Центар - роман

[Kuzma®]

БУС ЗА САРАЈЕВО
(трећи део)

- УСТАЈ ВОЈСКО!!! – галамио је на ходнику дежурни ове наше нове формације.

За првог дежурног је одређен Саша Белошевић. Мачванин, најбољи математичар у класи. Тај је рачунао брже од дигитрона. Без грешке.
Постројавање у ходнику, доручак па наставак паковања. До подне је већ све било готово. Напољу повремено одјекне по неки пуцањ, неко се тргне на тај звук, већина не. Чудо је то како смо брзо огулали. За једну ноћ.
Пошто смо завршили посао добили смо слободно до ручка. На пустом ходнику сретнем поручника Лазаревића.
- Друже поручниче, данас је Први мај.
- Шта с тим? Да ниси хтео на уранак?
- Нисам, него контам да ли ће бити плата?
- Среће ти, шта ти толико запело да ти треба плата?
- Па хтео сам да купим цигарете.
- А где, јадо, да купиш када нигде нема?
`То ти мислиш да нема`, хтедох рећи па се предомислих. Поручник се ухвати за џеп и извади сав новац који је имао.
- Ево, купи и себи и мени ако негде има.

Зграбих онај новац и пођох ка кантини. Малопре сам чуо да тамо има цигарета. Стигох до кантине и једино што сам могао то је да пољубим врата. Била је затворена. Прошло радно време, замисли. Рат је али радно време се мора поштовати. Сетим се да има трафика тамо код интенданата. Дођем тамо, а оно од трафике остала само деформисана конструкција. Артиљерци премештали своје самохотке по касарни и један наводно, возио мало брже па није успео на време да скрене и продужио право кроз трафику. Срећом те никог није било унутра. Док сам размишљао где бих још могао покушати, угледам земљака Николу. Био је војник у интендантском сервису. Требао се скинути у марту, али је целој генерацији војни рок продужен за два месеца. И та два месеца су на истеку, а ситуација каже да од скидања нема ништа.

Беше ми драго када сам га видео. Померили смо се мало да не бисмо постали потенцијална мета па стадосмо један другом причати где смо били и шта смо радили од прошлог сусрета. Богами је од тада прошло и више од месец дана. На крају му се пожалих за цигарете.
- Иди код капије три, тамо имаш трафику на улици, одмах уз ограду, замоли неког пролазника да ти купи. Има тамо сигурно.

Капија три је она код Експедиције, гледа на Земаљски музеј, Мариндвор, Холидеј Ин... Налази се на самом ћошку касарне. Она се веома ретко отвара, а од ње се саобраћајница, права као стрела, протеже до другог краја дуж кабинета за наставу. Отприлике на њеној средини се налази бина за свечности, а са друге стране бине велика писта за постројавање.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Да би спречили упад на ту капију, јер је поменута саобраћајница идеална за тако нешто, на асфалту су постављене противтенковске мине. Гледам оне мине и размишљам шта сад. Одлучим да прођем између њих. Рачунам да сваку видим и да никакав проблем није проћи пешке. Долазим до краја асфалта и поново застајем. Од ограде ме дели неколико корака кроз траву која ми је готово до груди. А шта ако и у трави има мина? Гледам у ону траву како бих угледао неки траг, потезну жицу или нешто друго што би одало њихово присуство. Гледам и не видим ништа. Избечих очи, џаба, не видим ништа, никакав демаскирајући знак.

- `Ајд помози, Боже! – прекрстим се позивајући Свевишњег у помоћ и закорачим.
Ништа. Направим нов корак и опет ништа. Стигнем до ограде и даље ништа. Ух, добро је. Назад ћу истим трагом, полако.

Трафика је леђима окренута према касарни и не могу да видим да ли ради. Врата су затворена па не могу ни да дозовем радника. Леп дан је измамио пуно шетача али као за инат, нико да прође поред касарне. Сви су исувише далеко. Шта ћу него да чекам. Да имам неки каменчић или тако нешто па да гађам врата трафике, можда би радник изашао. Али немам баш ништа. Најзад наиђе један пар. Позовем их, пожелим добар дан, питам да ли ради киоск, а они ми намргођено одговорише да не ради. Видим ја колико је сати па одлучим да сачекам да поново неко наиђе. Овог пута није прошло много времена када се појавише два момка. Воде пса, неког ритривера, ако се добро сећам. Питам њих исто као оне прве, кажу: ради; има ли цигарета: има; које имају: има Србија, век, Зета... Рекох да ми купе Србију, девет кутија, за толико имам новца. Они ми пружише цигарете кроз ограду и одбише новац. Неће ни да чују, само ми пожелеше срећу и одоше својим путем.
Остадох затечен, али и даље прибран. Добро, кад је тако, сачекаћу још некога па да за онај новац купим још. Тако и беше. Вратио сам се пуних џепова цигарета па право код поручника у канцеларију.
- Има ли цигарета, Маринковићу?
- Има, друже поручниче, има него како – сав срећан одговорих и почех да празним џепове.
- Па, где нађе, побогу?
- Војна тајна, али само да знате да сам ризиковао живот.
Цигарете смо поделили на равне части, а онда је поручник на моју гомилу додао још једну паклицу.
- Ово је за тај ризик.

После ручка поручник се вратио у „Пазарић“, а бри-гу о нама је у потпуности преузео Рајковић.

[Kuzma®]

БРАШНО

Добро познат звук је постајао све јачи. Онда се из-над Игмана указала једна тачка која је постајала све већа и већа. Најзад је та тачка постала хеликоптер. Нешто је носио јер је испод њега висио терет. Долетео је до травнатог терена, спустио се довољно да терет лагано додирне земљу, онда је то остало на земљи док се летелица подизала и почела удаљавати.
Терету остављеном на терену приђоше Јовић, Арнаут, Чолић и Срнић. Јовић је неколико дана раније звао Команду у Сарајеву и тражио да како знају и умеју доставе нове количине хране за људе којима командује. Детаљан списак је садржао месо, млеко, сувомеснате производе, јаја, сир, пасуљ, тестенине, брашно... Према прорачуну, тражена количина намирница би задовољила потребе готово четиристо људи најмање петнаест до двадесет дана. Таман до евакуације која је преко радија обећана до деветнаестог.
 
- Шта је ово, сунце ти јебем? Шта је ово, људи моји? Па ово нема нигде, за ово неког треба стрељати, свега ми. Јебеш  ми  све  ако су они нормални – запенио је Јо-
вић када је видео садржај.

У мрежи, коју је хеликоптер спустио, на палети је било дванаест џакова брашна. Укупно триста кила, или тридесет седам и по грама дневно по особи у наредних двадесет дана, до обећане евакуације. Тридесет седам и по грама брашна дневно и ништа више. Срнић се хватао за главу. Чола је био на ивици суза, у бесу је почео да шутира бетонску жардињеру. Није га било брига за бол који себи наноси. Мали је то бол колико га је болела душа због овога. Остали су само ћутали јер није било могуће наћи било какву реч за ово.

Стање са храном је било све горе и горе још од друге половине априла. Пошто су потрошене залихе брашна почела је подела двопека уместо хлеба. Срећом, двопека има за још неколико дана. Меса више нема, а једино месно су конзерве чије се залихе убрзано смањују. О млеку, слаткишима, свежем поврћу и воћу се могло само сањати. Из Сарајева следовање више није долазило. Одговорни из Центра су невешто објашњавали да се ради на решавању проблема и да ће се брзо нормализовати. И то је била сва комуникација.

- Лако је оном трбоњи Ковачу, заболе њега, он је генерал. Није његово дете овде па му је свеједно – поче-ло је да се коментарише по „Пазарићу“.

