JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
 Offline
Gender: 
Posts: 9 135
|
 |
« on: October 30, 2022, 08:48:34 am » |
|
Др Сандвит о српском рату
(По Тајмсу)
Српске новине, бр. 24. од уторника 1. Фебруара 1877.
Нашој читајућој публици биће још од пpeђe познато име дра Хамфрија Сандвита - Енглеза, који је и словом и делом показао најтоплије саучешће у љутој борби и још љућој невољи, коју балкански хришћани у опште а наше племе понаособ издржава и трпи. Ми нећемо и не можемо заборавити ничије симпатије ни доброчинства, јер су нам оне све подједнако нужне и добродошле, али нека нам се овом приликом допусти да изразимо своје нарочито дивљеље и уважење спрам неочеивано племенитог понашања оваких синова Велике Британије. Од своје стране ми се можемо пуно задовољни питати: ко се надао овакој заузетости и симпатичности либералних представника заковане савезнице источног угњетача? Ко је сањао да ће се у крилу утврђеног туркофилства - на златноме извору отоманске силе и снаге моћи родити покрет тако узвишене природе и големих размера - покрет коме се традиционална политика те моћне државе ево клања и предаје. Па осим овог какав ли још контраст не престављају данас ови доследни, постојани и стварни изливи симпатија од стране енглеских филантропа са вишезначним и трзавичним понашањем а приговорним помагањем северне узданице јужног Словенства. Дај боже, да се ми, ма и доцкан, у оцени преваримо, али изгледа нам: као да је политика 'интереса', 'опрезности' и 'пасивне активности' прешла са 'хладнокрвног' Албијона на 'открављени' Сибир; 'да англосаксонац Гледстон иде да одигра, према балканским народима, светлу улогу моралног јунака, а тиме уграби круну, која је на главама невских државника тако дуго блистала и са којом се словенски исполин тако дуго поносио и славио. Па сад колико да имамо за овакав исход или обрт ствари да жалимо опет смемо рећи да ми нисмо за њ одговорни, јер ако ишта а оно извесно нити смо заслужили да чекамо, нити смо се надали да ћемо дочекати да се какав туђин Сандвит или Мак Ивер нађе да каже о борцима српског Пијемонта оно што би историјском савезнику у Кремљу а сувременим органима јавног мнења и осећања братског нам народа најлепше доликовало. Гледајући на овако неочекивано неповољно стање, силом нам се чисто намеће она пословица што вели, да се времена мењају - па и људи. Али свакојако, хвала и слава буди свима, а нарочито британским поборницима хришћанске ствари, па ако судбина противно не хтедне - и пионирима активног учешћа у делу сталног ослобођења мученичког истока. А овај (српски) народ кога су борбе и страдања толика племенита срца и на западу, потресла и задобила, биће од своје стране вољан и превољан да прежали свеколике жртве - потоње као и досадање - само нека с њима у гроб легне и алијанција цивилизације са варварством, слободе са тиранијом - светлости са мраком. Н. С. Ј.
