PALUBA
June 07, 2023, 03:58:37 am *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Čitajte na Palubi roman "Centar" u nastavcima, autora srpskog podoficira i našeg administratora Kuzme
 
   Home   Help Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  [1] 2 3 4 5   Go Down
  Print  
Author Topic: Центар - роман  (Read 10084 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
Kuzma®
Administrator u penziji
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 10 395



« on: December 11, 2022, 11:02:28 pm »

Поштовани Палубарци,

постоје неке приче које никада нису испричане. Много тога је кроз даљу и ближу историју остали сакривено од јавности и ко зна до када ће тако бити. Веома пуно тога је, вероватно, трајно остало под велом тајне. Тада се појављују разни тумачи догађаја, аналитичари и тзв. аналитичари, историчари и они који мисле да су историчари итд. Они онда износе виђења тих догађаја на основу неких својих  закључака који су резултат личних осећања према датом догађају или на основу жеља финансијера тих истраживања. Нема потребе да објашњавам шта то у пракси значи и колико у том случају страда истина.
Као директан учесник ратних сукоба током 1990-оих година покушао сам да кроз две књиге испричам једну причу за коју се готово ни мало не зна. Верујем да се са ове временске дистанце готово више нико тога и не сећа осим нас који смо тамо били. Желео сам да уз помоћ осталих учесника, међу којима су били припадници свих народа и народности тадашње државе у распаду, сачувам од заборава оно што смо тамо доживели и преживели. Није ми била намера никога посебно да оптужујем, нисам желео да се бавим догађајима који су се дешавали око нас а за које смо много касније сазнали итд. Бавио сам се само оним у чему сам директно учествовао или у чему су моји пријатељи учествовали.

Моја прва књига названа "Тридесет девета" је написана 2019-2020. године и то је монографије 39. класе Средње војне школе копнене војске. То је класа која је своје школовање започела у Сарајеву у касарни "Маршал Тито" пред сам почетак грађанског рата и распада СФРЈ.  Када сам написао ту монографију схватио сам да постоји још пуно материјала који по својој природи није и не може бити за монографску публикацију. Учинило ми се да бих од тога могао написати причу о истој тој класи и ономе кроз шта су прошли као питомци друге године школовања на самом почетку рата у БиХ.

Током 2020 и 2021. године сам успео да после три верзије којима нисам био задовољан добијем и ону коначну, четврту. Роман сам назвао "Центар" јер је радња смештена у Центар војних школа КоВ у Сарајеву и Пешадијски рекреациони центар (како смо га неформално звали, скраћено ПРЦ) у Пазарићу. Центар војних школа је био практично у центру Сарајева и током маја 1992. године је био центар око кога се све вртело.




Радња романа прати питомце 39. класе од 01. априла до приближно краја јуна 1992. године. И као што сам већ написао у првом делу овог поста, нисам писао о догађајима који су се ту око нас дешавали а за које ми тада нисмо могли знати. Чак сам и сам за неке историјски мање битне догађаје (али битне за роман) који су се дешавали у мојој класи на пар стотина метара удаљености сазнао тек после готово три деценије.Пошто сам био припадник те класе самим тим сам био и сведок и учесник скоро свега написаног у роману. Све оно у чему нисам лично учествовао на било који начин је написано из сведочења самих актера, командира и питомаца.

У наредном периоду ћу у форми фељтона поставити мој роман. Причу ћу илустровати фотографијама из монографије (јер их у роману нема).

НАПОМЕНА:
Сви ликови и догађаји су аутентични, једино су из разумљивих разлога промењена сва имена, надимци и њихоова родна места. Места где се радња романа догађа су аутентична.
Напомињем да су се баш сви догађаји десили онако како је у роману и описано, ипак је било немогуће избећи ону ауторску слободу па сам негде једноставно морао да томе прибегнем. У сваком случају та слобода је употребљена у највише 2-3% укупног садржаја.

Сам роман је штампан у тиражу од 300 примерака и сви су распродати. Да ли ће бити неког новог издања? Не знам, можда, ако бих пронашао заинтересованог издавача али то ми није приоритет. Због тога и ова одлука да са вама поделим роман. Није то Андрић, Толстој или Мир-Јам али верујем да ће бити оних којима ће се допасти.

Толико за почетак. Наставак следи.

П.С.

И ово сам заборавио да напоменем иако пише на крају романа. Ни данас после више од 30 година нама, питомцима 39. класе, се званично не признаје учешће у рату. Разлог није познат. Истина, они који раде у ВС су у једном кратком периоду на основу изјаве два сведока могли да добију потврду ради добијања спомен-медаље али то је једино за шта је тај папир могао да се искористи. Они који више нису у ВС не могу ни за ту намену да добију потврду.

Пуне три године сам договарао да снимимо ТВ емисију о догађајима описаним у роману. Договор је био близу реализације а реч је о великој продукцији, национална фреквенција, познат новинар... међутим онда је напрасно испало да нема довољно материјала, да је питање каква би била гледаност и тако даље. На крају смо од свега одустали. Процените сами да ли има материјала за причу или не.

НАПОМЕНА - молим вас да се уздржите од коментара како би прича текла без ометања. Уколико има потребе за дискусијом можемо можда да отворимо другу тему у којој би коментарисали оно што овде буде објављено. Ово је иначе договорено са администрацијом форума и постоји договор да тема буде закључана. Моја молба се односи за случај да тема можда случајно остане  откључана. Хвала на разумевању.
Logged
Kuzma®
Administrator u penziji
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 10 395



« Reply #1 on: December 12, 2022, 07:31:15 am »

ПРОЛОГ


Када је крајем 19. века Аустроугарска царевина окупирала Босну и Херцеговину у Сарајеву је затекла старе турске војне објекте. Ти објекти нису били довољни за њихову војну силу, а пошто су имали намеру да дуго остану, приступили су изградњи нових.
Прво су у улици Фрање Јосифа подигли Официрску касину. Подигли су је на месту мухамеданског мезарја које је ишчезло. Да, једноставно је ишчезло, нестало. „Како гробље може да нестане?“, питаћете се сигурно. Ех, све је могуће. Ево, на пример, ово гробље је нестало тако што су војници ноћу одвлачили надгробне плоче. Када су њих одвукли, довукли су земљу и тако је једног дана освануло гробље без гробова. Надгробне плоче су после употребили за зидање неких зграда, а на месту гробова је касније била башта.
То што су Касина и башта подигнути на гробовима није сметало официрима да баш на том месту приређују разне забаве на које су доводили и Сарајке. А оне, обучене у `костиме какаве носе раскалашне јевропске жене`, играле су валцере и разне друге `вртоглавице`.  
Тако је у Сарајево почела да пристиже `јевропска култура`. Осим начина понашања, стигли су и позориште, музеј, трамвај... Сарајевски трамвај је био проба за онај у царском Бечу. Мало по доласку трамваја, у Семизовцу је засијала прва сијалица, а пар година касније и у оближњем Сарајеву.
Кажу да је Бог прво себи створио браду па тек онда и другима, зато и не чуди што је у Сарајеву прво обезбеђена свака згода официрима, па је тек онда почело да се приступа стварању услова за обичне војнике. Ту, на обали Миљацке, недалеко од Официрске касине, нова власт је почела градњу касарне. Назвали су је „Филиповића лагер“ одајући тако почаст свом генералу који је предводио поход на Босну.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


Двадесети век је дошао, а изградња касарне је и даље трајала, грађени су додатни павиљони за смештај војника. Можда би завршетком градње то била само још једна од касарни царске и краљевске војске да точак историје није наставио да се незадрживо окреће. Таман када је градња завршена дошло је до анексије Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске царевине, да би убрзо потом монархија остала без престолонаследника.
Гаврило Принцип је на Видовдан деветсточетрнаесте на обали Миљацке пуцао и убио наследника круне, надвојводу Фердинада, и његову супругу Софију.
Тада у „Филиповића лагеру“ у заточеништву беху држани завереници - припадници „Младе Босне“. Ту им је и суђено, а ту су њих четворица и обешени једног фебруарског јутра наредне године. Касније је та затворска зграда названа Принциповом.
Пошто је Велики рат окончан, Босна и Херцеговина је ушла у састав нове краљевине која ће потрајати тек мало више од две деценије. После четири дуге ратне године и ово краљевство престаје да постоји. Из тог пепела рађају се нова држава и нова армија. Некадашњи „Филиповића лагер“ постаје дом неколико школа ЈНА. Не обичан дом, већ Центар војних школа. Наступа пе-риод мира, братства и јединства... И поново, као неки усуд, ни то не траје задуго. Двадесети век се завршава како је и почео – ратом.
Била је деведесета година двадесетог века када су на школовање у ову касарну дошли свршени осмаци, петнаестогодишњаци од Загорја па до Ђевђелије. Фантје подно Алпа нису ималe представнике, али у том тренутку изгледа да нико то није разумео као поруку. Остали су обукли униформу са жељом да једног дана буду браниоци своје домовине. Нису били свесни да ће се то догодити веома, веома брзо.


* Internet - Filipovica lager 1.jpg (77.64 KB, 703x451 - viewed 3 times.)
« Last Edit: December 26, 2022, 09:44:27 am by Kubovac » Logged
Kuzma®
Administrator u penziji
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 10 395



« Reply #2 on: December 13, 2022, 02:00:49 pm »

ПРВИ АПРИЛ
(први део)

Сећам се тога као да је јуче било, а прошло је више од пола живота. Па, ево, рачунај, тада сам имао шеснаест и по година, а сада четрдесет пет. То се не заборавља. И да прође још оволико, мислим да ћу се сећати скоро сваког детаља тог дана и наредна готово три месеца.

Био сам дежурни вода. Ујутру на смотри се чита дневна заповест за сутра, или петком за цео викенд, одреде те да будеш дежурни вода, батаљона, или целе школе. Будеш некада дежурни објекта, седиш у ходнику и водиш рачуна о томе ко улази у објекат. То је важно када су сви на настави, мора се знати да ли улази у питомачке собе неко ко не треба ту да буде. Знаш, јесте то војска, јесте школа и сви су бирани по неким критеријумима, али и ту има по неко ко воли да узме туђе или неком да направи штету. Свакаквих је било. Што би рекли `у сваком житу има кукоља` па ни ми нисмо били изузетак. Или, сви су на настави, објекат празан, пукне цев за воду, избије пожар, деси се нека штета, дежурни у објекту је ту да узбуни остале. Има разних ситуација због којих је тај дежурни измишљен. Касније смо сазнали да постоји слична дужност – пожарни. Само што су они били у сменама као стража, по два сата и тројица се тако смењују.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Дежурни вода, док не преда дужност, води свој вод на постројавања, наставу, купање, обедовање... Води их где год му се нареди. Он командује водом када командир није ту. Онда, тај дежурни недељом организује ГСП. То је скраћеница за генерално сређивање просторија. ГСП почиње после доручка и, богме, траје готово до ручка. Тада се чисте собе и све заједничке просторије, обавезно се истресају ћебад, рибају прозори, брише прашина... Мора то, неће да дође нико други да ти одржава собу чистом него ти који живиш ту.
Дежурни вода одводи на смотру и оне којима је одобрен излазак у град. Деси се да се неко пријави, а командир вода каже да не може. Зашто? Ко ће то знати? Некада због неке грешке, некада због лоших оцена, а некада зато што је власт. Може му се да не дозволи и да за то не да никакво образложење. На ту смотру дође неко од старешина па чита спискове, па гледа да ли су питомци у групама по четворица како је прописано. Онда гледа како је ко обучен. Не може питомац да иде у град поцепан, прљав, неуредан. Али не може ни ако има мајицу на којој је америчка или нека друга застава, не може ни ако су му чарапе војне уместо цивилних и свашта друго. Изгледа то сада чудно, али је то тада тако било. Гледа наравно и да ли сви имају дозволе за град и легитимације. И тек када све прегледа и све буде у реду, онда питомци у колони иду ка капији број четири и тамо почиње излазак у град. Неки буду враћени да поправе оно што је тај официр на смотри пронашао као фалинку. Они онда могу да иду у град у следећој тури јер су постојали неки термини на два сата. Онај ко своју грешку не поправи не може у град и готово.
Та капија број четири је за нас била главна и прва кроз коју смо прошли последњих дана августа деведесете године. То је капија која је гледала на железничку и аутобуску станицу. Поред ње су биле просторије дежурног официра, страже и соба за посете. У првој години школовања, у објекту одмах десно од капије, била су два од девет водова наше класе. Један од тих водова је био и мој, Девети. Касније, на почетку друге године, нас су пребацили у исти објекат са осталима. Он је био одмах прекопута библиотеке, биоскопске сале и питомачког ресторана.  

