Центар - роман

[Kuzma®]

КОМАНДАНТ

Иако су многи само чули за страдање заставника и војника, у „Пазарићу“ је наредних дана завладао мук. После тог догађаја нико се није осећао добро. И на саму помисао многе би подилазила језа. Осим тога, онај деветнаести мај је био све ближи, а ни најмање назнаке није било да ће се ускоро наћи ван зоне ратних дејстава. То је још додатно утицало на морал, како војника и питомаца, тако и неких старешина.

Смрт заставника Станише је некако најтеже поднео командант одбране потпуковник Јовић. Неке приче су колале, али нико није са сигурношћу знао да ли је то тачно. Наиме, кажу да су Станиша и Јовић истог дана дошли у Сарајево у Средњу војну школу, распоређени су били у исти вод и били цимери. Обојица су после друге године наставили школовање у пешадији. Станиша је дужио митраљез, а Јовић му је био помоћник. По завршетку школовања Станиша, иако један од најбољих у класи, није желео на Војну академију, али му је услишена жеља да у Сарајеву остане да ради. Јовић је отишао на Академију у Београд, а онда се после две године вратио у Сарајево на специјалистички део школовања. И више се нису раздвајали. Кажу да је Јовићу срце хтело да препукне када је видео свог вишедеценијског пријатеља прекланог како лежи на поду у амбуланти. Нестао је и дуго су га тражили док га нису нашли како седи иза кухиње у неком жбуњу. Плакао је као мало дете, у руци је држао пиштољ. Хтео је, изгледа, да се убије. Разоружали су га јер нико није желео још једну смрт, а онда су га одвели негде. Мислим да су га негде затворили, да не би сам себи наудио. Нико од питомаца га више није видео, све до дана када је батаљон евакуисан.

Пошто Јовић није био у стању да даље разумно води поверене му људе, на састанку команде је одлучено да његову дужност преузме мајор Лазар Ивановић. То је онај инжењерац што је дошао као испомоћ одмах на почетку, онај што је мине постављао. И мада су радио везе са Командом у Сарајеву и даље функционисале, од њих нико није више ништа ни тражио ни очекивао. Нико им више није слао никакве извештаје јер они сами нису показивали готово никакво интересовање за судбину људи у „Пазарићу“. Посебно се то моће рећи за раније поменутог генерала Ковача. Просто речено, дошло се до тога да је свако бринуо за своју гузицу, како то народ каже. Свако је гледао само себе и други као да нису постојали. Војска, која је била позната по дисциплини, организованости и разним другим вредностима, спала је, што својом што туђом кривицом, на очајнике који су покушавали да сачувају голе животе. Зато су одлуку да Ивановић преузме команду донели Арнаут, Ковачевић и Ракић.

Арнаут је ту одлуку саопштио осталим старешинама и о томе више нико није расправљао. Питомцима је објашњено да је Јовић болестан. То је на неки начин и било тачно. И нервни слом је болест.
Ивановић је одмах почео да делује. Он је већ дуго био наставник у Центру, у „Пазарићу“ је годинама изводио обуку, а и током изградње водовода је био главни. Тада је упознао неке виђеније и оне мање виђене мештане. Задужио их је на неки начин, па је веровао да би они могли да се сете тога и узврате макар слично. Знао је и неке у Дубу и решио је да лично оде до њих, испита ситуацију и прикупи неке информације. То је рекао и Арнауту коме не беше баш свеједно али је на крају морао да се сложи.
Нови командант је преко полигона кренуо ка селу, ишао је полако, као у лову, и није се крио. Тамо се задржао не више од пола сата, а онда се журно упутио назад.

- Ракићу, дај ми одма` пет-шест војника, нека понесу неки конопац и шаторско крило... Не, не, нека понесу једна носила – поче да довикује чим је угледао капетана. - У Дубу, тамо према Ферхатлијама, једна свиња провалила у радионицу и упала у канал. Сељаци кажу да је то од неке српске породице остало. Они су пре неко вече изненада напустили своју кућу и оставили свињу и неке кокошке. Сад нико не сме да приђе, а боје се да не угине па да избије нека зараза. Нама ће ваљати сигурно.
 
Ракић позва једног војника који је пролазио и нареди му да доведе још њих и да понесу опрему. Ускоро је група предвођена Ивановићем ишла преко полигона. Један од сељака их је чекао да им покаже тачно место. Стигли су тамо и стварно, у радионици у каналу је била свиња. Пропала је кроз труле даске. Ивановић је размишљао како да приђе животињи која је гладна и очигледно раздражена. Можда је и поврђена од пада. Зна он, стари ловац, да прилаз таквој животињи може бити веома ризичан, а ако уђе у канал бежања више нема. Зато је удаљио све и извадио пиштољ. Свиња се примирила, али је испуштала звуке сличне лавежу пса што је значило само једно - спремна је да нападне било кога ко јој се нађе у близини. Ивановић је нанишанио, био је стрпљив, чекао је да се мета смири, а онда је повукао обарач. Одјекнуо је пуцањ, животиња је пала, мајор врати пиштољ у футролу, а затим зграби свој ловачки нож и скочи у канал да пусти крв. Иако је доле било тесно, то је одрадио рутински, као и ко зна колико пута у лову. Војници су конопцима животињу извукли, још мало су сачекали да искрвари, а онда су је набацили на носила. Док је мајор био заузет ликвидацијом свиње један од војника се мувао около па је пронашао и нешто свежих  јаја.