Ковача су сви сматрали најодговорнијим за стање у коме су. Он је био командант Центра, доносио одлуке и  ништа није предузео да се неке последице његових гре-шака макар ублаже. Причало се да је већ могао бити у пензији, али је искористио неку законску могућност како би још остао у служби. Неке ствари је ипак могао ре-шити само у служби. Имао је сина апсолвента медицине. Говорило се да је био стипендиста Савезног секретаријата за народну одбрану. По дипломирању је требао почети да ради у Војној болници па онда после пар месеци одлазак на већ сређену специјализацију. Све о трошку војске.
Причало се и да га је почетком марта послао код своје сестре у Швајцарску, да га на време скло-ни док не види шта ће бити.
Генерал је имао стан у Београду, тамо је послао супругу пошто му је син отпутовао у Женеву. На време, за сваки случај. Службени стан у Сарајеву је, потом, готово у потпуности испразнио. Оставио је само нешто најнеопходнијих ствари ако буде свраћао да има где да прилегне, скува кафу и слично.
Све је то лепо испланирао и извео када је он у питању, али, када је као командант требало да темељно анализира ситуацију и примени оговарајуће мере, то није био случај. 
Тај генерал Милан Ковач је као командант Центра направио готово идентичне грешке какве су у походу на Русију направили прво Наполеон па онда и Хитлер. Лоше организовано снабдевање трупа их је одвело у пораз. То је сваки десетар морао знати, а не један генерал. Тако је у „Пазарићу“ учетворостручио снаге, а залихе хране, муниције, санитетског материјала и свега осталог нису повећане. Лакомислено је веровао да војску нико неће напасти и да ће све бити експресно готово, много пре смањења залиха.
Када је дошло до прекида снабдевања, генерал није имао резервни план. Тако је дозволио да батаљон остане у тоталном окружењу, без икакве подршке и без хране. И једино је тих триста кила брашна било све од помоћи достављене у „Пазарић“. Ни пре, а ни касније, све до евакуације, ништа више није стигло. Курири који су радили у Команди су се клели да генерал никада није ни позвао „Пазарић“ и да никада никога није питао шта је са тим људима тамо. О неком плану да се ти људи извуку није било ни речи.
У тим тренуцима је вероватно било најтеже шефу кухиње Срнићу. Он је трабало да нахрани много гладних уста из празног магацина. Како би му помогла, а имајући у виду стање залиха, команда се одлучила на нови корак. Укинуће један оброк.

[Kuzma®]

ФОТОГРАФИЈА
(први део)

Из неког разлога, ујутру за доручак је подељен суви оброк за цео дан. То се обично дешавало недељом када би се вршило комплетно чишћење кухиње и ресторана. Али, рат је, побогу, тада се правила мењају.
У некадашњој дежурани дежурног школе Максим је кувао кафу. Одакле сад кафа, питаш се? Па, био је у правом третнутку на правом месту. Кантина је тог јутра престајала са радом и све од залиха је дељено бесплатно. Максим је баш тада пролазио поред, видео гужву па када је сазнао о чему се ради и сам се умешао. Добио је ту кафу, два пара чарапа, упаљач и две кутије неког кекса.

Кувао је за себе и цимера Блека када је ушао капетан Рајковић.
- Шта има, момчино?
- Ево, друже капетане, кувам кафу, хоћете ли и ви једну? – понуди Максим.

Капетан прихвати и седе за сто дежурног. Извади цигарете па понуду Максиму али он одби. Никада у животу није повукао дим.
- То ти је паметно – рече Рајковић – и савјетујем ти да их никада и не пробаш, јеб`о их онај ко их измисли.

Уто на врата као фурија улете Блек. Блек или Саво Стојић је цимер са Максимом и земаљаком Сашом Белошевићем. После Саше је имао најбољи успех у воду. Надимак Блек је донео од куће као последицу читања стрипова о омиљеном јунаку Блеку Стени.

Блек збуњено застаде када угледа Рајковића:
- Извините, друже капетане, нисам знао да сте ту.
- `Ајде, `ајде уђи слободно – рече капетан па и њему понуди цигарету. И Блек одби као непушач.

Максим закува кафу, а њен мирис испуни просторију.
- Да попијемо као људи – поче Максим приносећи шоље. - Знате када сам је последњи пут пио? У кантини на „Пазарићу“ за Терзин рођендан. То је, значи, било око петог априла. Јесте, дан пошто је Туна завршио у болници. А данас је...? Који је, бре, данас датум?
- Данас ти је четврти мај. Умро је друг Тито, сјећаш се? Наравно да се не сјећаш, ви сте били мали тада – ре-че Рајковић
- Сећамо се сирена у три и пет. Да л` ће данас да свирају? – хипотетички упита Блек.
- Чек мало, сад је три и три минута. За два минута ћемо сазнати – осмехну се капетан и отпи гутљај кафе. – Добру си скувао, јаку.

Поново је запалио цигарету и повукао дим. Ћутали су као да су чекали да ли ће се огласити сирене. Тишину прекиде језиви фијук па експлозија. Прва, друга, тре-ћа... шеста. На прву експлозију Максиму испаде шоља из руку, кафа се просу. Рајковић је и даље седео као да се ништа није десило.
- Далеко је ово – рече савршено мирним гласом.
Максим и Блек се погледаше у чуду. Није им било јасно како то далеко, а цела се зграда тресла. И они су се тресли, осетили су неописив страх али су покушава-ли да пред својим капетаном то не покажу.

Како је изненада све почело, тако се и завршило. Настаде потпуна тишина.

- Данас, у три сата и пет минута извршена је почасна артиљеријска паљба по нашем Центру, поводом годишњице смрти друга Тита – саркастично настави Рајковић. - Изгледа да се штеди, само шест пројектила. Нема смисла, требало је дванаест за исто толико година од Титине смрти. Стварно сиротињски.ж

Опрезно излазимо напоље. Трпезарија је погођена, кров се срушио. Једна мина пала је поред библиотеке, једна је погодила војнички клуб, а једна се зарила у писту и није експлодирала.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Из кухиње је неко запомагао. Женски глас је дозивао помоћ. Група старешина и војника је утрчала унутра, нама питомцима нису дозволили. Једна од жена из кухиње се ту затекла неким послом када је почела канонада. Заштиту је потражила између казана за припрему хране али је велики комад плафона пао и блокирао јој излаз. Уз помоћ алата, који је брзо донесен направљен је излаз кроз који је извучена. Осим што је имала пар ситних огреботина и била уплашена, других повреда није било. За то време, једно маче је код библиотеке тужно мјаукало дозивајући мајку коју је гелер пресекао на пола. Срећом па је само та мачка била једина жртва напада.

Пошто је ресторан тешко оштећен прешло се на резервну варијанту. Ето, ипак је постојао и неки резервни план. Ако је уопште неко о томе размишљао. Пре бих рекао да је то био сплет срећних околности. Ко зна да ли би до тога дошло да у саставу Центра нису и Интандантска средња војна школа и Академија. Довољно кадра и опреме да се пређе на пољски режим рада. Пекара и пољска кухиња су кренуле пуном паром. Преко хиљаду и двеста душа је требало хранити. Све јединице у Центру су одредиле потребно људство за доношење хране, а ми смо имали још и двојицу која су у кухињи радила као испомоћ. Тако су тамо отишли Неђо и Беговић. Одлазили би већ у зору, затим би нашима помогли да донесу храну за цео дан, па би се вратили да тамо посвршавају ако је још нешто остало и онда опет назад код нас. Цепали су дрва, ложили ватру, прали судове, преносили дневна требовања из магацина... Дрва? Па било је свакакве беспотребне дрвенарије за ложење, сандука, делова намештаја, било је нешто мало дрва за потребе обуке тих интенданата. А када је затребало, била је ту и моторна тестера, а на кругу свакаквог дрвећа.
Бар то није био проблем.
Храну је доносио Максим, а осим Недељка и Есад-бега, по потреби су ишли и Рајко Илић, Душко Арсић и Зека Ћорак. Заборавио сам да поменем да нас је Зека дочекао у касарни када смо дошли из „Пазарића“. О његовој срећи када нас је видео сувишно је и говорити. Знаш када си данима практично сам, када немаш никога да проговориш коју реч, да се нашалиш или озбиљно причаш? Е, тако је њему било од отпуста из болнице до нашег доласка. Њему је рана већ зарасла и никакве последице нису остале. Није храмао и није имамо више никаквих проблема са том ногом.

