Центар - роман

[Kuzma®]

РАСТАНАК

Крећући се претежно шумским путевима како би избегли линије сукоба колона је стигла у Хан Пијесак. Ту је направљен први застанак ради доручка и краћег одмора возача.
Док су питомци доручковали недалеко од њих група старешина је нешто разговарала. Изгледао је то као један обичан разговор пред наставак пута, али је најмање био обичан.

- Људи, имам нимало лаку обавезу да вам саопштим једну информацију – почео је Ивановић, није му очигледно било лако да то каже.
- Наш Чола нас овде напушта – настави – враћа се својој кући и својој породици.

Сви погледаше у Сафета који потврдно климну главом.

- Сафете - дрхтавим гласом настави – желим да ти захвалим на свему што си урадио за нас и за ову децу о којој смо бринули. Желим да ти кажем хвала што смо били другови и пријатељи и желим ти сваку срећу у животу. Ти си показао колико човек у животу треба да буде узвишен. Ти си пре свега своју дужност обавио на најчаснији могући начин, а за мене од части већег узвишења нема. Желим и да се овај рат што пре заврши и да се поново сретнемо негде у кафани да се почастимо, да запевамо и да заборавимо на све ове муке кроз које смо прошли. Срећно ти било пријатељу. Ево, пропусница коју је синоћ потписао генерал Дозет. Са њом ти је обезбеђен пролаз кроз територију коју контролише српска војска. Још једном ти желим срећан пут и да што пре стигнеш својој породици.

Сафету Чолићу је задрхтала вилица, пришао је Ивановићу, загрлио га, а онда је пустио сузу. Много година је провео радећи са тим људима. Свако му је од њих на неки начин био драг и било му је тешко да све то тако лако остави иза себе и оде.

Питомци су управо завршили доручак када је Сафет замолио Ивановића да их построји како би им се обратио. Када је батаљон постројен прво је изашао мајор Ивановић.

- Питомци, јуче када смо кренули нисмо имали представу о нашем коначном одредишту, знали смо само да је то Србија. Јутрос, пре поласка из Лукавице смо добили наређење да је наш циљ Петровац на Млави.

Застао је очекујући реакцију, али је није било. Већини назив тог места ништа није значио нити су знали где је то. Знали су из географије да постоји река Млава, али нико сад не може да се сети где то беше. Зато им је ово име имало истозначење као да је речено Велико Село, Мали Иђош или Бабушница.

- Добро, старији водник Чолић би хтео да вам се обрати. Изволи, Сафете – рече мајор и помери се у страну.

Испред строја је иступио Сафет. Заустио је да нешто каже али глас никако није хтео да напусти грло.

Најзад проговори:
- Нећу вам сада причати приче, рећи ћу вам само да се овдје мој дио посла завршава. Обавезу коју сам према вама имао испунио сам тиме што смо заједно дошли довдје. Враћам се својој породици и својој дјеци. Вама, дјецо желим сваку срећу, да завршите ову школу, да будете добри и честити људи. Желим вам и да се више никада не нађете у овој ситуацију у каквој смо били ова два мјесеца. Ако се некада сјетите овог старијег водника, овог намћора, потраж`те га слободно по Олову и Варешу, биће му драго да вас поново види. Ако нешто није било у реду опростите, није било из зле намјере. Хвала вам свима и ЗБОГОМ.

Колона је из Хан Пијеска кренула без Чоле. После његовог обраћања сви су желели да му пруже руку у пожеле срећан повратак кући и све најбоље у животу. То поздрављање се одужило. Заслужио је. Неће се ни-шта издангубити ако колона крене са малим закашњењем.

Так када су прошли искључење за Шабац и Руму међу питомцима је расположење почело да се поправља. Већина је била утучена због Чолићевог одласка. Једноставно, волели су га и никоме није било свеједно. Угледавши путоказе за Шабац и Руму прво су се огласили питомци из тих места.

- Ејјј, мајсторееее, терај за Шабац.
- Немој у Шабац, вози за Руму и Митровицу...

А мајстор је возио за Београд и још даље. Пред мрак су стигли у Топчидер надајући се да следи одмор па ујутру даље. Тако нису мислили и надлежни из војске.

- Пауза од сат времена па покрет за Петровац – гласило је наређење.

У Петровац су стигли пред зору. Цео дан и целу ноћ су провели у аутобусима намењеним градској вожњи, на путу дугом више од триста километара. Чим су стигли, одмах се приступило истовару опреме. Оружје и муниција су предати у магацине и дошло је време за доручак.

Постројавање, у колону по један на линију за поделу хране, а онда... Онда никог није интересовала паштета и компот. Сви су прво желели да дођу до хлеба. А он, тек стигао из пекаре, врућ...

- Немојте толико хлеба, не смете, морате мање....

Викале су старешине, раднице у кухињи су плакале видевши како та гладна деца грабе по целу векну. Нису могле да верују сопственим очима да се тако нешто дешава на крају двадесетог века. Тек када би узели довољно хлеба враћали би се на линију по остатак доручка. Први пут после два месеца су јели у трпезарији, за столом, без журбе, без страха да ће их мина или метак прекинути у томе. А онда, када су завршили са доручком поново су одлазили и узимали још хлеба, да понесу у просторије где су смештени.

Дошао је и начелник Генералштаба да их обиђе да се на лицу места информише како су. Наредио је да буду пуштени кућама на 15 дана.

[Kuzma®]

ПРЕГОВАРАЧ
(први део)

Вест се проширила Центром брзином светлости. Стигао је неки генерал из Београда, он ће водити преговоре о нашој евакуацији. Најзад неки помак, ваљда није дошао само реда ради.

- Јесте, дошао је. Прош`о поред мене и упао код Ковача у канцеларију. Мајке ми мислио сам да ће извалити врата. Прате га нека двојица, Рамбо је мало дете за њих – у једном даху издекламова Радојевић па настави – А онај генерал како је ушао тако је почео да галами на Ковача. Све се чује иако су врата затворена. Највише је попиздео јер је Ковач и даље носио чинове и глумио команданта, иако је пензионисан. Кад су изашли видим Ковач скинуо чинове, а на титовку ставио обичну пето-краку уместо генералске. Прц, бато, и над гешом има геша.