- Друже мајоре, да понесемо и јаја? – упита.
- Ја моја, да простиш, увек са собом носим – рече видно расположен мајор, – а ако мислиш на кокошија онда понеси.
 
Ускоро је група преко полигона хитала ка кухињи где ће обрадовати прво Срнића, а онда и све остале.

[Kuzma®]

ДОМАЋИЦА И ДОКТОР

Месечина некада буде савезник, а некада издајник. Те ноћи је издала три прилике. Једна је из правца села ишла ка полигону, друге две су ка истом циљу лагано ишле из касарне. Када су пришли циљу, једна прилика остаде испред, а друга уђе у зграду. Онда и она прилика из села стиже и без задржавања уђе унутра. Испред је и даље стајала она трећа особа.

- Оп, оп, ево га доктор, биће секса – прошапута Паја Неши Моравцу.
- Као да је неком до тога – рече Моравац.
- Јок и није, доктору је увек до тога. Сви то кажу. А и ја сам му чувао стражу. Воли ону ствар више него `леба. И мени би било да имам са ким, али нема.

Доктор Дарко Радоњић је био капетан санитетске службе. Млад и наочит човек спортске грађе од неких тридесетак година. Увек је био налицкан и уредан. Био у униформи, цивилу или оном белом докторском оделу, све му је савршено пристајало и само додатно га чинило још лепшим. А био је веома леп човек. То му је отварало пут до многих женских срца и он је то користио. Имао је неке своје пријатељице и другарице које је ре-довно посећивао. Живео је у Сарајеву, на Кошеву, близу Војне болнице. Свиђала му се идеја да у њој ради јер је близу, а опет „Пазарић“ није далеко, а нема неког претераног посла. Зато би могао да више времена посвети свом омиљеном хобију – женама.
Доктор је већ дуго у интимној вези са једном снашом из села. Он нежења, а она удата. И она је била приближних година, можда и малчице старија. Била је јако при-влачна жена. Прво што је доктор приметио биле су њене груди. Када је ходала, заносно су и слободно њихале испод гардеробе коју је носила. Дуга црна коса јој је па-дала преко леђа на чијем крају су биле облине какве ни-су имале ни многе омладинке, а камоли зреле жене. Увек је носила неке широке сукње па се то није баш могло приметити, ипак докторово швалерско око је одлично проценило шта се испод крије. Била је удата већ доста дуго, имала је два сина, тинејџера. Њен муж је волео да пије и често је био пијан. У таквом стању је знао да је једноставно одалами, да јој говори како је курва и свакакве друге баљезгарије. Без икаквог повода наизглед, или је можда повод био само зато што је још лепа и згодна. Она је ћутала и трпела. Више због деце него због ичега другог. Није јој дозвољавао да се облачи у гардеробу као што су фармерице, тренерке ни било шта што би изазивало друге мушкарце да се за њом окрену.
Пролазили су месеци и године, она се на то већ навикла и више јој је било свеједно. Гледала је да буде код стоке, или би налазила свакакве друге послове, само да га избегне када дође кући. Tиме би избегла и батине јер би он брзо по доласку пао у кревет и заспао.

Све је започело још пре рата. Становништво је на полигону често напасало овце и краве. Дошла је предвече да потера стоку кући, налетела на доцу који је ту био због ноћне вежбе. Мало по мало, реч по реч и десило се, у једном бункеру. Ех да, више је волео да се дружи са удатима. Оне му неће тражити брак и сличне глупости. „Има времена, полако са тим“ – говорио је када би му неко поменуо женидбу. Удате, осим тога, морају да ћуте да нико не сазна. Ни њој то није требало, погрешила је једном и довољно је, али је од доктора имала оно што није имала код куће – мушкарца. Имала је неког ко је воли, љуби и ко разуме да и она има неке потребе. Доктор би је повремено изненадио неким знаком пажње, нечим што је смела и кући да однесе, а да онај њен ништа не посумња. А тај њен је одмах на почетку рата мобилисан и негде је на Игману и доктор је то знао и имао је пуно слободног времена.

Имао је пар места где су ти сусрети организовани, али најомиљеније је било на пологону, у једном од обје-ката изграђених за увежбавање борбе у насељеном мес-ту. Ту на спрату је преко Пере средио да донесу неколико душека за војничке кревете, пар ћебади и још неке ситнице. Обоје су ту могли непримећено да дођу, обаве посао и оду. Па добро, не баш непримећено, ето то вече су примећени, месечина их је издала. Само треба да се пази да неко непозван не наиђе, али и то је лако. Узео би курира да иде у обилазак људи на положају. То му је као била маска. Погледао би да ли неком нешто треба, да ли се неко жали на неке тегобе и слично. Онда би ос-тавио питомца да стражари са задатком да нико не сме да прође и ствар је решена. Обично је куриру Буди при-падала та обавеза, мада је било и других који су имали ту `част` да им буде поверено чување највеће војне тајне на полигону. Један од њих је био и Паја. И он је не-колико пута имао ту дужност и тада би понешто занимљиво чуо. Некада детаљ из њихових личних живота, а некада и о неком другом. Када би се вратио у вод после таквих задатака увек би сви хтели да чују неку пикан-терију. Рекао би по нешто док би на нека питања вешто избегавао одговоре. Посебно на она глупа.

- Пусти то, ево следећи пут иди ти па ћеш све чути и видети. А можда и поведе неку и за тебе ако је лепо за-молиш. Слободно је питај – тако би одговорио и момен-тално `убио` знатижељу.
 
