinskog prostora i dve kotlarnice. Brzim kontraplavlјenjem i odbacivanjem svog pokretnog balasta je sačuvana od prevrtanja.

Nagai se nije zavarao pojavom bojnog broda konvertovanog u školski brod i odlučio je da sačuva oružje za bolјu metu. Leteo je oko ostrva Ford u nameri da je potraži na molu brodogradilišta. Bojni brod USS Pennsylvania je često vezivan tamo. Uočio je veliki brod uz molo, ušao u borbeni kurs i otpustio torpedo. Umesto USS Pennsylvania, na vezu se nalazio stari minopolagač USS Oglala, vezan na modernu laku krstaricu USS Helena. Međutim, torpedo je prošlo ispod minopolagača i udarilo u laku krstaricu. Na lakoj krstarici je ubrzo poplavlјena jedna kotlarnica i jedan mašinski prostor. Udar eksplozije je razorio i oplatu minopolagača. Ogromna količina vode je prodrla u trup broda i minopolagač se dva sata kasnije prevrnuo i potonuo. Nagaijev krilni lovac je USS Helena prepoznao kao krstaricu, tako da je nije napao.

Konfuzija je zavladala od samog početka, samim prilaskom aviona sa nosača Hirju. Šest od osam aviona je propustilo zaokret ostatka formacije i uskoro se našlo blizu aerodroma Eva. Dva druga aviona, vođeni poručnikom Macumira Hiratom, brzo je procenila da severozapadno od ostrva Ford nema važnih cilјeva, tako da su okrenuli na jug da bi napali bojne brodove. Kada se pojavilo preostalih šest aviona sa Hirjua, videli su uspešan napad Nagaija na brodove vezane uz molo i krenuli da mu se pridruže. Dva aviona su se srušila, ali su preostala četiri lansirala svoja torpeda. Sva četiri torpeda su promašila, s tim da je jedno pogodilo molo a preostala tri udarila u dno lučkog akvatorija. Ovaj razočaravajući rezultat se može objasniti činjenicom da su Amerikanci otvorili vatru na njih, ali verovatnije da je pravi razlog bila refleksija od sunca, koje je bilo pravo ispred njih. Preostalo je da četiri aviona sa Hirjua i jedan sa Sorjua lansiraju svoja torpeda. Svi ovi avioni su manevrisali kako bi došli u poziciju za napad na bojne brodove.

Napad su vodili avioni pod komandom Murate, njih 12 sa Akagija. Približavali su se u liniji sa preko 400 m međusobnog razmaka. Ispred njih su se nalazila dva spolјa vezana bojna broda: USS Oklahoma i USS West Virginia. Murata je lansirao torpedo u 0757 časova, nakon čega ga je sledilo prvih šest aviona. Nekoliko torpeda je pogodilo cilј u malom razmaku vremena. Prva dva aviona od preostale grupe od šest aviona je skrenulo u levo kako bi gađalo bojni brod USS California, uspevši da postignu jedan pogodak. Jedan avion je napao USS West Virginia, dok je preostaliih tri napalo najlakšu metu, USS Oklahoma. Japanci su tvrdili da je 11 jurišnika sa Akagija lansiralo svoja torpeda (jedan avion je odbacio svoje torpedo kako bi izbegao sudar sa drugim avionom) i da je svih 11 pogodilo jedan od tri cilјana bojna broda.

Iza grupe aviona sa Akagija nalazila su se 12 aviona sa nosača aviona Kaga. Sada je gustina protivavionske vatre postajala sve gušća kako su se avioni približavali svojojo meti. Pet od dvanaest torpednih bombardera sa nosača aviona Kaga je oboreno. Prva tri aviona su napala USS West Virginia a sledeća dva su napala USS Oklahoma. Šesti je pogođen, odbacio je torpedo i srušio se u krug Mornaričke bolnice. Sedmi avion je takođe došao pod vatru protivavionskih topova. Pogođeno mu je torpedo i ubrzo je eksplodiralo i uništilo i sam avion. Sledeći avion je lansirao torpedo na USS West Virginia. Nakon što je odustao od napada na red bojnih brodova, poslednji avion iz grupe sa Sorjua je ušao u sastav grupe sa nosača Kaga. Ovaj avion je uspešno lansirao torpedo da USS California i pogodio. Ipak, teško je oštećen protivavionskom vatrom. Vešt pilot je uspeo da se vrati do japanske udarne grupe nosača gde je nakon spoznaje da mu je stajni trap neispravan bio primoran da napusti avion. Avion sa Sorjua je blokirao deveti avion sa Kage; ovaj avion je bio primoran da skrene u desno i lansira torpedo na USS Nevada. Torpedo je pogodilo pramčani deo broda, ali je i avion oboren. Sledeći avion je napadao na USS Oklahoma. Poslednja dva aviona su oborena pre nego što su uspeli da lansiraju torpeda. Od dvanaest aviona sa Kage, osam je lansiralo torpeda na tri bojna broda; Japanci su tvrdili da su sva osam torpeda pogodila.