Тај генерал Радовановић је био зајебан играч начисто. Био је доктор наука, начелник ГИНЕ а то је најзајебанија скраћеница у војсци. Та ГИНА дође у контролу једном у неколико година али када дође све истресе из гаћа. За ту се контролу спрема месецима и ништа не сме да се препусти случају. Сваки пропуст који би пронашли био би разлог за жестоке казне. Зато су сви од те инспекције страховали подједнако, од војника до генерала. Е том ГИНОМ је тај Радовановић руководио.

Чим је дошао и Ковача и дефинитивно `пензионисао` позвао је пуковника Немета и наредио састанак колегијума. Одмах се упутио у салу за састанке, а исто је оче-кивао и од осталих. Састанак је кратко трајао. Генерал је обавесито колегијум због чега је ту, изнео неке најосновније смернице и издао задатке. Питања није било и он је закључио састанак.

- Од вас очекујем да свој део посла обавите у што краћем року и најбоље могуће. Никаква оправдања не желим. Нема оправдања ни за шта. Досте је било. Господо хиљаду живота је у питању, мој је задатак да те животе сачувам и изведем одавде и ја ћу тај задатак извршити – рекао је на крају и у пратњи Немета и Ковача напустио салу.

Радовановић се кратко задржао у Центру да би у расклиманом ауту војне полиције из касарне изашао на главну капију. Вратио се после два сата, поново се кратко задржао и поново отишао. Свој долазак наредног јутра је почео обиласком Центра. Обилазио је све, како оне на положајима тако и остале који су били на другим задацима, као и цивиле. Са свима би разменио по неку реч. И свима би упутио речи охрабрења:

- Врло брзо ћемо ово завршити. Брже него што мислите.

Тог дана је после обиласка неколико пута аутомобилом излазио ван касарне и враћао се. Претпостављам да је одлазио на преговоре и враћао се на додатне консул-тације са колегијумом команданта. Још један дан је прошао, а договор није постигнут.
 
Током ноћи је било доста мање пуцњаве на Центар, тек по неки метак без последица. У даљини би се чула и по нека експлозија али исувише далеко од нас. Нови дан је свануо, а са њим и нова нада за све нас у Центру. А онда око подне гром из ведра неба.

- Готово је људи, готовооооо!!! – викали су неки на кругу -  Стижу камиони и аутобуси!!! Нема више, сутра идемоооооо!!!

Слушамо то и још не верујемо. Викали су тако неки већ два или три пута па није било ништа. А онда зачусмо брундање мотора. Нико више није могао мирно седети у објекту већ сви похитасмо напоље. Из правца капије четири, дуж оног дела касарне до железничке станице, кретала се колона камиона и аутобуса. Када су дошли до краја скренули су поред Војне академије а затим према Команди. Када су прва возила стигла до Команде колона је стала.

- Људи, сутра идемо – разгаламио се Радојевић преко наше писте за постројавање.

Почео је да прича како је постигнут договор, да сутра крећемо када то прекиде капетан Рајковић.

- Одлично да сте сви ту. Чули сте да је наша евакуација договорена. Полазак је сутра, а ми данас морамо утоварити у камионе оно што сте паковали када сте дошли из „Пазарића“. Услови су да можемо понети своје лично наоружање, опрему и по ЈЕДАН борбени комплет муниције. Сви знате колико износи тај комплет за оружје које дужите и то вам не морам објашњавати. Не-мојте покушавати да носите више од тога јер ће све бити контролисано. У случају кршења договора може се догодити да због једног метка више не изађемо. Памет у главу. `Ајмо сад да се припремимо за утовар ускоро ће стићи камион за нас – кратко и јасно је Рајковић рекао све оно што нас је интересовало и што смо морали знати.

Камион је ускоро стигао, а ми смо утовар завршили невероватном брзином. Никоме није требало ништа два пута рећи, једни су трчећи доносили опрему, други су подизали на камион док би двојица под церадом паковала донето. Остала је само наша опрема коју ћемо сутра понети са собом у аутобус.

[Kuzma®]

ПРЕГОВАРАЧ
(други део)

Последњу ноћ у Сарајеву смо провели без сна. Никоме се није спавало од узбуђења. Седели смо у групама, причали и шалили се. Разговарали смо о томе шта ће ко да прво уради када дође кући, замишљали како ће нам родитељи, браћа и сестре реаговати када нас виде, покушавали да се сетимо шта смо током ова два месеца сами себи обећали да ћемо урадити када све прође.

- А шта да радимо са вишком муниције? – неко рече.
- Баци у ве-це, у чучавац, да нећеш да им можда даш? – неко је добацио у мраку.

Свануло је и сви смо били спремни као запете пушке.
Остале су неке ситнице које смо још могли да урадимо да прекратимо време. Једна од њих, нама тада веома за-нимљива, била је да се отарасимо вишкова. Најлакше је било бацити у чучавце. И муниција овлажи па се не може користити и чучавац запуши па ни он није за употребу.
 
- Ееее, `ајде да им разбијемо штекере и прекидаче, да не могу да користе – неко је предложио.
- `Ајде – прихватисмо еуфорично као да ће то да реши рат. Неће ни они чучавци али бар `мој метак` неће никога убити или ранити.

Добили смо суви оброк, ником није било до доручка. Последње сате смо проводили у нашем Центру и нисмо желели да губимо време једући месни нарезак и двопек. Испоставиће се да је већина нас следећи пут видела оно што је остало од нашег Центра двадесет две године касније. Неки ближи су имали прилику и раније.

- Идемоооо, соколови, покрет! – позва нас Рајковић и поведе ка Команди. Покуписмо сву своју опрему и пођосмо за њим.

- Ово је ваш аутобус, добро га запамтите, немојте да уђете у погрешан јер можете отићи на неку другу страну. Не иду сви на исто мјесто. Ви идете у Петровац на Млаву – рече када смо стигли до аутобуса.