Рекох већ да сам тог дана био дежурни вода. Била је среда, први април. Време никакво, ромињала је нека досадна кишица и било је прохладно. Мој вод је имао час историје када сам, нешто раније, изашао да бих донео маренду. Ту реч сам први пут чуо када сам постао питомац. Већини је била некако необична, чудна, али смо је брзо прихватили и, ево, три деценије касније и даље је свима нама у речнику. Њен синоним би био ужина. Дежурни вода је имао обавезу да оде у трпезарију, преузме маренду и донесе је на место извођења обуке или наставе. Друга могућност је била ређа, то је да цео вод иде у ресторан на маренду илити ужину.
Идем тако кругом, а успут гледам официри нешто узнемирени, размишљам: „Мора да је дошла нека ненајављена контрола.“
Обично су тада тако узрујани. Дођем до трпезарије, већина дежурних је већ стигла и почела да преузима следовања. Али...

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Е, то али је увек проблем. Сви помињу неку узбуну, „Пазарић“, прекид наставе. Никако по`ватати о чему се ради. Да ли је неко пустио буву јер је први април или је озбиљно? Ај` сад буди паметан. Покупим наше следовање, колач „Тако“ и сок од малине у стакленим флашицама. Носим у једној руци гајбицу, а испод мишке друге руке стежем ону кутију са колачима. Срећа те је и следећи час историја па сам школску торбу оставио у кабинету. Дођем до кабинета, већ је звонило за велики одмор, поделим маренду и кажем шта сам чуо. Леле, кад скочише на мене! Једни вичу да лажем, други се сетили који је датум па мисле да их зезам, трећи `запенили` и траже још детаља... Шта ћу, ћути и трпи, нико ме није терао да им причам.
Брже боље покупим ону амбалажу од сока и кренем поново у трпезарију да вратим. Само што сам то урадио на кругу се умало не сударих са Богом. Није то онај одозго, мој вод је имао свог личног Бога. Он нам је био командир вода. Звао се Богољуб Јањић, Херцеговац, преко леђа као трокрилни шифоњер, шаке к`о лопате.
- Шта ћеш ти овдје, Маринковићу? – упита ме.
- Друже капетане, вратио амбалажу од маренде – једва сам успео да проговорим када га угледах у комплетној ратној униформи.
На глави је имао шлем, за појасом пиштољ. Видим да је враг однео шалу и да на Дан шале ником није до смеха. Нешто се спрема, али још не знам шта. Он је онако велик изгледао страшно и у цивилу, али тог тре-нутка ми је изгледао као нека неман која би ме могла прогутати у залогају.
- Слушај добро, сада трчећим кораком идеш у кабинет, дајеш борбену узбуну нашем воду и трчећим кораком их доводиш у наше просторије! Јасно?! – рече ми Богољуб.
- Разумем, друже капетане! - једино сам то успео рећи.

НАСТАВИЋЕ СЕ....


* KR 21 Titovka i traka dezurnog.jpg (111.1 KB, 1548x871 - viewed 2 times.)

* MA 19 Dozvola za grad.jpg (77.57 KB, 549x546 - viewed 1 times.)
« Last Edit: December 26, 2022, 09:46:10 am by Kubovac » Logged
Kuzma®
Administrator u penziji
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 10 395



« Reply #3 on: December 14, 2022, 05:38:37 pm »

ПРВИ АПРИЛ
(други део)


Брзински сам га поздравио и затим најбрже што сам могао потрчим ка кабинетима. Мој вод је већ био у клупама, а час, иако је већ требао почети, каснио је јер наставник, капетан Ракић, још није дошао. Улетео сам у кабинет као тајфун:
- УЗБУНААААААААААА!!! – повикао сам из све снаге, а душа `оће да  изађе на нос.
Када су ме видели онако задиханог, знојавог и црвеног у лицу, мислим да је свима било јасно да никога не зезам и да је ствар озбиљна. Утом се зачу и продоран звук школског звона са ходника. Није прошло ни пар тренутака, а из свих кабинета је грунуо стампедо питомаца. Низ степениште, на коме до пре пар тренутака није било никога, одједном је кренула сивомаслинаста бујица. На вратима тотални хаос. Буквално се водила борба ко ће први да изађе и, богами, мало је недостајало да их та сила извали из штока.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Ми смо у трку формирали строј и затим исто трчећи наставили ка нашем објекту. Тамо је Бог већ чекао. Чекали су и остали командири водова. Чекао је командант нашег батаљона, мајор Арнаут Перо, чекао је и командант школе пуковник Антуновић Иван. Сви су чекали и сви су били у ратној униформи, са шлемовима, оружјем, официрским торбицама.

- Слушај `вамооо!!! – ходником се зачу добро познат глас капетана Павла Милера.
Његов вод је први стигао јер је имао час топографије у кабинету који се налазио одмах до нашег објекта.
- Пакујете баш све, осим цивилне одеће и свечане униформе – кратко је наредио.

Свима је то било необично. Постоји правило шта се пакује у ранац, шта у транспортну врећу. Уосталом, то је по правилу увек спаковано и спремно за случај узбуне. Како сад све, и шта то `све` уопште значи? Жамор поче да се шири ходником.

- Аман, питомци, – забрунда Бог – знате ли шта значи све? Јел` треба цртати? Шта је, питомац? - избечи се на најближег – `љеб га јеб`о, пакуј пиџаму, постељину, обућу... Јесте, и папуче, сав веш, све кошуље, све, све и све. Књиге из стручних предмета пакујте у школске торбе.
Остали командири као да су то чекали па и сами почеше да копирају Богољуба. Њихова галама и псовке су се мешале са звецкањем опреме, лупањем врата од ормара и нечијим повременим кашљуцањем. Чак је и њима ово било ново, нешто што нису учили на Академији, па су гледали шта раде старије колеге. Које правило је предвидело папуче на терену, на пример? Ни једно. А да не причамо за пиџаме, постељину...

- За петнаест минута постројавање на писти – огласи се и Арнаут – са свом опремом и наоружањем.
Када је то рекао, командири још жешће приступише `стимулисању` појединаца који су били у заостатку са паковањем.
- А где ти је вода у чутурици? Шта бленеш који курац? Јесте, и то пакујеш. Колико пута треба да понављам? Шта није јасно, у пичку материну? Ма, пешке ћеш ми се вратити из „Пазарића“ само заборави нешто.

`Стимулисање` на овакав начин није било ништа страно. Уосталом, војска је то, а не добровољно певачко друштво. И увек је давало резултате па и овог пута. Није требало још много времена, а галаму командира и жамор питомаца су заменили звуци затварања рајсфершлуса и шкљоцање копчи.
- Ко је завршио нека одмах крене на писту за постројавање! – гласила је нова наредба. – Одложите тамо опрему и правац по оружје!
Како је Арнаут наредио тако је и било. После петнаест минута цео батаљон је био постројен на писти. Истина, то и није било неко посебно чудо јер је то једноставно тако функционисало. Наређења су и пре извршавана без поговора и тачно на време. За супротно су изрицане разне казне, а најтежа би била избацивање из школе. Неко је некада рекао:
- Од вас тражим само једно, а то су две ствари: ред, рад и дисциплина.
Управо тако је и у овој школи све било томе подређено. Коме то није било јасно, имао је слободу у избору нове школе и средине.

Команданта школе, пуковника Ивана Антуновића, малопре сам поменуо. Звали смо га Туна. Био је командант већ неколико година, не знам тачно колико, али знам да је почетком марта, на свечаности поводом Дана Центра, ванредно унапређен у чин пуковника. А то никада није без разлога. Знам и то да је наша школа од Туниног доласка сваке године била најбоља у целој војсци. Па ти види да ли је то довољан разлог за унапређење. Е, тог Туне смо се сви на  неки начин бојали. Бојали смо се да нешто не урадимо како не треба па да нас казни, а где ћеш веће срамоте него да те, на пример, избаце из школе због неке глупости. `Ајде, мајчин сине, објасни ти у селу зашто више ниси питомац.

Командири водова стадоше испред својих јединица:
- МИР-НО, НА ДЕ-СНО РАВНАЈС, МИР-НО! НА ДЕ-СНО, НАПРЕД МАРШ!
Један по један, водови су у строју кретали у правцу тек пристиглих аутобуса. Мој вод на кратко остаде једини на писти. То је трајало свега пар тренутка, а онда смо и ми кренули. Иако нам још ништа нису рекли, није требало пуно мудрости да схватимо како је наш циљ „Пазарић“.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]



* SSVŠ 32 Pitomacka legitimacija.jpg (203.22 KB, 611x815 - viewed 2 times.)

* zA 09 sema slaganja ormara.jpg (937.73 KB, 1664x2336 - viewed 18 times.)
« Last Edit: December 26, 2022, 09:47:07 am by Kubovac » Logged
Kuzma®
Administrator u penziji
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 10 395



« Reply #4 on: December 15, 2022, 07:26:53 am »

ПРЦ „ПАЗАРИЋ“
(први део)


Ми смо у првој години о том „Пазарићу“ само слушали, а прилику да га упознамо смо добили већ на самом почетку друге године. Тада смо задужили наоружање и почели са оном правом обуком која је подразумевала и полигон. Тај полигон је био у истоименом селу, петнаестак километра од Сарајева, на путу ка Мостару. Најближе веће место и општински центар су Хаџићи. Да би се и касније разумели, ја ћу ти нешто мало рећи о самом полигону и касарни.

„Пазарић“ су чинили касарна, као мањи, и полигон као знатно већи део. Ми питомци смо га звали ПРЦ „Пазарић“. То ПРЦ је значило Пешадијски рекреациони центар. А он је практично то и био. `Рекреације` никад није мањкало и било је разних видова: копање заклона, јуриш, бацање бомбе, пузање, прескакање, ношење свакаквог терета узбрдо, низбрдо...
Ми смо тамо ишли неколико пута на вежбе. После заклетве смо тамо имали и прва права бојева гађања из оружја. Онда је и у Босни почело да се закувава па су нас слали да викендом обезбеђујемо тај наш ПРЦ. Некада би ишао један вод, а некада по три, односно цела чета. Шта ћеш, навикли смо се брзо и на то да уместо у град идемо на стражу и да немамо викенд као остали. Ма дечурлија, све нам је то било ново и на неки начин занимљиво па није био велики проблема да се привикнемо.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Прво са чиме су се сви сусретали када тамо стигну је пријавница. То је мали, циглом зидани објекат са једним столом, столицом, ТА пећи, индукторским телефо-ном и полицом. Неки су то звали бувара јер је била тек мало већа од кућице за псе. На пријавници су се смењивали војници који су контролисали улазак и излазак на капији.
Одмах до пријавнице је била смештена стражара. Она је имала једну спаваоницу, просторију за командира, ходник са сошкама за оружје... Само најосновније за војнике који обезбеђују касарну. Стражара је имала и једну мању просторију са засебним улазом. То је била соба за посете.
Од капије право до краја касарне је водио асфалтни пут. Лево од те саобраћајнице, иза реда четинара, налазио се асфалтни терен за мали фудбал. До њега се стизало стазом која се протезала између два реда четинара. У ствари, четинара је било дуж свих стаза и саобраћајница. Понегде би се указао неки кестен или други даљи листопадни рођак, реметећи ту једнообразност. Ти листопадни примерци су имали једну јако важну улогу у одржавању реда и дисциплине код војника. Познато је да само беспослен војник прави разне глупости и зато војник увек мора да има посла. Један од тих послова је сакупљање опалог лишћа, а тога увек има. Осим када је снег.
Стаза физички одваја овај терен од великог травнатог терена за фудбал. На ивици травнатог терена за фудбал, кога само стаза дели од асфалтног терена, налазило се неколико топова и хаубица. Од када су довезени из Задра питомци су користили сваку прилику да их разгледају и поред њих се фотографишу. За успомену али и да пошаљу родитељима. Знаш како то онда иде: „Арти-љерац наш.“ – хвалиће се родбини и пријатељима. Па када нечији деда види слику, очи му се напуне сузама радосницама, а глас му задрхти: „Љуби деда наследника. И деда је био артиљерац, у брдској.“
Ма шта да ти причам, то је тада било тако. Данас се то изгубило, нема више оне војске па нема ни слика ни војничких успомена. Сада се деде са сетом присећају времена када су они били војници. Жале за тим временима и што неће доживети да виде унуке у униформи.
Са друге стране травнатог терена се налазила још једна стаза. Она је водила до мање капије на коју се излазило на полигон. На полигон је било могуће стићи и возилом, али је било потребно изаћи из касарне, па десно дуж ограде. На крају стазе право се наставља ка селима Дуб и Ферхатлије, а десно, поново дуж ограде, на полигон. То је и локалном становништву био најкраћи пут између околних села и заселака. Полигон није био ограђен, за разлику од касарне, и становништво се тим путем кретало потпуно нормално, а војска то никада ни-је спречавала.