Torpedni napad je trajao svega 11 minuta. Za to vreme, ti avioni su naneli veću štetu od ostalih grupa koje su tog dana napale na Perl Harbur. Izgubivši pet aviona (šesti se srušio kasnije), torpeda su potopila dva bojna broda i izazvali štetu koja će kasnije dovesti do gubitka još dva broda. Dodatno, potoplјeni su i brod-meta i minopolagač, dok su dve lake krstarice oštećene. Od 36 lansiranih torpeda, 19 je pogodilo cilј – nešto preko polovine. Nepravedno bi bilo reći da je učinak bio slab, ali je napad potencijalno mogao biti i uspešniji.

Napad bombarderima iz horizontalnog leta

Drugi deo japanskog napada na bojne brodove na vezu bio je zadatak 49 bombardera pod direktnom komandom Fušide. U ovaj metod napada je polagano mnogo nade nakon što ga je intenzivna obuka pokazala kao korisnim sredstvom za napad na teško okloplјene bojne brodove. Sa 49 otpuštenih bombi, postignuto je 10 pogodaka, što je bio bolјi rezultat nego što su japanski planeri očekivali. Međutim, od deset bombi koje su pogodile cilј, šest nije eskplodiralo. Ukupno gledano, rezultati su ipak bili razočaravajući jer su bombe promašile bojne brodove USS California i USS Nevada. Dva puta je pogođen USS Mayland, ali bez velike štete. Po jednom su pogođeni USS West Virginia i USS Tennessee. Sve ovo je bilo zasenjeno od strane dve bombe koje su pogodile bojni brod USS Arizona. Jedna od ove dve bombe je izazvala eksploziju municijske komore.

Fušida je pripremio svoje pilote da naprave koliko god je potrebno preleta kako bi postigli što bolјe rezultate. Bombarderi, njih 49, približavali su se bojnim brodovima sa juga, leteći u grupama od po 5 aviona na visini od 10 000 metara. Grupe su bile na međusobnoj udalјenosti od 200 metara. Fušida je sa svojom grupom nišanio bojni brod USS Nevada, ali su ga omeli oblaci. Napravio je krug udesno i sada nišanio bojni brod USS Maryland. Bojni brod je pogođen dva puta. Kasnije analize su potvrdile da su sve bombe Fušidine grupe promašile. Fušida je ostatak bitke kružio oko luke, kako bi osmatrao rezultate.

Agonija bojnih brodova

Japanci su naneli veliku štetu bojnim brodovima za svega nekoliko minuta. Najgore je prošao bojni brod USS Oklahoma. Na njega je lansirano 12 torpeda, od kojih je najmanje 5 pogodilo. Tri torpeda su je pogodila u veoma kratkom vremenu, tako da je gotovo odmah počeo da se naginje na levi bok. Četvrti torpedo je ubrzao proces. Brod se prevrnuo u narednih petnaestak minuta. Šteta je bila tolika da nije ni bilo pokušaja da se izvrši kontraplavlјenje. Naređenje za napuštanje broda je izdato, ali su gubici u lјudstvu ipak bili veliki. Nastradalo je 20 oficira i 395 mornara, a 32 je ranjeno. U satima i danima nakon napada, kroz napravlјene otvore u oplati spašeno je još 32 člana posade.

Sa unutrašnje strane je bio vezan bojni brod USS Maryland. Ova pozicija ga je spasla od velikih oštećenja. Bojni brod USS Maryland je pretrpeo najmanja oštećenja od svih bojnih brodova u luci. Pogođen je jednom bombom mase 800 kg, u pramčani deo, ispod vodene linije. Druga bomba je takođe pogodila pramac, ali je nanela manja oštećenja. Kada je reč o gubicima u lјudstvu, poginula su dva oficira i 2 mornara, dok je još 14 članova posade ranjeno.

Po krmi bojnih brodova USS Oklahoma i USS Maryland, bili su vezani bojni brodovi USS West Virginia i USS Tennessee. Kao spolјašnji brod, USS West Virginia je pretrpela najveću štetu. Prvih minuta bitke je pogođena sa najverovatnije sedam torpeda. Nakon prvog pogotka, dobila je trim od 22°. U toku valјanja je pogođena sa još dva torpeda. Mlađi oficiri iz posade su brzo odreagovali i naredili kontraplavlјenje, tako da je trim smaanjen sa 28° na 15°. Time je sprečeno prevrtanje broda, a naređenjnj da se posada okupi u centralnim protstorijama – spasilo je mnoge živote. Brod je bio pogođen i jednom bombom mase 800 kg, koja je probila glavnu palubu i uništila kazamate na levom boku. U 0940 časova, brod se nalazio u plamenu. Požarom je zahvaćeno područje od pramca do kupole broj 1. U 1005 časova je izdato naređenje za napuštanje broda, jer nije bilo snage za gašenje požara, koji je u tom trenutku već bio zahvatio i nadgrađe. Požar je savladan tek posle podne, kada su se ekipe za gašenje požara popele na brod. Od posade koja je brojala 87 oficira i 1454 mornara, nastradala su 2 oficira i 103 mornara, dok je 52 ranjeno. Među poginulima se nalazio komandant broda, koga je pogodio šrapnel bombe koja je eksplodirala na susednom brodu USS Tennessee.