Све осим оружја смо одмах убацили у `бункере`, а онда је остало да чекамо. У неко доба из правца купатила почеше да пристижу `њихови`. У цивилу, полууниформисани или у неким другачијим униформама од оних нама познатих. И свима око леве руке неке траке. Неколико њих наоружаних. Ево и наши из Команде изашли да их дочекају. Гледамо и не верујемо, па они се грле, поздрављају као род рођени, а овамо они пуцају на нас и ми пуцамо на њих. Ко бре овде кога зајебава, дође човеку да се запита. Али стварно. Стани мало, два месеца се ми зајебавамо, неколико нам људи погинуло, преко тридесет рањених да би се они сада овако дочеки-вали. Па `ајде, генерале Ковач, могао си и кафу скувати, ракију послужити.

На капију два уђоше Пух са генералом Радовановићем и цивилни ландровер са ознакама неке полиције. Из њега изађе лик у маскирној униформи и тенисицама на ногама. Носио је беретку са непознатим ознакама.

- Ееееј, па овога знам, он је био на гробљу када је била сахрана Туни – рече Душко Арсић – То је, бре, неки Асим, шибицарио ту код „Моме и Узеира“ пре рата.

Значи, дошао шибицар да нас контролише и глуми неку власт. Јебем ти државу и војску када преговарају са човеком коме је највећи домет у животу био да превари неког наивног са куглицом и кутијама шибица. Дабогда и основну школу да има ал` ето он је КОМАНДАНТ, бре. Води неку војску и у овом тренутку добија битку, а наш генерал Ковач учио школе али џаба.

Поздравише се куртоазно, тај Асим и Радовановић, па пођоше од првог возила у колони. Позваше да се мало групишемо, па нам се са пар реченица обрати Радовановић који нам ништа ново није рекао. Онда је и Асим почео нешто да прича. Толико је био `речит` да ме просто било срамота ко је у овој бици победник. Једино од његових речи сам запамтио да нам је на крају пожелео срећан пут. Одоше до следеће групе и тако до краја.

За њим дођоше они са тракама у пратњи неких наших официра. Изабраше насумично неколико војника и старешина па им проверише опрему. Бројали су сваки метак, отварали торбице маски, проверавали да тамо не-што није сакривено. Онда су извукли неколико торби из бункера па су њих истресли не би ли пронашли нешто забрањено. И данас имам благ утисак да неки од њих нису били задовољни што нису ништа пронашли.

За то време на другом крају касарне њихови камиони су одвозили наоружање и муницију који су били наш вишак. То је био услов да ми изађемо. Па наравно да им је требало оружје и муниција, а не књиге, школске креде или дозволе за излазак у град. Да су им требале књиге не би пар дана раније запалили кабинете са свим неопходним училима.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

И онда у пола дванаест Рајковић нареди да уђемо у аутобус. Када смо заузели своја места возач упали мотор. Мало је турирао у месту, онда су почели и други то да раде. Турирање постепено поче да слабии онда потпуно престаде. Чуо се само равномеран рад мотора на леру. Седели смо у аутобусу и чекали полазак. Пролазили су минути дуги као вечност. Нестрпљиво смо гледали кроз прозоре не бисмо ли угледали нешто. Шта? Не знам, ваљда смо очекивали да видимо разлог зашто не крећемо. Немам појма, само знам да смо зурили кроз прозоре и погледима тражили било шта. Можда ништа нисмо тражили, можда смо само желели да још једном, последњи пут видимо наш објекат, нашу писту, наш ресторан и кантину... Крчање мењача прекиде то и десет минута пре поднева наш аутобус, трећи у колони, напусти нашу касарну и Центар.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Kuzma®]

ПРЕГОВАРАЧ
(трећи део)

Наспрам капије је патролирао оклопни транспортер Уједињених нација. Поред капије су стајали помешани наши и њихови. Неки су нам махали, мало даље неки други су ликовали машући својим оружјем. Требало је мање од десет минута и ми смо већ били на пријатељској територији. Мање од десет минута вожње нас је делило од слободе.

Колона је стала на Романији. И док смо већ увелико правили одмор остатак је још напуштао касарну. Музичари повадише инструменте, два месеца нису свирали, сада имају одличан разлог да то ураде.
Стижу и новинари, домаћи и страни. Траже изјаве, снимају...
 
- Леле, ала смо сад атрактивни.
- Ми ћемо то да будемо у Дневнику?
- Море, марш у пичку материну, сад сте нашли да нас сликате...

Реакције су различите. Некоме се свиђа њихово појављивање, некоме не. Није то баш без разлога.

ТРРРР-БАМ-БАМ-ТРРРР – проломише се рафали.

Неко није могао да издржи. Прихватише и други. Ма не може без пуцања. Камермани се утркују да сниме, а новинари ће већ направити причу. Њихов уредник ће одлучити која верзија приче је добра за гледаоце. Није битно да ли је истина или не. У рату прво истина страда.

Татататата-тататататаа-татататааа – ево је и труба.

 `Српска се труба с Косова чује...`
- Али ово није Косово, побогу.
- Ма нема везе, има труба.
- Капетане, коју ћемо за вас? – упиташе музичари је-дног капетана који се ту затекао.
- Јел` знате ону „Друже Тито ми ти се кунемо“? – да ли је мислио стварно или не нико нема појма.
- Знамо бре, ево иде:

„Друже Тито ми ти се кунемо,
ми ти се кунемо,
усташа си мајку ти јебемо,
мајку ти јебемо...“

- Јеби га, капетане, видиш до чега је довело то што смо му се клели?  Прво смо  се клали па се клели, а сада се опет кољемо – виче за њим онај музичар.

Од поласка из касарне прошло је скоро четири сата. На Романији трешти музика, певају се песме које се раније нису певале, песме које нису учили на часовима у школи, све праћено рафалима. Лете чауре на све стране. Нема везе, да смо живи и здрави.

- ПОООКРЕЕЕТ!!!– зачула се команда, а онда је му-зика утихнула, пуцње је престало, а новинари почели да пакују своју опрему.

Куда смо све пролазили то је тешко и замислити. Све кроз неке шуме, путевима скоро пробијеним машинама. Идемо тако и само небо се види. Где смо нико од нас нема појма. Ваљда знају они који нас воде. Онда мало за промену избијемо на неку асфалтну деоницу да бисмо се врло брзо вратили у шуму.

- Пратимо линију, не можемо нормалним путевима јер нешто држимо ми, а нешто они – објашњавају нам.