Десно од капије и пријавнице се налазио паркинг за аутобусе и камионе који довозе питомце на обуку. У десном углу до ограде су била два приземна објеката наставног сервиса. Ту је преузимана и враћана разна опрема потребна за наставу на терену. У наставном сервису се налазило све оно што је намењено само за обуку и чији транспорт из Сарајева не би имао смисла: ашови, крампови, бодљикава жица, рукавице, школске мине, део заједничког наоружања као што су минобацачи и бестрзајни топови... На паркингу је постојала чесма где се пре враћања у наставни сервис могао и морао опрати алат и друга опрема. Допуна чутурица водом и освежавање на тој чесми су нешто што се подразумевало по завршеној обуци.  

На делу где се налазио наставни сервис касарна се граничи са једним муслиманским гробљем – мезарјем. Међа је била само жичана ограда. Између мезарја и гла-вног пута се налазила сеоска џамија.

Да ти  испричам  и  ово,  да знаш.  Поред тог гробља сам био на стражи. Ни сâм нисам знао шта све човеку може да падне на памет док у мраку гледа оне гробове и споменике, а најближи сам готово руком могао дохватити. Сетио сам тад и Дракуле и вампира, сребрног метка и глоговог колца... Ма нема тога што ми није дошло на ум. Па онда нешто мислим: „Немам сребрни али имам сто педесет метака калибра 7,62 милиметра.“ Одма` ми некако буде лакше. Мало је било загуљено бити ту на стражи у глуво доба ноћи. Нема тога коме би било свеједно, па није било ни нама, деци. Нешто шушне, а ти се штрецнеш, срце одма` трчи у пете. Хваташ ону пушку и када осетиш онај хладан челик мало се окуражиш: „Ма нека шушка, шта ме брига.“ И тако прођу два сата, стигне смена, почне полако и да се раздањује па буде лакше. До неке наредне смене у глуво доба.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]



* SSVŠ 58 Pazarić mart 2013.jpg (121.24 KB, 953x400 - viewed 6 times.)

* Internet - Pazaric.jpg (173.3 KB, 1592x953 - viewed 18 times.)
« Last Edit: December 26, 2022, 09:47:40 am by Kubovac » Logged
Kuzma®
Administrator u penziji
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 10 395



« Reply #5 on: December 16, 2022, 09:54:57 am »

ПРЦ „ПАЗАРИЋ“
(други део)

У централном делу касарне је била кантина са пар клупа испред и пристојно одржаваним ружичњаком. Асортиман је био скромнији од оног у Центру у Сарајеву али је већина потребних артикала била доступна. Цигарете, сокови, пиво, разни слаткиши, средства за личну хигијену... Простор кантине је био мали па су клупе испред биле згодно место на коме се током лепих дана могло поседети и уз сок или пиво провести слободно време.
Поред кантине, одмах до пута, своје место је нашао интендантски сервис са берберницом, купатилом и амбулантом. Ту се могла заменити оштећена униформа, обавити шишање и купање. Купање је било једном у седам дана, према распореду истакнутом на улазу. Амбуланта је имала доктора и основна медицинска средства за обичан лекарски преглед и мање интервенције. За тежа стања се ишло у Сарајево, а постојао је и  један санитетски „Пинцгауер“ за хитне транспорте. Срећом, ретко је било потребе за таквом врстом превоза.

После интендантског сервиса, а прекопута великог фудбалског терена, беху три идентична објеката за смештај војника, питомаца и старешина. Први од њих је резервисан за Команду полигона и комплетан војнички састав. У друга два објекта је распоређен наш питомачки батаљон. Учионице и канцеларије су заузимале приземље, а спрат спаваонице и оружане. Спаваонице војничке, са тридесетак металних кревета на спрат.  

Код последењег од та три објекта десно се иде на полигон за обуку из противваздушне одбране и полигон за противоклопну борбу, а лево у кухињу и трпезарију. На тим полигонима се налазило неколико старих, расходованих авиона и тенкова. Ту је био и један исправан тенк Т-34 без посаде и муниције. Служио је за обуку и по потреби је из Сарајева долазио неко од официра тен-киста. Тада би он возио моћну машину а питомци увежбавали противоклопну борбу и разне друге ствари.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Кухиња са трпезаријом је имала све што је потребно да подмири потребе за храном свих који се налазе у касарни и на полигону. Ради рационализације део намирница је достављан из Центра у Сарајеву, део свакодневно, а део седмично. Иза кухиње се налазио магацин хране. То је мања зграда са два улаза, на једном је био магацин ратне резерве, а на другом магацин са храном за текуће потребе. Претежно конзервирани оброци и намирнице које могу да се чувају ван расхладних комора. У саставу кухиње постојала је једна мања комора за чување кварљиве робе која је достављана из Сарајева до  утрошка. Довољно за дан или два.
Још један објекат, мало више издвојен од других, са грудобраном од земље, био је у југозападном углу касарне, под брдом. То је мали магацин муниције који је добрим делом укопан у околни рељеф. У њему се налазила мања резерва муниције сталног састава, а ту се преузимала и муниција за обуку. Ова мунуција би по требовању била достављена из главног магацина у Зовику неколико дана раније и ту би је чували до вежбе или гађања када би била утрошена.
Као што већ рекох, на полигон се долази стазом која раздваја фудбалски терен са леве, и кухињу са трпезаријом, са десне стране. Када се изађе на капију, лево су се налазили полигони за борбу у насељеном месту, полигон ватрених препрека и огроман простор за тактичку обуку. Десно је онај пут који су и мештани користили ишао ка стрелиштима. Почињао је великим успоном уз Гробљанску косу, а затим се рачвао. Право се ишло ка једном, а десно ка другом стрелишту: Сектор 1 и Сектор 2.
Ту на раскршћу, са десне стране је било мало православно гробље, а лево, тачно наспрам улаза у гробље, резервоар одакле је касарна добијала воду. На Сектору 1 је постојао и хелиодром, где би ваздушним путем долазили државни и војни званичници да посматрају вежбе. У касарни је за ту намену служио фудбалски терен. Овим десним путем се даље могло стићи у село Пазарић, засеоке Кахримани, Лиховци...
У тај `рекреациони центар` ми смо стигли тог 1. априла 1992. године. Неки од нас ће бити враћени у Центар у Сарајево, неки ће напустити школовање и вратити се својим кућама, а већина ће ту провести тачно два месеца.
Одмах по доласку  прво су нам одређене спаваонице где ћемо убудуће бити. За разлику од Центра, у „Паза-рићу“ је био класичан војнички смештај, цео вод у једну просторију, кревети на спрат и металне касете за опрему. На крају ходника су биле смештене просторије за оружје – оружане. Поред степеништа су били тоалети и просторије за личну хигијену или, како смо их звали, умиваоници. Командири су имали своје спаваонице  које су уједно биле и канцеларије.
Пошто је свако добио свој кревет могло се приступити даљој организацији па су одмах одређени дежурни, пожарни и стража. Прочитана је нова дневна  заповест команданта батаљона, а онда је пред строј изашао пуковник Туна. Заборавио сам да напоменем да је и он дошао са нама у „Пазарић“. Неки су то гледали као лош предзнак. Пуковник је повремено долазио у контролу обуке на „Пазарић“ и то је било нешто што се подразумева, али није баш било уобичајено да дође и да буде ту двадесет четири часа дневно.
- Другови питомци, нема се овде много штa рећи. Ситуација у  нашем окружењу је веома напета и пријети њена ескалација. Наша команда је процјенила да би најбоље било да ваш батаљон буде премјештен овдје, у „Пазарић“, гдjе бисмо извели дио обуке предвиђене за логоровање. Вјерујемо да ће се све брзо смирити и да ћемо се брзо вратити у Сарајево гдjе ћемо наставити тамо гдjе смо данас прекинули ваш наставни процес.

Тако је говорио пуковник, а мало ко од нас није приметио да то више није говор какве је држао у Сарајеву. Једноставно није изгледао уверљиво. То се видело `из авиона` и то је све нас плашило. Ако наш командант није уверен у оно што нам говори, како ми да у то верујемо? А он, официр старог кова, страховао је за нас и за нашу безбедност. Тада нам је био и отац и мајка, он је био тај који је морао учинити све да се ником од нас ништа не деси, да ником од нас не зафали длака са главе.
Када смо годину и по дана раније дошли на школовање, тада као потпуковник, Антуновић је дочекао наше родитеље, уверио их да своје синове предају у праве  руке и да ће он преузети родитељску улогу. Сада када је дошло до овога, осећао је додатну обавезу да све прође у најбољем реду како би сутра могао пред било кога да стане чистог образа и мирне савести, знајући да је урадио можда и више од његових моћи да би испунио дата обећања.






* Пазарић T34.jpg (441.94 KB, 1200x1600 - viewed 4 times.)
« Last Edit: December 26, 2022, 09:48:25 am by Kubovac » Logged
Kuzma®
Administrator u penziji
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 10 395



« Reply #6 on: December 17, 2022, 07:22:46 am »

КОМАНДИРИ
(први део)
   
Наш батаљон је већ доста дуго био у дефициту са командирима. Када је `пукло` у Хрватској неки од њих су упућени у своје ратне јединице. Тако су њихову дуж-ност морали да врше други официри из батаљона. Поред своје, наравно. Зато су неки били командири два вода истовремено, а у једном периоду командант батаљона није имао заменика. Онда се десило да је и сам командант био пар месеци у ратној јединици па је његову дужност обављао по чину најстарији командир вода. Тотални хаос. И као да то све није било довољно, неки од командира су распоређени на друге дужности па су онда на њихова места дошли други. У сваком случају, ми на то нисмо могли утицати, а нисмо могли утицати ни на то ко ће са нама изаћи у „Пазарић“.

Већ сам поменуо пуковника Антуновића, мајора Арнаута, капетане Богољуба и Павла Милера. Осим њих са нама су на `рекреацију` дошли и капетан Мандић, поручници Остојић, Бркић, Цесарец и Лазаревић. И то је то, девет водова - седам командира. На овај списак треба додати и нашег референта општих послова, старијег водника `де лукс категорије` Сафета Чолића. Он је у ствари био старији водник прве класе и ово `де лукс` је у шали користио као замену за `прву класу`.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

О мајору Арнауту смо врло мало знали. У начелу, мало смо знали о било ком од наших старешина. Тек по некада би коју штуру реч о себи рекли па су наша сазнања о њима углавном била из неке друге, треће или пете руке.

Арнаут родом беше негде из Лике, па су његови у доба колонизације насељени на северу Војводине. Ништа више. Малчице је `вукао` на лалински изглед: онизак, које кило више, округли румени образи. Када је говорио имао је тај акценат. Ма, прави Лала, тај Лику као да није видео. Нико га од питомаца није посебно волео јер постоји тај неки стереотип да не можеш бити омиљен ако си командант. Има, наравно, и изузетака, не много али постоје. Изузеци су нешто као врста којој прети изумирање јер их нема пуно, тачније све их је мање. Перо је био Бабарога за питомце. Био је и Туна, али је Перо био увек ту па се његово присуство манифестовало мало другачије. Осим што нам је био командант, Перо нам је предавао и неке стручне предмете. Можда бих могао још нешто о њему да кажем, али вероватно би то било превише субјективно. Зато бих ту стао са његовим описом.