[Kuzma®]

ФОТОГРАФИЈА
(други део)

Када се тама навуче над градом на десетине и стотине злослутних и смртоносних пламичака почињу наизменично да светле са прозора. Већ три ноћи, а и током дана, готово непрекидно трешти негде у граду али не можемо знати где тачно. Само по диму који повремено уочимо видимо да је тамо негде ка Башчаршији, негде на ту страну. Буде и другде, али је онамо било најжешће. Ноћу ти окршаји изгледају још жешћи па се у неком тренутку све смири, ваљда само да би заменили оквире и реденике или да би променили положај. Од напада артиљеријом, на нас пуцају из свега расположивог. А и струја нам је искључена.

За само два дана имали смо у Центру једног погинулог и четири рањена. Први погибе управник кантине. На Ђурђевдан паде мина пар метара од њега. Није му било спаса. Иако је кантина престала са радом он је остао у касарни. Могао је можда да стигне до капије или неки корак ван ње. Изгледа да је тачно да се од судбине не може побећи. Неког је поручника снајпериста једним метком погодио кроз обе подлактице. Нама те вести јавља Радојевић из Седмог вода. Он је курир у Команди Центра. Седи одма` поред Ковачеве канцеларије. Он је једна смена, у другој је Карамарковић из Шестог вода. Нас није било много али смо били стратешки распо-ређени, како се то каже. Имали смо своје представнике на два најважнија места: Команди и кухињи. Шта више пожелети? А они су то знали да искористе па би нам ја-вљали шта је наредни дан за ручак, шта се дешава у Команди, али и у нашој околини и слично. Данас верујем да су нам неке лоше вести прећутали. На пример, где је оно ван касарне два-три дана и ноћи почетком маја нон-стоп била пуцњава и детонације. То смо сазнали много касније, као и о томе како је сутрадан после смрти управника кантине погинуо и један војник.

Тај војник је био распоређен на положај близу оне капије број три. Његова јединица је штитила ту капију, а он је као пушкомитраљезац могао да покрива све од Холидеј Ина па до Земаљског музеја. Чак и мало даље. Када је претходног дана војник поред њега рањен он је доживео огроман шок. Одвели су га код лекара, они су му дали неке лекове за смирење и шта ли већ и пустили га назад. Изгледало је да ће бити у реду и да му је само потребан одмор. Онда се ујутру пробудио и било је јасно да му је нешто у глави `кврцнуло`.

- Људи, ја морам кући, мени је сутра слава, Марковдан – рекао је то као да у том тренутку седи у кафани па се сетио да има неки важан посао.
- Шта, бре, мораш? – упиташе га.
- Морам ујутру у цркву, па госте да дочекам. Ноћас сам мајку сањао. Звала ме да дођем, обећао сам, не могу да је лажем.
- `Ај не будали – рече му један од присутних војника. – И ја бих кући, и он би кући... сви бисмо ми кући, али не може. Има нас још који славимо славу па не вреди. Прославиће и без нас па следеће године, у име Бога.
- Нееее, ја морам... – није хтео ни да чује.
- Аман, човјече, убиће те чим промолиш нос. Разумијеш ли? – умеша се још један.
- А што би мене неки убио, ово није мој рат, ја с тим немам везе. Коме се ратује нека ратује ја нећу, имам другог посла – то рече па пође према излазу.

Узалуд су викали за њим и покушавали да га одговоре али он се није освртао. Изашао је из зграде, стигао готово до Титове бисте и онда се нагло упутио ка огради. На том делу она је била најнижа и лако је могао прескочити. Са прозора почеше да вичу за њим и да га моле да се врати али он је већ био на улици. Застао је на тренутак и ништа се није десило.
- Рекао сам вам! – повика окренут ка положају на коме је до малопре био – Није ово мој рат и нико нема разлога да пуца на мене! Јесам ли вам рек`о?

Онда је стигао до трамвајских шина па пратећи њих наставио ка Мариндвору. Био је једини човек на, вероватно, највећој сарајевској раскрсници. Већ је слободно ходао док су га из касарне посматрали кроз двогледе и оптичке нишане. Све више се удаљавао, махао је рукама и нешто говорио али нико није чуо шта. Стигао је до средине раскрснице када се зачуо пуцањ. Војник се затетурао и пао. Држао се за ногу.

- Е, до курца, – рече један од официра – сад ће да се иживљавају.
- Како то мислиш? – упита неко.
- Сада су га погодили у ногу, на чистини је одакле не може да побегне. Са свих страна га нишане. Следећи хитац је друга нога, па онда рука, па друга рука, онда у кук, стомак и тако док га не убију случајно. Труде се да га погоде што више пута, а да остане жив. Неки кажу да су од тога направили забаву. Опкладе се у неке паре, а губи онај чији га метак убије. И нема гађања у исти део тела. Сеци ме где сам најтањи ако то сада није случај. А они преко радио-везе договарају ко следећи пуца – објасни онај први. – Згодно им је овако, да нама осталима покажу шта нас чека. Тако је било у Хрватској, мог војника су тако убили, потпоручник је покушао да му приђе и помогне, а они као да су то чекали.

Пуцањ, несрећни војник се изви, укочи се на тренутак па поново паде доле. Подигао је руку тражећи помоћ када му је трећи метак просвирао шаку. Могли су га гађати са било које зграде и покушај да се пронађе и ликвидира снајпериста је био тражење игле у пласту се-на. То оном несрећнику не би помогло. Био би један мање али би остало ко зна још колико оних који би посао завршили.
Војник се још померао, покушавао је да пузи како би се склонио када га је погодио следећи метак. Из унутрашњости касарне зачу се неко брундање, а онда и жесток прасак. Једна граната испаљена из самохотке погодила је зграду Председништва. Неко из касарне више није могао да гледа то иживљавање и урадио је шта је мислио да је требало. То је очигледно разљутило снајперисте који су у оног несрећника испалили салву метака. Више се није померао.

Наша команда је тражила да се омогући да неко дође по леш, али је то одбијено. Са положаја су гледали како керови, прво један, а онда и цео чопор, кидају делове тела, једу их и развлаче по улици. Онда су после њих дошле птице. Кљуновима су откидале комадиће тела. Повремено би неко испалио метак у њиховом правцу па би се разбежале али би се убрзо поново вратиле да наставе своју гозбу. Леш је ту стајао неколико дана, а онда су Плави шлемови дошли и однели га.

[Kuzma®]

ФОТОГРАФИЈА
(трећи део)

Наш објекат је био тако окренут да су канцеларије биле оријентисане ка унутрашњности касарне и њих су заклањали и остали објекти. Собе у приземљу су биле наспрам кацеларија и гледале су ка брду Хум и репетитору. На тој страни се налазио и паркинг за технику која је стигла из Задра па су тако све собе у приземљу могле бити гађане.

- НА ХОДНИК!!! БРЗО НА ХОДНИК!!! ПУЦАЈУ НА НАС!!! – викао је Неџад Исовић, дежурни нашег вода.