И тако је наш доца спојио лепо и корисно. Чак је би-ло користи и по неке питомце. Снаша би увек понела неку флашу млека, мало кајмака, сира. Онда би доктор нешто однео у команду, а остало би поделио питомцима које би срео успут.

[Kuzma®]

МАРЛБОРО

У Центру су дани постали као пресликани. Сваки дан смо на удару снајпериста, минобацача, митраљеза... По граду пуца на све стране. Ноћу највише. Скоро сваког дана код нас неко буде рањен. Подрум Команде је претворен у болницу. Бар десетак кревета је попуњено, али је рањеника дупло више. Срећом, неке ране су лакше па лежање није потребно. У међувремену има још два погинула. Једног официра снајпериста погодио у груди. Према жару цигарете. Чак није била ни права цигарета већ чај од нане, умотан у тоалет папир. Други, војник, настрадао од минобацача.
 
Тела погинулих немамо где сахранити, држе их у једној хладњачи где се раније чувала кварљива роба за кухињу. Нема струје па агрегати раде само за њу и најос-новније потребе. Сви већ моле Бога да буде милостив и ако буду рањени да не буде тешко, ако ипак буде тешко онда боље да погину одмах него да се муче. Центар не-ма хирурга, нема операциону салу, нема ништа да би таквима помогао. И медицинског материјала нестаје. Увек су на вежбама проиграване ситуације где је Војна бол-ница сигуран ослонац за пријем рањеника, а дошли смо у ситуацију да Војне болнице више нема. И не само да ње нема, него немамо никакву могућност да било кога транспортујемо на даље лечење. Блокирани смо у потпуности. До почетка маја војска се слободно кретала, а онда су почели да нас гађају из свега расположивог. На капију више не смемо ни да привиримо, а камоли да изaђемо.

Две вечери су нас тукли буквално из свега што су имали. Порушили столарску радионицу, изгорела она зградица у ауто-парку, мислим да је то била акумулаторска станица. Једна граната погодила је наш објекат. Кад је грунуло помислио сам како је то крај. Сутрадан гледали где је погодила, мало испод прозора на првом спрату. Остао траг, само омањи кратер. Објекат правили прави мајстори, није се штедело. Друго вече нам запалише кабинете. Ватра је кренула од крова. Стогодишње греде и плафон од трске су лако планули. Џаба смо покушавали да гасимо, ту помоћи више није било. Ујутру се још по негде димило. Остали су само голи зидови. Међуспратне конструкције од дрвета и трске су изгореле. Нема више ни степеништа. Само су прозори, испод којих је висио још по неки радијатор, одавали да су ту некада били спратови. На гомили шута у приземљу испреплетани метални делови школских клупа, столица и другог намештаја. Деформисани и понегде истопљени од високе температуре подсећају на неке скулптуре од челика. Пажљиви посматрач би вероватно препознао одређене облике, а ми, ми смо препознали мржњу и нечију жељу да нестанемо. Нама су те `скулптуре`  довољно рекле. Не може школу да запали хомо сапиенс, разуман човек. Исто као што разуман човек не жели рат. Очигледно да еволуција људског рода није успела у потпуности па у хомо сапиенсе спадају и неразумне особе који на крају и онима разумнима загорчају живот.

Хране, хвала Богу, има. Конзерви највише, али су добре, квалитетне, за војску рађене у срећно  време.  Некада нема хлеба, буде двопек али смо навикли, на асфалту
нема ничег другог.

- Безбедњаци привели неке ликове, дошли пред капију да продају цигарете – јавља нам Карамарковић који беше управо стигао после смене у Команди.
- Запленили им пун голф цигарета – додаје.
- Еее, `oће ли се сјетити и нас, сиротиње раје? – сетно рече Саво, онај из мог вода -  Недјељу дана скупљам пикавце по кругу и ћошковима, више ме срамота. Срамота ме и оног плавца.
- Којег плавца? – упитах.
-  Оног пуковника плавца, мене срамота што и он тражи пикавце по кругу. Јебем те, животе, докле си дошао, да и разводник и пуковник претурају канте због дуванског дима. Неко ће погинути због дувана. Знате да је неки дан један из треће године тако тражио опушке, снимо га снајпериста и погодио га у шљем. Срећом рикошетирало зрно. А срећа његова што није затего траке, сломио би му тај ударац врат. Шљем је одлетио бар десетак метара. Он једва успио да са баци у заклон.

Заглушујућа детонација прекиде разговор. Истог момента се сви бацише на под. Неки заклон нађоше испод стола, некима су само ноге вириле испод кревета. Сви су, поучени ранијим искуством, очекивали следећу детонацију али уместо ње наступила је тишина. Само се чуло неко пуцкетање, као да нешто гори у близини. И мирис паљевине.

Полако смо почели да се извлачимо из својих заклона. Покушавали смо да откријемо шта је погођено. Били смо сигурни да је нешто јако близу. И били смо у праву. На свега десетак метара од нашег објекта на паркингу се налазио један тамић. Осим других, већином покварених возила, он је једини био исправан. Погодили су га зољом са зграде поред „Енергоинвеста“. У њему се налазила нека опрема која је изгорела до непрепознатљивости. На згаришту које је и наредног дана тињало остала је гомила изгорелог лима и челика, истопљене пластике и сагореле гуме. Није много времена прошло, а неко са наше стране је открио одакле је испаљена зоља па је уследио реванш. Са тог балкона до наше евакуације више није пуцано.