Командир Првог и Другог вода је био капетан Павле Милер. Звали су га Миле. Он је један од оних ликова којима је, рекло би се, равно све до Косова. Опуштен у свему, увек спреман за шалу, човек коме је шапка увек стајала накриво. Од раније је вукао неку повреду ноге па је видно храмао. Временом се на то навикао и више није ни обраћао пажњу на тај проблем. По том ходу и положају шапке био је препознатљив и у мраку. Волео је да се зеза, према питомцима се односио као према својој деци. А и питомци су га волели због таквог, надасве природног односа. Знао је Милер и да буде строг и да казни али је увек био правичан. Није он, попут неких колега, само тражио разлог за кажњавање. Он је далеко чешће тражио повод да питомце саветује и усмерава их на прави пут. У то време нисмо имали појма одакле је, ни било какав други детаљ. Много касније сам сазнао да је Сремац.
Још се прича о једном догађају који се збио пре неколико година. Павле је већ био у пензији, живео је неким својим животом у родном Срему. Једног дана је добио позив за неку војну свечаност, као гост. То се прочуло и десило се да је пун аутобус његових бивших питомаца организовано дошао на ту прославу, само да би видели свог бившег, већ болесног и остарелог командира. Неколико месеци касније Павле Милер је умро. На сахрану је дошло још више његових питомаца него на ону прославу. Ваљда је јасно какав је у ствари човек био.

Капетан Вељко Мандић је био један од оних за које се човек пита помоћу којих трикова је постао официр. У Музичкој школи, где је започео каријеру, звали су га Мандолина. Остали га нису звали јер им ни за шта није требао. `Красило` га је полтронство и вероватно му је та особина и помогла у животу. Због тога није био поштован ни од колега ни од питомаца. Али то њему није сметало или није примећивао. Ни за њега нисмо имали појма одакле je, додуше никоме није ни `запињало` да то сазна. Чуо сам да је касније постао `тужибаба` како смо звали безбедњаке. Прави човек на правом месту, као створен за тај посао. А испричаћу ти касније и зашто.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Богољуб Јањић Бог је дошао за нашег командира на почетку друге године. Сама помисао на њега је уливала страхопоштовање. Грмаљ из Херцеговине. У души је био јако добар човек, иако је знао да буде прек. А када би се нашао у таквом стању онда није било битно ко је на другој страни, да ли питомац или колега. Кажу да је неколико година радио у војном затвору. Та прича ни-када није потврђена али смо ми били уверени да је истинита и да му не треба чачкати по живцима.

Поручник Славко Остојић, један добар и повучен лик кога су питомци волели. Војвођанин, негде од Апатина. Осим по својој војвођанској доброј души и опуштености, он се ни по чему није истицао. У ствари, истицао се по брзини. На јесењем или пролећном кросу односио би победу као од шале. Звали су га Остоја. Логично.

Поручник познат као Брка је један од оних који су у официрски позив залутали. Вероватно није знао шта би хтео да буде у животу па му се униформа учинила лепим детаљем. Осим униформе ништа га није чинило официром. Иако је био добродушан, као старешина није уливао ни поверење ни страхопоштовање за разлику од неких других. А могао је лепо бити пољопривредник, можда поштар или економиста. Али он је изабрао позив који му опште није пристајао. Није имао бркове, а надимак је добио по презимену Бркић.


* JM 01 Zakletva .jpg (60.73 KB, 920x471 - viewed 2 times.)

* ĐN 02 Zakletva - poleđina fotografije.jpg (103.61 KB, 947x888 - viewed 1 times.)
« Last Edit: December 26, 2022, 09:48:53 am by Kubovac » Logged
Kuzma®
Administrator u penziji
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 10 395



« Reply #7 on: December 18, 2022, 11:43:40 am »

КОМАНДИРИ
(други део)

Поручник Стеван Лазаревић Стева је претходно био командир у другој класи. Онда је по потреби прешао код нас и ту је, као и Милер, вршио дужност командира два вода. Време је било такво, официри су због рата и распада државе напуштали ЈНА и одлазили својима или су по потреби службе привремено упућивани на ратиште. Неки из Центра се нису ни вратили, или су се вра-тили, као један капетан, без ноге.
Стева и Остоја су били веома слични по темпераменту, једина разлика је била што је Стеван понекад знао  да се издере на питомца док је Остојин `потенциометар` увек био негде на пола. Само када је издавао команде био би за нијансу гласнији.
 
Стева је био са Косова. Имао је седморо браће и сестара. Били су сиромашни, отац му је радио у руднику „Трепча“ али од његове плате нису се могли хлеба најести. Једног јутра се отац није вратио. Његове колеге су тврдиле да је заједно са њима изашао из јаме. Нико не зна шта се после десило. Једанаестог дана тело му је у фази распадања пронађено двадесетак километара од пута којим је ишао кући. Његова смрт званично је заведена као насилна али истрага није одмакла са мртве тачке. Следеће године Стева је отишао у војну школу. То је био једини начин да се извуче из овога и да помогне мајци, браћи и сестрама. За почетак - једна уста мање на храни, за школовање, за гардеробу... Све ће то имати од државе. Завршио је средњу у двадесет и некој класи, отишао на Академију и испунио своје обећање. Од сваке плате је део слао мајци. Да има, да јој се нађе.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Поручник Јанез Цесарец је био наш командир пре Бога, онда је послат на ратиште и тада је уместо њега дошао Богољуб. Међутим, када се Цесарец вратио отишли су поручници Вуковић, Симоновић и Бабић па је преузео Шести вод којим је командовао и сада на „Пазарићу“. Тај Цесарец је био Хрват из Титовог родног краја, због имена Јанез сви су мислили да је Словенац. Прво је имао бркове па их је касније обријао. Занимљиво је да њега никада нису звали Брка као Бркића који није имао бркове. Можда их је због тог обријао. Он није имао никакав надимак, њега су звали или именом или презименом. Има у ствари један надимак који смо користили само ми из Деветог вода. Звали смо га Крапински човек по оној врсти праисторијског човека. А тај надимак је добио када смо открили да је он у ствари родом из тог краја чији је центар место Крапина. Када се прво јутро појавио без бркова сви су мислили да је стигао нови командир.
 Није волео неке ствари код питомаца. На пример, није волео када се неко изјашњава као Србин јер је он у ствари био Југословен из мешовитог брака. Кажу да му је лично Тито био кум јер је био девето дете у породици. Није волео никакав другачији однос са питомцима осим службеног, а то значи да се ретко шалио, врло ретко је са питомцима био у неком неформалном разговору и тако даље. Због тога није био нешто посебно драг питомцима али у сваком случају његов став је био поштован.
Имао је Цесарец и неких фикс идеја. Једном је тако `под гасом` дошао после повечерја и цео вод подигао из кревета да ушива завесе на ходнику. Нису биле поравнате по дужини и очигледно је било веома ургентно да се тај проблем реши. За претпоставити је да је та `операција` спречила Трећи светски рат. Али Јанез се није покупио и вратио кући када је претходне године почео рат у Хрватској. Причало се да је чак и од својих најрођенијих због тога добијао монструозне претње. Остао је веран заклетви и дошао је са нама на „Пазарић“ и ту остао до краја.
`Де лукс` старији водник Сафет Чолић, Чола или Сајо, био је отац и мајка питомцима, на дужности референта општих послова. Код њега смо примали џепарац, ишли кад стигну пакети или новац од куће. Он нам је делио потрошна средства, или другачије речено, месечна следовања тоалет папира, пасте за обућу, сапуна... Родом је из неког села између Олова и Вареша. Био је човек па тек онда старешина. Знао је, као и Милер, и да се нашали и да буде строг али увек правичан. Кад год је била потреба, због недостатка старешина, Чолић је ускакао да поред редовне дужности попуни упражњено место. Тако је било и на „Пазарићу“.
Касније су долазили још неки официри, неки од ових су отишли, али о том потом. Не може баш све одједном.


* SZ 02 Kalendar 1992.jpg (234.6 KB, 1057x1600 - viewed 1 times.)
« Last Edit: December 26, 2022, 09:49:31 am by Kubovac » Logged
Kuzma®
Administrator u penziji
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 10 395



« Reply #8 on: December 19, 2022, 07:50:15 am »

ПО ЈУТРУ СЕ...
(први део)

Ако се по јутру дан познаје онда су први дани  у „Пазарићу“ наслутили да ће наш боравак бити веома тежак.
Ми смо већ прве вечери почели са појачаном стра-жом. То је нешто што смо већ радили. Када су претходне јесени у Босни почеле разне блокаде, провокације и први етнички сукоби нас су викендом слали као појачано обезбеђење касарне и полигона. Отишли бисмо у петак после ручка, а вратили у понедељак пре наставе. Некада би ишао један вод, некада цела чета, иако наш батаљон није имао поделу на чете.
Некако почетком марта те деведесет друге године, мој вод је у саставу Треће чете био на обезбеђењу „Пазарића“. Била је недеља када се десило етнички мотивисано убиство на Башчаршији, на свадби. Тада се први пут догодило да се у Центар нисмо вратили у понедељак. Почели су немири, протести и блокаде и били смо принуђени да још два дана продужимо наш боравак. Наши командири су то искористили да до бесвести увежбавамо дефиле за Дан Центра који је био кроз неколико дана.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Значи, одмах  смо кренули  са  стражом, а  следећег дана и са наставом. Како је Туна и рекао, то су биле теме предвиђене за логоровање које смо требали имати током маја. Пред крај школске године је планирано и пуно захтевније покретно логоровање на Романији.
Први дан обуке је био вредан памћења једино по лошем времену које је иначе трајало неколико претходних дана. Час је ромињала кишица, час је било само облачно па онда, некад краћи, некад дужи пљускови... И било је прохладно. Посебно се то осећало у подножју Игмана.
Трећег дана нашег боравка дошло је до првог слу-чаја због којег сам рекао: „Ако се по јутру дан познаје.“

Свануо је леп и сунчан дан. Прави пролећни. Свима нам је било лакше. И расположење се знатно поправило. Одрадили смо јутарњу фискултуру, доручковали виршле и кувано јаје. Завршена је јутарња смотра и онда су командири своје водове повели ка Наставном сервису. Тамо су сви преузели опрему потребну за обуку и потом се упутили на полигон. Сваки вод је у складу са темом заузео своје место на полигону и почело је.
Једни су увежбавали напад, други су били у одбрани. На другом крају су једни увежбавали савлађивање препрека док су други учили како се рукује минобацачем. На полигону је трештало на све стране. Пламени језици су лизали врхове цеви, барутни гасови штипали за очи и ноздрве. Некима су неконтролисано очи почињале да сузе, други су исто тако неконтролисано кијали. Штектали су митраљези, полигоном се проламало: „ЈУРИИИШ!“; одјекивали су рафали, а ми... Па може се рећи да смо уживали у томе. До пре неку годину смо се играли рата са пластичним и дрвеним пушкама и пиштољима, а сад... Е, сад је ово озбиљна ствар.
Одједном је све утихнуло и на полигону завладаше нестварни мир и тишина. Као да до пре неколико тренутака није пуцало на све стране. У тој тишини тек се повремено у даљини чуо звук трактора на њиви или неког камиона или аутомобила који је прошао поред касарне. Нешто ближе би се зачуло блејање оваца које су рано јутрос пасле на полигону али их је пуцњава растерала.
Ми смо били на кошаркашком терену, на малом одмору, када смо угледали да преко полигона носе некога. Тачније, тај је скакутао на једној нози загрливши ону двојицу која су му помагала. За њима је ишао капетан Милер.
Њега није било тешко препознати са те удаљености. Ход га је одавао. У руци је носио пушку. Како су се приближавали тако смо били сигурнији да се нешто озбиљно догодило јер је цела ситуација изгледала неуобичајено. Онда смо почели да `типујемо` шта је у питању. Већина је била уверена да је тај можда поломио ногу. Већина је била апсолутно уверена у то.
Онда су из правца амбуланте дотрчали доктор и возач санитета. Возач је одмах упалио „Пинцгауер“ и припремио га за вожњу. Група са повређеним је стигла и онда је уследио шок. Био је то Зека из Првог вода. Његова десна чизма се црвенела од крви која је већ почела да се скорева. На средини је била велика рупа. А он, иако нешто тамније пути, био је блед као да у себи нема капи крви. Ћутао је и трпео. Наш командир довикну Милеру:
- Миле, шта се то десило?
- Ништа, геније испалио себи маневарац у ногу – Милер је био бесан. Где код њега то да се догоди?