Sa unutrašnje strane, uz bojni brod USS West Virgina je bio vezan bojni brod USS Tennessee. Nјega su pogodile dve bombe mase po 800 kg, koje nisu prouzrokovale velika oštećenja. Prvi je pogodilo artilјerijsku kupole broj 2, a druga je probila krov kupole br. 3 ali nije detonirala. Najviše štete je poteklo od požara, koji je izazvala prosuta nafta sa bojnog broda USS Arizona. Poginulo je 5 članova posade, a ranjeno 21. USS Tennessee se tako nalazio u klinču između obale i USS West Virgina, ali je do 20. decembra uspeo da se izvuče.

Neposredno po krmi bojnog broda USS Tennessee nalazio se bojni brod USS Arizona i brod radionica USS Vestal. Dve bombe su pogodile bojni brod. Prva je pogodila krmeni deo, a druga je probila pramčanu municijsku komoru i izazvala ogromnu eksploziju. Ovaj udar je ubio oko 1000 članova brodske posade i uništio pramčani deo broda. Izbio je jak požar, koji je goreo danima.

Za uništenje bojnog broda USS Arizona su bili odgovorni avioni sa nosača Hirju. Na bojnom brodu je nastradalo 47 oficira i 1411 mornara. Među poginulima je bio i komandant broda, kao i ukrcani admiral – komandant diviziona bojnih brodova. USS Vestal je primio dva pogotka. Prva bomba je pogodila pramac i probila tri palube pre nego što je eksplodirala, dok je druga bomba prošišala kroz trup broda, napravivši rupu u oplati dimenzija 90 h 150 cm. Nakon pogodaka, brod je primio određenu količinu vode i nagnuo se. Uz pomoć remorkera, nasukan je na plažu i time je sprečeno njegovo potonuće.

Na kraju niza bojnih brodova nalazio se bojni brod USS Nevada. U 0803 časova je pogođen torpedom u pramac, gde je nastao veliki otvor. U kasnijem bombardovanju je ostao bez posledica. Goruća nafta iz uništenog bojnog broda USS Arizona pretila je da ga zapali, tako da je dato naređenje za isplovlјenje. Pogon je bio spreman za isplovlјenje tek u 0840 časova. Brod je počeo sporo da se kreće niz kanal između brodogradilišta i ostrva Ford. Tada je naišao i drugi talas japanskih aviona.

Na drugom kraju reda bojnih brodova nalazio se sam bojni brod USS California. Bio je pripreman za smotru narednog dana, tako da mu vodonepropsuna vrata nisu bila sva zatvorena. Pogodila su ga dva torpeda; jedno je udarilo ispred komandnog mosta, a ispod oklopnog pojasa, dok je drugo udarilo takođe nisko, u visini kupole br. 3. Brod je krenuo da se prevrće ali je kontraplavlјenjem izvršena korekcija. U vreme pogotka je izgubio i pogon, što je otklonjeno oko 0855 časova, čime je dobio šansu da se bori protiv požara. Požar je zahvatio krmu. U 1002 časova je izdato naređenje za napuštanje broda. Petnaestak minuta kasnije je opozvano naređenje za napuštanje broda, pošto je požar stavlјen pod kontrolu. Istraga nakon napada je pokazala da dva torpeda nisu bila dovolјna za potapanje broda, već da su pravi krivac bile otvorene vodonepropusne pregrade i lјudski faktor. USS California je lagano sela na dno luke. Izgublјeno je 6 oficira i 92 mornara, dok su 3 oficira i 58 mornara ranjeno.

[Rade]

Napad na aerodrome

Najbliži američki aerodrom bio je Viler Fild (Wheeler Field), lociran u centru ostrva. Tu se nalazilo nekih 140 lovačkih aviona (87 P-40B/C, 39 P-36 i 12 P-26), od kojih je 82 bilo operativno. Komandant je 27. novembra naredio da se avioni izvuku iz 125 zaklona i poređaju jedan do drugog, kako bi se lakše obezbeđivali. Prigovori da se avioni vrate u svoje zaklone su odbijeni, zbog tvrdnji da bi takav potez uzbunio lokalno stanovništvo. Japanci su za uništenje ovih aviona odredili 25 obrušavajućih aviona sa nosača Zuikaku. Avioni su doleteli sa severa i potom okrenuli na zapad pre nego što su se obrušili. Kako nije bilo protivavionske vatre koja bi ih ometala, japanski avioni su pogodili hangare 1 i 3, kao i barake 6. presretačke eskadrile. Obrušavajući bombarderi su se pokazali kao veoma precizni. Gađani su i parkirani avioni. U 0755 časova, osam lovaca sa nosača Sorju je krenulo u prvi  od tri mitralјiranja.

Sledeća meta je bila baza mornaričkog vazduhoplovstva Kaneohe, na istočnoj strani ostrva Oahu. Baza je bila matični aerodrom za 1. puk patrolnih aviona sa tri eskadrile (VP-11, 12, 14) i 36 aviona. U bazi se u tom trenutku nalazilo 33 aviona; 4 je bilo na vezu u zalivu, 4 u hangaru 1 i 25 na stajanci. Napad na bazu je započeo u 0753 časova. Za osam minuta, koliko je trajao napad, svi avioni na otvorenom su bili ili oštećeni ili uništeni. Bez protivavionske zaštite, japanski lovci su ponavlјali nalete za naletom i mitralјirali cilјeve na zemlјi sve dok nisu ostali bez municije.
 