Имао сам срећу те је мој цимер Неђо радио као испомоћ у кухињи јер би ми  понекад донео коју цигарету. Он је био непушач али је тамо успевао повремено да добије по неку. Онда би дошао и, ваљда због оне разбијене аркаде, осећао потребу да ми се реваншира. Мени је рана у међувремену зарасла, а и код капетана је такође прошла прича о саплитању и то више никог није интересовало.
 
- Слушај – рече ми Недељко када је дошао из кухиње – код нас је тамо у магацину кухиње пребачено пуно цигарета, кажу да је то нешто заплијењено. Како сам чуо, то ће свима подјелити сутра, уз  следовање.
- Ма `оће, како да не? Нама неће сигурно, к`о да они знају да нам је Туна дозволио да пушимо, него нема смисла сада да нас због тога јуре.
 - Ја ти рекох, а ти мош вјеровати, а и не мораш.

Увече са смене дође Радојевић. Уђе у објекат са цигаретом у устима.
- Јес` успио да се огребеш? А? – упита Саво.
- Чуј успео, добио цело пакло, јебо те.
- `Ај сад, буди човјек па понуди, огребаћеш се поново. Лако је теби кад си код геше.
- Јебо те он, да се он питао добио бих патку. Ово сам добио од неког заставника везисте.

Извади Радојевић кутију марлбора, а ми једва дочекасмо.
- Опа, бато, шта се у Команди пуши – добаци Зека.

Радојевић нам исприча нешто чему је био сведок. Када су безбедњаци привели те шверцере и запленили ауто генерал га је одмах послао да од њих узме десетак штека цигарета. „Одем ја код њих“, настави, „а у канцеларији брдо цигарета. Они већ одвојили за гешу. Веле: `Носи ово и немој да успут нестане, не штека или кутија, него немој да нестане и једна цигарета, најеб`о си.`
Ја то узмем, кренем назад, дођем до канцеларије, куцам и улазим кад унутра тај заставник. Каже ми генерал да сачекам. Стојим тако и чекам кад чујем како они помињу неко пензионисање, па онда Ковач каже том заставнику да ником ништа не говори, па су се још нешто домунђавали и на крају генерал ми рече да те цигарете ставим на његов сто, а он узе један бокс и добаци том заћи. Каже: `Ево подели то твојима.` И тако ја изађем са заћом из канцеларија и он и мени даде једну кутију.“
- И ко је пензионисан?
- Немам појма, али ћу се распитати. И да знате добићемо сутра сви по паклицу, тако сам начуо. И пушачи и непушачи.
 
И стварно тако беше. Уз суви оброк нам поделише и по један марлборо, а мој друг Неђо се потрудио да добијем и његово следовање.

. . .

- Генерал је одлепио тотално, затворио се у канцеларију и не пушта никог унутра - поче Радојевић редован извештај по доласку из Команде.

- Што, брате? Шта се десило? – упитасмо у знати-жељи.
- Замисли, пензионисали га. Љут је у пичку материну, чини ми се да би удавио онога ко је потписао наредбу. Е, али, то нико не зна, ни ви не знате. Ја сам случајно видео тај папир и имао довољно времена да прочитам. Он се и даље понаша као командант иако је сада на тој дужности пуковник Немет. Зато је и рекао јуче оном заставнику да ћути и то платио боксом цигарета.
- Ма јеб`о генерала, реци ти нама има ли шта ново, преговара ли неко нешто о нама, хоћемо ли више изла-зити одавде? – упитасмо у глас.

На жалост ни Радојевић није имао такву информацију. Знали смо само да су већ два договорена термина пропала, да свакодневно и сваконоћно пуцају по нама. Ми им повремено одговоримо и ето. Број рањених се повећава, број погинулих срећом и даље стагнира.
Имамо артиљерију коју не можемо да користимо. Тек по неки минобацач. Па не можеш ти узети топ и њиме гађати преко зграде. Онда, мора неко да види и где то пада, да ли погађаш где треба или не. Мало је то превише комплексно. У сваком случају артиљерија је била готово бескорисна јер је неко зајебао ствар. Додуше, она самохотка је опалила једну на Председништво  када су снајперисти мрцварили оног несрећног војника. Али после се више није оглашавала. Неко није размишљао да артиљерију извуче напоље на сигурно одакле би могла да дејствује. А тај неко је опет био Ковач.
Бунио се он када је та артиљерија дошла у касарну. Није му се свидело, тражио негде другде да је пребаце, али једино је један мањи део отишао у „Пазарић“. Постало је очигледно да је артиљерија главна ставка у преговорима. Сви је желе па макар сви ми у касарни изгинули. Ето, тако би се отприлике могло рећи због чега смо само ми у Центру и они у „Пазарићу“ остали ту где смо и после обећаног датума. А чини ми се и данас да би сви волели да је нека друга страна кренула на нас и да су нас побили. Ууууу, не смем ни да помислим како би сви то гледали да окрену у своју корист.