Готово је пао мрак када је колона стигла у касарну у Хан Пијеску. Добили смо преноћиште у неким спаваоницама. Неки нису па су морали да се снађу. Најважније је било да је то прва ноћ после много времена у којој нико неће страховати од снајпериста и минобацача. Пред зору је већина била будна.
 
Свануло је и командири наређују постројавање на оближњој ливади. Први пут на једном месту видимо све оне који су током два месеца били у касарни. Од некуд се појављује потпуковник Видас. Иако нам је формално био командант школе у последње време смо га ретко виђали. Зато нам је његово појављивање било изненађење. Стао је испред строја.

- МИР-НО!!! ПО-ЗДРАВ!!!

Тек тада примећујемо да строју прилази генерал Дозет. Прати га Ковач, без чинова. Видас предаје рапорт. Кратко обраћање и позив онима који су ту рођени да остану и прикључе се борби. Остају неки, међу њима и капетан Рајковић. Овде је његов родни дом, у Србији никад ништа није имао, осим девојку на другој години академије. Када је у трећој години отишао у Сарајево она је утеху пронашла у загрљају другог питомца.
Рајковић нас испраћа, сигуран је да ћемо се снаћи и без њега. Улазимо у аутобус, колона креће. Стижемо на Дрину и опет застанак. Део је већ ушао у Србију, део је на мосту, више од половине колоне је још на левој оба-ли. Гледамо кроз прозоре, около се мота нека сиротиња, иду од аутобуса до аутобуса, траже нешто за јело. Увек први последице рата осете они у пограничном подручју.

- Чекај мали – повика Арсић са врата која беху отворена, па се окрете ка нама, – дај ону транспортну врећу, Маринко.

Пружих му врећу у којој је био део нашег следовања за јуче и данас. Слабо је ко било шта јео. Не иде. Од узбуђења заборавиш да си гладан.

- Мали, држи – поче да му додаје кутије сувог оброка.

Када су видели шта се дешава дотрчаше још нека деца и неке жене. Плачу жене, плачу јер ће имати шта деци да дају за јело.

Негде позади се зачула труба. Наста мук. Неки изађоше из аутобуса да виде шта се дешава. На средини моста стајао је питомац Музичке школе и свирао „Марш на Дрину“. Звук трубе је парао небо изнад Дрине и погађао право у душу.

[Kuzma®]

СРБИЈА

После готово дванаест сати вожње, колона је стигла у Топчидер пред сам мрак. На паркингу се одмах окупише генерали, пуковници, заставници, водници, војници... Сви су дошли да виде `марсовце`. Јединствена је то прилика. Са неког радија у колони трешти музика, свира „Ужичко коло“. Пролази строј војника, уредних, обријаних,чистих униформи и чизама.
Генерали разматрају ситуацију. Питомци, старешине и по неки војник слушају. Стоје поред генерала необријани, без капе, са рукама у џеповима. Нико не помишља да поздрави по пропису. Лако ћемо за прописе... `ајде прво да завршимо са овим.

Пада одлука – пут се наставља ујутру. Ноћење како се ко снађе – на клупама у парку, у аутобусима... И данас је био леп и сунчан дан, нема назнака за неке падавине.
У пола осам забрундаше мотори. До Петровца је неких стодвадесетак километара, али се вози у колони, требаће више од три сата.

- ПОЛАЗАК!!!

Тачно у једанаест сати улазимо на капију петровачке касарне. Краћу паузу је прекинула команда:
- Тридесет девета класа у две врсте ЗБОР!

Познат глас.
- Откуд Ви, поручниче? – збуњено га погледасмо.
- Како откуд, па неко вас мора дочекати и сместити... – одговори поручник Остојић.

Месец дана се нисмо видели и овај сусрет је био изад свега срдачан. Поручник је пришао сваком питомцу и руковао се.
Када су из „Пазарића“ дошли у Петровац сви су до-били две недеље за опоравак код својих кућа. Старешине су морале да организују све изнова. Њима је у Сарајеву остало све, неки нису знали шта им је са породицама и те две недеље су морали да искористе за решавање тих проблема уместо за одмарање.
Неки су били принуђени да спавају у касарни док се не снађу или зато што им је родна кућа била далеко да би путовали свакодневно. Милер и Остојић на пример. Био је ту и поручник Цесарец који није имао где да оде, није имао породицу и од доласка је време проводио у касарни. Повремено би отишао до града да прошета и купи нешто и то је све.

Њих тројица су, дакле били одређени да прихвате и сместе групу из Сарајева у нов гарнизон. Преглед наоружања, предаја муниције, истовар ствари.

- Аууу, шта је ово? Ово бре коњушнице – разочарано констатовасмо када су нам показали где ћемо бити сме-штени.
- Јесте питомац, старе коњушнице, ово је некада била коњичка касарна – објасни поручник.
- Поручниче, нећемо ваљда овде...?
- Тако кажу. Нов Центар се формира овде.

Нисмо били уопште одушевљени тим сазнањем али ту ништа нисмо могли променити. Бар не за сада. Камиони и аутобуси са стварима и опремом класе су брзо истоварени. Током истовара свако је гледао да своје ствари одмах одвоји са стране да не би тражио касније. После истовара, поручник је сео на једну клупу испод кестена којих је било по целој касарни. Одмах смо се окупили око њега. Извадио је две кутије плавог беста и дао нам да поделимо.

- Нема у кантини других – правдао се.
- Друже поручниче, а шта је са осталима из класе? Где су они? Јесу ли сви живи и здрави? - распитивали смо се.

Поручник је стрпљиво одговарао. Питања су се ређа-ла као на траци. А онда смо зачули нешто што нас је поново обрадовало.

- Слушај `вамо... - на себи својствен начин капетан Милер још из далека је започео обраћање присутнима.
- ... сад у строј па на ручак, – наставио је прилазећи - после ручка да се пресвучете уцивилку, ко има, и онда ћу вам поделити дневнице и дозволе за путовање. Јел` јасно?
- Јасно, друже капетане! – одговорисмо у један глас.
- Е, курац мој је јасно, друг капетан је умро, сад смо господа бре – у његовом гласу се осетила иронија. – Јака господа, ни пас нема за шта данас уједе.

. . .

