Центар - роман

[Kuzma®]

ПО ЈУТРУ СЕ...
(трећи део)

Стигосмо најзад до објекта, једва чекајући да чујемо шта се дешава. А онда шок – пуковнику је позлило, нашли су га у бесвесном стању у купатилу. Одмах су позвали и доктора, он га је погледао и готово истог тренутка био сигуран о чему се ради. Једино шта је било могуће то је транспорт у Војну болницу. Касније смо сазнали мало шири контекст целог догађаја.
Око два сата после поноћи пуковник је извештен да се једна патрола није вратила. То је она патрола мученика коју смо срели код водовода. Упорно је покушавао да успостави везу са њима али и са њиховом сменом. Одговора није било. Где их у мраку и на толиком простору тражити? Кога послати и ризиковати да неко наш запуца по њима? Шта ако су обе патроле нападнуте? Зар треба послати још људи па да и њих нападну? Шта ако...?
 Многа питања су се врзмала по пуковниковој глави, али врло мало одговора. Треба мудро и присебно реаговати, а како остати присебан када ти нема десетак пито-маца и два официра? Шта ако се стварно десио најцрњи сценарио? Како то објаснити њиховим родитељима, онима којима је гарантовао да њиховој деци неће ни длака са главе зафалити?
Како је време протицало тако је пуковнику било све теже, никакво решење се није назирало, нигде ни трачка наде да ће све бити у реду. Већ је свануло када је изашао на ходник. Нешто је рекао дежурном али га овај није разумео. Гледао је за пуковником који се у једном тренутку затетурао, није био сигуран да ли му се можда само учинило. Пуковник уђе у умиваоник, да се мало умије и освежи док чека вести о питомцима. Ако се ускоро не појаве покренуће потрагу јер се нешто мора предузети. Пришао је чесми и пустио воду. Хладна вода му је пријала, подигао је поглед ка огледалу, а затим се срушио.
Дежурни је на ходнику чуо шум воде, а мало касније и неки туп ударац. Размишљао је да ли да оде и провери шта се дешава. Можда се пуковнику слошило, можда се стварно затетурао. Опет, мислио је, не могу тек тако, шта ако је све у реду, може пуковник свашта да помисли. Одлучио је да симулира потребу да оде у тоалет, до тамо мора да прође поред умиваоника. Кренуо је полако и када је био поред врата погледао је унутра. Имао је шта да види: пуковник је лежао без свести. Лице му је било крваво од ударца задобијеног при паду.

- БРЗООО, трчи зови доктора! – повика пожарном. – Пуковник је пао, без свести је.
Онда је без куцања улетео код Арнаута и у даху му рекао шта се догодило. Одмах су се упутили у умиваоник, пуковника су одмах пренели у канцеларију на кревет. За то време доктор је већ стигао. Погледао је пуковника - имао је пулс, а затим му је очистио ону крв са лица.
- Ја овде ништа не могу, морамо га одмах транспортовати у Сарајево – рекао је доктор.

Негде око подне санитет се вратио. Пуковник је остао у болници, а нама је стигло појачање: капетан Велимировић и два питомца Војне академије.
Капетан Велимировић је исто као и поручник Стеван дошао из друге класе где је био командир. Шумадинац, од Лапова. Више је подсећао на референта у комерцијали неке фирме него на официра. Као и већина породичних људи и он је тада био збуњен дешавањима око себе и није му било јасно шта и како даље. Уосталом, нико нормалан то није могао да разуме. Док је бринуо о питомцима вероватно су га мориле бриге и о породици. То се примећивало и, иако се можда трудио, то ипак није могло да се сакрије.
Академци су били питомци Војне академије на последњој години школовања. Њих је до чина потпоручника делило неколико месеци. Пошто им је школовање прекинуто неки од њих су били распоређени као испомоћ другим јединицама. То им се водило као стажирање. Код нас су дошли неки Сенад из Сјенице и Божо из Требиња. Ми смо их тако знали и тако смо их звали, а они су инсистирали да се према њима понашамо као да су већ потпоручници. Касније ће схватити да смо сви у истим проблемима без обзира на године, чин или положај и да у ситуацији у коју смо доведени те формалности могу да окаче мачку о реп.
Тог дана није било обуке, није је било ни наредног дана, ни оног следећег... Прекинута је. Долазак капетана Велимировића и академаца је слутио да се нешто гадно спрема. Па не би их слали да није било потребе, а потребе не би било да је ситуација била нормална. То је бар јасно. Поподне је стигао Пух са још официра. Из Сарајева су као замену за пуковника Туну послали пот-пуковника Јовића. Са њим је дошао и инжењерац, мајор Ивановић, да помогне у припреми одбране. Он је као стручњак имао задатак да одреди где ће се и како извршити утврђивање положаја, где ће бити минирано, а где ће бити постављене неке друге препреке. Ивановић је  са неким пуковником одмах почео да обилази касарну и полигон. Њих двојица су нешто записивали и скицирали у своје бележнице, а онда је тај пуковник сео у Пух и вратио се назад у Сарајево.
Њиховим доласком је било потпуно јасно да ће сва наредна обука бити потпуно реална и да ће питомачки батаљон учити тако што ће вршити стварне борбене задатаке.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

На постројавању за вечеру оно што смо претпостављали и званично је саопштио мајор Арнаут.

- Питомци, ви знате да је нашем команданту школе јутрос позлило и да је превезен у Војну болницу. И даље немамо неке прецизније информације о његовом стању, када их будемо имало то ћете и ви знати. Даље, наша команда у Сарајеву је наредила прекид обуке и прелазак у режим повишене борбене готовости. То значи да од данас обуке неће бити, а ми од вечерас вршимо појачано обезбеђење касарне. Исто као претходне ноћи, а од ујутру крећемо уређење и поседање положаја за одбрану. Од данас се налазимо у стању непосредне ратне опасности.

Ето, тако је Арнаут у пар реченица рекао све што смо већ претпостављали или начули. Још нам је представио новопридошле официре и академце. Рекао је пар речи због чега су они ту и онда смо отишли на вечеру. По завршеној вечери прочитани су спискови оних који ће бити на дужностима током ноћи. Били су то они који су претходну ноћ провели у сну.
Свануло је. Претходна ноћ је била мирна, чак и без ветра и падавина. Нема фискултуре, само кратка јутарња смотра после доручка. Командири су већ добили задатке и чим је смотра завршена повели су своје водове, прво по алат за израду заклона, а онда на положаје. Подразумева се да је нас водио Бог лично. Кренули смо ка полигону и помишљали смо да би било баш лепо да нам положаји буду у зиданим објектима. То је група објеката за обуку у борби у насељеном месту. Али Бог није мислио тако, повео нас је уз Гробљанску косу. Иза нас још један вод је полако ишао уз косу на, испоставиће се, најистуреније и најгоре положаје за одбрану.
Код водовода смо продужили право, а онај Осми вод је скренуо десно. Њима је одређено да буду ту иза кривине. За разлику од њих ми смо још ишли кроз шуму, према Сектору 1. И што смо даље ишли били смо уверенији да идемо на стрелиште, тамо где смо били на „мртвој стражи“. Од тога нас је подилазила језа. Никоме се та идеја није допадала, што због удаљености, што због одсечености од свих. Тамо бисмо били потпуно сами, па иако нисмо још пуно тога научили о тактици, знали смо да то није добро. Већ смо дубоко ушли у шуму када се зачу команда: „СТОЈ!“

- Нећемо ни на стрелиште ни преко Игмана, довољно је и ово овдје – чуо је Бог шта смо успут причали. – Десет минута вољно, а командири одјељења напријед.
Добро нам дође да направимо паузу, испушимо по цигарету и мало одморимо од пешачења. За то време капетан је командирима одељења издавао задатке, одређивао је положаје за сваког питомца и сваку врсту оружја.
- Овдје митраљез, овдје снајпер, ово му је резервни положај.,.
Колико је нама требало времена за предах толико је и Богу требало времена да изда своју `Божју` заповест. Када је то било готово требало је приступити изради заклона и уређењу положаја. Ти заклони ће нам бити дом наредних дана и недеља.

- Маринковић! Мусић! Напријед! – зачуо се `Божји глас`.

Звао је мог цимера Алмира и мене. Нисмо чекали ни тренутак, одмах смо се створили испред њега.

- Вас двој`ца сте од сад болничари. Јавите се Чолићу, он ће вам дати опрему – кратко и јасно нам је издао задатак.

Тако смо добили `унапређење` али и смештај у команди вода. Команду су чинили Бог и Шарић Мирослав, његов курир или `Божји гласник`. Шарић је истовремено био и везиста. Дали су му један радио-уређај и мало му показали како се њиме рукује. Тај уређај никако нисмо могли покренути па смо га гурнули у ћошак, да не смета без везе. Команда је била у једном малом склоништу некада давно изграђеном током обуке. То су она склоништа од бетонских елемената – гредица које могу да се слажу на разне начине и тако добију различита склоништа или бункери. Одозго се набаца земља и то буде солидна заштита. За утеху, бар нисмо морали да копамо као други. Зато смо само добили задатак да склониште доведемо у пристојно стање јер је било запуштено. Прионули смо на посао и ускоро је `наш штаб` био спреман за усељење.
Ми смо у првој години имали нешто часова санитетске обуке. Научили смо неке основне ствари, знали бисмо ми да превијемо или имобилишемо, али теорија је једно, а пракса ипак нешто друго. Зато смо веровали да неће бити потребе да наше, релативно скромно знање применимо у пракси. Да не бисмо баш били залудни Бог нам је касније налазио разне друге задатке. Ишли бисмо по храну када би била сува вечера, доносили мешине са водом, повремено бисмо заменили некога на положају или би, поред Шарића, и ми вршили разне курирске задатке. Нама двојици је то ипак лакше падало од монотоног `чучања` у рову.
Тако  је  почело  наше `војевање` у шуми  с погледом на Игман. Испочетка је људство било подељено на две смене да би касније постојала само једна која је трајала двадесет четири сата, сваког дана до одласка.