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Patrolni avion u plamenu u bazi Kaneohe}

21. vazduhoplovna grupa Marinskog korpusa, sa tri eksdrile i 49 aviona, bazirala je na Eva Muring Mast Fildu (Ewa Mooring Mast Field). Ova baza je došla pod udar japanskih aviona u 0753 časova. Prvo su mitralјirali lovci sa nosača Hirju (njih šest), a od 0805 do 0820 časova mitralјiranje je preuzelo osam lovaca sa nosača Sorju. Oni su mitralјirali bazu i presretali obrušavajuće bombardere sa nosača USS Enterprise koji su pokušavali da slete u bazu usred napada. Klanica je nastavlјena sa obrušavajućim bombarderima sa nosača Šokaku, kao i lovcima sa nosača Kaga i Akagi, koji su izveli napad na bazu u vremenu od 0815 do 0830 časova, nakon što su izvršili svoj primarni zadatak. Avioni na stajanci su pretrpeli velike gubitke, tako da je do kraja napada više od polovine aviona bilo u plamenu. Ljudski gubici su izbrojali četiri poginula pripadnika američkih oružanih snaga.

Napad na bazu mornaričkog vazduhoplovstva Ford Ajlend (Ford Island) je započeo u 0755 časova. Nekoliko minuta kasnije, iz ove baze je otišao izveštaj o napadu na bazu. U ovoj bazi su se nalazile sve eskadrile patrolnih aviona, a bila je i privremena baza za avione sa nosača vezanih u luci. Za napad na bazu su određeni obrušavajući bombarderi sa nosača Šokaku, njih devet. Oni su napravili veliku štetu na hangarima, kao i na avionima koji su se nalazili na stajanci. Kada je eksplodirao bojni brod USS Arizona, oštećena je i glavna vodovodna cev, čime je baza ostala sa minimalnim kapacitetima za gašenje požara.

Pored Hikam Filda se nalazila glavna bombarderska baza. Kao takva, bila je od velikog značaja za Japance, koji su želei da slome američku vazdušnu moć u tom regionu. U bazi se nalazilo 12 bombardera B-17, 32 aviona B-18 i 12 aviona A-20, poređani u nizu kako je naredio komandant Šort. Većina obrušavajućih bombardera sa nosača Šokaku bila je određena za napad na ovu važnu metu. U 0755 časova, oko polovina od ukupno 17 aviona je našala sa istoka, dok je preostali deo aviona napao sa severa; primarna meta su bili hangari i avioni na stajanci. U 0800 časova je naišla grupa od devet lovaca sa Akagija kako bi mitralјirali avione na zemlјi. Napravili su tri naleta pre nego što su u 0810 časova otišli da mitalјiraju obližnju bazu Eva Muring Mast Fild. Napadu su se u 0805 časova pridružili lovci sa nosača Kaga. Hangari i barake su pretrpeli velika oštećenja u ovim napadima.

Da bi zbrka postala još veća, u sred napada su pristigle dve grupe američkih aviona. Nosač USS Enterprise, u tom trenutku na nekih 215 milјa zapadno od o. Oahu je u 0615 časova uputio 18 obrušavajućih bombardera Dauntless u patrolu kako bi osmatrali područje ispred nosača. Avioni su trebali da slete na Ford Ajlend i nisu bili naoružani. Prva dva aviona su stigla tokom napada i, mada napadnuti od japanskih lovaca ali i američkih protivavionskih topova, uspevaju da slete na Ford Ajlend. Ostalih šesnaest aviona je takođe stizalo u parovima i svega jedan je uspeo da sleti na Ford Ajlend. Japanci su oborili tri aviona, dva su uništena u prijatelјskoj vatri. Sedam je sletelo na Eva Fild, a jedan na Hikam Fild. Poslednji avion je sleteo u bazu Kauai.

Tokom prve faze bitke, na Hikam Fild je pristiglo 12 teških bombardera B-17 (osam B-17E i četiri B-17C) iz sastava 38. i 88. izviđačke eskadrile. Ovi avioni su tek bili pristigli iz SAD, nenaoružani i samo sa osnovnim posadama. Iako su odmah privukli pažnju Japanaca, može se reći da nisu imali velike gubitke. Jedan B-17C je mitralјiran tokom sletanja i izgoreo, a drugi je uspeo da sleti na teren za golf u severnom delu ostrva Oahu. Sedam aviona se spustilo na Hikam Fild u pauzi između dva napada, dva na Haleivu i jedan na Belouz. Uprkos šteti, većina njih je bila spremna za poletanje već sledećeg dana.