За ручак је био војнички пасуљ са сланином, тазе хлеб и салата. Чак је био и дезерт – ТАКО колач. Последњи пут када смо га јели било је то оног дана када је све ово почело. На изласку из трпезарије дочекао нас је поручник Цесарец.

- Добро дошли, дечки, как` сте? – није више био онако резервисан и одбојан као у Сарајеву. Доказ да се све мења сем камења.
- Гдје си ти, Маринковићу? Здраво, Саво? Како је момци? – поздрављао је све, а посебно нас којима је био  командир.

И нама је тада, први пут од почетка школовања, било драго да га видимо. Неки други су чим је запуцало окренули ћурак и напустили ЈНА, а он је ево дошао у Петровац и даље носи исту униформу и исту титовку. Иако је у Сарајеву био затворен у љуштуру, кроз коју је доњега тешко могло допрети, у дубини његове душе дешавали су се ломови. Са једне стране је на њега, од почетка рата у Хрватској, вршен притисак да напусти ЈНА и пређе међу `своје`. Са друге стране, он се осећао Југословеном и сматрао је да се подразумева да ће се борити против сваког ко би ту Југославију покушао да растури. Макар то био и рођени брат. Тако се десило да је на једној страни био он, а на  супротној његова рођена браћа и рођаци. Ипак, донео је одлуку после које нема повратка. Остаће веран заклетви до краја па шта буде.

- Питомци, сада идемо да се пресвучете у цивилно. Капетан Милер ће до тада донети дневнице.
- Какве дневнице? – упитасмо.
- Следују вас оне `ратне дневнице`. Па били сте у рату, не?

После више од два месеца цивилка је поново на нама. На већини виси као на чивилику. Свако од нас је изгубио бар неколико килограма. Панталоне упорно спадају, а ми их упорно навлачимо. Већина нема адекватну гардеробу. Била је зима када смо последњи пут били у граду. Летња гардероба је остављена кући још када смо ишли за Дан Републике. Тада смо донели зимску. Тамо негде када отопли од куће би нам дошли у посету и донели поново летњу, или би нам послали новац да купимо неке фармерице и коју мајицу. Или би послали пакет од куће који би осим разних посластица садржао и летњу одећу.
Једна Кампањола се заустави на сред писте. Из ње изађе Милер. Титовка му беше накривљена као што је и шапка одувек била.

- Слушаааај `вамооо... у колону по један код оне клупе да вам поделим дневнице и дозволе – заповеди, па се полако и сам упути ка клупи у хладу кестена. Када је сео махну руком као знак да први питомац може да приђе.
- Потпиши поред свог имена – рече.
Овај потписа. Милер поче да броји новчанице. Гланц нове, никада коришћене. Неколико пакета умотаних у најлон.

- Ево, седам милиона и осамсто `иљада динара.
- Шта седам милиона?  - сви зинусмо у чуду.
- Шта ме гледате тако? Седам милиона и осамсто `иљада динара, по толико имате. Чек, па ви не знате, инфлација, бато, додате су три нуле. Оно што је било сто динара сада је десет`иљада. Кутија цигара је толико. – објасни Павле како то одједном постадосмо милионери.

- Ко лепо пише? – упита Милер када је поделио новац.
Јавио се Максим: - Ево ја друж... овај, господине капетане.
- Држи ове дозволе и ево ти писаљка, само попуни имена и подели, све остало је већ написано.

Максим се прихвати посла. Није му било тешко и брзо је завршио. Само што је Милеру вратио вишак дозвола на писту дођоше три „Литасова“ аутобуса.

- Један иде за Београд и Нови Сад, један за Ниш и Лесковац, један до Крагујевца, па на Чачак за Краљево и Пазар. Улазите у аутобус који вам одговара. Ако не-коме ни један не одговара видећемо мало касније да такве пребацимо до станице па одатле како вам воља. – издекламова и то Милер

Настаде поздрављање и опраштање на две недеље. Али није то као када се раније одлазило на распуст. Није било тако емотивно, иако су једва чекали тренутак да пођу својим кућама опраштали су се дуго, дуго. Као да не желе да се растану ни на кратко. Као да се више неће видети.

[Kuzma®]

А САД КУЋИ
(први део)

Изабрао сам превоз до Београда. Није нас било много у аутобусу. Можда је око половна седишта била попуњена. Било је пар нас питомаца али и неких старешина, војника и цивила. У Београду је последња станица била код железничке. Одатле сам лагано кренуо ка аутобуској. Са мном је ишао и мој земо Арсић Душко.  То ко ти је земо зависи највише од тога колико си далеко од куће. Тако је у Сарајеву мени земо био и онај из Београда и из Ваљева па и из Крагујевца. Негде ближе ми не бисмо били земљаци али би зато негде у белом свету земљак био и онај из Струмице и онај из Вировитице.

Дођемо ми на аутобуску станицу, проверимо када наш аутобус полази и установимо да имамо довољно времена до поласка. Одлучим да се јавим кући. Прво сам хтео да банем без најаве али сам се предомислио.  Више од два месеца ме нису чули, вероватно су на телевизији испратили сваку вест о нашем изласку и сигуран сам да су као на иглама.

Одем до киоска и купим пар жетона. У шалтер сали угледах једну слободну говорницу. Подигнем слушалицу и убацим жетоне. За то време и Душко оде да се јави својима. Моји тада нису имали телефон и ја сам од почетка школовања звао на два најближа броја у комшилуку. Знао сам их оба напамет и одлучим да позовем чика Де-симира.

- Ало, ало...
- Ко је? – чуо сам  познат глас са друге стране.
- Ја сам, чика Десимире, Божа.
Па да, Божа, тако су ме звали код куће, а Маринко су ме звали у школи по презимену. Па неће код куће да ме зову Маринко.
Ја сам у чика Десимировом дому сваког Божића био први гост – полажајник. Од када сам проходао па све до осмог разреда, када сам последњи пут био у тој улози. Онда се знало да обавезно морам доћи на ручак и недељу дана касније, на Мали Божић. Тада би ме дочекали разни поклони, који су се мењали како сам растао. Иако је то било време комунизма у мом крају обичаји су се поштовали, славила се слава, Божић, Васкрс, крштавало се, венчавало у цркви, а свештеник је испраћао и на последње путовање.  Било  је и  изузетака, заклетих атеиста  али нико никоме није по питању вере правио проблеме.