[Kuzma®]

МАЈОР
(први део)

Ја сам Ивановића после „Пазарића“ потпуно и сметнуо са ума. Тек понекад би га неко поменуо у причи и онда бих се сетио тог мајора, густих црних бркова. Некада бих се сетио неких детаља о њему али и то би било веома мало. Ваљда је то и због чињенице што смо врло мало контакта са њим имали пре повратка оне групе у Центар. Тек онда је он избио у први план и постао за батаљон најважнија особа у „Пазарићу“. Судбина је да се нас двојица случајно сретнемо четврт века касније. Био сам код лекара, у чекаоници беше велика гужва. У једном тренутку започех разговор са човеком који је седео поред мене. Такве приче обично почињу коментарисањем спорог прозивања или некога ко је ушао преко реда. После мало ћутања прича се, као по правилу, наставља питањима где радиш, одакле си, јеси ли ожењен. И ми смо тако, реч по реч, стигли до „Пазарића“. Стигли смо чак и до те теме, а нисмо се ни представили један другом.

- И кажеш, био тамо неки мајор, брка? Инжењерац, велиш? – упита ме саговорник.
- Да, можда га и знате? Ивановић се презива, мислим да му име беше Лаза или Лазар, тако некако.
- То... – хтеде нешто да ми каже али га прекиде медицинска сестра која прозва.
- Ивановић Лазар нека уђе – рече она, а мој саговорник устаде и уђе у ординацију. Још нисам дошао себи од изненађења када он изађе.

- Сачекаћу да завршиш преглед па ћемо причати.
Чекао је холу, како је и рекао. Продужили смо полако до једног локала где смо уз кафу започели један занимљив разговор. Договорили смо и нови сусрет наред-них дана.

Неке наше непланиране обавезе су нам пролонгирале сусрет, па је уместо неколико дана прошло неколико седмица. У пријатној атмосфери једног престоничког ресторана смо наставили нашу причу. Мене је, после толико година интересовало много детаља које сам начуо, или о којима ништа нисам знао, а он је био расположен да о томе говори. Нешто од тога сам ти већ испричао и то је оно што смо могли сазнати и на други начин. А од њега сам сазнао детаље о преговорима које су знали само он и још највише две до три особе. Сазнао сам и још пуно тога што ни један питомац тада није могао знати.

- Ми смо нешто морали урадити, више ништа нисмо могли очекивати од наше Команде и било је свеједно да ли је то по прописима или не. Да је било по прописима нико не би дошао у ту ситуацију – почео је своју причу Ивановић, сада пензионисани пуковник.

- Први проблем који смо имали је био Јовић, када је хтео да се убије. Ми смо морали да га склонимо. Разоружали смо га и затворили. Увек је неко бринуо о њему и надзирао га да не направи неку глупост. Замисли да је он урадио то шта је наумио, онда замисли како би то утицало на све. Као да није било довољно и само то што смо били опкољени, без хране, заборављени од свих.
- Нама се срећа мало осмехнула када смо у Ферхатлијама пронашли ону свињу и донели је у кухињу. Није она била толико велика да бисмо могли рећи како смо решили проблем хране. Напротив. Ништа ми тада нисмо решили, осим да је Срнић добио мало масти за спремање онога шта је имао, а ми сви смо добили по неки комадић меса, чисто да се подсетимо укуса. Ми смо се зезали да ни зубе не треба чачкати, можда је то неком цео наредни оброк. Ја сам пред свима запретио Срнићу да ћу га лично стрељати ако будем видео да је некога протежирао код поделе меса или да је склонио било ко-ју количину за себе или неког другога. Нисам смео дозволити да до тога дође. Сви смо, да извинеш на изразу, у истим говнима и сви су гладни па нема везе да ли је војник, питомац или пуковник.

Знам ја да сте се ви питомци сналазили са пужевима, јежевима, копривама... Било је и оних ближих селу који су повремено од сељака добијали нешто од хране. Знам да је било и неких који су се трампили, али су они давали муницију не за храну већ за цигарете. Ја бих разумео да је за храну, па нека, не би било први пут, било је и српској војсци преко Албаније тако, али за цигарете не могу да оправдам никако. Јел` тако?
И ја сам тада био пушач, некима сам од вас показао како да се снађете за цигарете. Узмеш лист папира из свеске, па га гужваш док не омекша и онда моташ у њега суву траву или чај, неки су мрвили онај сирак од метле па су њега мотали. Тоалет папир није добар, брзо гори. Нису добре ни новине, због штампарске боје.

[Kuzma®]

МАЈОР
(други део)

Дан-два после набавке свиње Срнић се пожалио да залиха има још за кување чорбе, оне што су неки звали логорашка, али да и њу може скувати још два или три пута и крај, нема више. Та `логорашка` чорба је била нешто што ни један рецепт није познавао. Мало неке водице у којој је било неко зрно пасуља, тестенина или мало риже, без икаквог зачина или запршке. Додуше, имао је нешто масти од оне свиње па је тог дана била `баш мрсна`.

Ја одмах сазовем консултације са Пером, Ракићем и Ковачевићем. Предложим да ступимо у контакт са неким из села `ко се нешто пита` и да понудимо неку размену. Договоримо се да то буде оно што нам најмање треба, а што не може да се искористи против нас. Имали смо тај тенк за обуку, а за њега нисмо имали ни муницију ни посаду и одлучимо да извучемо нешто горива. Договоримо се да Ракић оде до џамије и тамо од хоџе тражи да дође тај њихов командант или шта је већ. Помињан је неки Јусуф као неки командант. Мислим, могао сам и ја да одем, знао сам неке људе али смо закључили да ће Ракић са хоџом то брзо удесити. Надали смо се свакако да ће то боље проћи од покушаја да оног несрећног војника пребацимо у болницу. Можда бисмо ми то и договорили да је болница у Пазарићу, али се за тај транспорт најмање питао било ко из околних села. Ту причу знаш, али вероватно не знаш један детаљ. Звали су нас, после два дана, и рекли да ће послати санитет по рањеника. Па ти сам извуци закључак.