Док је доктор процењивао стање, од оне двојице што су довели Зеку сазнали смо шта се десило. Зека, како смо звали Стевицу Зекића, био је у једном рову одакле је са својим водом требао да крене у напад. У једном тренутку је пушком закачио по земљаном грудобрану и цев се напунила блатом. Зека је покушао да пушку протресе како би то блато испало. У том покушају је или попустила ударна игла или је закачио обарач, у сваком случају пушка је опалила. Како је била окренута на доле, а `ђаво не оре и не копа него гледа како ће не-ком да науди`, погодило се да је била усмерена тачно ка његовом стопалу. Барутни гасови од маневарца на тако малој раздаљини разарају ткиво и праве много горе повреде од правог метка. Зеки су се кроз ону рупу виделе кости стопала. Срећом па ни једна није била повређена. Само, околног ткива није било. Ни крви више није било, само оно што је било у разнетом делу. Кажу доктори да је то честа реакција организма. У стању шока стегну се сви периферни крвни судови, а срце пумпа крв само ка најважнијим органима. Зато је и био онако блед.
Зека је био свестан своје грешке, храбро је трпео бол. Било је јасно да од кукања и пренемагања нема баш никакве користи а овако је изгледао као прави јунак. Стрпали су га у „Пинцгауер“ и под ротацијом одвезли у Војну болницу у Сарајево. Тамо су га оперисали. Средили су му рану и отпустили после двадесетак дана. Из болнице је понео успомену. Медицинске сестре су га прозвале Ћорак. Када су га отпустили вратио се у Центар. Рекли су му  да сачека да неко дође по њега и врати га у „Пазарић“. Чекао је и чекао је, али „Пазарић“ више није видео.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Тај догађај са Зеком као да је био окидач за све наредне који су почели да се нижу као на траци. Само два дана смо имали обуку и онда је прекинута. Стављени смо у стање повишене борбене готовости. Више нисмо само ноћу давали стражу, сада је то постала целодневна активност. Увече, после Зекиног саморањавања, са још десетак питомаца из мог вода сам одређен за објавницу.
Како не знаш шта је објавница? Знаш ли шта је „мртва стража“? Е, то је исто, само има ту неке мање разлике између стварности и онога како се обично замишља. Полако, све ћу ти испричати, нигде не журимо.


* Isečak - Marenda.jpg (61.04 KB, 293x292 - viewed 207 times.)

* Internet - Olimpijsko sunce.jpg (1596.24 KB, 3264x1836 - viewed 1 times.)
« Last Edit: December 26, 2022, 09:50:03 am by Kubovac » Logged
Kuzma®
Administrator u penziji
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 10 395



« Reply #9 on: December 20, 2022, 08:36:07 am »

ПО ЈУТРУ СЕ...
(други део)

Значи, мој вод је то вече ишао на објавницу горе на Сектору један према Игману. Тамо је било велико стрелиште за гађање, од касарне има да се пешачи више од сат времена и то све узбрдо. Давали смо две смене -  до један после поноћи и од један до јутра. Ја сам био у другој смени. Други водови су имали своја задужења. Неки су били на стражи, неки у патролама, заседама... Бог ће свети знати шта смо ми све те ноћи имали. Знам да су нам рекли да постоје неки обавештајни подаци о планираном нападу  паравојних формација на нас.
Нешто пре поноћи су мене и моју групу пробудили, а онда је у спаваоницу ушао Буда, курир команданта батаљона. Мој земо, добар дечко. Будимир му је име. Често је певушио наше шумадијске песме. Волео је и друге али су му шумадијске овде `у туђини` некако биле још драже него када би их слушао кући. Елем, Буда је на прстима ушао у спаваоницу пазећи да не пробуди некога кога не треба.
- Јавили су са Сектора један да је горе киша, снег, дува ветар... Обуците све што имате. Тако су рекли.- прошапутао је Буда и како је тихо ушао тако је и изашао и отишао да дежура код телефонске централе.

Неки минут пре поноћи кретосмо полако ка свом циљу. Онако обучени, са оружјем, муницијом и осталом опремом пењали смо се уз Гробљанску косу и једва долазили до даха. Нико реч није проговарао, свако је био са неким својим мислима. Прву смену је одвео поручник Јанез, а на челу наше колоне је био он, Бог лично. Требао нам је тачно пун сат да стигнемо на циљ. Брзо смо извршили смену и наши претходници још брже не-сташе у мраку. Одоше на заслужен одмор.
Значи, те вечери смо ми имали задатак да пуцамо, да пуцају на нас, да убијемо или будемо убијени и да не дозволимо да наши другови буду изненађени на спавању. Свако ко би покушао да нам приђе из правца Игмана сматрао се непријатељем и ми бисмо тада требали да га без упозорења неутралишемо. Нема као на обичној стражи оно: „СТОЈ! СТОЈ, ПУЦАЋУ!“ Због тога за то кажу „мртва стража“.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Када је Буда пренео обавештење претходне смене о времену на положају сви смо мислили да је мало претерано. Побогу, изашли смо напоље и било нам је вруће у свој оној униформи. Ни ветра, ни кише, ничега није било у касарни. Док смо стигли до положаја већ смо сви били гола вода, а онда нас је тамо дочекало све, осим сунца. Ветар је пробијао до кости. Дувао је тако да је до земље савијао крошње неких воћки засађених пар година раније. Ми смо били у бетонским рововима али је налазио пут да и ту уђе. Онда су почели да падају киша, снег и ко зна шта још. Ветар је тада променио смер, почео да нам дува у лице. Свака кап и свака пахуља које је ветар нанео биле као убод игле или пчеле, на пример. Те ноћи, како рече један мој друг који је тада био са мном у рову, киша је падала хоризонтално.
Срећом по све нас, једина борба те вечери је била борба против ћудљивог игманског времена. Негде пред зору се све смирило. И ветар је престао. Најзад смо могли да одахнемо. Почело је да свиће и чим се разданило Бог нареди покрет. Покупили смо опрему и полако кренули у касарну. Били смо мокри, гладни, уморни... Било нам је хладно и једва смо чекали да легнемо у кревет и одморимо се.
Код водовода смо срели једну нашу патролу. Не сећам се који је то био вод али се сећам да су мученици били у горем стању од нас. Они су отишли у патролу одмах после вечере и тамо су требали бити до смене у један сат. Али смена се није појавила. Радио који су имали је црк`о па покушај да успоставе везу са командом није успео. Беше нам жао тих момака, неко је опасно погрешио, само је питање ко. И они су то желели да сазнају. Били су уморни, мокри али пре свега бесни.
Лагано смо силазили низ Гробљанску косу. Пазили смо како се крећемо јер је та коса, иако кратка, веома стрма. Нема у њој више од четиристо метара, а да се уз њу попнеш или сиђеш треба пола сата, можда и неки минут више. Зависи од опреме која се носи. Нема ту велике разлике ни да ли је узбрдо или низбрдо, на исто му дође. На горе треба извући, а на доле стално мораш да кочиш, иначе, ако те низбрдица повуче, нема шансе да станеш. Неко време ћеш успевати да трчањем одржиш темпо али онда обавезно следи пад.
Када смо били на половини косе приметили смо да се у касарни дешава нешто необично. Јутарња смотра је требала почети за неки минут али на месту намењеном за постројавање није било никога. На тренутак приметисмо да је из првог објекта, тамо где је наша команда, неко истрчао и брзо замакао иза купатила према кантини, амбуланти или Наставном сервису. Тада још нисмо могли знати. Није прошло ни два минута, са паркинга код Наставног сервиса веома брзо излете „Пинцгауер“ са укљученом ротацијом.

- У пичку материну, шта је сад? – неко из наше гру-пе је процедио кроз зубе.

Тај „Пинцгауер“ од када је стигао у „Пазарић“ није имао толико посла колико сада, за мање од двадесет четири сата. Већ смо били надомак капије када су из објекта наше команде на носилима изнели некога и сместили га у „Пинц“. Више није било сумње да се поново нешто лоше догодило. „Пинц“ је као метак отишао у правцу главне капије, а одатле ка Сарајеву.


* VE 01 Pazaric.jpg (84.66 KB, 604x499 - viewed 3 times.)
« Last Edit: December 26, 2022, 09:50:35 am by Kubovac » Logged
Kuzma®
Administrator u penziji
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 10 395



« Reply #10 on: December 21, 2022, 07:49:30 am »

ПО ЈУТРУ СЕ...
(трећи део)


Стигосмо најзад до објекта, једва чекајући да чујемо шта се дешава. А онда шок – пуковнику је позлило, нашли су га у бесвесном стању у купатилу. Одмах су позвали и доктора, он га је погледао и готово истог тренутка био сигуран о чему се ради. Једино шта је било могуће то је транспорт у Војну болницу. Касније смо сазнали мало шири контекст целог догађаја.
Око два сата после поноћи пуковник је извештен да се једна патрола није вратила. То је она патрола мученика коју смо срели код водовода. Упорно је покушавао да успостави везу са њима али и са њиховом сменом. Одговора није било. Где их у мраку и на толиком простору тражити? Кога послати и ризиковати да неко наш запуца по њима? Шта ако су обе патроле нападнуте? Зар треба послати још људи па да и њих нападну? Шта ако...?
 Многа питања су се врзмала по пуковниковој глави, али врло мало одговора. Треба мудро и присебно реаговати, а како остати присебан када ти нема десетак пито-маца и два официра? Шта ако се стварно десио најцрњи сценарио? Како то објаснити њиховим родитељима, онима којима је гарантовао да њиховој деци неће ни длака са главе зафалити?
Како је време протицало тако је пуковнику било све теже, никакво решење се није назирало, нигде ни трачка наде да ће све бити у реду. Већ је свануло када је изашао на ходник. Нешто је рекао дежурном али га овај није разумео. Гледао је за пуковником који се у једном тренутку затетурао, није био сигуран да ли му се можда само учинило. Пуковник уђе у умиваоник, да се мало умије и освежи док чека вести о питомцима. Ако се ускоро не појаве покренуће потрагу јер се нешто мора предузети. Пришао је чесми и пустио воду. Хладна вода му је пријала, подигао је поглед ка огледалу, а затим се срушио.
Дежурни је на ходнику чуо шум воде, а мало касније и неки туп ударац. Размишљао је да ли да оде и провери шта се дешава. Можда се пуковнику слошило, можда се стварно затетурао. Опет, мислио је, не могу тек тако, шта ако је све у реду, може пуковник свашта да помисли. Одлучио је да симулира потребу да оде у тоалет, до тамо мора да прође поред умиваоника. Кренуо је полако и када је био поред врата погледао је унутра. Имао је шта да види: пуковник је лежао без свести. Лице му је било крваво од ударца задобијеног при паду.

- БРЗООО, трчи зови доктора! – повика пожарном. – Пуковник је пао, без свести је.
Онда је без куцања улетео код Арнаута и у даху му рекао шта се догодило. Одмах су се упутили у умиваоник, пуковника су одмах пренели у канцеларију на кревет. За то време доктор је већ стигао. Погледао је пуковника - имао је пулс, а затим му је очистио ону крв са лица.
- Ја овде ништа не могу, морамо га одмах транспортовати у Сарајево – рекао је доктор.