[Rade]

Priča o džepnim podmornicama

Pet džepnih podmornica koje su učestvovale u operaciji Havaji, bile su super tajno oružje konstruisano specijalno za učešće u odlučujućoj bici između američke i japanske carske mornarice. Džepne podmornice Tipa A su bile duge 24 m, podvodnog deplasmana od 46 t. SVaka podmorncia je bila teško naoružana sa dva torpeda. Međutim, imali su malu autonomiju. Elektromotor snage 600 KS je obezbeđivao brzinu od 23 čv u površinskoj vožnji i 19 čv u podvodnoj vožnji. Problem je bila autonomija, tako da je podmornica brzinom od 6 čv mogla da plovi 80 nautičkih milјa, a brzinom od 2 čvora 100 nautičkih milјa.

Tokom konferencija 4. i 5. oktobra 1941, na kojoj se raspravlјalo o detalјima napada na Perl Harbur, oni koji su imali veze sa programom razvoja džepnih podmornica su predlagali upotrebu tih sredstava za napad na Pacifičku flotu u luci. Jamamoto je 13. oktobra odobrio upotrebu,  uprkos pritužbama letača da bi upotreba džepnih podmornica mogla da oda celu operaciju. Jamamoto nije uvaži njihove argumente, tako da su odmah započeli radovi na modifikaciji pet džepnih podmornica. Radovi su završeni 10. novembra, tako da je svih pet podmornica ukrcano na svoje matične podmornice.

U jutro 7. decembra, podmornice – matice su neopaženo pristigle na poziciju južno od Perl Harbura. Između 0042 i 0333 časova, svih pet je upućeno na zadatak. Srahovanje japanskih pilota se pokazalo kao osnovano, jer je bar jedna podmornica otkrivena pred napad japanskih aviona. Na sreću za Japance, Amerikanci nisu iskoristili šansu da koliko toliko spremno dočekaju napad. Svih pet podmornica je izgublјeno tokom operacije, a da nisu ostvarile nikakav učinak. U poređenju sa potencijalnim učinkom avijacije, male podmornice su mogle malo da doprinesu svojim dejstvom, tako da potencijalni gubitak efekta iznenađenja nije bio vredan kocke koju je prihvatio Jamamoto, uklјučujući ih u operaciju.

Upotreba džepnih podmornica u napadu na Perl Harbur, kodno nazvana „Operacija božanska kornjača broj 1, započela je tralјavo. Minolovac USS Condor je u 0342 časova uočio nešto što bi mogla biti podmornica u zabranjenom području južno od kanala koji vodi u luku. Razarač USS Ward je pristigao u 0408 časova kako bi nastavio traganje za potencijalnim cilјem, ali nije uspeo da je pronađe. U 0630 časova, USS Antares uočava podmornicu, a petnaest minuta kasnije otvara vatru. Prvo zrno je promašilo, ali je drugo zrno pogodilo u osnovu komandnog mosta. Da bi bili sigurni da su uništili podmornicu, razarač USS Ward obara nekoliko dubinskih bombi i u 0651 časova šalјe izveštaj o događaju. Izveštaj je prošao potpuno neprimećeno. Podmornica koja je ovom prilikom potoplјena pronađena je tek 2002, pet milјa daleko od luke, sa rupom od projektila kalibra 100 mm.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Žrtva razarača USS Ward}

Druga podmornica je imala problem sa žirokompasom i used toga je izgublјena. Pronađena je narednog jutra na plaži blizu Belovs Filda, gde je zaroblјen jedan član posade. Ova podmornica se danas nalazi izložena u muzeju u Teksasu. Na podmornici se nalazio kompletan borbeni komplet torpeda.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Džepna podmornica, nasukana na plaži}

U luku je uspela da uđe bar jedna podmornica. U 0836 časova, posada tendera za hidroavione USS Curtiss uočava podmornicu udalјenu nekoliko stotina metara. Brodovi koji su bili vezani u tom delu otvaraju vatru na podmornicu. Podmornica uspeva a lansira jedno torpedo na tender za hidroavione, ali promašuje. Nakon lansiranja torpeda, podmornica se pokreće, ali ubrzo biva pogođena projektilom kalibra 127 mm.

U međuvremenu, razarač USS Monaghan, koji je isplovio nekoliko minuta ranije, kreće na podmornicu kako bi je pregazio pramcem. Podmornica se okreće pramcem ka razaraču i lansira drugo torpedo, koje promašuje razarač. U 0844 časova, USS Monaghan prelazi preko podmornice i obara dubinske bombe. Podmornica je podignuta sa dna dve nedelјe nakon napada na Perl Harbur.
Sudbina pete džepne podmornice gotovo sigurno je vezana za incident sa lakom krstaricom USS St. Louis  koji se kretao kanalom nešto nakon 1000 časova. Posada krstarice je uočila podmornicu kako lansira dva torpeda sa dalјine od oko 2000 metara. Sa krstarice je otvorena vatra na podmornicu, dok je sa razarača USS Blue uspostavlјen PEL kontakt i oborene dubinske bombe.