Неколико тренутака пре једно зрно је, направивши рупу на прозору, погодило у зид код врата. Мирно и без страха смо напустили собе. Мало смо сачекали у ходнику да видимо да ли ће поново пуцати, а онда смо на ходник изнели душеке и ту провели ноћ. Провели смо тако две вечери да би онда Рајковић наредио да пређемо у канцеларије.
Са Неђом сам одабрао да то буде Чолићева канцеларија. Ушли смо, радни сто приближили прозору, затим смо на њега подигли металну касу. Касу смо напунили књигама, новинама, часописима и свакаквим штампаним стварима. Знали смо да метак или гелер тако нешто тешко могу да пробију, а зидови дебљи од пола метра су гарантовали потпуну заштиту. Када смо то завршили мало смо испомерали остатак намештаја и унели кревете. Та канцеларија је постала наша соба.
Увече сам добио и први задатак, пожарство поред  наших минобацача у питомачком клубу. Још раније је део таквог наоружања размештен у неколико објеката како у случају погађања и пожара не би сви били на истом месту. Како су из „Пазарића“ тако су и из Центра одлазили цивили, официри, подофицири... Свако је одлазио према својим идеалима али је успут односио и информације. Наоружање поред којег смо давали пожарство би могло бити интересантно онима који тек планирају да оду. Не, не би они то могли да понесу, али би могли да саботирају на неки начин. Зато су нас поставили да то чувамо. Нико није смео да приђе, имали смо наређење да пуцамо на сваког ко покуша да се приближи. Осим наредне смене. А та смена је долазила увек истим путем дугим тек тридесетак метара. Тачно бисмо знали када смена креће, јер би метална врата на нашем објекту при затварању произвела карактеристичан звук. Тада би стари пожарни изашао на врата питомачког клуба и чекао да му се нови приближи, разменили би унапред уговорене лозинке и тиме би смена била готова.
Када сам током дана био на пожарству користио сам прилику да из читаонице питомачког клуба из гомиле књига разбацаних по поду пронађем неку занимљиву и понесем. Било ми је жао да тако пропадну. Пронашао сам доста добре литературе, спаковао у торбу и обележио. Када смо стигли у Србију нисам успео да је пронађем. Само се надам да је пронашао неко ко ће то знати да цени.
Било ми је жао и да мало боље не прегледам Чолину канцеларију. Пронашао сам један свежањ кључева и полако почео да их испробавам на радном столу. Срећом па га нисмо гурнули са фиоком до зида. После неколико покушаја један кључ је одговарао бравици. „БИНГО!“, помислио сам и отворио. Фиока као и свака друга, блок потписаних и оверених дозвола за град, неколико оловака, дрвених и хемијских, печат, печатни восак, неки папири... Вадио сам те папире, да видим шта пише. Били су то неки спискови, затим неке наредбе и слично... Ништа интересантно. Била је и кожна футрола за пиштољ, али празна. На дну фиоке угледах једну фотографију, на њој строј питомаца код Титове бисте. И тада схватих да је на фотографији мој Девети вод са командиром Јанезом. Фотографија је за службене потребе настала на почетку прве године и нико од нас није посе-довао ни један примерак. Док сам гледао ту фотографију уђе Неђо.

- Шта ти је то?
- Ништа, нека слика – одговорих.
- Каква?   
- Ма нека, нема везе – покушао сам да изврдам одговор док сам грозничаво покушавао да видим да ли има још нека како бих је заменио.
- Дај да видим – прилазићи рече – шта кријеш?
- Добро, али ја сам ово нашао и то је моје?
- Можда, ја сам нашао кључ од канцеларије. Може бит` и моје, а може и заједничко.
- Чекај, не прилази, показаћу ти овако – рекох окрећући фотографију.
- Ма да ли је могуће? Где је то било? Нека слика, а?
И ту се ми споречкасмо ко више права полаже на слику, падоше и неке тешке речи, а Неђи `прегоре нека лицна` ухвати шлем и удари ме. Шикну крв из аркаде као да ме преклао. Липти крв али слику не дам. Дограбим неки пешкир и притиснем да зауставим крварење али не иде. Одем до купатила да мало сперем крв погледам на огледало, а изнад ока зјапи огромна расекотина.
- Је л` амбуланта у Команди? – упитам Неђу који је уплашен трчао за мном и покушавао да нешто каже.
- Јесте, јесте, а је л` мораш тамо?
- Јеботе, а видиш шта си урадио, можда ће морати и да ушивају, откуд знам.
- А шта ћеш да им кажеш?
- А шта да им кажем, рећи ћу истину.
- Немој, немој молим те, случајно је било, нисам хтио. Ево, нек ти остане слика, баш ме брига, немој само рећи да сам ја то урадио. Реци, реци да си се спо-такао на ходнику, ионако је мрак, и ударио главом у зид или нешто друго. На ходнику има свега, могао си ударити у било шта.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Видим да му је стварно жао и да се уплашио и обећам да ћу видети да смислим нешто до тамо. Стигнем у амбуланту, прими ме нека докторка. Млада и лепа као најлепши сан. Помислим: „Хвала ти, Неђо, што си ме послао оваквој лепоти, ово се не виђа ни на телевизији.“ Пита она мене шта се десило, а ја је гледам и уопште не констатујем.
- Де не блени више, шта ти се десило? – насмеја се она када је видела да зурим у њу.
Тргнем се али џаба, чим погледам на њу ја заборавим и где сам и шта је било. Не знам дал` сам дош`о или сам пош`о. Ипак некако успем да јој објасним ону причу о саплитању на ходнику. Пошто смо се некако споразумели она ми испрa рану и само преви. Рече ми да ће то бити довољно, нема, каже, потребе за ушивањем. Рекла ми да сутра дођем на превијање. Ишао сам неколико дана али џаба, више је нисам видео. Можда само нисам погодио смену, ко зна.



П:С

Спорна фотографија је већ постављена ОВДЕ

[Kuzma®]

„ПАЗАРИЋ“ `а ла карт`
(први део)

Сунчан дан у „Пазарићу“, све већ бехара, и багрем ће за дан-два. Мало касни због кише и хладног времена.
- Данас на менију специјалитет куће - пужеви и коприве. Шта је по вољи? – Ђока Македонац саркастично упита Шарића.
- Ја би` ако може неко ја`ње на ражњу.
- Ражањ ћемо лако наћи али јагње тешко богами.
- Има и тога али како доћи до њих. Пара немамо да купимо, а да крадемо не иде. Нисмо лопови.

За храну је све теже, по шуми се лове пужеви или бере коприва и то се спрема на положају. Конзерва од `дуге деветке`  је згодна уместо лонца. Не знаш шта је `дуга деветка` у конзерви? Е, мој прика, јес` ти био у Ј-Н-А? Јес` некад јео онај гулаш из конзерве? Тај гулаш је нешто најбоље у војсци. Е, зато што је то највећа конзерва и зато што је тежина деветсто грама добила је то име.

Да наставим. Тако су у тим конзервама кували коприве. Напуне је, а оно док се скува једва буде четвртина. Без соли, без икаквих додатака, бљутаво, гадно, али стомак не пита. Када данима `гулиш` неки чорбуљак са пар зрна пасуља и по неком тестенином, онда су и такве коприве супер. Ма шта супер, не дај Боже да мораш то да једеш. Желудац ти се преврне.

Ни пужеви нису били пуно бољи. Срећом па их је било. Повремено падне киша и онда после кише их накупе па једу док не потроше. Спремали су их како се ко сетио и како је ко знао. Неки би их само спустили на жар и јели тако готово угљенисане. Други их мало очисте, онда их нанижу као ражњић на шипке за чишћење оружја па их пеку као на роштиљу. И једни и други без соли. Ма што су бљутави тако, него су као да једеш гумени опанак. Једеш ти њега, а чини ти се да једе и он тебе. Савладаш некако ту одбојност, преврће ти се желудац али једеш. Мораш кад нема ништа друго.
А како и да буде другачији када треба знати спремити. И пужеве и коприве. Шта зна тинејџер о кулинарству и припреми хране? Да испржи јаје, скува виршлу, неки чак ни то, а где да зна како се пужеви спремају.

Једном су у Седмом воду ухватили јежа. Е, али шта му радити. Изгледао је јеж онако баш повелики. Учили смо из тема о преживљавању да је и он јестив. Али једно је теорија, а друго пракса. Знамо да се може јести у теорији али нико практични није пробао. Први проблем је како га убити, а онда како и чиме одрати. Јеж је застао близу једног рова и склупчао се. Требало га је натерати да се отвори. Неко се сетио шта раде пси, они се помокре по јежу и онда га `скембају` али нико није хтео да пиша по ономе шта ће јести. Спасоносна идеја је била вода. И стварно, јеж се отвори. Један о њих скочи са паповком и пробурази га. Када је уловљен, морали су га некако припремити за печење. Ништа од ножева није било оштро и били су потпуно бескорисни. Онда се Милић сети да има неки жилет.