Пошто смо заузели положаје, подељена је бојева му-ниција. Тада више није било никакве сумње да смо на прагу рата, иако је у нашој непосредној околини било наизглед све нормално.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Kuzma®]

ПУКОВНИК

Звук мотора је био све јачи. Онај злосрећни „Пинц“ се пењао уз Гробљанску косу. Када је стигао до раскрснице код водовода стао је. Остао је да ради на леру. Чуло се да је неко залупио вратима. После неколико мину-та на улазу у нашу малу команду појавио се мајор Ивановић. Ни `добар дан` ни `помоз` Бог`, ништа, само кратко:
- Јањићу, даћеш ми одмах једно одељење да те мало осигурамо. `Ајд, само брзо, посла има пуно, а времена мало.
- Шар`ћу доведи из сваког одјељења по тројицу. Не дирај митраљесце, њихове помоћнике и снајперисте – нареди Бог и Шарић одмах пође на задатак.

Па ко ми остаје? – помисли Шарић. – Добро, онда ћу све осим њих, таман их толико и има.

Већ после неколико минута вратио се са дванаесторицом.
- Друже капетане, довео сам их. Ево их испред, чекају – рече када је ушао у склониште.

Сви изађосмо из склоништа, а придошла група питомаца одмах скочи у став мирно.
- Питомци, са вама морам обавити један посебан задатак. Ви то нисте радили и ја ћу вам све објаснити. Никоме се ништа неће десити ако будете радили само онако како вам будем рекао – обрати им се Ивановић. – Овде на вашем положају постоји пар критичних места које не можете бранити или би то било јако тешко. Та места ћемо минирати. Ви ћете правити лежишта за мине и мине без упаљача постављати у њих. Остало ћу ја радити.

Из џепа је извадио једну вежбовну мину. Дао је да је сви опипају, како би се мало ослободили. Онда је до најситнијих детаља објашњавао цео поступак рада, а затим је тражио од сваког појединца да понови. Код осталих водова је све то радио током претходног поподнева и вечери и рано ујутру наставио. Сваки пут је изнова и изнова понављао поступак и испитивао питомце да би се уверио да су потпуно разумели.
Када је био сигуран да је свима све јасно повео их је до „Пинца“ где су их чекале мине. Оне праве. Затим их је одвео да између нашег десног и левог крила Осмог вода затворе један пролаз. Када су то завршили прешли су на наше лево крило. Тамо је био још један пролаз, ту је непријатељ могао непримећено да се приближи јер ту зону наше снаге нису могле успешно надгледати ни дању, а камоли ноћу. За крај је остало минирање унутар ограђеног дела водовода одакле се касарна снабдевала водом. Негде пред вечеру посао је био готов.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

- Јањићу, добри су ти ови момци, баш су добри. Фино раде и слушају – похвали мајор групу по завршетку посла.
Богољубу је пријало да тако нешто чује иако је и сам познавао квалитете момака којима је командовао.
- Е, па, наздравље – одговори Бог - какав командир такви и питомци. Јел` тако Шарићу?
- Што јест`, јест` друже капетане! – спремно је дочекао Шарић.
Док су они ту размењивали комплименте и честитке на добро обављеном послу Мусић и ја смо лагано грабили уз косу носећи вечеру за цео вод. У кухињи су све упаковали у алуминијумску мањерку. Четврт хлеба по питомцу, комад саламе `подригуше`, парче качкаваља и јогурт. Кажу да је то довољно за вечеру.
- Да ли ови кувари знају још нешто за вечеру осим овога? – отприлике тако је звучао готово сваки коментар током поделе вечере.
- А шта фали овоме? Дај боже да има и овога довољно докле год будемо овдје па макар јели исто за сваки оброк – готово пророчки рече Шарић. Као да је знао или  предосетио  да  ће се  ускоро  сви ове вечере сећати као гозбе и желети је више од ичега.

Дремали смо у склоништу, напољу је било мирно и нестварно тихо. Ноћи су још биле доста хладне. Успели смо да пронађемо једну фуруницу и да је поставимо у склониште. Чункове смо извели напоље поред улаза. Морали смо пазити када пролазимо, да се неко не опече или да их не оборимо. Топлота која се ширила склони-штем нас је омамила па смо дремали. У неко доба се зачу неко кретање кроз шуму. Суве гранчице су пуцкетале под нечијом тежином. Неко се приближавао, не превише опрезно, као да је желео да га сви на положају чују. Неко наш, сигурно. Затим се могао разабрати неки разговор. Шарић зграби своју пушку и лагано изађе напоље.
- Где им је тај улаз, јеб`о их улаз?
- Друже мајоре, ја мислим да је овамо.
- Где, Будимире, где? И где ти је лампа?
- Заборавио сам да је понесем. Ево, овде морамо да ускочимо, у овај ров....
- Није ти то ров, Будимире, то је саобраћајница, веза између ровова и склоништа.
- То сам хтео рећи, друже мајоре, да ускочимо у саобраћајницу и онда њом право стижемо код капетана Јањића.
- `Ајд да видимо...
- СТОООЈ!!!– проломи се у ноћи и прекиде разговор двојице посетилаца.
- Стали смо, шта се дереш?
- Ко иде?
- Мајор Арнаут и курир – одговори Будимир.
- Лозинка?
- Телефон.
- Тетово. Напријед.
- Који си, не препознајем те у мраку? – упита Арнаут.
- Друже мајоре, питомац-разводник Шарић Мирослав – представи се.
- Води нас до твог командира, да не лутамо по шуми целу ноћ – нареди Арнаут.
- Разумијем.
Шарић ускочи у саобраћајницу, па се окрете да помогне мајору који одби помоћ. А онда је ускочио Буда. Како је доскочио тако је нешто пукло. Облак прашине се подигао у саобраћајници. Арнаут ишчупа пиштољ из футроле, Шарић репетира пушку спреман да запуца на нападача.

- Ко је пуцао? Ко је пуцао Шарићу? Будимире, ко је пуцао? –понављао је Арнаут.
- Ја нисам, друже мајоре – јавио се Шарић.
- Ја сам... У ствари нисам ја, пушка је сама опалила, не знам како – правдао се Буда.

У тренутку када је ускочио пушка је сама опалила. Да ли је некако закачио обарач или је попустила ударна игла, то нико не зна. Тане је пролетело на неколико цен-тиметара од Шарића и Арнаута и забило се у земљу.  И таман су открили да пуцањ није последица напада када се састави небо и земља. Кренуло је од положаја Деве-тог вода и проширило се на цео батаљон. Појединачни пуцњи паповки и снајпера су се стапали у рафале митраљеза и аутоматских пушки. Од мркле ноћи настаде дан. Тежак мирис барутних гасова се надвио изнад ровова. Трајало је то добрих десетак минута, а онда је постепено почело да престаје. Прво тамо одакле је и почело, а онда и код осталих. Када је најзад све утихнуло Арнаут се придиже и једино што је изустио беше:
- Будимире, идемо назад!
Они су у ствари кренули у обилазак положаја. Обишли су све осим последња два вода. Будимир је испалио тај метак и све покварио. После реакције коју је тај пуцањ произвео било је опасно и помислити на даљи обилазак.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

. . .

Онај део батаљона који није био на положају морао је на јутарњу смотру. Део командира је био ту, недостајао је само мајор па да почну. Чекање се одужило и у строју је завладала нервоза. После десетак минута су се на вратима појавили сви официри из команде. Без речи су пришли строју, неко је командовао: „МИРНО!“, Арнаут је само климнуо главом у знак одобравања и стао испред строја, онако како је то обично чинио када би хтео да се обрати. Његов израз лица нас је плашио. Увек би било нешто лоше речено када би такав изашао пред нас.  
- Малопре смо добили обавештење. Наш командант, пуковник Антуновић је јутрос преминуо од последица можданог удара. Сахрана ће бити сутра на гробљу у Сарајеву. Један наш вод ће, под командом капетана Велимировића, бити почасна јединица. Они ће се данас припремити и биће ослобођени свих осталих обавеза током дана.

У строју настаде тајац. Пуковник је био млад човек, ни педесет година није имао, живот је тек био пред њим. Иако је био неко кога смо се плашили све нас је потресла та вест. Било нам је жао тог човека који је изнад свега бринуо о нама. Знао је Туна да нас критикује, знао је да нас казни, знао је да буде строг али је знао и да нас заштити.
Претходне јесени, питомац из наше класе Јелић Саша је остао заборављен на „Пазарићу“. Потерала га природа и он истрча на задња врата. Док се олакшавао могао је само погледом да испрати аутобус који је већ излазио на капију. Командир вода, поручник Вуковић је нешто разговарао са возачем и није приметио да је Јелић изашао. Куд ће, шта ће, Јелић оде код команданта полигона, капетана Ракића. Јесте, то је исти капетан Ра-кић на чијем смо часу били првог априла. Осим што је био командант полигона повремено је предавао војну историју. Ракић га остави да преноћи ту па следећег јутра да се врати у Сарајево са возилом за доставу хране. Тако и беше, али када је стигао у Сарајево прво је налетео баш на пуковника.