Негде око подне санитет се вратио. Пуковник је остао у болници, а нама је стигло појачање: капетан Велимировић и два питомца Војне академије.
Капетан Велимировић је исто као и поручник Стеван дошао из друге класе где је био командир. Шумадинац, од Лапова. Више је подсећао на референта у комерцијали неке фирме него на официра. Као и већина породичних људи и он је тада био збуњен дешавањима око себе и није му било јасно шта и како даље. Уосталом, нико нормалан то није могао да разуме. Док је бринуо о питомцима вероватно су га мориле бриге и о породици. То се примећивало и, иако се можда трудио, то ипак није могло да се сакрије.
Академци су били питомци Војне академије на последњој години школовања. Њих је до чина потпоручника делило неколико месеци. Пошто им је школовање прекинуто неки од њих су били распоређени као испомоћ другим јединицама. То им се водило као стажирање. Код нас су дошли неки Сенад из Сјенице и Божо из Требиња. Ми смо их тако знали и тако смо их звали, а они су инсистирали да се према њима понашамо као да су већ потпоручници. Касније ће схватити да смо сви у истим проблемима без обзира на године, чин или положај и да у ситуацији у коју смо доведени те формалности могу да окаче мачку о реп.
Тог дана није било обуке, није је било ни наредног дана, ни оног следећег... Прекинута је. Долазак капетана Велимировића и академаца је слутио да се нешто гадно спрема. Па не би их слали да није било потребе, а потребе не би било да је ситуација била нормална. То је бар јасно. Поподне је стигао Пух са још официра. Из Сарајева су као замену за пуковника Туну послали пот-пуковника Јовића. Са њим је дошао и инжењерац, мајор Ивановић, да помогне у припреми одбране. Он је као стручњак имао задатак да одреди где ће се и како извршити утврђивање положаја, где ће бити минирано, а где ће бити постављене неке друге препреке. Ивановић је  са неким пуковником одмах почео да обилази касарну и полигон. Њих двојица су нешто записивали и скицирали у своје бележнице, а онда је тај пуковник сео у Пух и вратио се назад у Сарајево.
Њиховим доласком је било потпуно јасно да ће сва наредна обука бити потпуно реална и да ће питомачки батаљон учити тако што ће вршити стварне борбене задатаке.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

На постројавању за вечеру оно што смо претпостављали и званично је саопштио мајор Арнаут.

- Питомци, ви знате да је нашем команданту школе јутрос позлило и да је превезен у Војну болницу. И даље немамо неке прецизније информације о његовом стању, када их будемо имало то ћете и ви знати. Даље, наша команда у Сарајеву је наредила прекид обуке и прелазак у режим повишене борбене готовости. То значи да од данас обуке неће бити, а ми од вечерас вршимо појачано обезбеђење касарне. Исто као претходне ноћи, а од ујутру крећемо уређење и поседање положаја за одбрану. Од данас се налазимо у стању непосредне ратне опасности.

Ето, тако је Арнаут у пар реченица рекао све што смо већ претпостављали или начули. Још нам је представио новопридошле официре и академце. Рекао је пар речи због чега су они ту и онда смо отишли на вечеру. По завршеној вечери прочитани су спискови оних који ће бити на дужностима током ноћи. Били су то они који су претходну ноћ провели у сну.
Свануло је. Претходна ноћ је била мирна, чак и без ветра и падавина. Нема фискултуре, само кратка јутарња смотра после доручка. Командири су већ добили задатке и чим је смотра завршена повели су своје водове, прво по алат за израду заклона, а онда на положаје. Подразумева се да је нас водио Бог лично. Кренули смо ка полигону и помишљали смо да би било баш лепо да нам положаји буду у зиданим објектима. То је група објеката за обуку у борби у насељеном месту. Али Бог није мислио тако, повео нас је уз Гробљанску косу. Иза нас још један вод је полако ишао уз косу на, испоставиће се, најистуреније и најгоре положаје за одбрану.
Код водовода смо продужили право, а онај Осми вод је скренуо десно. Њима је одређено да буду ту иза кривине. За разлику од њих ми смо још ишли кроз шуму, према Сектору 1. И што смо даље ишли били смо уверенији да идемо на стрелиште, тамо где смо били на „мртвој стражи“. Од тога нас је подилазила језа. Никоме се та идеја није допадала, што због удаљености, што због одсечености од свих. Тамо бисмо били потпуно сами, па иако нисмо још пуно тога научили о тактици, знали смо да то није добро. Већ смо дубоко ушли у шуму када се зачу команда: „СТОЈ!“

- Нећемо ни на стрелиште ни преко Игмана, довољно је и ово овдје – чуо је Бог шта смо успут причали. – Десет минута вољно, а командири одјељења напријед.
Добро нам дође да направимо паузу, испушимо по цигарету и мало одморимо од пешачења. За то време капетан је командирима одељења издавао задатке, одређивао је положаје за сваког питомца и сваку врсту оружја.
- Овдје митраљез, овдје снајпер, ово му је резервни положај.,.
Колико је нама требало времена за предах толико је и Богу требало времена да изда своју `Божју` заповест. Када је то било готово требало је приступити изради заклона и уређењу положаја. Ти заклони ће нам бити дом наредних дана и недеља.

- Маринковић! Мусић! Напријед! – зачуо се `Божји глас`.

Звао је мог цимера Алмира и мене. Нисмо чекали ни тренутак, одмах смо се створили испред њега.

- Вас двој`ца сте од сад болничари. Јавите се Чолићу, он ће вам дати опрему – кратко и јасно нам је издао задатак.

Тако смо добили `унапређење` али и смештај у команди вода. Команду су чинили Бог и Шарић Мирослав, његов курир или `Божји гласник`. Шарић је истовремено био и везиста. Дали су му један радио-уређај и мало му показали како се њиме рукује. Тај уређај никако нисмо могли покренути па смо га гурнули у ћошак, да не смета без везе. Команда је била у једном малом склоништу некада давно изграђеном током обуке. То су она склоништа од бетонских елемената – гредица које могу да се слажу на разне начине и тако добију различита склоништа или бункери. Одозго се набаца земља и то буде солидна заштита. За утеху, бар нисмо морали да копамо као други. Зато смо само добили задатак да склониште доведемо у пристојно стање јер је било запуштено. Прионули смо на посао и ускоро је `наш штаб` био спреман за усељење.
Ми смо у првој години имали нешто часова санитетске обуке. Научили смо неке основне ствари, знали бисмо ми да превијемо или имобилишемо, али теорија је једно, а пракса ипак нешто друго. Зато смо веровали да неће бити потребе да наше, релативно скромно знање применимо у пракси. Да не бисмо баш били залудни Бог нам је касније налазио разне друге задатке. Ишли бисмо по храну када би била сува вечера, доносили мешине са водом, повремено бисмо заменили некога на положају или би, поред Шарића, и ми вршили разне курирске задатке. Нама двојици је то ипак лакше падало од монотоног `чучања` у рову.
Тако  је  почело  наше `војевање` у шуми  с погледом на Игман. Испочетка је људство било подељено на две смене да би касније постојала само једна која је трајала двадесет четири сата, сваког дана до одласка.

Пошто смо заузели положаје, подељена је бојева му-ниција. Тада више није било никакве сумње да смо на прагу рата, иако је у нашој непосредној околини било наизглед све нормално.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* SS 25 Oruzje iz Muzeja pesadije.jpg (115.4 KB, 1353x1062 - viewed 1 times.)

* TZ 02 Pesadijske prepreke.jpg (38.26 KB, 859x619 - viewed 1 times.)
« Last Edit: December 26, 2022, 09:51:01 am by Kubovac » Logged
Kuzma®
Administrator u penziji
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 10 395



« Reply #11 on: December 22, 2022, 07:41:22 am »

ПУКОВНИК

Звук мотора је био све јачи. Онај злосрећни „Пинц“ се пењао уз Гробљанску косу. Када је стигао до раскрснице код водовода стао је. Остао је да ради на леру. Чуло се да је неко залупио вратима. После неколико мину-та на улазу у нашу малу команду појавио се мајор Ивановић. Ни `добар дан` ни `помоз` Бог`, ништа, само кратко:
- Јањићу, даћеш ми одмах једно одељење да те мало осигурамо. `Ајд, само брзо, посла има пуно, а времена мало.
- Шар`ћу доведи из сваког одјељења по тројицу. Не дирај митраљесце, њихове помоћнике и снајперисте – нареди Бог и Шарић одмах пође на задатак.

Па ко ми остаје? – помисли Шарић. – Добро, онда ћу све осим њих, таман их толико и има.

Већ после неколико минута вратио се са дванаесторицом.
- Друже капетане, довео сам их. Ево их испред, чекају – рече када је ушао у склониште.

Сви изађосмо из склоништа, а придошла група питомаца одмах скочи у став мирно.
- Питомци, са вама морам обавити један посебан задатак. Ви то нисте радили и ја ћу вам све објаснити. Никоме се ништа неће десити ако будете радили само онако како вам будем рекао – обрати им се Ивановић. – Овде на вашем положају постоји пар критичних места које не можете бранити или би то било јако тешко. Та места ћемо минирати. Ви ћете правити лежишта за мине и мине без упаљача постављати у њих. Остало ћу ја радити.

Из џепа је извадио једну вежбовну мину. Дао је да је сви опипају, како би се мало ослободили. Онда је до најситнијих детаља објашњавао цео поступак рада, а затим је тражио од сваког појединца да понови. Код осталих водова је све то радио током претходног поподнева и вечери и рано ујутру наставио. Сваки пут је изнова и изнова понављао поступак и испитивао питомце да би се уверио да су потпуно разумели.
Када је био сигуран да је свима све јасно повео их је до „Пинца“ где су их чекале мине. Оне праве. Затим их је одвео да између нашег десног и левог крила Осмог вода затворе један пролаз. Када су то завршили прешли су на наше лево крило. Тамо је био још један пролаз, ту је непријатељ могао непримећено да се приближи јер ту зону наше снаге нису могле успешно надгледати ни дању, а камоли ноћу. За крај је остало минирање унутар ограђеног дела водовода одакле се касарна снабдевала водом. Негде пред вечеру посао је био готов.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

- Јањићу, добри су ти ови момци, баш су добри. Фино раде и слушају – похвали мајор групу по завршетку посла.
Богољубу је пријало да тако нешто чује иако је и сам познавао квалитете момака којима је командовао.
- Е, па, наздравље – одговори Бог - какав командир такви и питомци. Јел` тако Шарићу?
- Што јест`, јест` друже капетане! – спремно је дочекао Шарић.
Док су они ту размењивали комплименте и честитке на добро обављеном послу Мусић и ја смо лагано грабили уз косу носећи вечеру за цео вод. У кухињи су све упаковали у алуминијумску мањерку. Четврт хлеба по питомцу, комад саламе `подригуше`, парче качкаваља и јогурт. Кажу да је то довољно за вечеру.
- Да ли ови кувари знају још нешто за вечеру осим овога? – отприлике тако је звучао готово сваки коментар током поделе вечере.
- А шта фали овоме? Дај боже да има и овога довољно докле год будемо овдје па макар јели исто за сваки оброк – готово пророчки рече Шарић. Као да је знао или  предосетио  да  ће се  ускоро  сви ове вечере сећати као гозбе и желети је више од ичега.

Дремали смо у склоништу, напољу је било мирно и нестварно тихо. Ноћи су још биле доста хладне. Успели смо да пронађемо једну фуруницу и да је поставимо у склониште. Чункове смо извели напоље поред улаза. Морали смо пазити када пролазимо, да се неко не опече или да их не оборимо. Топлота која се ширила склони-штем нас је омамила па смо дремали. У неко доба се зачу неко кретање кроз шуму. Суве гранчице су пуцкетале под нечијом тежином. Неко се приближавао, не превише опрезно, као да је желео да га сви на положају чују. Неко наш, сигурно. Затим се могао разабрати неки разговор. Шарић зграби своју пушку и лагано изађе напоље.
- Где им је тај улаз, јеб`о их улаз?
- Друже мајоре, ја мислим да је овамо.
- Где, Будимире, где? И где ти је лампа?
- Заборавио сам да је понесем. Ево, овде морамо да ускочимо, у овај ров....
- Није ти то ров, Будимире, то је саобраћајница, веза између ровова и склоништа.
- То сам хтео рећи, друже мајоре, да ускочимо у саобраћајницу и онда њом право стижемо код капетана Јањића.
- `Ајд да видимо...
- СТОООЈ!!!– проломи се у ноћи и прекиде разговор двојице посетилаца.
- Стали смо, шта се дереш?
- Ко иде?
- Мајор Арнаут и курир – одговори Будимир.
- Лозинка?
- Телефон.
- Тетово. Напријед.
- Који си, не препознајем те у мраку? – упита Арнаут.
- Друже мајоре, питомац-разводник Шарић Мирослав – представи се.
- Води нас до твог командира, да не лутамо по шуми целу ноћ – нареди Арнаут.
- Разумијем.
Шарић ускочи у саобраћајницу, па се окрете да помогне мајору који одби помоћ. А онда је ускочио Буда. Како је доскочио тако је нешто пукло. Облак прашине се подигао у саобраћајници. Арнаут ишчупа пиштољ из футроле, Шарић репетира пушку спреман да запуца на нападача.