- Кад нема кише добар је и град, ваљда ће и жилет бити од користи када нема друго – рече Милић и поче да припрема место за рад.

Имао је код себе неке кожне рукавице како би се заштитио од бодљи, навуче их, а затим приђе јежу који више није давао знаке живота. Конопац за чишћење оружја је добро послужио да га окаче о једну грану. И онда је почело драње. Одрао га је Милић и извадио изнутрице као да је то радио ко зна колико пута. Али од оноликог јежа остаде да виси једна шницла од стотинак грама.
- Пу, јебем ти све, види шта остаде од онолике грдосије – беху разочарани сви актери лова.

Шта је ту је, а ту на грани виси месо, јестиво. Ватра је била одавно заложена, створио се леп жар, на неки дрвени ражњић набише `јежетину` па `ај да се испече.
Месо је лепо мирисало, мамило је, голицало чула, вода им је ишла на уста. Најзад се сви сложише да је печено.

- Ко ће да проба? – упита Милић.
- Сви ваљда – рече Нађ.

На крају паде договор, исећи ће месо на онолико комада колико их има и сви ће истовремено да поједу своје парче.

- Хоће ли неко да набоде на чачкалицу? Ено у рукавици има бодљи па ако неко хоће... А има и за зубе ако неком западне парче меса – зезао је Милић док је секао месо истим оним жилетом који је мало опрао водом.
По договору су истовремено пробали.
- Ау бре, ала је жилаво!!!
- Мени има укус пилетине.
- `Ајд не зајебавај. Сад и камен да једеш имао би укус пилетине.
- Милићу, јел био јеж или јежица?
- Јеж је био, имао је бодљу више.

Пошто су пробали `јежетину` закључак је био да се добије исувише мала количина веома жилавог меса и да је  то  и први и последњи  пут да су тако нешто пробали.
Другачије речено, много муке ни за шта.

[Kuzma®]

„ПАЗАРИЋ“ `а ла карт`
(други део)

Печурке већ нису тако лако смели да траже. Мало је било оних који су сигурно могли знати која је отровна, а која не. Али зато када би дошли до њих то је била гозба.
А код Деветог вода се десило чудо. Шарић је поменуо јагње и оно се и појавило. Нико није веровао да је то могуће, а онда су се сетили да је он `Божји гласник` и да је то можда објашњење.
Шта се у ствари десило. Док су Шарић, Ђока Македонац и још пар њих чежњиво причали о јагњетини и разним другим специјалитетима, а при том брали коприве и тражили пужеве, ка њима се кретало стадо оваца. Мало по мало и готово је стигло до положаја. Једна старица која се кретала иза стада је `покушавала` да их врати али су овце упорно ишле напред. Онда је старица, доста брзо за једну бабу, кренула назад у село. Све је личило на тактику познату из Хрватске када се пошаље стадо оваца како би видели да ли има мина.
Сви на положају приметише овце и свима беше јасно да је то прилика која се не пропушта. У толико оваца нико неће видети да једна недостаје. Бог је већ отишао, а он је најстроже забранио било какве радње као што је ова која се припремала. Пошто је стадо већ било ту требало је само једну овцу издвојити из групе и натерати је у оне мине које смо постављали са мајором Ивановићем. После би је некако извукли, а даље је лако.
Бар су тако мислили у том тренутку.

Покушавали су свашта да план спроведу у дело али узалуд. Овца не би била овца да није овца. Тако некако. Ма какви, прво неће кући, сад неће у минско поље, само тера инат, као да је магаре.  Дошла до мине, пасе око ње али неће даље ни макац. Гађали их земљом, камењем, гранчицама. Покушавали су да погоде мину али узалуд. И онда је неко погодио једну овцу мало већим каменом, она скочи и трком оде ка селу. За њом и све остале појурише, као по команди.
Питомци разочарани осташе на положају. И таман су се помирили да јагњетина неће бити на менију када се негде у близини зачу `беее-беее`. Да ли им се чини или се то чује јагње? Поново се огласи блејање и Ђока се упути у правцу звука.

- Људови, ево га ја`ње, упало у ров! – повика сав срећан – Шарићу, брате, ти си чудотворац, за свеца има да те прогласимо.

Око рова се већ окупила иста она група која је до пре неколико тренутака покушавала да натера стадо у мине. Јагње је било у једном рову и тужно блејало очекујући да му неко помогне да изађе.
- Да ми то кољемо? Мâло је, чини ми се? А? – упита Шарић.
- Јок, ће га гледамо и чекамо да порасне – одговори Бане – Ја ћу га кољем бе, дај нож овамо и баци које дрво у ватру.
Али нож нико није имао. Бајонети су били тупи, никада наоштрени и за ово су били неупотребљиви.

- Има ли неки нож или нема? – завапи Бане и када не доби одговор скиде опрему са себе и засука рукаве – Е, са ће му јебем мамче овакој, без нож.

Ускочи Бане у ров и шчепа јагње за врат. Поче да га дави. Јагње се копрцало борећи се за живот али брзо попусти. Бане још неко време нији попуштао стисак и то учини тек када је био сигуран да је јагње мртво. Ухвати га и избаци из рова.
Док је борба трајала вест о јагњету је стигла и до капетана  Велимировића  који  дође баш када је Бане завршио `стискавац`.

- О,  јебем  вам  све, па шта радите то? Ко вам је дозволио, побогу? – поче Велимировић по правилу, а и њему је стомак викао `четвррррртак` иако је била субота.

- Друже капетане, ми смо питали и одобрено нам је – спремно рече Ђока Македонац.
- Ма, ко вам је одобрио?
- Наши стомаци, рекли нам да слободно можемо да то урадимо и да се никог не бојимо.
Веља га погледа изненађено, а онда сви праснуше у смех. 
- Ви ли немате неки нож, друж` капетане? – упита Бане.

Капетан из официрске торбице извади леп ловачки нож. Бане узе нож и позва Ибру Калача да му помогне. Њих двојица су брзо завршили посао. Јагње је било спремно за печење. Ражањ који је Шарић поменуо није долазио у обзир. Ложење ватре је било забрањено, осим ако је било могуће маскирати и пламен и дим. Ни тада није било дозвољено, али би била мања могућност да буде примећено. Како је полако падао мрак, решење је било да се ватра заложи у рову чиме би маскирали пламен, а дим се у мраку свеједно не би видео. Пекли су се ражњићи, на шипкама за чишћење оружја.

- Имам утисак да овде нешто фали – рече Ђока.
- Со, шта би друго – закључи Ибро.
- Ма није, нешто друго. Требало је додати мало босиљка, нане или неког сличног зачина, па мало продинстатити, а онда пећи. Могли смо спремити јагњеће котлете, а не ражњиће. Или шпиковани јагњећи бут, то је права ствар. Па да испечемо неки кромпир као гарнирунг, нека салатица. И вино. Дааа, вино недостаје. Неко македонско би лепо легло – поче Ђока да зајебава док је лагано жвакао ражњић.

Ваљда му је тако било лакше да поједе оно неслано и бљутаво парче меса које је испекао.