[Rade]

Drugi talas aviona

U drugom talasu se nalazilo 167 aviona. Među njima se nisu nalazili torpedni bombarderi, već su jurišnici angažovani za bombardovanje aerodroma. Bombarderi, njih 54, bilo je podelјeno u tri grupe i oni su imali zadatak da napadnu baze Ford Ajlend, Kanoehe i Hikam Fild. Obrušavajući bombarderi, njih 78, su dobili zadatak da napadnu nosače i krstarice  u i oko brodogradilišta. Lovački avioni, njih 35, bilo je podelјeno u dve grupe, sa zadatkom da napadnu Hikam Fild i cilјeve na istočnom delu ostrva, posebno Kanoehe i Belovs Fild. Grupa se približavala sa severa. U 0854 časova, vođa grupe Šimazaki daje naređenje za napad.

Prvi avioni iz sastava drugog talasa pristigli su na bojište oko 35 minuta nakon odlaska zadnjeg aviona iz prvog talasa. Piloti 78 obrušavajućih bombardera su bili najbolјi piloti kojima je napanska carska mornarica raspolagala. Tokom vežbi, oni su postizali najbolјe rezultate u gađanju pokretnih cilјeva. Sada se od gađanja nepokretnih brodova u Perl Harburu očekivalo još više. Predvodio ih je Takašige sa nosača Sorju.

Napad obrušavajućih bombardera

Kako u luci nije bilo nosača aviona, sledeće mete po prioritetu su bile krstarice. Bojni brodovi su bili treći na listi prioriteta, jer bomba mase 250 kg, kojom su bili naoružani obrušavajući bombarderi nije bila podesna za napad na teško okloplјene brodove. Napad je bio prilično haotičan i proizveo je minimalnu dodatnu štetu na brodovima koji su se već bili pod udarom japanskih aviona. Japanski izveštajni nakon napada bili su neprecizni, čak i lažni, tako da se aktivnosti tih 78 obrušavajućih bombardera mogu rekonstruisati praćenjem američkih izveštaja. Ti izveštaji ne mogu ispratiti svih 78 aviona, ali mogu potvrditi da je napad obrušavajućih bombardera bio neusmeren i neuspešan u napadu na tačno određene cilјeve. Nekih 30 aviona je ipak izabralo za cilјeve bojne brodove, 17 je napalo krstarice, 16 je napalo razarače, a čak 12 pomoćne brodove.

Od 30 aviona, koliko ih je napalo bojne brodove, većina je napala bojni brod USS Nevada koji se lagano kretao ka izlazu iz luke. U oko 0850 časova, USS Nevada se nalazila u kanalu na istočnoj strani ostrva Ford. Takva meta je bila previše primamlјiva za japanske avione. Odmah su skoncentrisali  napad na brod sa 14 do 18 aviona. U roku od nekoliko minuta, bojni brod USS Nevada je bio okružen stubovima vode koji su poticali od bliskih promašaja japanskih aviona. Do 0900 časova, pet bombi je pogodilo brod. U 0907 je postignut i šesti pogodak. Japanski bombarderi su uspeli da bar tri puta pogode prostor ispred kupole br. 1, čime je otvoreno još rupa u pramcu (pored one od ranijeg napada torpedom) i izazvan požar koji je izmicao kontroli. Pramčane municijske komore su morale biti poplavlјene, što je još više povećalo pramčani trim broda. Jedna od bombi je pogodila prostor između komandnog mosta i dimnjaka. Admiral Kimel je u 0910 časova anredio da se brod nasuče i spasi od potapanja. U 1030 časova je remorkerima prevučen preko kanala, U napadu je poginulo tri oficira i 47 mornara, dok je 109 članova posade ranjeno.

Iako su Japanci tvrdili da su obrušvaajući bombarderi pogodili američke bojne brodove sa još 21 bombom, jedini pravi napad bio je na bojni brod USS California. Napadnut je u 0845 časova i pogođen jednom bombom u palubu odmah do lafeta topa 127 mm. Bomba je probila drugu palubu i eksplodirala, pobivši dosta članove posade i izazvavši požar. Još jedan bojni brod se nalazio van grupe, komandni brod USS Pennsylvania. Ovaj bojni brod se nalazio u suvom doku broj 1. U prvom talasu nije oštećen, ali ga je sada napadalo devet obrušavajućih bombardera. U 0906 časova ga je pogodila bomba mase 250 kg. Detonirala je u kazamatu topa 127 mm. Šteta nije bila velika, ali je 16 članova posade poginulo, a još 30 ranjeno. U istom suvom doku su bili i razarači USS Cassin i USS Downes. Oni su teško oštećeni bombama koje su promašile bojni brod USS Pennsylvania. Dve bombe su pogodile USS Cassin, što je za posledicu imalo širenje zapalјene nafte na dva razarača. Pokušano je gašenje požara upumpavanjem vode u suvi dok nije bio uspešan. Pod ejstvom požara je došlo i do eksplozije municijskih komora. Jedna bomba je pogodila i komandni most razarača USS Downes. Na kraju, jedan razarač se prevrnuo preko drugog, što je značilo da su oba izgublјena.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{USS California tone}

Najmanje deset obrušavajućih bombardera se okomilo na područje brodogradilišta, nameravajući da unište dve teške i dve lake krstarice. Vođa grupe je napao tešku krstaricu USS New Orleans. Bomba koja je pala uz laku krstaricu USS Honolulu je pocepala oplatu tako da je krstarica tek nakon mesec dana vraćena u stroj. Uz laku krstaricu USS St. Louis je takođe pala jedna bomba, ali bez posledica. USS Helena, na vezu 1010 je ponovo napadnuta, ovaj put bombama. Nije bilo pogodaka. Jedina krstarica koja je još napadnuta bila je laka krstarica USS Raleigh, koja se još uvek borila da ostane na površini. U 0908 časova bomba je pogađa ispod vodene linije. Ponovo je bilo potrebno kontraplavlјenje. Posada uspeva da je spasi od prevrtanja, a sredinom februara se i vraća u stroj.