Док је Ракић био у `непланираној и ненајављеној` посети, да се тако војнички изразим, ми смо се дали у акцију. Група војника је, под вођством Чолића, отишла да потражи што више канистера и неко погодно црево за извлачење горива. Прво су тражили формацијску електричну пумпу за претакање али у „Пазарићу“ то никада није требало и није је било. После пуно времена и муке успели су да извуку око четиристо литара. Још нека количина горива је сигурно остала у резервоарима али није било могуће извући је цревом. Онда су гориво преточили у два бурета и тада смо знали чиме располажемо и коју количину можемо да понудимо. За то време смо у команди правили списак потрепштина које тражимо.

Ракић се вратио. Са хоџом је договорио да ће предвече доћи поново, а хоџа је обећао да ће учинити све да до сусрета дође. И јесте дошло. После нам је Ракић причао о том Јусуфу. Каже, грмаљ или, што би рекли, сировина, таман да буде неки дрвосеча или да туца камен. Био раније полицајац. Дошао, каже, у полицијским панталонама, ЈНА чизмама, горе нека маскирна блуза какву ми нисмо имали. Утегао се к`о југо пред технички преглед. Али `ајде што му за опасачем беше заденут револвер, него негде ископао шмајсер па га пребацио преко груди као Швабе у партизанским филмовима. Само му фали шлем и да тражи аусвајс.

Сели су напоље, хоџа `испекао кахфу` а Јусуф, вели, као на иглама. Нервозан, журило му се ваљда. На крају рече како није дошао да `кахвенише` и да чека да чује зашто је позван. Ракић му је онда изнео нашу понуду. Ми смо били сигурни да је наша роба постала дефицитарна и да њима треба за `двице`, тамиће и по неки џип. Нису они имали ништа што троши дизел, а што би могли да окрену на нас. Јусуф је мирно саслушао, узео списак па погледао спецификацију, мало се бунио што смо му тражили свињетину. Чуј, бунио се, а појео питај Бога колико нарезака и паштете од свињетине. И онда се сетио да је верник и да му је увреда и поменути свињу.

 Смирио се када му је Ракић објаснио где и како би могао набавити. Договорили су да размена, ако је прихвате, буде обављена сутрадан у касарни. Гарантовано им је да се ником њиховом ништа неће десити. Као да није довољна гаранција што смо опкољени и што не можемо нигде да мрднемо.
Јусуф је вероватно у тој причи сконтао да може да направи неки озбиљнији посао па да можда постане неко и ван Пазарића. Шта је он тачно искомбиновао у својој глави то само он зна, а ми знамо да је сутрадан мало пре подне, на капију стигао наранџасти тамић.
Поштено говорећи, иако смо били оптимисти на почетку, нисмо очекивали да ће уопште прихватити договор, или бар не тако лако и брзо. Има у свему томе још један моменат. Ми смо морали да остваримо неки контакт како бисмо покушали да издејствујемо неке преговоре. Деветнаести мај као рок за евакуацију је прошао. Из Центра нас нико није звао нити смо ми било шта о њима знали. Неформално смо сазнали да смо само ми и Центар још остали за евакуацију. Закључили смо да ћемо ми морати да ступимо у директне преговоре. Прво Јусуф, па онда контакт са неким већим играчем, док не дођемо до циља. Зато смо овај договор о размени покушали да искористимо као почетак краја наше агоније.

Када су нам јавили да је стигао тамић одмах смо сишли до капије. И стварно, погледамо под цераду, а тамо храна. И Срнић је брзо стигао па је одмах одвео возача на истовар. Пошто су то обавили известио ме да је све како смо тражили и да су чак додали нешто цигарета. То је било лепо и сада је на нама било да испунимо свој део договора. Бурад су пре пуњења подигнута на један навоз како бисмо лакше могли да их утоваримо. Пар војника је зачас прекотрљало бурад у тамић па смо се разишли свак на своју страну.
Када је стигла храна могло је мало лакше да се дише. Ја понављам да је нас било пуно и да не би било много ни пет пута већа количина. А морали смо и даље штедети јер нико на овом свету није знао колико ћемо још бити ту. Прва ствар коју сам наредио је да буде испечен хлеб и да свако добије бар по једно парче. Гледао сам после, и сузе су ми пошле, како та деца гутају, не жваћу него буквално прождиру у тренутку онај свеж још млак хлеб. И онда ми је за око запао један питомац који је свој комад јео полако. Откинуо би мали комад па би га жвакао и жвакао, полако као да има све време овог све-та. Нигде није журио и то је радио са уживањем. Мени је то било фасцинантно. Тај његов мир, та опуштеност. И када сам мислио да ће последњи комадић завршити исто као и сви остали он је напрасно то парче хлеба гурнуо у уста свом другару. Део свог следовања је дао пријатељу иако је и сам био гладан. Никада ме тако нешто није гануло као тада. Тада сам био сигуран да за те момке морам да урадим све па макар погинуо.

Од оних гратис цигарета успели смо да сваком поделимо по пет комада. Тако смо захваљујући храни и дувану сви мало живнули. Из готово безнадежне ситуације, полако смо почели да враћамо веру у брзо решење нашег проблема.
- Сад бисмо и ми могли мало окрепити душу, ако смо тамо били гладни не морамо овде - рече Ивановић и заврши први део приче баш када је конобар почео да износи нашу поруџбину.