- `Од`те `вамо, питомац! Гдје сте били? - позва га Туна.
- Друже пуковниче, мене су јуче заборавили на „Пазарићу“.
- Тко вас је заборавио, питомац?
- Поручник Вуковић, друже пуковниче.
- Поручник Вуковић!!! – повика пуковник када је на писти за постројавање угледао именованог.
- Извол`те, друже пуковниче!
- Јел` ово ваш питомац, Вуковићу?
- Јесте, друже пуковниче.
- А зашто сте га заборавили на „Пазарићу“?
- Овааај, друже пуковниче, ко ради тај и гријеши.
- А јел` ви Вуковићу хоћете да не радите? Питомац, слободни сте, а ти, Вуковићу, још ћемо ми разговарати о овоме касније. Слободни сте сада.

Знао је Туна да се изненада појави у касарни пре почетка радног времена, да га нико не види. Онда дође на јутарњу фискултуру, посматра из неког прикрајка и само чујеш његов глас:
- ОСТАВ!!! То није добро, питомац.
Појавио би се тада иза неког ћошка и лично би показао како се вежба правилно изводи.
- Вид`те, питомци, ако могу ја онда можете и ви ову вјежбу да радите правилно.

Он је одрастао у сиромашној породици. Зато је поштовао оно што има. Много пута је питомцима скретао пажњу да храну не треба бацати. Говорио би како сада бацамо, а доћи ће дан када је неће бити. Није био ни свестан колико је тај дан био близу.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Kuzma®]

РАТ ЈЕ ПОЧЕО

Зекино рањавање и Тунина смрт су били последњи догађаји који су се десили у миру. Ако се то миром мо-же звати.
Дошао је аутобус и одвезао почасни вод на сахрану. Вежбали су претходног дана као никада пре. Нису смели да се обрукају јер би тако обрукали и свог, сада покојног, команданта и целу школу.
Када су стигли на гробље тамо је већ била велика гужва. Неке униформисане и наоружане особе су биле присутне у тој маси света. Питомцима су и униформе и наоружање тих особа били непознати. Велимировић је вод одвео у страну, затим је отишао да пуковниковој породици изјави саучешће и да се јави да је јединица стигла, ради протокола. Тамо су већ биле и неке његове колеге. Угледао је земљака, капетана Симића.
- Где си, земо? Шта има?
- Боље не питај ништа. Зло и наопако, мој Вељо – одговори Симић и очима му показа да се помере негде где нико неће чути њихов разговор.
- Причај, шта се дешава? Каква је ово гужва овде? Какве су ово униформе, коме припадају? Што су наоружани? Ко им је то дозволио? – питања су се низала као на траци.
- Е, мој Вељо, све је отишло у пичку лепу материну. Ето тако. Има два дана како је дефинитивно пукло.
- Шта је пукло побогу, Симо? Ја сам са овим питомцима у „Пазарићу“ и оно што имамо информација то је на кашичицу. Готово да ништа не знамо. Слушамо мало радио али нам ништа није јасно. Дај, брате, ако нешто знаш причај.
- Видиш, ово ти је нека Територијална одбрана. Тако кажу, а носе униформе и оружје које та Територијална одбрана никада није имала. Знају то сви само се праве луди. Онај тамо високи са хеклером, тај им је неки командант. Сам се прогласио. Не знам како се зове али га зову Шибицар јер је до пре неки дан то радио.
- Ја видим да ми је познат, виђао сам га ту код „Моме и Узеира“.
- Ето. Веруј, земо, сваки део града има неког свог Шибицара. Ово је лудница, брате мој рођени. А сад оно најважније. Сви су формирали неке своје војске – Муслимани, Срби и Хрвати. И већ су почели да се туку. Негде је пре два дана био жесток пичвајз али још нисам сазнао где. Зато је ова гужва, сахрањују погинуле.
- Ма ко почео да се туче? Шта причаш побогу?
- Свако против свакога. Овде у граду хапсе људе, одводе их негде, нико не зна где тачно. И не хапси полиција него све неки овакви команданти, разни криминалци, комшија комшију. Милиција ћути, политичари ћуте, ми чекамо да нам неко нешто нареди. За ова два дана је било неколико убистава на сред улице, само зато што је овај или онај. Зло, мој Вељо, најгоре могуће зло. Да ти не причам шта сам све чуо и шта се прича, ово по свему подсећа на април четр`ес прве. Па ти види. Иначе, нас за сада нико не дира.
- Значи тако, Симо? Па куд послаше ову децу са мном?
- Е, и то да знаш, на готово свакој згради од пар спратова има снајпериста. Сигурно и нас сада неки посматра. Одакле им толико снајпера, Бога питај. Можда из `лијепе њихове`. Ми смо нешто већали да не буде почасне паљбе. Пусти у пичку материну пуцњаву са ћорцима, треба неко да погине због тога? Откуд знаш ко је овде слабих живаца и како ће да реагује. Потегне будала хеклер и побије ти ову дечурлију и шта онда? Једино ти остаје да се самоубијеш. Него ти, мој Вељо, памет у главу, сада нам је то најпотребније а ја ћу са породицом договорити да нема пуцања. Не бригај.

Симић беше већ стигао до капеле када се Велимировић пренуо из размишљања о ономе што је чуо. Одмах је кренуо ка воду који је и даље чекао на месту где их је оставио. Док се приближавао већ им је дао знак да се построје. Гледао је ка капели не би ли угледао Симића. Он се најзад појави и само подиже палац у знак потврде да је договорио обећано.
Сахрана је протекла без инцидената и без почасне паљбе. Многи `мутни` ликови су се све време врзмали по гробљу и пратили сваки потез једине званичне војске. Била је то игра нерава у којој срећом нико није подлегао притиску.
Када је церемонија завршена и када су питомци стигли до аутобуса сачекало их је непријатно изненађење. Неко је током сахране пробушио једну гуму на аутобусу и разбио једно стакло. Тај неко је видео војне таблице на аутобусу и да је возач отишао на сахрану па је из неких, само њему знаних разлога, своје фрустрације испољио на аутобусу.

Пошто је проблем са гумом решен аутобус је кренуо назад у „Пазарић“. У Хаџићима су на кратко застали да купе цигарете када им је пришао један пуковник у ратној униформи.
- Ко је овдје главни? – упитао је.
- Тренутно ја, друже пуковниче - јавио се Велимировић. Онда је препознао пуковника Ковачевића. – Зар ви нисте у пензији?
- Јесам, капетане, већ четири мјесеца сам у мировини, ал` не могу ти ја мировати, а спрема се рат. Мироваћу када буде мир. Одакле ви, капетане, у Хаџићима?
- Ми смо у „Пазарићу“, тамо је батаљон друге године средње...   
- Како друге године? Зар они нису евакуисани у Бео-град?
- Требало би, али... Треба и да живимо нормално па ево... Ено и прва година је још у Сарајеву. Кажу да је план сутра да их пребаце у Београд - одговори Велимировић. – Него, откуд ви у униформи?
- Не могу ти ја ово гледати и пошао сам да се ставим на располагање било којој јединици ЈНА. Мислио сам у Ремонтни Завод, најближи је, па нека ме они пошаљу гдје треба. А можда бих могао с вама у „Пазарић“? Јел` ми тамо Иван?
- Није, друже пуковниче, он је јуче умро, мождани удар. Ми се управо враћамо са сахране.
- Шта причаш то, капетане? Како је могуће то?
- Ех, све је могуће. Пођите са нама, испричаћу вам све успут.

Тако се нашим снага у „Пазарићу“ као добровољац прикључио пуковник Ковачевић. Он је био један од оних врсних официра који су свој посао имали у малом прсту. Човек од ауторитета кога су и подређени и надређени изузетно поштовали. Имао је сина, такође официра, поручника. Био је поносан на њега. Како и не би када су о њему и као човеку и као официру сви имали само речи хвале.
Пуковник као пензионер није имао право командовања али је његова саветодавна улога била вредна сувог злата. Зато су сви веровали да ће присуство таквог официра и, пре свега, човека бити корисно за све.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Аутобус је стао на паркинг код Наставног сервиса. Питомци су почели да излазе и да поред аутобуса формирају строј.

- Ко је заборавио пушку? – на вратим ја стајао возач и у руци држао аутоматску пушку.
Сви се погледаше, ником није недостајало оружје. Велимировић пође од једног до другог питомца проверавајући да ли је све од оружја на броју. Дошао је до краја строја и све је било ту.
- Аман, чија је ово пушка? – сада већ љутито упита.
Нико се није јавио.
- Да ми, друже капетане, некога нисмо заборавили, као оно кад је поручник Вуковић заборавио оног Јелића? – најзад из строја проговори Арсов Стевчо.