- Који Божа?
- Божа Маринковић, Томин, иди узми муштилук, реци им да долазим. Ево ме на станици у Београду, за десет минута имам аутобус.
- `Оћу, `оћу, идем одма`.

Спустио сам слушалицу па се сетио да нисам купио цигарете. Одем поново на онај киоск. Раније сам повремено палио. У школи нам је било забрањено, а ни код куће на то нису гледали благонаклоно. Сада се враћам из рата и решио сам да искористим прилику. Сада ћу мојима признати, сигуран сам  да ми после свега неће замерити. Стојим пред оним киоском и гледам изложене марке: Зета, Морава, Дрина, Бест... Неке сам раније виђао неке не. Одлучим се за Мораву. Ако ме питаш зашто баш за њу, ево да ти кажем да немам појма. Новац није био у питању, имао сам пуне џепове. Можда сам одабрао подсвесно. Мој деда је годинама пушио Мораву. Можда ми је нешто шапнуло да је у реду да купим баш те цигаре, ако су добре деди биће и мени. Ко зна, може бити. Платим и кренем не сачекавши кусур. Она радница виче за мном да је много, а мени је најмање био важно то. Важније ми је било да ускоро аутобус креће.

Душко и ја се упутисмо на перон четрнаест где је управо стигао наш превоз. Била је недеља, већ касно поподне. У аутобусу беше свега десетак путника. Душко и ја заузесмо места одмах иза возача. Аутобус је грабио Ибарском, а до Мељака сви путници изађоше. Остадосмо нас двојица и мало по мало почесмо разговор са возачем и кондуктером. Возач као да успори вожњу, ваљда да чује до краја нашу причу. Ми смо причали а њих двојица су нас у чуду гледали, као да не верују шта ова два клинца причају.

Стигли смо и до Лазаревца. Ту смо се Душко и ја растали. Имао је неке рођаке у граду, иде код њих, а онда ће га или они одвести у Ваљево или ће се јавити својима па они да дођу. Ја сам остао на станици. Чекао сам превоз ка свом селу. Срећом па се све некако поклопило да се то чекање није одужило. Уђем у аутобус, онај звани хармоника, станем начисто позади. Није ми било до седења. Низале су се станице, народ је излазио и улазио и аутобус је био доста испуњен. Једним делом свог пута овај аутобус је ишао истом трасом којом смо малопре стигли из Београда. На последњој станици на том делу трасе уђе већи број путника, возач затвори врата и скрете десно ка мом селу.

- Јел`, мали,  јес` ти Томин? – упита један што тек беше ушао. Можда сам га и виђао негде али светло незгодно пада и прави сенку па га нисам препознао.
- Јесам, што питаш?
- Ено те ћале чека на станици, сад сам био са њим, каже да чека тебе из Београда.
- МАЈСТОРЕ, СТАНИ, СТАААААНИИИИИ!

Неки путници почеше такође да вичу возачу да стане и он заустави аутобус не знајући шта се дешава.

- ОТВОРИ ЗАДЊАААА! – почесмо да вичемо.

[Kuzma®]

А САД КУЋИ
(други део)

Отворише се задња врата и ја истрчах из аутобуса. Трчао сам ка станици, мало је фалило да једног пролазника оборим, на семафору је било црвено светло али нисам могао чекати. Доста је било чекања у последње време. Чекај смену, чекај храну, чекај купање, чекај цигарете, чекај договор...
 
У мраку поред стајалишта угледах наш југо. Отац је био наслоњен на њега и гледао ка Београду када ће наићи аутобус. Сестра је нервозно шетала поред. А онда ме угледаше. Све што се могло рећи у том тренутку рекли смо загрљајем. Успут смо тек по неку реч проговорили, као да смо, не дај Боже, у свађи. Једноставно нисмо знали шта бисмо пре једни друге питали када нас је интересовало све. Али смо били свесни да ове тренутке не треба кварити причама о томе шта је било. За то има времена и стварно је имало. И данас много година после, остали су неки детаљи неиспричани. Они ме никада нису о томе питали, а ја никада нисам желео баш о свему да причам. Можда је тако и боље.

Стигли смо кући. Отац је зауставио ауто, отворио врата и изашао. Онда је, док сам још био у колима, из појаса извукао тетејац и цео оквир испалио у ваздух. Да се зна да му је син жив и здрав стигао из рата. Моја мајка је баш тада када смо стигли била у кући и када је отац запуцао она излете напоље.

- Божо, сине... - загрли ме, а сузе радоснице падоше низ лице.
- Не плачи мама, сад је све у реду. Готово је.

Ушли смо у кућу и сели за сто. Гледали смо се без речи. Нико није знао шта да каже, јер шта рећи после свега. Није то обична ситуација као када дођу гости па како сте, шта радите, како су вам кући... и тако то. Не може се то питати, а опет нешто мора, само шта. Седели смо тако неколико минута и онда реших да прекинем ту тишину. Из џепа извадих цигарете и упаљач па ставих на сто. Ништа. Сви и даље ћуте и гледају ме. Извадим из кутије цигарету, упалим, одбијем дим. И даље ништа. Сви гледају као опчињени. И ћуте.

- Ја сам пропушио – на крају рекох. Ваљда ће неко проговорити.
- Ако си, нека си се ти нама живи и здрав вратио – најзад у глас сви проговорише.

Ух, добро је да најзад престане ова тишина. Почела је да ми смета, да ме подсећа на стражу, на положај у ноћи када се тек по неки шапат чуо. Подсећала ме је на тренутке тоталне тишине, тренутак пре свих оних пуцњава. На тренутак пре оног напада на нас на годишњи-цу Титове смрти. Та тишина ме подсећала на неке ружне догађаје а то нисам желео. Желео сам жамор, грају, желео сам било какав разговор, желео сам музику, желео сам да буде весело. Побогу, жив сам, здрав сам, вратио сам се и то треба прославити. Ћутање није адекватна реакција.

Било је топло јунско вече, улазна врата су била отворена. Прве комшије су већ почеле да пристижу, а онда једна глава провири кроз врата. Деда Микајило. Провири, па уђе. За њим уђоше и његови син и снаха и унук Дарко.