Neočekivano, nekoliko razarača je došlo pod udar japanskih aviona. Razarač USS Shaw se nalazio u plivajućem doku niže suvog doka u kome su se nalazili bojni brod USS Pennsylvania sa dva razarača. Razarač USS Shaw je napadnut sa osam obrušavajućih bombardera. Pogođen je sa tri bombe, pri čemu je treća bila kobna; probila je tankove goriva, nakon čega je izbio požar koji se u datoj situaciji nije mogao kontrolisati. Brod je napušten u 0925 časova. Pet minuta kasnije, eksplodirala je pramčana municijska komora. Preostali obrušavajući bombarderi su napali razarače USS Dale i USS Helm, ali bez postignutih pogodaka.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{USS Shaw nakon napada}

Napadnuta su i dva tendera za hidroavione. Mada su bili veliki brodovi, teško je razuumeti kako su zamenjeni za teške krstarice. Vatrom sa tendera za hidroavione USS Curtiss u 0905 časova je pogođen obrušavajući bombarder iznad ostrva Ford. Pilot je uspeo da obori avion na brod, nakon čega je izbio požar. Situacija sa požarom se pogoršala kada je još jedna bomba pogodila brod. Tada je poginulo 20, a ranjeno 58 članmova posade. Posada je uspela da ugasi požar za 30 minuta. Tender za hidroavione USS Tangier, vezan na severozapadnoj strani odtrva Ford, napadnut je sa oko pet obrušavajućih bombardera. Nije bilo pogodaka. Uz gubitak 14 aviona, Japanci nisu napravili neku veliku štetu. Japanci su tvrdili da su postigli 49 pogodaka, a u stvarnosti je ostvareno verovatno 15 pogodaka. Iako je vatra američkih protivavionskih topova bila jaka tokom ove faze japanskog napada, a nad lukom je bila gusta dimna zavesa, preciznost ispod 20% je bila ispod očekivane. Ovakav rezultat se najbolјe može objasniti niskom oblačnošću iznad luke. Kao dodatak slaboj preciznosti, piloti obrušavajućih bombardera su bili krivi zbog lošeg odabira cilјeva. Prema planu napada, a bez nosača u luci, trebalo je izvršiti napad na krstarice. Samo nekolicina pilota je ispoštovalo naređenje. Na kraju, posade obrušavajućih bombardera su krivi i zbog lažnih, preteranih izveštaja o nanetoj šteti.

[Rade]

Ponovni napadi na aerodrome

Devet jurišnika je izručilo bombe na bazu Ford Ajlend. Gust dim od gorućih bojnih brodova nesumnjivo je smanjio efikasnost bombardovanja. Lovci su mitralјirali cilјeve, kratko, pre nego što su odleteli na susedni Hikam Fild. Na kraju napada, na Ford Ajlendu je uništeno 33 aviona, među kojima 19 patrolnih. I ovde je veća šteta naneta u prvom talasu napada.

27 bombardera i 9 lovaca je u 0905 časova napalo aerodrom Hikam Fild. Na meti su bili hangari i barake. Grupa lovačkih aviona je u 0910 časova u tri naleta mitralјirala aerodrom. Na kraju napada, od 66 bombardera u bazi – uništeno je 14, a 19 oštećeno.

Da bi dovršili več dobrano uništenu vazduhoplovnu bazu Kaneohe, 18 bombardera je u 0855 časova započelo napad. Mete su bili hangari u južnmmom delu aerodroma. Hangar br. 1 je pogođen. U požaru su uništena sva četiri patrolna aviona koji su se nalazili u hangaru. Osam lovačkih aviona, koji su pratili bombarderi, krenuli su da mitralјiraju bazu. Nakon jednog preleta, odleteli su ka bazi Belouz Fild. Može se reći da je vazduhoplovna baza Kaneohe najviše stradala. Bombe su uništile dva hangara i 27 aviona, dok je preostalih šest oštećeno.

Aerodrom Viler Fild je dobro prošao u drugom talasu. Ovaj aerodrom je bio sekundarna meta za lovačke avione, kojima bi preostala municija nakon napada na primarne mete. Lovci sa nosača Sorju su nakon Kaneohe krenuli na Viler Fild, kada su uleteli u američke lovce. Nisu se domogli svoje mete. U 0915 časova sedam lovaca sa nosača Kaga je u jednom preletu mitralјirala aerodrom. Petnaestak minuta nakon njih napad su izvršili avioni sa nosača Kaga. U napadima su uništena dva aviona P/40 i po jedan O-49 i B-17.