Велимировића нешто пресече:
- Један, два, три... – поче да броји, а хладан зној је већ осећао дуж кичме – ...двадесет осам, двадесет девет, двадесет девет... ГДЕ ЈЕ ТРИДЕСЕТИ КРВ МУ ЈЕБЕМ, ГДЕ ЈЕ?! Јесмо ли се пребројали на гробљу? Јел` било тридесет? Јесте. ПА ГДЕ ЈЕ САД?!
Грозничаво је размишљао шта је могло да се деси. Никако није могао да докучи како је до овога дошло. И што је више размишљао на ум су му долазиле свакакве слутње.
- Друже капетане – јавио се Един Имширагић.
- ШТА ЈЕ БИЛО?! АКО ИМАШ ДА МИ КАЖЕШ НЕШТО У ВЕЗИ ОВОГА РЕЦИ, ИНАЧЕ БОЉЕ ДА НИКО НЕ ПОМИСЛИ ДА БИЛО ШТА КАЖЕ!!! – био је бесан, тражио је само ту једну информацију и ништа га друго није интересовало.
- Друже капетане, нема Хасановића. Он је био са нама али је нестао када смо мјењали гуму. Дошао је до аутобуса, јер другачије није могао оставити пушку. Видио сам га и да је улазио, али није био једини. Он је из Сарај`ва и сигуран сам да је отишао кући.
- Јесте, Хасановић недостаје – зачу се жамор.
- Значи, побегао? Ти си сигуран у то?
- Друже капетане, када смо јуче одређени за почасни вод он ми је рекао нешто што сам тек сад разумио. Рекао ми је да је сада шанса. Ја сам га пит`о `каква шан-са?`, а он ми је рекао да ћу и сам сконтати ако имам памети. Јутрос ми је поново у аутобусу нешто говорио, али га нисам најбоље разумио. Шапутао је, а знате и сами како овај аутобус тандрче. Није ми хтио објаснити на шта мисли. Сигурно је мислио да и ја пођем са њим.
Велимировићу ништа друго није остало него да из-вести команду да је питомац Хасановић самовољно напустио јединицу. Тако је почело осипање батаљона.

[Kuzma®]

ЦИМЕР

У нашем склоништу је зазвонио пољски телефон, а осим курира то је била једина веза са командом. Оног дана када смо се сместили овде, дошли су неки везисти, развукли каблове и дали нам телефон као везу са командом. Тада је и Шарић, као курир и везиста, добио онај РУП-3 од кога није било користи. Богољуб подиже слушалицу.
- Даааа, Јањић овдје, извол`те шта треба?
- Питомац Мусић Алмир има посету на капији. Дошли су му родитељи – саопштио је глас са друге стране жице.
Бог је спустио слушалицу.
- Мусићу, имаш посјету доље на капији. `Ајд остави овдје оружје и опрему па трк да те стари и матер не чекају.
Мусић нас све погледа, спусти оружје у ћошак склоништа, скиде маску, фишеклије са муницијом, шлем...  Радио је то некако невољно, одуговлачио је са тим.
- `Ајде, болан, отиће ти старци кући док се ти распремиш – добаци му Шарић.
Мусић га погледа и изусти да нешто каже али се предомисли, лагано се окрете и изађе напоље. Док је  силазио низ Гробљанску косу пребирао је по својим мислима покушавајући да пронађе бар још један други разлог посете, поред оног који се сам одмах наметнуо. Раније је трком одлазио на капију када би му јавили за посету, али овог пута му се уопште није журило. Волео би, када стигне до капије да му било ко каже како су му родитељи отишли, да нису више могли да чекају. Волео би да му кажу да није посета за њега, да је неко погрешио име. Волео би... Свашта би волео, а зна и сигуран је у то да не би волео да напусти своје другаре.
Гледао је ка капији и видео неке особе у униформи, било је и неких, чини му се, цивила. Покушао је да међу њима препозна свог оца и мајку. Најзад је стигао, пришао им је, поздравио их. Мајка га је чврсто загрлила и дуго, дуго тај загрљај није попустио. Као да је свима хтела да стави до знања да га не да никоме. Баш никоме
она не да свог јединица.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Ушли су у собу за посете, дуго су били тамо. Вечера је давно прошла, а Алмир је са својим родитељима и даље био у соби за посете. Гужва испред капије се већ смањила. Били су то још неки родитељи који су дошли по своје синове. Да их врате кући. Неки од њих су се задржали само колико је требало да се обаве формалности, некима је требало мало више времена. Онда би се неки други аутомобил зауставио код капије и из њега би изашли родитељи неког другог питомца који би тражили свог сина.
И док су се на капији смењивали аутомобили разних регистрација један ауто је већ цео дан стајао на паркингу. Био је то голф тузланских таблица којим је дошао брачни пар Мусић – Осман и Надира.
Ми смо са положаја неколико пута звали у команду да питамо шта је са Мусићем али би одговор увек био исти:
- Има посету.
Ујутру смо сишли у касарну на доручак, Алмира нигде нисам видео. После доручка смо изашли на писту где смо требали очистити опрему и оружје. Онда се појавио, у цивилној одећи.
- Извину, цимеру, извини, молим те – пришао ми је и загрлио, сузе су му текле низ образе. – Све сам пробао да их одговорим, све, баш све... Морам, цимеру.... Морам ићи... Не могу против бáбе и мајке... Волио бих да останем, цимеру, волио бих да се све ово заврши и да наставимо даље, волио бих... Волио бих да знаш да те нисам преварио, да те нисам издао и да никада нећу то урадити, ово је само привремено, док се мало не смири, видјећемо се ми брзо... `Ајд тако, цимеру, остај ми здраво и видимо се. Озбиљно, видимо се ускоро.
Плакао је као киша док је покушавао да објасни шта се десило, да пронађе неко оправдање, да и мене и себе увери да ће се све брзо завршити и да ћемо се вратити у Сарајево као да ништа није било. Јецао је док се поздрављао са свима из вода, а на крају се опростио и од капетана Богољуба. Кренуо је ка пријавници где су га нестрпљиво чекали. На половини пута се још једном окренуо и махнуо.  
То је био последњи пут да сам га видео. О њему ништа нисам чуо све до пре неку годину. Док сам на интернету покушавао да га пронађем налетео сам случајно на једну вест сарајевског „Ослобођења“.  Све се уклапало, име и презиме, године, место... Мој цимер, Алмир Мусић је трагично изгубио живот. Али не било како, већ једино како је могао, херојски. Биле су неке поплаве, неко дете је упало у воду, Алмир је био најближи, скочио је, успео да дохвати и извуче то несрећно дете али се онда оклизнуо и упао у бујицу. Никог није било да њему помогне док га је вода носила. Тело су му пронашли наредног дана пар километара низводно.

[Kuzma®]

НЕЂО
(први део)

Тих дана је почело масовно напуштање нашег батаљона. Родитељи су долазили и одводили своје синове. „Нека је он мени код куће, да не мислим.“ Тако се отприлике сваки разговор са родитељима завршавао.
У првих неколико дана из сваког вода је отишло по неколико питомаца. И не само што су они отишли, и неке старешине са полигона су пошле истим путем па и оба академаца, они што су били у нашем батаљону као испомоћ.
Ми смо на полигону имали неке топове и хаубице који су довучени још из Задра, када се заратило у  Хр-ватској. Махер за ту артиљерију је био један капетан, неки Осман Рамић или Рамо Османовић. Тако некако, али мислим да је Осман. И он је отишао. Био је ту и неки капетан прве класе, пешадинац, али добар са минобацачима, неки Бајрић. И он је отишао. Тај је био к`о од брега одваљен. Мислим да је сам могао минобацач и два сандука мина да носи три дана и три ноћи и да се не умори. Са нама питомцима се увек шалио, ценим да је био добродушан, али ето, окрете се и оде на другу страну.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Пошто смо се све више осипали то смо некако мора-ли компензовати на положају. Ја сам, на пример, остао сам као болничар када ми је цимер отишао. Нисам добио замену за њега. У случају потребе ту је био Шарић. Под условом да не обавља курирске послове. На остатку положаја дошло је до велике промене. Уместо дванаесточасовних смена почели смо да будемо у двадесетчетворочасовним. Тако данас, па опет сутра, па прекосутра... Без замене. На положајима смо и спавали и јели. Тек повремено би мањи део био повучен до касарне на купање или на кратак предах али би се одмах потом враћали назад у ровове. Тада би наредна група отишла и тако док се сви не изређају.
И то купање није било како се обично замишља. Оно, легнеш у каду, топла вода, пена, па опустиш се уживаш, заборавиш када си ушао. То је био пусти сан. Купање у једној просториј са десет или двадесет голих вршњака. Онај што пушта воду викне: „ИДЕ ТОПЛА!“ и пусти топлу воду. Држи мало тако па затвори и виче: „САПУЊАЊЕ!“ или „ШАМПОН!“ и ми се трљамо сапуном. Онда викне: „ИСПИРАЊЕ!“  и пусти опет топлу воду. Ма тешко да спереш онај сапун или шампон, а вода већ затворена. Па ко стиг`о, стиг`о, нико те не пита.  А све укупно не траје више од пет минута. Е такво купање је било два пута у априлу и једном у мају. Ми који смо касније отишли у Сарајево нисмо у мају уопште имали могућност купања. Топле воде није било, струје није било, а ни могућности да некако загрејемо воду. Мало се плакнемо `ладном водом и то је све.