Др Хамфри Сандвит држао је у суботу 27. Јан. у Блумзбери у заводу за женскиње и мушкињње подуже предавање о садањој фази источног питања, и том приликом дао је кратак извештај о свом последњем раду међу избеглим страдалницима у Србији. Између осталог он наведе: како је пре четири године путовао по Босни и како је на њега тада дубок утисак произвео облик азијског варварства, који му је свуда пред очи излазио. Гроф Андраши у оној чувеној ноти његовој рекао је: 'да је после угушења првог устанка босанских бегова 1851. год. тамошње ропство укинуто; али у место да се том мером стање сељака поправи а оно се напротив погорша, јер се с њима не поступа сада као пређе. Данас су тамо заступљена искључиво два противна интереса и две супарничке религије, а од дана кад се укинућем феудалне системе постигла промена, која је начинила од бившег роба (рајетина) сељака радника, од онда су и гнусни поступци спахија изазивали опште или поједине побуне.' Мене је самог ту не давно - рече г. Сандвит - уверавало једно интелигентно и добро обавештено лице, да је разлика између редовног стања Босне и Бугарске тако исто велика, као између оног у Бугарској и Енглеској (!) - другим речима, да је стање Босне неописано горе од оног у Бугарској. Међу гомилом убогих босанских бегунаца, које сам лично имао прилике видети, налазио се и један свештеник на коме се могло читати да је љуто страдао и који ми је казао, да је у очајању често на мисао долазио, да самоме себи живот одузме. Поред свију, разглашених, реформама за прошлих 20 година Босна никада није у тако јадном стању била, као што је данас. Неки од владика тамошњих гори су и од самих Турака ако т. ј. когод може бити гори од Турчина јер њих посредно поставља турски уплив а они долазе до тог места среством поткупљивања и свакојаких несавесних операција. Као пример могао бих на овом месту напоменути догajaj у манастиру 'Тројици' у Босни. Једна чета мусломанских разбојника напала је била, пре неколико месеци, на тај манастир и његову околину, разјурила околне становнике, а игумана манастирског погубила, села Лохан и Бањицу спалила и више жена злоставила. Неки од сељака беху пребегли у Аустрију, а одатле се великом везиру телеграфским путем обрате. Велики везир на то одговори издавши налог гувернатору вилајета, да се горња села подигну о трошку разбојника мусломана, који беху околне спахије. Али архиепископ дијецезе, чије су услуге вазда на расположењу Турака измајсторисао је некакав докуменат, на који су потписи хришћана, које силом које преваром, добивени и у коме се изјављивало: 'да су горња села упалили хришћански устаници.' И тако ови људи не могоше добити ни најмању накнаду за претрпљену оштету. Мени је познато да наши туркофили праве политички капитал из оваких факата говорећи, да су хришћанске владике и попови таке исте крвопије као и сами Турци; али, у исто време, сама та околност служи да увећа одговорност централне управе под којом се таки иступи могу дешавати. Горепоменути свештеник још ми је казивао да, и ако закон у Босни дозвољава хришћанима држати непокретно имање, он опет није знао ни за једног који je и колико од истог имао а било је неких случајева у којима су хришћани горњи закон на пробу ставили т.ј. нешто земље купили па им се ова после просто отела. Јадник тај свештеник причао ми је и своје сопствено искуство са тим законом, јер је и он хтео да има нешто мало баште поред своје куће, али му је Турчин комшија, све што је у њој родило, савршено упропастио. Он се хтео тужити, али то му не би вајдило, јер су му сведоци хришћани, а ове турски суд не признаје. Оваким причама би се, доиста, тешко могло веровати да се подобни случајеви не описују у конзулским извештајима. Тај исти свештеник још ми је причао: како је концем прошлог маја пошао био да обиђе своју нурију, а код куће оставио жену и децу. Једне ноћи, док је он још био на путу, шесторица његових мусломанских суседа ушли су у његову кућy, укућане похватали и од њих 300 дук. цес. тражили. Одговор на ово био је: да у кући тога новца нема, али Турци за то нису хтели ни чути већ 18-годишњег му сина на муке метули, заклали га и мртва на прагу кућњем оставили. Затим су те убијце кадији отишле и фамилију свештеникову као 'бунтовничку' оптужили. Кадија их је притворио, али као што се често у таким приликама дешава, какав Турчин комшија им се нађе у невољи, који посведочи од своје стране о невиности претворених и они се тада на слободу пусте. Сам отац - свештеник - избави се прешав Дрину у Србију, где сам га ја после међу пребеглим