[Kuzma®]

МАЈОР
(трећи део)

- Недавно сам се чуо са једним класићем и поменуо наш сусрет. Он ме замолио да му јавим када то буде било јер би волео да нам се придружи. Он је био курир ка-петану Јањићу, а касније и Велимировићу – рекох док смо ручали.
- Можда га се и сетим, можда не, прошле су године многе, рекао бих песнички, али свакако ће ми бити драго да се упознамо – рече Ивановић.

Шарић је у ресторан ушао тражећи нас погледом, угледао сам га и махнуо му руком. Он приђе, поздравио се са Ивановићем, а затим се загрлисмо. Нисмо се видели
неко време и сусрет је био веома срдачан.

Ивановић позва конобара, поручи за Шарића храну и за сву тројицу нову туру пића и настави своју причу.

- Ми смо добили храну, они нафту и требало је приступити другом делу нашег плана. Требало је започети преговоре у којима ми не бисмо били подређени и натерани да прихватимо неке услове који нам не одговарају. Неки од тих услова су већ постојали. Имали смо артиљерију и тенк. Они то нису имали, али су имали нашег бившег артиљеријског официра који је одлично познавао ту ватрену моћ и могућности које имамо самим поседовањем тих оруђа. Он је пребегао али није могао бити сигуран да ли ћемо знати ту своју надмоћ да искористимо. Изгледа да нико није хтео то да испита.
Други услов је био храна коју смо добили. Тако нису могли да нас на тај начин уцењују. Нама су те залихе уз максималну штедњу могле да трају свега пар дана али смо рачунали да ће за то време све већ бити готово.
Сада када размислим, имали смо и трећу предност у преговорима. То је да посматрачи УН нису показивали никакво интересовање за нас. Где год су имали такво интересовање увек је било настрадалих, и ни један договор постигнут уз њихово посредовање и гаранцију није испоштован у потпуности.
Да бисмо заокружили целу причу и затражили преговоре ја сам у договору са остатком команде одлучио да одем на један пут. Да нам је неко тог тренутка рекао да можемо отићи ми не бисмо могли то да урадимо. Зато сам у глуво доба ноћи полако пешице кренуо у Хаџиће. Тамо је био војни Ремонтни завод, њиме више није руководила ЈНА већ ВСР БиХ. Тада се још тако, скраћено звала ВРС. Они нас нису дирали, познавао сам тамо неке људе и били су најближа пријатељски настројена војна формација. Пошто сам годинама на том подручју био активан ловац, терен сам одлично познавао. Као наставник у војној школи сам имао сигурно много више знања од оних који су ми били претња. Зато сам, користећи природне заклоне и крећући се шумом и теже проходним тереном, успео да током ноћи и у повратку током дана, прођем кроз борбене линије обе стране, а да ме нико не примети. У Хаџиће сам стигао таман како сам и мислио. Бануо сам пред капију Завода, они су ме одвели код директора. Изненадио сам се да је на то место постављен мој познаник и човек са којим сам сарађивао на више пројеката, пуковник Станковић.

Станковић је био изненађен мојом појавом. Мислио је да сам у Центру или можда у Србији, а када сам му рекао одакле сам дошао он остаде без речи. Испричао сам му пуно тога, а он је слушао и није веровао. Поручио је кафу и ракију, онда је окренуо неки број и поручио да одмах донесу нешто за јело. Мало сам се окрепио и пошто смо постигли договор пошао сам назад. Договор? Договор је био једноставан: директор Завода је требао обезбедити довољан број аутобуса, камиона и возача за нашу евакуацију. Ја сам му објаснио какве намере имамо у преговорима и шта желимо да извучемо, а на њему је било да све то буде спремно за тренутак када из касарне добије сигнал. Осим тога, он је морао правовремено упозорити властите снаге на колону како не би дошло до отварања ватре. Договорили смо да га позовем телефоном ако то буде могуће, ако не онда бих га контактирао радио-везом на уговореној фреквенцији, а у крајњем случају бих од друге стране тражио да њихов курир однесе моје запечаћено писмо и преда га на линији разграничења.

Пошто се увелико разданило могао сам се лакше кретати али сам био и уочљивији. Срећом па ме нико није приметио. Док сам ишао назад имао сам довољно времена да још једном размислим о свему. По ко зна који пут сам размишљао да нисам нешто заборавио или превидео. Мислио сам о томе како би друга страна могла реаговати и шта ако нам спреме неку превару. Станковић ми рече да је начуо како је синоћ у Пазарић стигао Есад Халилагић. Претпоставља да су га послали са врха да преузме команду над снагама које нас држе у обручу.
Есада сам добро познавао. Радили смо заједно једно време у Центру. Био је ОК лик у то време. Онда је не-што кврцнуло и он је, када је почео рат у Хрватској, тражио да се скине. Отишао је у Коњиц за начелника полиције. Та информација ми је цео пут до „Пазарића“ била на уму. Есад је озбиљан играч. Није ухваћен на бућку, како наш народ каже.
Како сам се приближио касарни одлучим да нема шта више да се кријем. Уместо на капију ја решим да кроз двориште џамије и мезарје ушетам у касарну. Таман је била згодна прилика да нешто кажем хоџи.