[Kuzma®]

СТРЕЉАЊЕ
(први део)

- ... вијест коју смо управо добили. Колона у којој су били питомци Средње војне школе евакуисани из „Пазарића“ је јутрос рано нападнута и према првим информацијама нема преживјелих. Више о овоме у нашим наредним вијестима – говорио је мушки глас на транзистору. Власник апарата је био Ненад Пајевић Паја из Петог вода.
- Ко бре нападнут? – добаци из свог рова Жика Крсмановић.
- Колико сам чуо - ми – одговори Паја.
- А где то? – зачу се Пајин имењак Неша Моравац.
- На рекоше.
- И значи сад нисмо живи? – закључи Моравац.
- Изгледа да нисмо – сложише се остали.
- Уууу јееее, маму им јебем, ала лажуууу – добаци поново Жика. – Боље да су рекли да смо поцркали од глади, то би било тачније. Ако нас нико не убије, за који дан има да се растајемо са душом. Неки пут од завијања свог стомака помислим да завија неко псето или вук, не дај Боже. Оћуууу бурек, оћу ћевапе, печење, оћу кантицу еурокрема и врућ лебац! Јебем ти рат, пичка му материна и коме је до рата стало. Јооооој, што нисам нека влас` само до подне, да се свима њима најебем миле мајке.

Седели су тако и даље у својим рововима и размиш-љали о вести кад Паја одједном скочи:
- Ја идeм у село.
- Где идеш? – погледаше га сви зачуђено.
- Идем у село да нађем телефон, да се јавим кући. Оно су сигурно чули и наши родитељи и фамилија, ја морам да се јавим да смо живи.

Пајa, Жика, Неша Моравац и Јовица су цимери од почетка школовања, а и на положају су заједно. Ров до рова. Жика, Неша и Јовица су послуга митраљеза, а Паја је снајпериста. Њихов положај је на самом десном крилу Петог вода и могу лако да се изгубе, а да нико не примети. Бар се тако надају. Пао је договор да један мора да остане. Извлачили су сламку јер другачије није могло и Моравац је извукао најкраћу. Да не би ишао са снајпером, Паја и Моравац су заменили оружје. Онда су ова тројица у кратким скоковима кренули ка селу. Гледали су да се брзо крећу и да што више користе заклоне како их нико не би приметио. Једино је Моравац могао
неко време да их види и то најпре што је знао.

На уласку у село су се ослободили и кренули нормалним ходом. Рачунали су да нема шта да крију, да су они ипак деца и да им нико ништа неће учинити нажао. Шта ако ипак до тога дође, нису ни једног тренутка размишљали.
Прошли су прве куће, нигде живе душе, али су приметили да су на готово сваком прозору постављене вреће са песком. Приметили су ровове ископане између кућа и на неким скровитим местима одакле се добро виде наши положаји. Видели су и трагове од метака на тим кућама које су најближе полигону. Није било сумње да су те трагове они направили пуцајући током досадашњих ноћи. Наставили су даље и бануше пред продавницу. Испред је седело неколико мушкараца. Били су наоружани, обучени у комбинације цивилног одела, војне и полицијске униформе. Тако `униформисани` су највише личили на партизане из филмова. Њихово наоружање, претежно ловачко, одавало је да се вероватно ради о сеоској стражи или сличној формацији. Неки су пили пиво, неки само пушили цигарету, а нико није могао сакрити изненађење када су угледали питомачку тројку. Пар тренутака сви су ћутали и у чуду гледали једни друге.

- Добар дан – проговори најзад Паја.
- Добар дан и добра вам срећа – одговори један из групе па упита – Којим добром дјечаци, ако је добро? Откуд ви, нисмо вам се надали? Јел тако?
- Вала, нисмо – потврдише остали.
И даље су били збуњени.
Паја без устезања објасни о чему се ради. Исприча шта су чули на радију и због чега су дошли. Рече и да ће село имати проблема ако се они не врате. Сетио се да каже како је хаубица из касарне окренута ка селу и да ће, ако се не врате за сат времена, отворити ватру. Деловао је уверљиво, а ако је у неком тренутку и имао страх то је већ одавно прошло. Био је сигуран да са овим сељанима може тако да разговара и по мало да их изблефира. Уосталом, Паја је рођен на асфалту и врло рано је покупио форе које је лако могао `продати` онима из руралних средина.

Сељани га саслушаше. Није им се допало то да би хаубица могла да дејствује по њима па су одмах скочили:
- Ма как`и, па не би ми вама ништа нажао урадили, и ми имамо дјецу и унучад. Ма как`и – гракнуше сложно, а питомци осетише неко олакшање.

Сељани им понудише пиће што питомци прихватише.
- Није ред доћи први пут у госте и одбити, јел тако Жико? – рече Паја.
- Тако је у мом селу, а мислим да је и овде исто.
Легло им је то пиће као никада раније. Неки их понудише и цигаретама што ни један не одби. А како да одбију када уместо дувана савијају чај од нане и свакакве травке и то пуше већ данима. Када су испушили по цигарету и попили пиво, један од сељака их поведе у месну канцеларију. Није тада у селу било телефона као сад. Имала га је месна канцеларија, можда школа и амбуланта и тек по нека кућа. Што мање село, то је била већа могућност да постоји само један телефон. Срећом, везе су још радиле. Требало је времена и стрпљења да на другој страни зазвони и неко се јави. Сви су ипак успели да добију некога и да објасне како вести о нападу на колону нису тачне и да су они и даље у „Пазарићу“ живи и здрави. Тражили су да ту вест пренесу и другим родитељима како не би бринули.

Коначно су могли да буду мирни. Урадили су оно због чега су и дошли у село, смирили су своје родитеље и сада могу мирно да се врате назад. Испред продавнице су и даље седели исти сељани. Зауставише их.

- Полако, гдје журите? `Ајте, болан, попи`те још по једну пиву. Са`ће нeна Хајрија донијети вруће пите. Мало ћемо замезити...

Када су чули `врућа пита` пође им вода на уста. Погледаше се, а поглед је све говорио.
- `Ајд, ако тако кажете, има још времена да се вратимо – рече Паја па се прихвати „Сарајевског“ – А не иде пива без дувана, никако....

Одмах би услужен цигаретама, а један мештанин уђе у продавницу па се врати са боксом плавог беста.
- Ево, момци, штека, понес`те да имате – поче да им трпа паклице у џепове.
- Нисте требали – рече Јовица срамежљиво.
- Требали смо, него како. И више смо требали, али се нема. Није треб`о овај белај, то није требало, а вама је требало помоћ`. Сјећам се ја колико су само пута питомци нама помагали. Воду не би имали да није било војске. Ни пута, ни телефона. Помагали су нам увјек. Шта је ово сад, ни Бог ни Алах драги не знају. Неко зло је, дјецо, ушло у народ па само слуша горе од себе, хајване неке. А ви не брините, ми вас нећемо дирати. Ако вас неко буде дир`о то може бити само неко ко је дошао са стране.

Тако рече један старац, а присутни са одборавањем потврдише  његове  речи. Уто  једна баба изађе из куће прекопута носећи огроман плех са сирницом која се још пушила. Спусти га па се врати и изнесе још један са кромпирушом.
- Ево, дјецо, узмите, немојте се стидити. А ово остало понес`те друговима. Зна нена како је када ти је дјете далеко. И моја су дјеца негдје у туђини. Даће Алах па ће неко и њима помоћи. Види он какав је ко човјек, зна нена то.

Паја, Јовица и Жика почеше да комадају оне пите. Друга сељанка донесе и киселог млека. Јели су као људи први пут после много дана. Стомаци су их заболели али нису одустајали док их нису напунили.
Старица покупи остатке пите и уви у неку белу крпу. Пружи затим Паји тај повелики завежљај, а он га с муком стрпа у ранац. Поздравише се са сељанима и пођоше назад. У повратку више нису водили рачуна да ли ће их неко видети. Преко полигона су ишли опуштено као да су на излету. Причали су о сељанима и нису могли да се начуде дочеком и оним што су доживели тамо. Били су задовољни што су телефонирали, а то задовољство је било још веће због хране, пива и цигарета које су доби-ли.

[Kuzma®]

СТРЕЉАЊЕ
(други део)

Док су се опуштено враћали преко полигона нису ни слутили да их посматра неко ко није требало да их ви-ди. Мајор Арнаут беше у обиласку положаја. Са њим је као и увек био курир Буда. Надомак положаја Петог вода Арнауту се учини да се неко креће полигоном. Трава је била доста висока али његовом оштром оку није могло готово ништа да промакне, па ни то што је померање растиња одавало неко кретање.