Aerodrom Eva Muring Mast je takođe napadnut u drugom talasu. Korišćen je kao tačka prikuplјanja japanskih aviona nakon izvršenog napada na primarne emte. Ukoliko bi imali još municije – trošili bi je ovde. U vremenu od 0910 do 0920 časova, mitralјirali su ga lovci sa nosača Hirju i obrušavajući bombarderi sa Akagija. Međutim, Amerikanci su poskidali naoružanje sa aviona i organizovali kakvu – takvu odbranu, što je umanjilo efekte japanskih napada na ovaj aerodrom. Ipak, na kraju napada, 33 od 49 aviona koliko ih je na početku napada bilo na aerodromu – je uništeno. Među uništenim avionima su se nalazili osam SB2U Vindicator, deset SBD Dauntlessa i devet Wildcata i šest ostalih. Još petnaest aviona je oštećeno.

Odgovor Amerikanaca

Može se reći da su Amerikanci sporadično pružali otpor napadačima. Tu i tamo je poletao po koji avion i napadao bombardere, čija se lovačka zaštita bavila mitralјiranjem cilјeva na zemlјi. Amerikanci su tvrdili da su oborili deset japanskih aviona, četiri verovatno oborili i dva oštetili. Pri tome su izgubili četiri lovačka aviona, od toga jedan od prijatelјske vatre sa zemlјe.
Najefikasniji odgovor Amerikanaca upućen je sa aeerodroma Haleiva Fild. To je bio aerodrom koji se koristio za vežbanje i nije bio poznat Japancima. Tog 7. decembra, na aerodromu je bazirala 47. eskadrila. Sa aerodroma su uzletela 3 aviona P-40. Ova tri aviona su uspela da obore obore tri aviona i jedan oštete, koji je morao da se vrati na nosač. Nakon što su istrošili municiju, vraćaju se na aerodrom, naoružavaju i ponovo uzleću. Iznad luke su uspeli da se umešaju među japanske avione, kada obaraju još tri japanska aviona. U trećem poletanju, jedan američki avion biva oboren prijatelјskom vatrom.

U oko 0930 časova, sa avio baze Viler je uzletelo nekih 25 lovačkih aviona, ali je tada već bilo kasno da se sustignu Japanci, koji su već bili na putu ka svojim nosačima. Uzalud su poletela i još četiri aviona iz avio baze Haleiva (po dva aviona P-36 i P-40).

Protivnapad američkog vazduhoplovstva bio je slab i neorganizovan. Komandanti nisu imali ideju odakle su japanske snage došle, jer informacija sa radarske stancie Opana nije stigla do njih. Prva reakcija je bila u 1127 časova: slanje četiri aviona A-20 južno od o. Oahu. Nјima su se dva sata kasnije pridružila još tri aviona istog tipa. U 1140 časova dva teška bombardera B-17D su takođe upućena na jug. Nakon što se uverio da na jugu nema ničega, vođa grupe je okrenuo ka severu. Nepoznato je koliko se približio Japancima. Neuspešno.

Odgovor američke mornarice

Još na početku dana, četiri aviona iz sstava eskadrile VP-24 poletelo je istočno od o. Oahu kako bi izvodili zajedničke vežbe sa podmornicama. Iz eskadrile VP-14 je na zadacima zaštite luke bilo angažovano tri aviona. Jedan do njih je sadejstvovao razaraču USS Ward u potapanju japanske džepne podmornice.

Od 18 obrušavajućih bombardera koji su sa nosača USS Enterprise prebazirali na o. Oahu, devet se nalazilo na ostrvu Ford. Popunjeni gorivom i municijom, u 1210 su uzleteli kako bi tražili Japance severno od ostrva. Vratili su se neobavlјena posla u 1545 časova. Tokom dana su u izviđanje slati i hidroavioni, kao i transportni avioni. Sve bez uspeha.

Jedino izviđanje koje je tokom tog dana imalo nekih rezultata, bilo je izviđanje avionima sa nosača USS Enterprise, koji se nalazio zapadno od ostrva. Oni su uočili dva japanska nosača jugoistočno od ostrva. Nešto pre 1700 časova, sa nosača je uzletela grupa od jedanaest torpednih bombardera TBD-1 Devastator, šest SBD-2 sa generatorima dima i šest lovaca F4F-3. Poslati su uzalud, jer nisu uspeli da pronađu svoje mete. Lovcima je bilo naređeno da slete na o. Ford. Pod utiskom japanskog napada, grupa američkih lovaca je dočekana artilјeriskom vatrom, kojom je oboreno četiri aviona.

Na drugoj strani, japanski avioni iz drugog talasa napada započinju sletanje u 1115 časova. Vremenski uslovi su se pogoršali. Usled eškog mora Japanci su ostali bez 20 aviona; deo je morao da prinudno sleti na vodu, adeo je oboren sa palube nosača zbog ozbilјnih oštećenja koja se na nosaču nisu mogla popraviti. Nakon što su svi avioni sleeteli, flota je ušla u kurs 330°, brzinom od 26 čvorova. Trebalo je stići do tačke dopune gorivom. Operacija Havaji je bila završena.