- Деда, па ти ниси обукао панталоне – примети Дарко кад су ушли у кућу
.
Деда Микајило погледа, стварно, на себи је имао дуге гаће али не и панталоне. Код њега се знало, после Дневника одлази на спавање. Када је зачуо пуцњаву одмах је знао о чему се ради. Иако је већ одавно легао и одспавао једну туру скочио је из кревета и похитао ка нашој кући. Од узбуђења је заборавио да навуче панталоне. Заборавио је и да се обује али чим је босим ногама крочио ван дворишта то је приметио и на брзину се вратио по опанке.

- Нека дете, нека, деда заборавио... оматорило се, љуби га деда. Како и да не заборавим, зна деда како је бити у рату, био је и деда четр`ес прве – па ми се окрете – добро нам се вратио, унуче, војничино. Благо деди, кад је све прошло добро.

До касно у ноћ долазили су рођаци, пријатељи, кумови... Сви су желели да виде шеснаестогодишњег ратника и да му пожеле добродошлицу.

[Kuzma®]

СУСРЕТ У КАФАНИ

Двонедељно одсуство ради опоравка је брзо прошло. У Петровац се прво вратила главнина класе,онај део из „Пазарића“. За те две недеље већина се у потпуности физички опоравила од двомесечних напора и гладовања. Сада су изгледали као било који њихов вршњак. Нестало је оних испијених лица и уморних погледа.
Командири су се вратили пар дана раније. За њих је одмор много краће трајао. Требало је нови Центар подизати од нуле. Требало је утврдити на који начин ће настава бити обновљена. Гомила обавеза их је чекала и већина је била на одмору од пет до највише седам дана.

Док су чекали да се са одмора врати и `сарајевска група` питомци су `глуварили` по касарни, повремено би добили неки задатак око премештања или препакивања опреме, а вече би било резервисано за град. Од када су стигли у Петровац за локално становништво су били равни чуду. Знали су Петровчани за војнике али мало ко је видео овако младе. Онда се прочуло да су дошли из Сарајева. Тада су почели да их гледају са дозом страхопоштовања.

А ти ратници су се после свега и у касарни и у граду држали заједно. Летња башта једне градске кафане је сваке вечери била пуна сивомаслинастих униформи. Ту се певало и пило до касних сати, ту су питомци давали себи одушка после свега кроз шта су прошли. У тој лет-њој башти смо их затекли и ми из `сарајевске групе` по повратку од кућа. За тај сусрет још не постоје адекватне речи да би био описан. Ерупције одушевљења на појаву сваког од нас, грљење, чашћавање, жеља свих да баш за њихов сто седне неко од нас и прича... Сви су желели да чују нашу причу, а и ми смо хтели од њих да сазнамо сваки детаљ. И тако до пред зору.

- Момци, фајронт – безуспешно је најављивао шеф кафане.
- Нема фајронта, прика, какав фајронт, дај ти нама још пића, наплати па ти иди ђе `оћеш, ми остајемо вој... – огласи се кршни Пљевљак Данило.
- Сутра ћете наставити...
- Нема сјутра, сјутра нијесмо вој. Идемо у Београд.
- Шта Београд? – у чуду га упитасмо.
- Није ли вам нико рек'о? Сјутра право у Београд, у Школски центар везе на Бањици. Све је већ спаковано за селидбу.

Шеф ресторана поново поче да помиње фајронт али га граја надјача. Хтео не хтео, решио је да остане и испоштује нас.
Изненада дуну неки хладан ветар. Муња осветли небо према Пожаревцу, па друга трећа... Не прође много, а кишне капи почеше да добују по металним столовима.
У први мах нехтедосмо да одустанемо али како је киша појачавала тако је у нама слабила жеља да киснемо. Кише нам је било довољно за три живота.  Брзо смо измирили рачуне и загрљени и уз песму кренули назад у касарну. Пред касарном киша стаде, исто онако изненада као што је и почела. Већ је свитало.

Скоро три месеца је прошло од када је питомачки батаљон био комплетно постројен. Мајор Арнаут је стајао са стране и посматрао строј. Неки питомци једва стоје колико су синоћ попили и да се нису онако загрљени вратили у касарну ко зна да ли би уопште погодили капију. Примећују то и Арнаут и остали командири, али морају им сада опростити. Толерисаће још пар дана, а онда ће морати да кажњавају ако се и даље настави.

Стижу аутобуси, полазимо за Београд. Пут се нешто одужио, посебно онима који су препили. Некима је мука, неки спавају, једва да неко проговори коју реч. Повремено се чује отварање прибора за јело и испијање воде из чутурица. Наточена још у „Пазарићу“, сад је добро дошла. А зна се да ко вечера ракију доручкује воду.

- Људи,  имал` ко  воде, душа  ми  изгоре – запомаже Саво.  Одавно није ни пиво попио, а синоћ је пио за оли-мпијску медаљу. Убио се као нико.
- Нема више, то је све до Београда – неко му пружи чутурицу.
- Фала брате мој, дужник сам ти – културно захвали Саво и натеже ону чутуру као синоћ кад је натезао све што му је пало под руку. Пиво, вино, ракију, вињак.... и гас и мас` што би рекли.

Колона стиже на Бубањ Поток, наплатну рампу пролазимо без заустављања. Још мало и ту смо.
. . .

- Питомци, ово је наш нови дом – показа на монтажне бараке мајор Арнаут. – Овде ћемо бити привремено смештени.
Стижу камиони са креветима и душецима. Треба их унети и спаковати. Нема више оних питомачких хотелског типа какав им је био званичан опис. Сада су метални, војнички, на спрат. Унутра је већ паклено, шта ће бити када тридесетак људи буде спавало, хркало, прдело... Бог свети зна.

- Издржали смо „Пазарић“, издржаћемо и ово – били смо оптимисти.

[Kuzma®]

ЕПИЛОГ

Од доласка у Београд, наредних недељу дана прошло је у организацији живота и рада. Одлуком надлежних за војно школство прекинуту школску годину требало је да наставимо нормално. Као да претходна три месеца ништа није било. То је изазавало протест и одбијање да се повинујемо наредби. И поред ултиматума и претњи нисмо попустили па су наши захтеви на крају испуњени. Добили смо летњи распуст и одрадили комплетан план и програм из стручног дела наставе. Одлазак на распуст неки питомци из новоформираних држава су искористили да школовање прекину и остану код својих кућа. По повратку са распуста Осми и Девети вод су расформирани, а питомци из та два вода су попунили остале.