Поново је почела и киша, а таман смо се навикли на лепо време. Април је месец, хладно је подно Игмана. Киша често пада, `досади и Богу и народу`. Таман се сви обрадују да је стала, а она поново крене. У шуми пада и када свуда стане. Пада оно што се задржало на гранама, на лишћу. И снег је почињао. Заклони су пуни воде и блата. Униформе су мокре, чизме посебно. Нема резервних ветровки, блуза, панталона... Суши се на људима, повремено поред ватре. Кад ко може и кад ко стигне.

- Јоооој, државо, јооој све ти јебем, па зар нас није довољно изгинуло да сваких четр`ес-педесет година морамо да гинемо?! – дошло ми у једном тренутку да се мало олакшам.
- Шта је, Маринковићу, шта кукаш к`о сиња кукавица? – огласи се Бог. Дремао је на импровизованом кревету док је напољу лило као из кабла. - `Оћеш да идеш да замјениш неког у рову? А?
- Ма не, друже капетане, него ја то онако. Али стварно, како смо ми Балканци увек најпаметнији, а Швајцарци, на пример, глупи па не ратују? Како то? `Ајд шта нам је то фалило у једној држави па би сад сви да имају своју? Као да ће се неко усрећити тиме?
- Е, мој Маринковићу, како си ти залудан вечерас. Како ово, како оно? Лијепо, ето како, тако што нас будале изманипулишу и ми знамо то али им и даље вјерујемо. И још смо због тих будала спремни да закрвимо са братом, комшијом, кумом...
- Па што верујемо будалама?
- Зато што смо и сами будале, или смо мазохисти па уживамо у томе. Што нас више муче ми више уживамо. `Ајд, зајеби то, вријеме је за вечеру. Идите вас двојица донесите и подјелите.

[Kuzma®]

НЕЂО
(други део)

Шарић и ја устадосмо, направисмо кабанице од шаторских крила и полако се запутисмо у кухињу по следовање.
 
- Колико вас горе има? – упита водник Срнић управник кухиње.
- Чек мало, било нас је јуче двадесет осам, отишла су четворица, значи двадесет четири и Бог двадесет пети.
- Јес` сигуран?
- Јесам, друже водниче.
- Добро. Узми тринаест конзерви паштете, иде једна на двојицу, двадесет пет чаша јогурта и пет хлебова. Петина хлеба по човеку, исечен је па ви равномерно поделите. Јасно?
- Јасно, друже водниче.

Све смо то спаковали у мањерку и кренули назад на положај. Када кажу да је `као у тамном вилајету` нисам сигуран да је тамо мрачније него што је било те ноћи, без месеца и без звезда, по киши на Гробљанској коси. Нас двојицу је само мањерка, коју смо између себе но-сили, држала на окупу. Ми се нисмо видели иако је између нас било мање од једног метра.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

После  више  од  пола  сата успона, дошли смо до наших положаја и започели поделу. Ишли смо од рова до рова, кретали смо се опрезно како не бисмо упали у неку рупу, заклон, ров... Најмање нам је требало да неко на такав начин буде избачен из строја. Пошто смо завршили поделу вратили смо се у своје склониште да и ми вечерамо. Под светлошћу батеријске лампе смо видели да је хлеб који је остао за нас натопљен од кише током поделе.
- Е, јеби га. Мораћемо без `љеба – рече Бог.
- Изгледа да ће тако бити – сложио се и Шарић.

Завршили смо са вечером када Бог рече:
- `Ајде, Шарићу, ако си завршио иди до шуме и нађи неко добро дрво, криво, чворновато.
Шарић ме погледа као да је хтео питати где по овом кијамету и мраку да тражи. Слегнуо сам раменима не знајући шта бих рекао. Он узе лампу и изађе. Вратио се после пар минута носећи пар грана.
- Е, видиш то дрво? – показа Бог на једно – То, баш то, узми мало скрати... Преломи, јеби му матер, па ме удри по левој плећки.
-  Шта да радим?
- То што си чуо. Скрати некако тај комад, или не мораш ако ти не смета, и удри ми између леве плећке и кичме. Ту ме уби од бола.

Бог се окрете на стомак на свом импровизовнаом кревету чекајући да Шарић почне. Када се окренуо Шарић ме погледа па прошапута таман толико да га Бог не чује, а ја да му са усана прочитам шта је рекао:
- Је л` он нормалан? Како ћу? `Ај га ти удри?
- `Оћемо ли почињати вечерас? – упита Бог.
Шарић поче лагано да га удара оним дрветом али Бог није био задовољан.
- Рекао сам да удараш, а не да милујеш, ја се само са женама милујем. Удри, `љеб га јеб`о, или ти мене или ћу ја тебе.
Окрете се и стави јастук преко главе. Онда је у Шарићу нешто пукло. Почео је да удара на оно место колико је имао снаге. Ударао је изнова и изнова, гледао сам га у чуду док је Бог викао:
- Тако је, Шарићу, тако је, соколе, удри, само удри!
Изненада одјекну пуцањ, један, други, трећи... По други пут у неколико дана поче права баражна ватра из свих оружја.
- `Ајде, Шарићу, када си ме добро изударао добићеш награду. Изађи напоље и не враћај се док не испуцаш оквир минуције. Гађај Игман и немој случајно да си
промашио.
- Ви то озбиљно?
- Најозбиљније, човјече, ако заврше док ти изађеш награда пропада.
Шарић зграби аутоматску пушку и излети напоље. Гледао сам га из склоништа како пуца. А он је стиснуо обарач и није пуштао док последње зрно није излетело. Цев је прво била црна, затим црвена, а на крају је добила необично лепу плаву боју.
- Је л` сад у реду, Шарићу?
- Наравно, друже капетане.
- `Ајд онда замени оквир па идемо да видимо на кога смо то пуцали.

Како је почело тако је поново и престало. После неколико минута интензивне паљбе све се утишало. Богољуб и Шарић су пошли у обилазак. Лагано и опрезно су прилазили сваком рову и проверавили да ли је све у реду. Скроз на десном крилу су затекли Неђу Лекића који је чашом јогурта гађао неки дирек и избезумљено викао:

- Не овамо, мајку вам јебем!!! Не овамо!!! НЕ, НЕ... Оставите ме на миру!!!

Онда је чуо кораке иза себе, нагло се окренуо и почео да баца камење и земљу ка Богољубу и Шарићу. Богољуб се на то није обазирао, наставио је даље ка њему. Пришао му је али овај је и даље викао и ридао. Није могао да престане. У мраку је нешто видео, ко зна шта је помислио. Почео је да пуца, а када је испуцао сву муницију почео је тог `непријатеља` да гађа јогуртом, камењем, земљом... Свиме што му је пало под руку.

- Неђо, сине, шта је било? Смири се, Неђо – говорио му је Богољуб, али овај је гледао неки чудним погледом.
Гледао је кроз њега негде у мрак. Био је у стању шо-ка. Богољубу је било јасно да ово мора да уради за Недељково добро. Мало се одмакао и ударио му шамар. А онда га је очински привио на груди. Недељко је престао да виче и још неко време је тихо јецао и дрхтао. Када је престао довели су га у склониште да одмори и опусти се.

Стрес је почео да узима данак. Била је то дуга, дуга ноћ за све. Једна од многих које ће тек доћи.

[Kuzma®]

О БОГУ (оном нашем)
(први део)

- Друже капетане... – готово шапатом смо дозивали уснулог Богољуба. Шарићу и мени после пуцњаве сан није хтео на очи за разлику од нашег шефа.
Почело је да се раздањује, кроз измаглицу се нази-рало село и објекти на полигону. Игман се још није ви-део.
- Шта је сад? Гдје гори?
- Доље код водовода стоје два цивила, немамо појма одакле су се створили. Шта да радимо?
- Пушке у шаке па привести, шта друго?
Нас двојица пођосмо када нас Бог заустави.
- Стан`те, идем и ја.
Брзо смо стигли на домак водовода и видели те две особе како и даље ту стоје. Нешто су се домунђавали и само додатно изазивали сумњу.Богољуб нам показа да их опколимо са три стране. Тачније, нас двојица је требало да се померимо мало лево и десно и останемо сакривени како бисмо имали преглед ситуације и могли да реагујемо ако га нападну. А он је слободно наставио ка њима.

- Добро јутро, добри људи! Откуд ви зором раном?
- Бог ти помо`го, капетане, ако се добро сјећам чинова – проговори онај ситнији па одмах пређе на ствар, - мука нас натјерала да дођемо. Треба нам помоћ, ако нам  можете  помоћи. Армија је до сад увјек помагла сиротињи као што смо ми.
- Реци, какава је мука. Ако не могу ја помоћ` можда знам ко може.
- Капетане, ми смо дошли из Ферхатлија. Ово је једини пут којим можемо доћи и то само овако по мраку да нас неко не види. Од како је почео овај белај ми не можемо ни до трговине, ни до љекара, нигдје, мој капетане. Дошли смо да молимо за мало хране, било шта, ми више немамо ништа. Зима је била дуга, а овоме се нико није надао. Или да нам помогнете или да помремо сви до једног. Ми други излаз немамо.
- Стани мало, чекај, човјече... Ко вам не да до трговине, до љекара...?
- Јусуф  неки, из Хаџића, дошао у  село и  довео  неке момке, дао им униформе и оружје и сад је он власт. Турили неке барикаде, траже дозволу да нас пусте. А ту дозволу он издаје али тражи паре, злато... не бира. Ма дали би али одакле кад смо сиротиња. „Кад немате“, вели Јусуф, „онда сједите ту гдје сте. Можда се сјетите гдје сте сакрили.“ Исто тако према свима, свеједно јеси л` Илија или Алија.