- Стани, Будимире, дај ми двоглед – рече.

Будимир му пружи двоглед и Арнаут погледа ка месту где је померање траве одавало покрет. Онда угледа своје питомце. Гледао је још мало и процењивао где су се упутили. После пар тренутака размишљања сетио се. Ипак је он много, много више времена провео на овом полигону од било ког питомца. Знао је сваки педаљ, сваки заклон, склониште, било шта.

- За мном, Будимире, и тишина, реч да нисам чуо.

Будимир и поред најбоље воље није могао да схвати због чега је мајор одједном постао бесан. Он када побесни, када је веома љут, тада у лицу порумени као булка. И нема ту фолирања, када га неко види у таквом стању најбоље је да му се моментално склони са пута. У супротном је све могуће.
Арнаут је готово трчао на други крај положаја Петог вода. Када је био близу, успорио је и почео да се прикрада. Будимиру је показао да и он исто уради. Моравац је био у свом рову и чекао повратак својих цимера. Видео је да се враћају и већ му је огроман терет пао са срца, али зато није приметио Арнаута који му се прикрао с леђа. Само је чуо репетирање оружја. На тај звук се скаменио.

- Сада спусти оружје и изађи из рова – зачуо је познат глас. – И подигни руке у вис.

Моравцу не беше јасно шта се дешава, чему све то.
- Али, друже мај.... – покуша да нешто пита када га Арнаут пресече – Рекао сам одложи оружје и изађи из рова.

Моравац полако спусти снајпер и изађе како му је мајор наредио.

- Будимире, вежи га за дрво – нареди Арнаут млатарајући пиштољем.
- Чиме друже мајоре? – и Буда беше изненађен.
- Нађи нешто, пичка му материна. Жицу, канап, снађи се.
Буда се освртао око себе не би ли нешто угледао, онда му на ум паде спасоносна идеја.

- Може ли његов каиш? – упита.
- Браво, Будимире, биће нешто од тебе – процеди Арнаут.

Будимир извуче каиш из Моравчевих панталона па га веза за један багрем.

- Е, добро, сад да решимо и ове дезертере – поново се огласи Арнаут.

Са пиштољем у руци крете у сусрет тројци која је већ била пред положајем.

- СТОЈ! – дрекну Арнаут када су му се приближили. – Руке у вис!

Паја, Јовица и Жика стадоше као укопани. Откуд сад он, где на њега да налете, питали су се.

- Друже мајоре, можемо да објасн... - поче Пајевић да замуцкује али га командант прекиде.

- Ћут`, ћути, Пајевићу, да те сада не бих стрељао као дезертера. И тебе и њих двојицу. Будимире, ВЕЗУЈ!

Будимир покупи каишеве од све тројице. Арнаут покретом руке показа да крену за Будимиром. У тренутку када је скренуо поглед, Паја баци ранац са питама у један ров. Ако већ нико не треба да једе сирницу онда неће ни Арнаут па макар ми било последње, помисли Паја. Сада већ са искуством у везивању Будимир брзо заврши посао. Није он то хтео али је наређење морао да изврши.

- Да чујем где сте били, шта сте радили, где вам је оружје, зашто ти ниси пријавио дезертере, зашто ниси пуцао на њих када су кренули? – погледа Моравца па настави – Коме сте продали оружје и муницију, шта сте добили у замену?

И ма колико се сва четворица трудили да објасне своје поступке, Арнаут би сваки одговор дочекао са `ЛАЖЕШ, ЛАЖЕШ КАО ПАС`.

- Друже мајоре, могу ли ја да објасним шта је било па нас после стрељајте ако то није тачно? – упита Пајевић коме је више досадило то мрцварење, а и руке су га почеле болети. Будимир беше добро притегао каиш.
- Значи, ти си коловођа? – бесно му се унесе у лице.
- Ја сам. Друже мајоре, ја не знам како би ви поднели вест да вам је дете убијено али знам како би то поднела моја мајка и мој отац. Да ли сте ви, друже мајоре, чули вести по којима смо ми изашли из „Пазарића“ и успут нападнути и побијени? Можда нисте, али ми јесмо. Имамо и ми неки транзистор. Е па, друже мајоре, и наши родитељи су то сигурно чули, а ви као наш коман-дант се нисте потрудили да нам обезбедите да се јавимо кућама. Ја сам морао то да урадим, а ви ме стрељајте због тога. Само да знате - ви мене стрељате, мој отац ће вас наћи и зубима заклати.

Арнаут се изненади на Пајину храброст да тако неш-то каже.

- Шта  причаш  то Пајевићу?  Како  то разговараш са мном? – био је забезекнут. – Знаш ли ти, питомац, да те за ово могу отерати на Војни суд?

- Супер, таман да на суду видимо ко ће од вас главешина да робија због овога. Милион и један пропис сте прекршили, ништа нисте урадили да спречите да се ово деси, довели сте нас у стање гладовања, ловимо пужеве и јежеве не бисмо ли утолили глад. Опкољени смо са свих страна и ви мислите да неко од вас неће робијати? `Ајде баш бих волео да видим то. А волео бих да суд каже и своје мишљење о овоме што сте потегли оружје на нас – настави Пајевић као да је једва чекао да му Арнаут то каже.
- Даље, ја ћу вас одвести на десет метара одавде где смо оставили наше оружје, муницију и осталу опрему. Једино што смо заборавили да оставимо су бајонети, а њих смо вратили, као што видите. У селу смо лепо до-чекани, нико нас није дирао, нико нас ништа није испитивао, дали су нам да попијемо по једно пиво, дали су нам по неколико цигарета, понудили нам неке пите да једемо. Ми смо узели мало јер смо, друже мајоре, сити коприва, пужева и оне чорбе као из Аушвица. Успели смо да се јавимо кућама, замолили смо да наши јаве и другим родитељима и ништа више. Ако смо толико погрешили онда нам само допустите да се поздравимо са класићима па `ајмо на стрељање. Ето, друже мајоре, ви сад како год `оћете, радите по савести, ако је имате.

Арнаут је и даље забезекнуто гледао Пајевића чији говор је окуражио и остале `заробљенике` па и они почеше да добацују и потврђују сваку Пајевићеву реч. Никада њему ни један питомац није тако нешто рекао, не зато што није знао већ зато што није смео.

- Будимире, одвежи га и нека покаже где је оружје – процеди мајор.

Будимир хитро то уради и Паја их одведе до места где су оружје оставили и прекрили га неким лишћем и гранама. Буда разгрну ону покривку и указа се оружје, торбице са муницијом и остала опрема. Свима беше мало лакше.
 
- Будимире, сву муницију понеси са нама, њих одвежи, њиховом командиру пренеси да их помери са тог места у друге ровове и да одреди по једног који ће пазити на њих и пуцати ако покушају нешто. Јасно?
- Разумем, друже мајоре – спремно дочека Буда.

Тако је и било. Квартет `дезертера`, како их је Арнаут назвао, био је привремено растурен. Свако од њих је добио свог чувара, али нико од тих `чувара` ни једног тренутка није озбиљно схватио наредбу о пуцању у своје другове. Када је Арнаут отишао Паја се опет искрао са положаја. Отишао је по ранац са питом. Свако из вода је добио по парче сирнице или кромпируше и по неколико цигарета. За све њих ова четворица су постала хероји. После тог дана Арнаут више није био онако самоуверен и охол према питомцима. Пајевић га је спустио на земљу и то је био први пут у његовој каријери да му је неко на такав начин одговорио.