Ово је била претпоследња генерација Средње војне школе копнене војске у Сарајеву. Била је то генерација која је нечијим неодговорним понашањем доведена у ситуацију описану на претходним странама и прва формација ЈНА-ВЈ која је протестовала. Две године касније већина је завршила школовање и унапређена у подофи-цирске чинове. Многи од њих су и даље на служби у војскама насталим распадом СФРЈ и ЈНА.

Неки ликови који се помињу у овом роману више нису живи. Већ сам поменуо капетана Милера, Ђоку Македонца и мог цимера Мусића. Сафет Чолић Сајо је стигао својом дому и породици. Није имао већих проблема  на том путу. Преживео је рат али не и опаку болест која га је однела за свега неколико месеци. Неђо Лекић је завршио школу и вратио се у ратом захваћен завичај. Погинуо је два-три месеца пред крај рата.
 
Нажалост, како време пролази овај тужни списак је све дужи и они које сам поменуо нису једини који су од 1992. године до данас изгубили живот. Некима се то до-годило на путу ка родном дому, некима касније током рата. Било је и оних који су изгубили битку са болешћу као и оних који су изненада отишли на вечни починак. Свима њима нека је - ВЕЧНА СЛАВА.

Поручник Цесарец је по доласку у Београд напустио војну службу. Касније је виђан по граду, а онда му се губи сваки траг. Мајор Ивановић је по доласку у Петровац завршио своју мисију са 39. класом па се јавио на нову дужност. Командант потпуковник Видас је после протеста премештен на другу дужност.

Остали јунаци ове приче су данас живи и претежно здрави. Већина командира је сада у заслуженим пензијама. Много је нас, њихових ученика који смо током службе оболели или рањавани па смо такође пензионери. Неки су одавно униформу окачили о клин и баве се неким другим пословима мање или више успешно. А свима нам је и даље заједничко да се редовно дружимо, да се окупљамо сваке године и помажемо једни другима без обзира на то што смо од почетка распада били на супротним странама. То нас није спречило да останемо људи у правом смислу те речи и да сви учествујемо у разним акцијама које смо кроз године дружења организовали и спровели.
Сва она искушења која смо преживели као тинејџери су само учврстила наша пријатељства. Многи од нас ту везу преносе и на своје наследнике те тако ширимо оно најбоље у нама.

И на крају, готово тридесет година касније држава и војска ником од нас не признају учешће у рату. Кажу да то нема у евиденцији. Биће да је четни евидентичар крив за тај пропуст. Нема ко други.

- КРАЈ -

[Kuzma®]

Ево, стигли смо и до краја мог првог романа. Прича коју сам овде испричао је оно што смо моји класићи из СВШ КоВ и ја доживели и преживели током прва два месеца и неколико дана на почетку рата у Босни.

Тада смо били друга година средње школе. За оне који то не знају, тада је после заклетве у другој години задуживано лично наоружање и почињала обична пешадијска обука. Ми смо само један мањи део те обуке прошли и још смо били исувише далеко од онога што један обучен војник пешадије зна.

Такође, по нашим годинама ми нисмо могли бити употребљени за борбене задатке на којима смо били и према неким прописима обавеза надлежних је била да нас на време евакуишу изван зоне борбених дејстава. То није урађено и доведени смо у ситуацију описану на претходним странама. Не само да ту своју обавезу нису испунили него ни данас после 30 година нама се не признаје да смо учествовали у рату. Пре неку годину сам писао монографију класе и обратио сам се нашем команданту (овде се зове ппук Видас) са молбом да напише предговор. Написао је и пре свега инсистирао да се на његовом тексту сме извршити само лекторска интервенција (словне грешке, интерпункција..) те да не дозвољава да се било шта избацује, мења и скраћује. Напоменуо је да није проблем ако одустанем од намере да то објавим као предговор. Тако је и било, предговор који је он написао није објављен јер је у њему између осталог написано да је ова класа "...била у ситуацији НАЛИК ратној..:". Ја такву констатацију нисам могао да прихватим а посебно не од некога ко је тада био са нама и коме је по том основу признато учешће у рату. Зашто је он то тако формулисао не знам, никада га нисам питао и на крају не интересује ме јер не желим да са таквим особама губи време. Хвала му на једном, то што ми је у усменом разговору, пре писања поменутог предговора, признао да је по нашем протесту у Београду била идеја да целу класу избришу из историје СВШ КоВ. Тачније када су нас после протеста пустили на распуст идеја је била да нас не позову назад да наставимо школовање а да, мало ћу парафразирати, Врховна команда наш батаљон избрише из бројног стања. Као да никада нисмо ни започели школовање. Изгледа да је у том тренутну то ипак био превелики луксуз имајући у виду ситуацију са осипањем старешинског кадра али и чињеницом да те године није расписан конкурс за пријем у СВШ КоВ.

Поред овога ја као аутор монографије и овог романа имам још материјала као што су неки аутентични видео снимци, фотографије, документи и сл. Нешто сам већ овде поставио, нешто ћу онако временом, када стигнем и када у маси тога пронађем нешто што би било адекватно. Имам и материјала за неке допуне овог романа и то ће се десити ако се укаже прилика да преко неког издавача буде објављено друго издање. Прво издање сам објавио самостално а као издавач је само формално потписана једна локална штампарија. Тај тираж је у потпуности распродат а ја сам се у међувремену посветио неким другим темама које су далеко више на листи приоритета те тако друго издање ако се деси деси ако не ником ништа.


Биће ми драго да у наставку дате свој суд о роману. Знам да ово није дело врхунске књижевности, сигуран сам да не може постати бестселер али то ми није ни био циљ. Моја жеља је била само да ова прича остане забележена као сведочење актера тих догађаја. Некоме ће се допасти неком не, укуси су различити и свако има право на своје мишљење али све оне који намеравају да дискутују молим да воде рачина о Правилнику, да не вређају, да не омаловажавају, да се потруде да коментаришу цивилизовано иначе ће тема поново бити закључана, нежељени коментари обрисани а њихови аутори санкционисани.