- Који Јусуф? Који је он фактор?
- Велим ти да је из Хаџића, био је тамо полицајац него прошле године тук`о неког момка, око му истјерао па су онда и њега истјерали из полиције. Требало му се судити ал` сад од тога нема ништа. Он је рођен у Ферхатлијама, није  га било  два`ес  година, сад се сјетио да му је ту кућа рахметли бáбе и матере.
- И шта раде?
- Иду по селу, неки ред заводе као да су полиција. Сумњамо да су они прекјуче негдје одвели Јову.
- Ког Јову?
- Јово је мој брат, прекјуче пош`о до села. Вели, људи смо знамо се од кад је свијета и вијека, рећи ћу им да нам треба мало робе из трговине, па не можемо овдје сједети и гладовати. Још се није вратио. Само су га они негдје одвели. Нема ко други. Није Јово дериште па да буде неодговоран. Да су му нашкодили вјероватно би се то до сада знало.
Богољуб је слушао, испитивао до детаља и наизглед се чудио, знао је он одлично шта се већ дуже време де-шава, не само у нашој близини него и мало шире. Имао је неке изворе које ја и Шарић нисмо могли да доку-чимо. Одакле су му стизале информације, а са њим смо били нон-стоп, то нам је остало мистерија. Када је довољно сазнао, махнуо је руком да му приђемо. Наредио нам је да посетиоце одведемо до Команде и да тамо испричају све што су и њему рекли, па како `они доље`одлуче.

Нама двојици је чак пријало да мало сиђемо у `цивилизацију`. Тако смо почели да зовемо касарну у коју смо све ређе ишли. Не рачунам ту одласке по храну када смо морали одмах да се вратимо и још све то да теглимо узбрдо. Тада није било времена ни за шта друго.

Ушли смо у Команду па на спрат у канцеларију, ону у којој је раније био Туна. Тамо смо затекли новог команданта Јовића, Арнаута и капетана Ракића који је командовао сталним саставом полигона. Ушао сам унутра, а Шарић је са оном двојицом остао на ходнику да саче-ка дозволу да их уведе. Објаснио сам ко сам, одакле и због чега сам дошао.
- Добро је, Маринковићу, знамо, већ нам је твој капетан јавио. Нека уђу – прекиде ме Арнаут.
- Разумем – окретох се и дођох до врата. Када сам их отворио, показах Шарићу да сва тројица уђу.
- Ви, питомци, сте слободни, прошетајте мало док ми обавимо разговор. Јавите се Будимиру где сте, да вас нађе када завршимо – рече Јовић, а нас двојица то једва дочекасмо.
Не размишљајући ни секунде отрчали смо до кантине. Имали смо још нешто новца и ваљало је искорис-тити прилику да купимо цигарета и попијемо пиво. Тих двадесетак минута проведених на клупи испред кантине беху најлепши тренуци још од последњег одласка кући. Сунце нас је већ увелико обасјало па је право уживање било попити по једно „Сарајевско“ и смазати наполи-танке са лимуном. Раније смо те наполитанке добијали за маренду, али овде тога нема. Нисмо знали зашто, али смо приметили да је подела маренде престала оног дана када је почео рат.
Купили смо и по неколико кутија сарајевског бонда и Дрине да се нађе. Купићемо поново када следећи пут сиђемо. Тако смо рачунали, али рачун некада не испадне тачан.
- Зове вас Арнаут – рече курир Буда када нас је угле-дао испред кантине. Заједно смо пожурили ка команди, међутим, и Арнаут и остали су већ били испред. Ту су била и она два мештанина и „Пинцгауер“. На сувозач-ком седишту је био старији водник Чолић, позади беше и доктор. Одлучили су и њега да пошаљу да прегледа пар мештана који су се жалили на здравствене про-блеме.
- `Ајде  ускачите, да  вас  повеземо до горе – рече Чолић – Ту вам је и следовање за доручак. Нико није дошао по то.
Тек тада смо се сетили да нисмо ишли по доручак, али је невероватно да Бог никог другог није послао. Мора да је заборавио, констатовали смо.
„Пинц“ је стао на раскрсници код гробља. Изашао је Чолић.
- `Ајде, ајде шта чекате, који курац? Испадај напоље. Е, тако, омладино. `Ватај ту мањерку, то вам је за доручак... Не дирај то, то ти нисам рекао, то је за овај народ што гладује. Не може неко да се разбацује, а неко да нема ништа.
У „Пинцу“ је било неколико кутија конзервиране хране, било је и нешто брашна, макарона, пиринча, пасуља... Команда је одлучила да из резерве хране помогне тих петнаестак мештана Ферхатлија, готово потпуно одсечених од света. Одлучили су да им то одвезу  јер `војску нико не дира и нема ни разлога за то`. Исто тако је закључено да хране имамо довољно, да снабдевање из Сарајева функционише и да ће ускоро ово лудило бити заустављено, а да ћемо се ми вратити редовним активностима.
Тако смо другима помогли, а себи несвесно одмогли. Видећеш касније зашто то кажем. Они сељаци више нису долазили и никада нисмо сазнали шта је са њима било после нашег сусрета. Ни о њима ни о Јовиној судбини. 

[Kuzma®]

О БОГУ (оном нашем)
(други део)

Април је полако улазио у своју завршницу, а ми смо и даље били у рововима. Повремено би током вечери и ноћи неко поново опалио метак или рафал и онда би као по команди сви почели да пуцају. Командири би трчали од једног до другог рова и наређивали да се прекине са ватром јер нас нико не напада. Та пуцњава би у ствари била последица психичког оптерећења. Па не можеш очекивати да тако младе и још незреле особе другачије реагују. Страх, стрес и младост су чинили оно што се већ десило Неђу Лекићу који је пуцао на непријатеља кога је само он у том тренутку видео. Није Неђо био једини али је остао у мом сећању јер сам својим очима видео тај његов страх.

Негде почетком последње трећине априла на наш положај дође поручник Јанез.

 - Бок, дечки, как` сте ми? – упита са улаза, па кад не доби одговор настави - Кај је сад, ми не разговарамо?

- Зашто не бисмо разговарали, друже поручниче, него смо мало изненађени откуд ви? – прозборих некако, изненађен његовом појавом.

- Капетан вам је отишао до Сарајева, па смо договорили да га замјеним док се не врати. Доћи ће он послије подне.

Онда смо се сетили да је Богољуб, онако успут, помињао како би првом приликом искористио одлазак неког возила до Сарајева, да оде и обиђе породицу. Хтео је да види шта је са њима, да се увери да су безбедни па да се врати. Тада су наша војна возила ишла слободно. На путу је било пуно барикада али је војску свако пропуштао.
 Јанез је био логична замена, био нам је командир годину дана и познавао је сваког од нас. Када је дошао у наше склониште Шарића умало није стрефила срчка. Ако се неко у батаљону није `мирисао` онда су то били Шарић и Јанез. И тако је било од почетка школовања и никада се тај однос није променио.
- Друже поручниче, могу ли нешто да питам? – проговори најзад Шарић.
- Питај, али да није безобразно – хтеде Јанез да буде духовит.
- Могу ли ја данас да добијем замјену? Хтио сам сићи до касарне, истуширати се ако буде могуће. Нисам се туширао, па има можда десет дана.
- Како ниси? Па зар није прије два дана било за ваш вод?
- Јесте, али када смо ми били на реду нестало је топле воде. Неки су се туширали хладном. Ја нисам смио, увјек ме неки вирус нападне после хладне воде. Онда ми треба неколико дана да се вратим у нормалу, а за то вријеме само температура и пролив.
- Добро, Шарићу, иди доље. Јави се Чолићу, а ја ћу га звати да ти обезбједи купање.

Остадох са  Јанезом  сам  у  нашем  склоништу. Дуго смо  ћутали. Нисмо  имали  никакву  тему  о којој бисмо рзговарали. А и како бисмо када би наш разговор, од када се знамо, увек био војнички, он нешто нареди ја одговорим са `разумем` и тако у круг. Зато смо сада седели у тишини и свако са својим мислима. Изненада, он прекиде ту тишину.
- Ти си, Маринковићу, из Србије, које оно мјесто беше?
- Једно село код Београда, педесетак километара ју-жно. Мало је то село.
- Шта има тамо у том селу, у твом крају?
- Има рудник угља, највећи у Југославији. И ништа више.
- Па како си ти завршио овдје, а не у руднику?
- Ех, како? Сећате се када је пре десетак година Ирак ратовао са Ираном? Тада сам ја имао можда шест година и за рођендан сам добио један тенк. Играчку, не прави. Али тада су на телевизији у Дневнику приказивали снимке из Ирака, па је било и тенкова на тим снимцима. Ја сам то гледао и био фасциниран том силом. И тако сам пре поласка у основну школу био сигуран да је војни позив права ствар за мене.
- А родитељи? Шта су они рекли на то?
- Испочетка су мислили да је то пролазно, као кијавица на пример, а онда када су видели да је озбиљно нису хтели да утичу на мој избор. Нису хтели ни да ме одговарају од тога ни да ме наговарају. Ја сам онда конкурисао и ето, примили ме овде.