земљацима нашао. Сад може се рећи да је овако стање ствари изузетно, али се и из извештаја британских конзула у Турској који се и онако у нашем спољном министарству цензуришу може довољно увидети несретни положај тамошњег хришћанског становништва. Па поред свег овог наш Лорд Дерби у посланици својој од 14-ог Јуна 1875. упућује ове убијене јаднике хришћане: да се својој влади за правне накнаде обраћају. У осталом, и из свију његових депеша провирује једна или две идеје, које њега као спољњег министра ове земље руководе. Јер премда је у очима сваког другог турска влада просто организовано разбојништво, он је опет непрестано булазнио о неким 'правима' султановим и 'важности политике', која га оставља да сврши са устаницима; а наши конзули као и сваки други млађи, прихватили су овај миг свога госе, па терали и даље. Лорд Дерби мора да је знао: да је живот постао терет за бедне хришћанске сељаке у Босни; да су ови на милост и немилост свирепих мусломанских им суседа, и да њихово стање чини револуцију светом дужношћу - па опет за то он се, као министар једног слободног хришћанског народа, усудио да помаже гнусну тиранију отоманску сваким другим средством ван оружја. А да је ово што ја наводим потпуно основано, показаће и депеша самог Лорда Дербија од 10. Марта 1876. год. управљена на Сер А. Бјуканана. У осталом, код неких наших политичара као да превлађује нека фанатична љубав према status quo-y, и њима као да никада не пада на ум: да су уговори за људе а не људи за уговоре начињени. Париски уговор на прилику изгледа као неко свето писмо за наше конзервативце, јер се они непрестано на тачке истог позивају, и то, премда се и сама Турскау своме раду на њ не осврће. Наша се влада за сво време најпристрасније понашала према Турској, као што се то најбоље из самих 'плавих књига' званичних видети може. Но односно саме Турске дозволите ми навести још неке примере њиховог варварства у Босни и Херцеговини. Један од мојих пријатеља - архимандрит Дучић - који је војник, као што је свештеник, и кога су Турци узалуд покушавали да заробе - казивао ми је, како су му Турци манастир три пута пљачкали и палили, но како се ни с тим задовољили нису. Пошто се нису могли њега самог докопати, они ухвате његову мајку, па у место да jy сабљама на комаде исеку - као што је то и 'Тајмсу' у једном писму пре неких месеца јављено, они су ју у угрејану пећ бацили и живу испекли. (!) Исти војник-свештеник говорио ми је између осталога и то: како му је у једном омањем сукобу испало за руком убити неког од знатнијих Турака, а при том коња му заробити, па кад је овога усести хтео, он наиђе у бисагама једну људску главу, која је по изгледу морала бити одрубљена, и која по томе сведочи, да се мусломани још нису оканули свог старог обичаја одсецати главе рањеним или убијеним непријатељима. Међу тим, ја позивам сваког да покаже, ако може, и један подобан пример варварства од стране Срба у последњем рату? Мени је познато да су Србе оптуживали као 'кукавице и плашљивце'; да они 'убијају своје руске официре', и 'да неће да их (т. ј. Русе) носе рањене са бојишта без новчане накнаде.' (Буди бог с нама! Пр.) Ја се врло добро сећам гњевног излива, који је ова последња клевета проузроковала у души српског сенатора Филипа Христића, чији племенити карактер познају многи наши земљаци; а сам не верујем, да се и један једити пример такве најамничке нечовечности појавио код Срба војника. Односно, пак, оног окривљавања о 'малодушности', ја ћу рећи да се иста са пуним правом могу пренети на турске војнике, које сам ја у много прилика видео, где као заковани у својим позицијама стоје, и извесну смрт са одлучношћу правих јунака чекају; али које сам не једанпут гледао где куд који прсну од само једног плотуна. Ако ћемо истину да чујемо, то нам треба знати, да су новинарски дописници прост налог имали, да о српској војсци погрдне гласове распростиру. Ја сам лично у додир долазио са дописником једног нашег листа, који (лист) никако није хтео веровати у бугарску кланицу, но који је највише могуће вере поклањао ма чему, што би ишло да омаловажи Србе. Тај исти дописник, који се иначе хвалио да ради за лист од милион читалаца, рекао ми је отворено за једним каванским столом у Београду: 'да је његова нарочита мисија, да Србе ниско опише.' Ал при свим овим окривљавањима, која су се против Срба извела не треба нам заборавити да се сама ствар са вишег гледишта мора ценити. На једној страни на прилику видимо мали српски народ, који не броји ни милион и по душа, а чија се снага састоји само из 