- Ко је пуцао? Ко је пуцао Шарићу? Будимире, ко је пуцао? –понављао је Арнаут.
- Ја нисам, друже мајоре – јавио се Шарић.
- Ја сам... У ствари нисам ја, пушка је сама опалила, не знам како – правдао се Буда.

У тренутку када је ускочио пушка је сама опалила. Да ли је некако закачио обарач или је попустила ударна игла, то нико не зна. Тане је пролетело на неколико цен-тиметара од Шарића и Арнаута и забило се у земљу.  И таман су открили да пуцањ није последица напада када се састави небо и земља. Кренуло је од положаја Деве-тог вода и проширило се на цео батаљон. Појединачни пуцњи паповки и снајпера су се стапали у рафале митраљеза и аутоматских пушки. Од мркле ноћи настаде дан. Тежак мирис барутних гасова се надвио изнад ровова. Трајало је то добрих десетак минута, а онда је постепено почело да престаје. Прво тамо одакле је и почело, а онда и код осталих. Када је најзад све утихнуло Арнаут се придиже и једино што је изустио беше:
- Будимире, идемо назад!
Они су у ствари кренули у обилазак положаја. Обишли су све осим последња два вода. Будимир је испалио тај метак и све покварио. После реакције коју је тај пуцањ произвео било је опасно и помислити на даљи обилазак.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

. . .

Онај део батаљона који није био на положају морао је на јутарњу смотру. Део командира је био ту, недостајао је само мајор па да почну. Чекање се одужило и у строју је завладала нервоза. После десетак минута су се на вратима појавили сви официри из команде. Без речи су пришли строју, неко је командовао: „МИРНО!“, Арнаут је само климнуо главом у знак одобравања и стао испред строја, онако како је то обично чинио када би хтео да се обрати. Његов израз лица нас је плашио. Увек би било нешто лоше речено када би такав изашао пред нас.  
- Малопре смо добили обавештење. Наш командант, пуковник Антуновић је јутрос преминуо од последица можданог удара. Сахрана ће бити сутра на гробљу у Сарајеву. Један наш вод ће, под командом капетана Велимировића, бити почасна јединица. Они ће се данас припремити и биће ослобођени свих осталих обавеза током дана.

У строју настаде тајац. Пуковник је био млад човек, ни педесет година није имао, живот је тек био пред њим. Иако је био неко кога смо се плашили све нас је потресла та вест. Било нам је жао тог човека који је изнад свега бринуо о нама. Знао је Туна да нас критикује, знао је да нас казни, знао је да буде строг али је знао и да нас заштити.
Претходне јесени, питомац из наше класе Јелић Саша је остао заборављен на „Пазарићу“. Потерала га природа и он истрча на задња врата. Док се олакшавао могао је само погледом да испрати аутобус који је већ излазио на капију. Командир вода, поручник Вуковић је нешто разговарао са возачем и није приметио да је Јелић изашао. Куд ће, шта ће, Јелић оде код команданта полигона, капетана Ракића. Јесте, то је исти капетан Ра-кић на чијем смо часу били првог априла. Осим што је био командант полигона повремено је предавао војну историју. Ракић га остави да преноћи ту па следећег јутра да се врати у Сарајево са возилом за доставу хране. Тако и беше, али када је стигао у Сарајево прво је налетео баш на пуковника.

- `Од`те `вамо, питомац! Гдје сте били? - позва га Туна.
- Друже пуковниче, мене су јуче заборавили на „Пазарићу“.
- Тко вас је заборавио, питомац?
- Поручник Вуковић, друже пуковниче.
- Поручник Вуковић!!! – повика пуковник када је на писти за постројавање угледао именованог.
- Извол`те, друже пуковниче!
- Јел` ово ваш питомац, Вуковићу?
- Јесте, друже пуковниче.
- А зашто сте га заборавили на „Пазарићу“?
- Овааај, друже пуковниче, ко ради тај и гријеши.
- А јел` ви Вуковићу хоћете да не радите? Питомац, слободни сте, а ти, Вуковићу, још ћемо ми разговарати о овоме касније. Слободни сте сада.

Знао је Туна да се изненада појави у касарни пре почетка радног времена, да га нико не види. Онда дође на јутарњу фискултуру, посматра из неког прикрајка и само чујеш његов глас:
- ОСТАВ!!! То није добро, питомац.
Појавио би се тада иза неког ћошка и лично би показао како се вежба правилно изводи.
- Вид`те, питомци, ако могу ја онда можете и ви ову вјежбу да радите правилно.

Он је одрастао у сиромашној породици. Зато је поштовао оно што има. Много пута је питомцима скретао пажњу да храну не треба бацати. Говорио би како сада бацамо, а доћи ће дан када је неће бити. Није био ни свестан колико је тај дан био близу.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Izlazak na Pazarić.jpg (44.14 KB, 762x98 - viewed 5 times.)

* NG 02 - Razglednica Sarajeva.jpg (86.1 KB, 883x607 - viewed 2 times.)

* KR 08 9.vod KMT.jpg (454.88 KB, 1329x804 - viewed 10 times.)
« Last Edit: December 26, 2022, 09:51:19 am by Kubovac » Logged
Kuzma®
Administrator u penziji
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 10 395



« Reply #12 on: December 23, 2022, 06:58:31 am »

РАТ ЈЕ ПОЧЕО


Зекино рањавање и Тунина смрт су били последњи догађаји који су се десили у миру. Ако се то миром мо-же звати.
Дошао је аутобус и одвезао почасни вод на сахрану. Вежбали су претходног дана као никада пре. Нису смели да се обрукају јер би тако обрукали и свог, сада покојног, команданта и целу школу.
Када су стигли на гробље тамо је већ била велика гужва. Неке униформисане и наоружане особе су биле присутне у тој маси света. Питомцима су и униформе и наоружање тих особа били непознати. Велимировић је вод одвео у страну, затим је отишао да пуковниковој породици изјави саучешће и да се јави да је јединица стигла, ради протокола. Тамо су већ биле и неке његове колеге. Угледао је земљака, капетана Симића.
- Где си, земо? Шта има?
- Боље не питај ништа. Зло и наопако, мој Вељо – одговори Симић и очима му показа да се помере негде где нико неће чути њихов разговор.
- Причај, шта се дешава? Каква је ово гужва овде? Какве су ово униформе, коме припадају? Што су наоружани? Ко им је то дозволио? – питања су се низала као на траци.
- Е, мој Вељо, све је отишло у пичку лепу материну. Ето тако. Има два дана како је дефинитивно пукло.
- Шта је пукло побогу, Симо? Ја сам са овим питомцима у „Пазарићу“ и оно што имамо информација то је на кашичицу. Готово да ништа не знамо. Слушамо мало радио али нам ништа није јасно. Дај, брате, ако нешто знаш причај.
- Видиш, ово ти је нека Територијална одбрана. Тако кажу, а носе униформе и оружје које та Територијална одбрана никада није имала. Знају то сви само се праве луди. Онај тамо високи са хеклером, тај им је неки командант. Сам се прогласио. Не знам како се зове али га зову Шибицар јер је до пре неки дан то радио.
- Ја видим да ми је познат, виђао сам га ту код „Моме и Узеира“.
- Ето. Веруј, земо, сваки део града има неког свог Шибицара. Ово је лудница, брате мој рођени. А сад оно најважније. Сви су формирали неке своје војске – Муслимани, Срби и Хрвати. И већ су почели да се туку. Негде је пре два дана био жесток пичвајз али још нисам сазнао где. Зато је ова гужва, сахрањују погинуле.
- Ма ко почео да се туче? Шта причаш побогу?
- Свако против свакога. Овде у граду хапсе људе, одводе их негде, нико не зна где тачно. И не хапси полиција него све неки овакви команданти, разни криминалци, комшија комшију. Милиција ћути, политичари ћуте, ми чекамо да нам неко нешто нареди. За ова два дана је било неколико убистава на сред улице, само зато што је овај или онај. Зло, мој Вељо, најгоре могуће зло. Да ти не причам шта сам све чуо и шта се прича, ово по свему подсећа на април четр`ес прве. Па ти види. Иначе, нас за сада нико не дира.
- Значи тако, Симо? Па куд послаше ову децу са мном?
- Е, и то да знаш, на готово свакој згради од пар спратова има снајпериста. Сигурно и нас сада неки посматра. Одакле им толико снајпера, Бога питај. Можда из `лијепе њихове`. Ми смо нешто већали да не буде почасне паљбе. Пусти у пичку материну пуцњаву са ћорцима, треба неко да погине због тога? Откуд знаш ко је овде слабих живаца и како ће да реагује. Потегне будала хеклер и побије ти ову дечурлију и шта онда? Једино ти остаје да се самоубијеш. Него ти, мој Вељо, памет у главу, сада нам је то најпотребније а ја ћу са породицом договорити да нема пуцања. Не бригај.

Симић беше већ стигао до капеле када се Велимировић пренуо из размишљања о ономе што је чуо. Одмах је кренуо ка воду који је и даље чекао на месту где их је оставио. Док се приближавао већ им је дао знак да се построје. Гледао је ка капели не би ли угледао Симића. Он се најзад појави и само подиже палац у знак потврде да је договорио обећано.
Сахрана је протекла без инцидената и без почасне паљбе. Многи `мутни` ликови су се све време врзмали по гробљу и пратили сваки потез једине званичне војске. Била је то игра нерава у којој срећом нико није подлегао притиску.
Када је церемонија завршена и када су питомци стигли до аутобуса сачекало их је непријатно изненађење. Неко је током сахране пробушио једну гуму на аутобусу и разбио једно стакло. Тај неко је видео војне таблице на аутобусу и да је возач отишао на сахрану па је из неких, само њему знаних разлога, своје фрустрације испољио на аутобусу.

Пошто је проблем са гумом решен аутобус је кренуо назад у „Пазарић“. У Хаџићима су на кратко застали да купе цигарете када им је пришао један пуковник у ратној униформи.
- Ко је овдје главни? – упитао је.
- Тренутно ја, друже пуковниче - јавио се Велимировић. Онда је препознао пуковника Ковачевића. – Зар ви нисте у пензији?
- Јесам, капетане, већ четири мјесеца сам у мировини, ал` не могу ти ја мировати, а спрема се рат. Мироваћу када буде мир. Одакле ви, капетане, у Хаџићима?
- Ми смо у „Пазарићу“, тамо је батаљон друге године средње...   
- Како друге године? Зар они нису евакуисани у Бео-град?
- Требало би, али... Треба и да живимо нормално па ево... Ено и прва година је још у Сарајеву. Кажу да је план сутра да их пребаце у Београд - одговори Велимировић. – Него, откуд ви у униформи?
- Не могу ти ја ово гледати и пошао сам да се ставим на располагање било којој јединици ЈНА. Мислио сам у Ремонтни Завод, најближи је, па нека ме они пошаљу гдје треба. А можда бих могао с вама у „Пазарић“? Јел` ми тамо Иван?
- Није, друже пуковниче, он је јуче умро, мождани удар. Ми се управо враћамо са сахране.
- Шта причаш то, капетане? Како је могуће то?
- Ех, све је могуће. Пођите са нама, испричаћу вам све успут.

Тако се нашим снага у „Пазарићу“ као добровољац прикључио пуковник Ковачевић. Он је био један од оних врсних официра који су свој посао имали у малом прсту. Човек од ауторитета кога су и подређени и надређени изузетно поштовали. Имао је сина, такође официра, поручника. Био је поносан на њега. Како и не би када су о њему и као човеку и као официру сви имали само речи хвале.
Пуковник као пензионер није имао право командовања али је његова саветодавна улога била вредна сувог злата. Зато су сви веровали да ће присуство таквог официра и, пре свега, човека бити корисно за све.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Аутобус је стао на паркинг код Наставног сервиса. Питомци су почели да излазе и да поред аутобуса формирају строј.