Тако се десило чудо да смо Јанез и ја повели један обичан неформалан разговор. Први пут за годину и по дана.
Било је време ручку. Већ неко време су нам ручак довозили. Дошли би „Пинцом“ до водовода, а ми бисмо ту сачекали и преузели следовање. За доручак и вечеру и даље смо ишли пешке. Шарић је био одсутан па сам све морао сам урадити. Рекох то Јанезу и он климну главом у знак одобравања. Са ручком је стигао и Шарић па сам непланирано ипак имао помоћ.

- Данас нема хлеба, двопек је да знате и ту вам је и вечера. Месни нарезак на двојицу и-и-и... и двопек – рече водник Срнић када смо преузели следовање.
- Мањерке ћете морати да вратите до вечерас – добаци нам док је „Пинц“ кретао као Осмом воду.

Док смо кроз шуму носили мањерке Шарић проговори:
- Матори, рећи ћу ти нешто у повјерењу, само ти и ја то знамо и нико више. Бар за сада. Прво је да се Бог неће вратити. Он је отишао својој кући у Херцеговину. Њему породица није у Сарајеву већ десетак дана, тако да је ово само фол да је отишао да их обиђе. Друго, из Сарајева већ два дана није стизала храна. Зато и нема хљеба, а нема ни брашна да се замјеси. Чуо сам да је прекјуче тамић пошао из Сарајева и да је негдје успут заустављен на некој барикади. Возача и пратиоца извукли, тукли, узели им оружје, покупили ону храну. Тамић хтјели да запале па се предомислили, само му разбили сва стакла и онда ове несрећнике пустили да се врате назад.
- А јеботе, је л` ти то озбиљно?
- Најозбиљније. И шути, не говори никоме. Боље је. А за Бога ће ионако видјети да се не враћа па ћемо нешто смислити.

Наставили смо без речи. Док смо делили следовања размишљао сам о Богољубу. Био је строг, али правичан командир и то је ваљда оно због чега смо га се истовремено и бојали и волели. Неправду и разне глупости није могао да трпи и на њих би плануо као шибица. Свеједно је било да ли је то питомац или неко од колега. Имали смо прилику да се лично уверимо у то брзо пошто нам је дошао за командира.

Ууу, то је било за причу. Знаш кад дође децембар, падне снег, па удари минус, а одозго са планина дуне ветар? Е, такав је дан био. Један од ретких када нисмо имали јутарњу фискултуру, баш због таквог времена. После доручка смо се вратили у наш објеката јер постројавање на писти није било могуће. Требали смо да узмемо школске торбе и да идемо директно у кабинете.

Долазимо у просторије, а још споља се чује нека галама.
- Јебаћу ти матер за ово кад тад! – брундао је први глас.
- Поведи рачуна шта причаш, и за то те могу пријавити – говорио је неки пискутав гласић.
- Ма, згазићу те на сред писте к`о ФАП жабу. Пичкетино једна, далеко си ти од човјека. Сад си срећан, вјерујем? Јеси л` срећан? Ђубре једно.
На ходнику су били Богољуб и Мандолина.
- Немој пред питомцима, Јањићу.
- Шта немој, шта ти мени немој... Нека виде какво си ђубре.
Стајали смо, мало је рећи, шокирани оним што видимо. Нисмо веровали да је тако нешто могуће међу нашим официрима. Ма, не само међу њима него нисмо веровали да је у целој војсци тако нешто могуће. Касније смо сазнали узрок те свађе. Игром случаја, једне ноћи док смо били на положају некако смо дошли до тога па нам је Бог лично испричао неке детаље.
- Мандолина је тада, колико ме сјећање служи, код нас био на испомоћи. Дај човјеку власт па ћеш видјети какав је, каже једна мудрост. А та мудрост као да је настала због Мандолине. Тог дана је он био на неком положају, да ли је био дежурни официр или тако нешто, сада се више не сјећам. Свакако је био неко велико мудо, нека власт. Док сте били на доручку он је из питомачког ресторана свратио до канцеларије. Одмах поред је била и моја. Неки му ђаво није дао мира да оде у своју канцеларију већ је бануо код мене. И, јеби га, затекао ме како спавам за радним столом. Одмах је почео да вришти како ће ме пријавити команданту, како ће ово како оно. Знам ја да на послу нема спавања али знам и да није то такав пропуст да би ме колега из сусједне канцеларије пријавио. Прво сам покушао на фин и културан начин да му објасним шта се десило али њега то није интересовало - причао је Бог тада, док смо ми упијали сваку реч. Имали смо привилегију да о томе прича баш он, само Шарићу и мени.
Богољуб је претходну ноћ провео у Хитној служби. Дете му је имало високу температуру, супруга такође. У стан се вратио пред зору, таман је дремнуо мало у фотељи када је сат зазвонио. Онда нов малер, његов стојадин није хтео да упали. Купио га је по завршетку Војне академије и лепо му је служио, али у последње време је почео да зеза. Сад ово, сад оно, а тог јутра је на ред дошао и акумулатор. Закључао је кола и пошао пешке на посао. Стигао је готово промрзао, сео у топлу канцеларију и, као и сваку живу душу, њега је та топлота омамила и глава му је клонула на сто. Следеће чега се сећао је Мандолина и његово вриштање.
- Ма, ко ти јебе матер – рече Богољуб и залупи врата канцеларије. Мандолина је остао на ходнику бесан што му се неко супротставио. Еј, њему се неко супротставио и то пред питомцима.
- Знате, - причао нам је - да нисте ви питомци наишли тад ја би` сад био у затвору. Ето кол`ко ми је требало да га посадим у онај бетон.
 
Због присуства нас питомаца и других старешина успео је да са уздржи да га не одробија, али му је рекао свашта. После тог догађаја њих двојица никада нису комуницирали, осим по службеној дужности и то само најнеопходније. Ни реч више од тога.

Завршили смо поделу следовања па смо пожурили  да вратимо и мањерке како бисмо скокнули до кантине пре затварања. Кад ми тамо, а оно међутим. Баш тако је било, ми тамо, а кантина затворена иако лепо пише да је радно време до петнаест ха. Као за инат нигде никог у том тренутку да питамо. `Можда је Ибро само изашао, можда ће се вратити па да сачекамо?` Чекали смо неколико минута и како се нико није појавио пођосмо до амбуланте. Они су најближи па ће сигурно знати.  У амбуланти беше само возач. Листао је неки стари часопис и убијао се од досаде.

- Шта треба? Доца није ту – процеди невољно.
- Само да питамо знаш ли што не ради кантина?
- Је л` ви у шуми живите па не знате да Ибро јутрос није дошао, оставио поруку да више неће долазити.
- Па, може се рећи да већ неко вријеме живимо у шуми, прика мој, може се рећи. Значи што смо пушили, пушили смо, прц бато.

А и те цигарете, то је нама било забрањено у прве две године. Ма због тога је могло да се лети из школе ако те ухвате. Могло се десити у граду са цигаретом да те сретне командир и да наредни да идеш на рапорт. Казна се подразумевала. Забрањен је био и алкохол. Таман посла да ти у кантини продају пиво. Онда смо се крили да бисмо запалили по једну. Ја сам прву цигарету запалио на наговор у првој години. Били смо у граду и десило се. После сам, бојећи се казне, просечно попушио једну или две цигарете месечно. Пусте нас кући, а ја сам, као и већина, путовао возом, на станици купим кутију цигарета, до Београда једну запалим и тамо чим сиђем са воза оне остале бацам у канту за смеће, да случајно моји код куће не открију. Касније ћу ти испричати и како су сазнали.
Оног дана кад се Зека Ћорак упуцао, на постројавању за ручак пред строј је изашао пуковник Туна и скоро свечано рекао да се више не кријемо и да од тог тренутка можемо слободно да пушимо. Рекао је да више ни један питомац неће бити кажњен. А онда је извадио своје цигарете и понудио нам. Била је то његова последња одлука, неколико сати касније је имамо мождани удар после ког се више није пробудио.

[Kuzma®]

БУС ЗА САРАЈЕВО
(први део)

Стигао је и последњи дан априла. У „Пазарићу“ смо били тачно месец дана, од тога само прва три ван ро-вова. Из мог вода од тридесет два питомца седморицу су одвели родитељи. Слично је било и код других. Још двојица су побегла у два дана, тачније две ноћи. И оба са оружјем. Отишао је и Бог. Њега је два дана мењао Цесарец па је дошао Велимировић.
Кантина је престала са радом, трпезарија још и ра-није. Једино што ради је кухиња. Тамо се спрема храна која се онда носи на положаје. Имали смо и два-три пу-та организовано купање, кад је било топле воде. Причао сам ти већ како је то изгледало. Али хлеба ни за лек, недељу дана само двопек. Тек тада је почело да се прича оно што ми је Шарић неколико дана раније рекао, како из Сарајева следовање уопште не стиже и не зна се када ће.
Седимо тако испред склоништа наш нови командир Велимировић, од милоште Веља, Шарић и ја. `Ватамо зјале`. Шарић и ја делимо једну цигарету да би нам дуже трајале. Нема више где да се купи. Кантина не ради, а у село се не може. Свако је са неким својим мислима. Нашли смо неки транзистор, срећом имао је и батерију, ону од девет волти. Чак смо пре неки дан ухватили неке вести, јављају да је проглашена СР Југославија.
- Шта значи оно СР? – питао је неко из рова.
- Социјалистичка – добаци неко из другог.
- Ма, каква бе, социјалистичка, ја мислим да је то Српска Република Југославија – умеша се трећи глас. Био је то Бане Тасић.
- Де, болан, не лупај. Како може бити српска ако не живе само Срби тамо? – огласи се Беговић.
- Што га знам? – слеже раменима Бане – социјалистичка неје сигурно, ако неје српска онда не знам к`ква је.