4000 стајаћих војника, а остало несавршено наоружане и необучене милиције. С друге стране опет видимо државу која броји много више милиона, и која располаже са добро наоружаном и многобројном редовном војском. Према овоме дакле не би треало да је никоме за чудо, ако би се какав српски баталион, у извесни приликама, непостојано владао, но мени су у исто време познати многи примери дивне храбрости, коју су Срби у овоме рату показали, а осим тога они се никада нису онако дивљачки понашали, као турски им непријатељи. Нека говори ко шта хоће, сам факат се не може обићи ни изгладити а то: да су се за пуна четири месеца слабо наоружани сељани и паланчани српски мерили и сузбијали бројно јачу и боље дисциплинисану војску турску, и да су после све те дуге борбе изгубили само Ђунис и Алексинац. Турцима се не може одрећи да су добри у одбрани, као и то да нису слаби у нападу, али што се тиче предузимљивости и маневрисања, они су доиста жалосни војници. Односно Срба на које се викало још и за то, да су они први порушили мир толико ћу рећи: да има неких људи, који никако да верују у покретачку снагу какве генерозне идеје, као год што слепо рођени не могу да замисле својства боје. Али такве бих ја могао подсетити на устанак у Босни и Херцеговини, који је предходио српском рату, на факта: да су гомиле упропашћених, обешчашћених и измучених фамилија пребегавале преко граница Србије и тиме доводиле њен народ до највишег степена узбуђености. А господа писци у Pall-mall Gazette-и, Standard-y, Telegraph-y и другим туркофилским новинама, нека ми дозволе да им кажем: да српски сељаци немају оног финог својства ума, које им не даје да осећају гњев према насиљу и неправди, него да је код њих услед ових крв ускипила, и они томе лека нашли лаћајући се за оружје. Такво је стање довело до тог: да су стотине младих људи кришом прелазили границе у цељи, да се по коме Турчину за почињена недела освете. Но овакав неправилан рад њихов, разуме се, да је узнемирио дипломатске главе сер Хенрија Елијота и лорда Дербија. Но свакако помоћу ових добровољаца из Србије и Црне Горе, пламен се револуције све даље ширио док није најзад и кнеза Србије принудио да своју војску мобилише и на границу пошаље. Његов министар спољних послова - Ристић - истина је покушавао да отклони дижућу се буру среством дипломације, и сенатор Христић имао је ићи у Цариград са неким предлозима Порти; али се том приликом наш сер Хенри Елијот показа услужан Турцима, доставивши српској влади да Христић неће бити примљен. Шта више, кад je сам посланик српски у Цариграду отишао да узме збогом од сер Хенрија овај му је изјавио: 'да жели да види Србе побијене' - и то после свег оног, што се у Бугарској збило. У осталом нама не треба заборављати ни ту околност: да у Србији нема заменичке службе - т. ј. нико није од војске изузет - па да с тога Срби кад су тражили рата, знали су врло добро: да им ваља бити спремнима на све тешкоће и страдања; а она пришивка, као да су се ови латили оружја једино ради проширења својих граница, проста је бесмислица. Међу тим, да би вам још боље изнео на видик недостојно понашање нашег цариградског посланика - сер Хенрија Елијота - према српској ствари, као и претерану готовост његову да поверује свему што би турски пријатељи против Срба казати хтели, допустите ми да се опет позовем на наше 'плаве књиге', а овом приликом и на писмо једног отменог лица, које је преко 20 година у Турској живело, и у коме се писму између осталог и следујуће врсте налазе: 'Од свију странпутичних извештаја о турским стварима, које сам ја икада имао прилике видети, онај телеграм, што га је г. Дизрајели (Биконсфилд) у парламенту читао, највише ме задивио. У том телеграму вели ce: Овде се својевољци уписују - па међу њима има и хришћана. Једна застава се спрема на којој ће бити крст и полумесец. Види се велика озлојеђеност хришћана у Турској против Срба'. А доиста срамота је да се пред наш парламенат могу изнети овако неоснована тврђења - и то од стране тако високог ауторитета, као што је наш заступник у Цариграду. Сер Хенрија Елијота требало би сада позвати да докаже истинитост тог телеграма. Но сирома он дао се заслепити лукавством турских паша и туркофила Грка, па не зна да, кад би се таква једна застава ма где развила, да би ју мусломанска светина на парчета поцепала, а онај који би ју понео, да би за то могао главом платити, да не спомињемо и то: што се ни један хришћанин не би борио под таквим барјаком. Сада би било на реду да речемо коју о Русији и њеним одношајима према Србији.
|