[Kuzma®]

РАДОМИР, МИРЧЕ И СТАНИША

Ја сам у тај магацин ишао једном. Он је био пар километара удаљен од полигона. Немој ми вјеровати, али мислим да је то било почетком априла. Чолић, Неђо и ја смо ишли са возачем и тамићем да довеземо неку муницији. Неђо и ја смо били позади под церадом. До тамо смо се укочили, а да смо имали камен у бубрегу испао би од труцкања по оном путу.
Е, видиш, тај магацин је имао само један прилазни пут. Он је ишао пар стотина метара кроз шуму и завршавао се код капије. У брдо је било укопано четири или пет великих магацина. Било је ту свега, разне муниције, мина, експлозива. То је био главни магацин нашег Центра и одатле се узимало за гађања и разне вежбе. Ту су биле и главне резерве, иако је и у самом Центру муниције било и више него довољно. Није баш усред града могло да се држи толико минско-експлозивних средстава. Имало је и нешто оружја, новог и конзервираног. Све то је била тада тражена роба. Свима је требала.

Стражу је давало десетак војника којима су командовала два заставника. Један је, ваљда, био командир и водио је рачуна о самом објекту, други је био руковалац магацина и он је издавао муницију и тако то.

Није то било споља нешто не знам колико велико. Осим тих магацина било је два објекта, један лево, а други десно од капије, била је кућица за кера, један кош за баскет и мала пријавница. Ништа више. У једном об-јекту је војска спавала, имали су малу кухињицу, купатило... Само основно. У другом објекту су биле две кан-целарије за заставнике, просторија са телевизором и две-три шаховске гарнитуре, неки приручни магацин и то је то.

Ми смо отишли тамо и Неђо и ја смо, док смо чекали да они реше папирологију, разгледали мало. Први пут сам видео тако нешто и то ме је тотално фасцинирало. Касније сам виђао и већа чудеса. Размишљам нешто: „Јебо матер, ала су га укопали. Ово један човек може да брани сто година.“
Е видиш, друже мој, ту сам се зајеб`о. Не може један човек, нису могла ни она тројица несрећника што изгибоше остављени и издани од свих. Шта се чудиш? Како тројица? Па ево како, испричаћу ти оно што сам видео и оно што сам чуо од других. Нисам баш свуда могао да будем.

Мени је о томе касније причао Шарић јер ја сам тада био у Центру. Било је то неколико дана после Ђурђев-дана, можда четири или пет. И он и ја славимо Ђурђевдан па ми је зато остало у сећању. Он је нешто био у команди када је зазвонио пољски телефон. Звали су са пријавнице, кажу да су неки цивили на путу пронашли и довезли два мртва војника и једног заставника. Пајевић је тада био један од курира, ваљда по казни за оно `дезертерство`, па се он јавио. Одмах је улетео у канцеларију код Арнаута и узбунио све. Однели су их у амбуланту. Доктор Радоњић је код заставника одмах констатовао смрт, а код оба војника је напипао пулс. Мало затим, један од њих двојице умре. Овај други је, док су га пребацивали са носила на кревет, почео да јауче. Њему је доњи део стомака био тотално разнесен. Неко му је пуцао у гениталије и на том месту је зјапила рупа кроз коју су се видела црева. Јаукао је, кукао, запомагао, а нико није могао да му помогне.

Ми у тој амбуланти нисмо имали скоро ништа. То је приручна амбуланта за неке лакше повреде и слично. Она никада није имала ни опрему ни било какве лекова за овакве повреде. Само основну прву помоћ, мало завоја, газе, ал-кохола...
Капетан Ракић је одмах препознао заставника. Рече да се зове Станиша Савић. Арнаут се присетио да погледа да ли код умрлог и рањеног војника у џеповима има какав документ. У џепу оног умрлог војника је пронашао возачку дозволу на име Мирчеа Раду, из неког села у Банату. У џепу рањеника пронађе фотографију на чијој је полеђини било написано `мојој Јелени од Радомира`. Ваљда се фотографисао и хтео да ту слику пошаље девојци, вереници. После је један војник, ту са полигона, причао да је он класић са Радомиром, да су заједно прошли обуку па је Радомир завршио у магацину у Зовику, а тај војник овде на полигону.
Причао је да је Радомир негде из Шумадије, код Тополе неко село. Био је дипломирани инжењер пољопривреде, воћар. Његова породица је имала велике засаде шљиве, јабуке и кајсије. Имао је вереницу, ту Јелену којој је хтео да пошаље своју фотографију. Хтео је да је жени чим одслужи војску. Требало је да се скине у марту, али је њиховој генерацији војни рок продужен и тако је стигао и мај, а они су у статусу резервиста били још у униформи. 

Издахнуо је пред зору. Умирао је полако. Доктор Радоњић, са оно мало скромног материјала, безуспешно је покушавао да га одржи у животу чекајући транспорт у најближу болницу. Војна болница у граду је била евакуисана и више није била под нашом контролом. Покушали су наши да измоле транспорт до било које болнице али друга страна није то хтела да прихвати. Нису прихватили ни да војска организује хеликоптерски превоз. Ма, сваку су опцију одбили. Логично. Да су хтели да прихвате не би их ни напали и побили. Са друге стране, ако један локални командант нешто прихвати то никако није обавезивало неког другог. Зато су наши све то тражили преко својих веза и везица на вишем нивоу, али узалуд. Касније ће се испоставити да ти конатакти и нису били од неке користи, јер су одмах по овом догађају прекинули сву комуникацију.

Касније су сазнали да је она пуцњава претходне ноћи пред зору била напад на складиште. Чуло се и пар детонација, вероватно бомбе, можда и нека мина. На полигону нико посебно није обраћао пажњу на то. Тога је било сваке вечери и ноћи. Некада и током дана.

Претходно су на превару остале војнике наговорили да се предају. Нико ни данас не зна да ми каже да ли су ти војници стигли својим кућама живи и здрави како им је обећано. Онај други заставник је претходно дезертирао и помогао припрему напада. И не би друга страна ништа ни урадила да им тај заставник није показао како кроз вентилационе отворе да уђу у један од магацина и браниоце нападну са леђа. Као за инат и пас чувар је током вечери угинуо од старости. Никакве помоћи од њега није било данима, рекло би се да се постепено гасио.

Станиша је буквално био преклан и то се видело када су га унели у амбуланту. Мирчеа је био тешко рањен у груди, пресекао га је рафал и изгубио је много крви.
Касније током дана наши су их сахранили. Било је доле, до пута поред џамије, муслиманско гробље, али је горе према положајима Осмог и Деветог вода, код водовода, било и мало православно. Помињао сам то. Капетан Велимировић је са групом војника и питомаца организовао сахрану без попа, без опела и осталих церемонија. Од материјала које је нашла, та група је направила неке импровизоване сандуке и крстове. На крстовима је обичном фарбом неко написао оно шта су знали од података, бар некако да означе ко где почива. Једног дана ће и рат бити готов па ће можда неко тражити њихове остатке. На ивици гробља под једним јасеном су ископали три раке и у њих спустили сандуке. Велимировић је почео да изговара Оче наш, што су и остали присутни прихватили. То је била цела церемонија укопа ова три несрећника.
Чуо сам касније да су после рата ексхумирани и пренесени у родна места где су сахрањени уз почасти.

- И данас, скоро тридесет година послије - причао ми је Шарић - мени у снове долазе ти Радомирови јауци. Долази ми глава оног заставника испод које зјапи рупа к`о животињу кад закољеш. Долази ми и онај несрећни Румун Мирчеа у тренутку када је испустио душу. И питам се да ли је то тако морало. И до тада смо знали да људи гину, али смо тада први пут видјели смрт. У најгорем облику. Није то као када неко умре од старости или од неке дуге и тешке болести. Онда се припремаш, знаш да ће то доћи, али за ово не можеш да се припремиш. И за онај транспорт, ја сам послије толико времена сигуран да је то требао бити психолошки притисак на све нас. Да су хтјели да нам покажу шта нас чека. Велимировића смо послије тога прозвали Поп Веља јер је за отприлике мјесец дана био ангажован на четири сахране. Није он крив за то али тако се намјестило и он је дуго после „Пазарића“ носио тај надимак.