Онда смо хватали следеће вести да бисмо чули значење. Рекли су да је то Савезна Република. Рекли су и да ЈНА мења име и зове се Војска Југославије. Још једна војска. Колико их више има нико и не зна. Сваки сокак има свог команданта који има неку војску. Ето, ту где смо ми има Јусуф неку војску, па имају неки територијалци, па имају неки зајебаних назива, неке „Змије“, неке „Фоке“ и „Бесне глисте“, ваљда. Онда, имају имена по капама које носе. „Шарене беретке“ то су ваљда неки сликари, француски, они носе беретке. „Плави шлемови“, то су они што су дошли да нам не дају да се бијемо, а од како су дошли оно све горе. Па имају и неке шеширџије, заборавио сам  које беше боје. Тотална лудница. И свако са сваким и свако против сваког. Нигде то нема, само код нас.
Тако смо констатовали да се више не зовемо онако како се зовемо него, пак, другачије. И не бисмо ни знали да нам не беше транзистора. И рекли су, то сам могао заборавити, рекли су да ће све јединице бивше ЈНА, а сада Војске Југославије, бити дислоциране на територију СР Југославије. Обећали су до деветнаестог маја.
 
- Ситнооо, нула-један-девет! – дрекнуо је Ђока Македонац када је чуо датум.
- Мање, Ђоко, мање бе, па ми ли ће смо последњи? –добаци Бане.

   Вест се проширила и сви су мало живнули у уверењу да ћемо за највише двадесет дана бити код својих кућа. Тако смо, као што рекох, нас тројица седели испред склоништа, уживали смо на пролећном сунцу када нас је прекинуло звоно пољског телефона. Шарић, који је био најближи, уђе да се јави.
- Друже капетан, Вас траже – позва Велимировића.

Веља невољно устаде и уђе у склониште. Разговор је био кратак те брзо изађе напоље.
- Ти, Маринковићу, Лекић и Беговић узмите сву своју опрему. Идете назад у Сарајево. Доле се јавите поручнику Лазаревићу, он вас води. И поведите оног несрећног Саву, што му је нокат урастао. Овде нам такав ниште  не  вреди,  нека га тамо погледају и поправе ако могу. `Ајд, Шарићу, иди доведи Лекића и Беговића.

- Друже капетане, а зашто идемо у Сарајево? Зна ли се шта?
- Иду по тројица из сваког вода, тамо ћете спаковати целу школу, наш батаљон и личне ствари свих питома-ца. Пакује се за селидбу.
- Оп, оп, оп! – не могаде Лекић да се уздржи – Значи баш је ситнооооо.
- Полако, сине, немој журити, ко зна шта у овој лудници може још да се деси.

Поздравили  смо  се са  свима и упутили  ка касарни. Тамо су већ своју опрему паковали и питомци из других водова који иду са нама. Брзо смо то завршили, најбрже могуће. Штета што тада није било неко оцењивање. Аутобус је већ био спреман. Уместо стакла разбијеног током Тунине сахране био је неки најлон, залепљен селотејп траком. Када су се вратили са сахране аутобус и возач су остали код нас. Он није смео сам да се врати у Центар, после бушења гуме и разбијања стакла страховао је шта би могло бити следеће. Поручник је нешто разговарао са њим. Како је ко долазио поручник би показао на бункере где смо требали оставити транспортне вреће и школске торбе. Потом бисмо без чекања заузели место у аутобусу.
Када се више нико није појавио, уђоше и поручник и возач. Поручник је извадио неки папир и почео да нас прозива. Када је установио да су сви са списка у аутобусу потапша шофера по рамену.
- Па да кренемо?
- Да кренемо – одговори возач.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Kuzma®]

БУС ЗА САРАЈЕВО
(други део)

Кроз прозоре смо последњи пут гледали ПРЦ „Пазарић“. Наши другови из батаљона су нам махали, а ми им истом мером узвраћали. Када смо изашли на главни пут полигон остаде из нас. Док је аутобус грабио према Сарајеву ми смо посматрали околину покушавајући да видимо призоре рата. Онакве какве смо виђали у филмовима и како смо у својим главама замишљали. Није их било.
Прва барикада, аутобус успори, а наоружана особа само показа да продужи даље. Исто тако и на наредним барикадама. Војска може слободно да прође. Питам се зашто онда не може и возило са храном, али не могу да пронађем рационалан одговор.
Што смо ближи граду то је више оних призора које смо тражили погледом. Изрешетане фасаде, запаљене куће, уништени аутомобили... Стижемо пред главну капију, аутобус се зауставља. Гледамо како војници померају препреке и мине. Брзо то раде и после месец дана улазимо у нашу матичну касарну. Док смо чекали да уђемо, поред нас прође бели оклопни транспортер. Велика ознака УН на њему и митраљез. Војник са плавим шлемом стоји спреман да запуца, ако затреба. Гледамо нашу касарну. На прозорима џакови са песком, понегде вири цев неког оружја. На кругу тек понеко прође. Нема шетања већ претрчавање од ћошка до ћошка. И сви носе шлемове.
Аутобус се зауставља испред нашег објекта. На истом месту је био првог априла када смо ушли у њега.
- Излазите опрезно, без сувишног кретања узимате своје ствари и најкраћим путем улазите у објекат. Снајпериста има свуда и повремено неки метак опале ка нама – говори нам поручник.
Излазимо један по један. Објекат нас заклања са једне, аутобус са друге стране. Свако узима торбе које дохвати и уноси у ходник. У ходнику је безбедније па тамо тражимо своје. Одлазимо затим у своје собе. Лежем на нормалан кревет, онако у униформи. Пре рата бих за то `попио` дисциплинску казну. Сада никог није брига. Ус-тајем, отварам ормар, све је како сам оставио. Полако почиње да се осећа онај мирис устајалог. Осећа се у целом објекту, у свакој соби. Ко још мари за то? Једино важно је да крећемо са селидбом.

- Ајдееее, сви на ходник! – позива поручник док његов глас одјекује празним објектом.

Из полумрака избише две силуете, препознајемо капетана прве класе Милутина Рајковића. Мало пре нашег одласка у „Пазарић“ он је дошао за заменика Арнауту. Оног дана када смо отишли он није радио. Када је дошао сутрадан на посао надлежни су одлучили да је потребнији у Центру него у батаљону и тако је он остао ту. Други је неки потпуковник, нико од нас му не зна име иако смо га повремено сретали на кругу.

- Ја сам потпуковник Видас и тренутно вршим дужност команданта школе – одмах се представио.

Он и Рајковић су наизменично објашњавали због чега смо враћени у Центар, шта нам је задатак, каква ће бити организација рада и гомилу других информација. И обавезно упозорење како се кретати по објекту и кругу због снајпериста.
Онда смо сазнали да је прва година пре две недеље евакуисана у Београд. Авионом са Бутмира. Сазнали смо и да се на касарну с времена на време отвара пушчана ватра, али да још нико, срећом, није погођен. И најважније је да ми никако нећемо бити распоређени као одбрана касарне. За нас су предвиђене неке друге обавезе. Неко ће бити курир, неко дежурати поред телефона или помагати у кухињи. А сви бисмо били резерва, за не дај Боже.

Већ тог поподнева смо почели. Док су једни паковали документацију школе, други су то радили са батаљонском. Остали су ишли по собама својих водова и из ормара вадили питомачке ствари, обележавали их и паковали у транспортне вреће добијене из магацина. Онда би поново на врећи написали име власника садржаја.
Посао смо прекинули ради вечере коју смо имали у питомачком ресторану. Поново на линији за поделу хране, комплетан оброк, хлеб... Хлеб смо тада поново окусили, први пут после десетак дана `двопековања`.
 
Неђо и Саво су после вечере тумарали по објекту и негде ископаше телевизор. Чак су и антену нашли. Нас четворица из Деветог вода смо заједно у соби, поставили смо телевизор и укључили га. Ради. Иду вести и снимци разарања, па онда мало забаве. На музичку подлогу иду исти снимци само лепо монтирани да се укло-пе у песму.
 
- Ма гаси та свјетла, `љеб га јеб`о! – виче на ходнику Рајковић. – У рату смо, немојте се зајабевати с тим. `Оћете да вам пошаљу ракету кроз прозор?

Само у мокром чвору остаде упаљена једна сијалица која је кроз врата дискретно бацала своју светлост на ходник.
Целе ноћи је пуцало на све стране. Сад ближе, сад негде у даљини. Негде заштекће рафал, па одмах потом уследи експлозија. После ње настане тишина све док се брзо поново не огласи нека пушка. И тако целу ноћ. У нашој соби нико није могао због тога да спава. У мраку смо причали о свему и свачему. Причали смо о томе шта ћемо да радимо када ово прође, присећали се разних догађаја током школовања, причали вицеве и тек пред зору нас је сан савладао.