- Ко је заборавио пушку? – на вратим ја стајао возач и у руци држао аутоматску пушку.
Сви се погледаше, ником није недостајало оружје. Велимировић пође од једног до другог питомца проверавајући да ли је све од оружја на броју. Дошао је до краја строја и све је било ту.
- Аман, чија је ово пушка? – сада већ љутито упита.
Нико се није јавио.
- Да ми, друже капетане, некога нисмо заборавили, као оно кад је поручник Вуковић заборавио оног Јелића? – најзад из строја проговори Арсов Стевчо.

Велимировића нешто пресече:
- Један, два, три... – поче да броји, а хладан зној је већ осећао дуж кичме – ...двадесет осам, двадесет девет, двадесет девет... ГДЕ ЈЕ ТРИДЕСЕТИ КРВ МУ ЈЕБЕМ, ГДЕ ЈЕ?! Јесмо ли се пребројали на гробљу? Јел` било тридесет? Јесте. ПА ГДЕ ЈЕ САД?!
Грозничаво је размишљао шта је могло да се деси. Никако није могао да докучи како је до овога дошло. И што је више размишљао на ум су му долазиле свакакве слутње.
- Друже капетане – јавио се Един Имширагић.
- ШТА ЈЕ БИЛО?! АКО ИМАШ ДА МИ КАЖЕШ НЕШТО У ВЕЗИ ОВОГА РЕЦИ, ИНАЧЕ БОЉЕ ДА НИКО НЕ ПОМИСЛИ ДА БИЛО ШТА КАЖЕ!!! – био је бесан, тражио је само ту једну информацију и ништа га друго није интересовало.
- Друже капетане, нема Хасановића. Он је био са нама али је нестао када смо мјењали гуму. Дошао је до аутобуса, јер другачије није могао оставити пушку. Видио сам га и да је улазио, али није био једини. Он је из Сарај`ва и сигуран сам да је отишао кући.
- Јесте, Хасановић недостаје – зачу се жамор.
- Значи, побегао? Ти си сигуран у то?
- Друже капетане, када смо јуче одређени за почасни вод он ми је рекао нешто што сам тек сад разумио. Рекао ми је да је сада шанса. Ја сам га пит`о `каква шан-са?`, а он ми је рекао да ћу и сам сконтати ако имам памети. Јутрос ми је поново у аутобусу нешто говорио, али га нисам најбоље разумио. Шапутао је, а знате и сами како овај аутобус тандрче. Није ми хтио објаснити на шта мисли. Сигурно је мислио да и ја пођем са њим.
Велимировићу ништа друго није остало него да из-вести команду да је питомац Хасановић самовољно напустио јединицу. Тако је почело осипање батаљона.


* DS 01 8 vod Pazaric 19.04.1992.jpg (97.05 KB, 800x509 - viewed 4 times.)
« Last Edit: December 26, 2022, 09:51:40 am by Kubovac » Logged
Kuzma®
Administrator u penziji
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 10 395



« Reply #13 on: December 24, 2022, 05:02:08 pm »

ЦИМЕР

У нашем склоништу је зазвонио пољски телефон, а осим курира то је била једина веза са командом. Оног дана када смо се сместили овде, дошли су неки везисти, развукли каблове и дали нам телефон као везу са командом. Тада је и Шарић, као курир и везиста, добио онај РУП-3 од кога није било користи. Богољуб подиже слушалицу.
- Даааа, Јањић овдје, извол`те шта треба?
- Питомац Мусић Алмир има посету на капији. Дошли су му родитељи – саопштио је глас са друге стране жице.
Бог је спустио слушалицу.
- Мусићу, имаш посјету доље на капији. `Ајд остави овдје оружје и опрему па трк да те стари и матер не чекају.
Мусић нас све погледа, спусти оружје у ћошак склоништа, скиде маску, фишеклије са муницијом, шлем...  Радио је то некако невољно, одуговлачио је са тим.
- `Ајде, болан, отиће ти старци кући док се ти распремиш – добаци му Шарић.
Мусић га погледа и изусти да нешто каже али се предомисли, лагано се окрете и изађе напоље. Док је  силазио низ Гробљанску косу пребирао је по својим мислима покушавајући да пронађе бар још један други разлог посете, поред оног који се сам одмах наметнуо. Раније је трком одлазио на капију када би му јавили за посету, али овог пута му се уопште није журило. Волео би, када стигне до капије да му било ко каже како су му родитељи отишли, да нису више могли да чекају. Волео би да му кажу да није посета за њега, да је неко погрешио име. Волео би... Свашта би волео, а зна и сигуран је у то да не би волео да напусти своје другаре.
Гледао је ка капији и видео неке особе у униформи, било је и неких, чини му се, цивила. Покушао је да међу њима препозна свог оца и мајку. Најзад је стигао, пришао им је, поздравио их. Мајка га је чврсто загрлила и дуго, дуго тај загрљај није попустио. Као да је свима хтела да стави до знања да га не да никоме. Баш никоме
она не да свог јединица.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Ушли су у собу за посете, дуго су били тамо. Вечера је давно прошла, а Алмир је са својим родитељима и даље био у соби за посете. Гужва испред капије се већ смањила. Били су то још неки родитељи који су дошли по своје синове. Да их врате кући. Неки од њих су се задржали само колико је требало да се обаве формалности, некима је требало мало више времена. Онда би се неки други аутомобил зауставио код капије и из њега би изашли родитељи неког другог питомца који би тражили свог сина.
И док су се на капији смењивали аутомобили разних регистрација један ауто је већ цео дан стајао на паркингу. Био је то голф тузланских таблица којим је дошао брачни пар Мусић – Осман и Надира.
Ми смо са положаја неколико пута звали у команду да питамо шта је са Мусићем али би одговор увек био исти:
- Има посету.
Ујутру смо сишли у касарну на доручак, Алмира нигде нисам видео. После доручка смо изашли на писту где смо требали очистити опрему и оружје. Онда се појавио, у цивилној одећи.
- Извину, цимеру, извини, молим те – пришао ми је и загрлио, сузе су му текле низ образе. – Све сам пробао да их одговорим, све, баш све... Морам, цимеру.... Морам ићи... Не могу против бáбе и мајке... Волио бих да останем, цимеру, волио бих да се све ово заврши и да наставимо даље, волио бих... Волио бих да знаш да те нисам преварио, да те нисам издао и да никада нећу то урадити, ово је само привремено, док се мало не смири, видјећемо се ми брзо... `Ајд тако, цимеру, остај ми здраво и видимо се. Озбиљно, видимо се ускоро.
Плакао је као киша док је покушавао да објасни шта се десило, да пронађе неко оправдање, да и мене и себе увери да ће се све брзо завршити и да ћемо се вратити у Сарајево као да ништа није било. Јецао је док се поздрављао са свима из вода, а на крају се опростио и од капетана Богољуба. Кренуо је ка пријавници где су га нестрпљиво чекали. На половини пута се још једном окренуо и махнуо.  
То је био последњи пут да сам га видео. О њему ништа нисам чуо све до пре неку годину. Док сам на интернету покушавао да га пронађем налетео сам случајно на једну вест сарајевског „Ослобођења“.  Све се уклапало, име и презиме, године, место... Мој цимер, Алмир Мусић је трагично изгубио живот. Али не било како, већ једино како је могао, херојски. Биле су неке поплаве, неко дете је упало у воду, Алмир је био најближи, скочио је, успео да дохвати и извуче то несрећно дете али се онда оклизнуо и упао у бујицу. Никог није било да њему помогне док га је вода носила. Тело су му пронашли наредног дана пар километара низводно.


* Цимер Мусић.jpg (53.04 KB, 355x465 - viewed 1 times.)
« Last Edit: January 04, 2023, 10:36:57 am by Kuzma® » Logged
Kuzma®
Administrator u penziji
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 10 395



« Reply #14 on: December 25, 2022, 12:18:38 pm »

НЕЂО
(први део)


Тих дана је почело масовно напуштање нашег батаљона. Родитељи су долазили и одводили своје синове. „Нека је он мени код куће, да не мислим.“ Тако се отприлике сваки разговор са родитељима завршавао.
У првих неколико дана из сваког вода је отишло по неколико питомаца. И не само што су они отишли, и неке старешине са полигона су пошле истим путем па и оба академаца, они што су били у нашем батаљону као испомоћ.
Ми смо на полигону имали неке топове и хаубице који су довучени још из Задра, када се заратило у  Хр-ватској. Махер за ту артиљерију је био један капетан, неки Осман Рамић или Рамо Османовић. Тако некако, али мислим да је Осман. И он је отишао. Био је ту и неки капетан прве класе, пешадинац, али добар са минобацачима, неки Бајрић. И он је отишао. Тај је био к`о од брега одваљен. Мислим да је сам могао минобацач и два сандука мина да носи три дана и три ноћи и да се не умори. Са нама питомцима се увек шалио, ценим да је био добродушан, али ето, окрете се и оде на другу страну.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Пошто смо се све више осипали то смо некако мора-ли компензовати на положају. Ја сам, на пример, остао сам као болничар када ми је цимер отишао. Нисам добио замену за њега. У случају потребе ту је био Шарић. Под условом да не обавља курирске послове. На остатку положаја дошло је до велике промене. Уместо дванаесточасовних смена почели смо да будемо у двадесетчетворочасовним. Тако данас, па опет сутра, па прекосутра... Без замене. На положајима смо и спавали и јели. Тек повремено би мањи део био повучен до касарне на купање или на кратак предах али би се одмах потом враћали назад у ровове. Тада би наредна група отишла и тако док се сви не изређају.
И то купање није било како се обично замишља. Оно, легнеш у каду, топла вода, пена, па опустиш се уживаш, заборавиш када си ушао. То је био пусти сан. Купање у једној просториј са десет или двадесет голих вршњака. Онај што пушта воду викне: „ИДЕ ТОПЛА!“ и пусти топлу воду. Држи мало тако па затвори и виче: „САПУЊАЊЕ!“ или „ШАМПОН!“ и ми се трљамо сапуном. Онда викне: „ИСПИРАЊЕ!“  и пусти опет топлу воду. Ма тешко да спереш онај сапун или шампон, а вода већ затворена. Па ко стиг`о, стиг`о, нико те не пита.  А све укупно не траје више од пет минута. Е такво купање је било два пута у априлу и једном у мају. Ми који смо касније отишли у Сарајево нисмо у мају уопште имали могућност купања. Топле воде није било, струје није било, а ни могућности да некако загрејемо воду. Мало се плакнемо `ладном водом и то је све.

Поново је почела и киша, а таман смо се навикли на лепо време. Април је месец, хладно је подно Игмана. Киша често пада, `досади и Богу и народу`. Таман се сви обрадују да је стала, а она поново крене. У шуми пада и када свуда стане. Пада оно што се задржало на гранама, на лишћу. И снег је почињао. Заклони су пуни воде и блата. Униформе су мокре, чизме посебно. Нема резервних ветровки, блуза, панталона... Суши се на људима, повремено поред ватре. Кад ко може и кад ко стигне.

- Јоооој, државо, јооој све ти јебем, па зар нас није довољно изгинуло да сваких четр`ес-педесет година морамо да гинемо?! – дошло ми у једном тренутку да се мало олакшам.
- Шта је, Маринковићу, шта кукаш к`о сиња кукавица? – огласи се Бог. Дремао је на импровизованом кревету док је напољу лило као из кабла. - `Оћеш да идеш да замјениш неког у рову? А?
- Ма не, друже капетане, него ја то онако. Али стварно, како смо ми Балканци увек најпаметнији, а Швајцарци, на пример, глупи па не ратују? Како то? `Ајд шта нам је то фалило у једној држави па би сад сви да имају своју? Као да ће се неко усрећити тиме?
- Е, мој Маринковићу, како си ти залудан вечерас. Како ово, како оно? Лијепо, ето како, тако што нас будале изманипулишу и ми знамо то али им и даље вјерујемо. И још смо због тих будала спремни да закрвимо са братом, комшијом, кумом...
- Па што верујемо будалама?
- Зато што смо и сами будале, или смо мазохисти па уживамо у томе. Што нас више муче ми више уживамо. `Ајд, зајеби то, вријеме је за вечеру. Идите вас двојица донесите и подјелите.



* SSVŠ 118 Tehnika AŠC.jpg (317.56 KB, 1420x839 - viewed 7 times.)
« Last Edit: December 26, 2022, 09:52:18 am by Kubovac » Logged
Pages:  [1] 2 3 4 5   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.082 seconds with 23 queries.