- Селам алејкум, муфтија – пожелех му са капије.
- Алејкум селам, господине – отпоздрави муфтија.
- Леп дан данас?
- Лијеп,  богами, а откуд ви?
- Како откуд, муфтија, побогу, знаш ли да је овде поред војна касарна? Е, ја из касарне, свратио мало, да се питамо да прозборимо коју. Кахфу да испијемо ако није проблем.
- Нисам то мислио. Знам да је касарна ту, него којим добром? То сам ја мислио, а и кахва ево иде, и рахатлук.  Сједите ви док испечем.

Седох на ону клупу гледајући ка минарету. Тај минарет ми није дао мира већ неколико дана. Гледали смо га двогледом и приметили неко кретање. А то није био муфтија.
Стиже и кафа, муфтија седе и ми почесмо неку необавезну конверзацију. Причали смо о временским приликама, о неким темама које благе везе немају ни са нама ни са њим. Више се и не сећам шта смо све причали  док он у једном тренутку не упита.

- Ти си, мајоре, овдје дошао неким послом? Прије неки дан је био онај капетан, сад ти, прије ме нисте толико посјећивали и није вам се толико пила кахфа? Не велим ништа, само мислим да посјета није само ради кахфенисања.
- Добро збориш, ефендија, нећу те убеђивати у супротно. Па кад питаш онда да ти кажем. Гледам неколико дана овај минарет, и мислим се, Боже како га лепо направише штета би било срушити га.

Муфтија разгорачи очи, филџан који је држао у руци једва успе да спусти на сто. Руке су му се тресле, а лице побледе као крпа.

-  А што би, мајоре, рушили? Не разумијем.
- Полако ефендија, нисам рекао да ћемо рушити већ да би било штета то урадити. Никоме то не би донело добро.
- Али зашто то говорите, човјече?
- Видиш, ефендија, гледам ја тако последњих дана и видим горе неке људе. Нису мајстори да нешто поправљају, ниси ни ти у више примерака и онда сконтам ко је. То су неки који мене и моје људе посматрају. А рекао бих да је било и неких са снајперима? Да не дужим, ти се лепо, ефендија, потруди, колико данас, да ти људи из минарета нестану. Ако се то не деси, ја ћу окренути топ и прво ћу минарет гађати ако било ко испали макар један метак на моје људе. Толико, а ти сам одлучи шта ти је драже.

Рекох то, устадох и у одласку му пожелех пријатан дан. Нисам чуо да ми је било шта одговорио. У касарни сам одмах наредио да се један топ окрене ка минарету. Знао сам да имамо нешто мало муниције и пар војника артиљераца. Оно што нисам знао је колико су они стварно обучени да гађају. Рачунао сам на помоћ официра пешадинаца који су сви гађали из бестрзајног топа или минобацача. Нужда закон мења па и ово, ко те пита јел` бестрзајац или неки други топ. Поподне више није било никаквих покрета у минарету. Можда су били ту али се примирили, а можда су стварно отишли. Не знам, топ је за сваки случај остао онако окренут да се неко не пре-вари и да поново покуша исто.

[Kuzma®]

МАЈОР
(четврти део)

Тог дана негде предвече ме позову са капије. Кажу да је неки човек дошао и оставио неко писмо за мене. Размишљам, ко има мени да пише и то на ову адресу, у сред рата. Не паде ми никаква идеја док сам ишао према  капији. Нисам хтео никога слати по то, шетња ми је увек била драга. Дођем на капију, војник ми рече да је малопре био неки човек средњих година, дошао аутом, пружио је писмо и рекао да предају главном. Аха, значи није Лазару Ивановићу као таквом већ као главнокомандујућем.
Узмем оно писмо, седнем на прву клупу, отворим га и почнем да читам.

„Као представник Кризног штаба опћине Хаџићи, а уз сагласност Предсједништва Босне и Херцеговине, овлаштен сам да са Вашом јединицом започнем преговоре о мирној примопредији војних објеката које сада користите, наоружања, муниције и осталих техничких и материјалних средстава. Позивам Вашу делегацију да сутра у 10 сати дође на састанак у бистро „Игман“. Делегацији гарантирамо пуну безбједност.“

У потпису Есад Халилагић и печат тог Кризног штаба. Значи, ипак је тачно да је дошао. Па добро, шта је ту је. Морамо бити мудрији, имати више стрпљења и разума и не смемо подлећи притиску. Вратим се у команду и сазовем састанак. Позвао сам Перу, Ковачевића, Ракића, доктора Радоњића, Чолу, чак и Срнића. Командире водова нисам хтео да дирам. Било је потребно да још једном прођемо сваки могући детаљ, да видимо како стојимо са храном, муницијом, санитетским материјалом... Ми смо већ увелико разрађивали неке варијанте за тај тренутак. Не можеш почети преговоре ако немаш неку почетну тачку, нешто одакле бисмо крену-ли и докле бисмо смели ићи. Зато сам морао сваки детаљ имати у малом прсту.
Делегацију је требало да чинимо пуковник Ковачевић, капетан Ракић и ја као шеф. Арнаут је имао задатак да преузме команду уколико се нама нешто деси.
Те ноћи нисам могао да заспим. Покушао сам свашта и на крају сам пошао у обилазак наших положаја. А ноћ се одужила, никако да прође. Када нешто чекаш минути су као сати, сати као дани, дани као месеци. Када ти се нешто лепо догађа све је обрнуто. Или, што би рекао онај бркати научник – све је релативно.

Делегација је била спремна. Обријани, утегнути, пиштољи за појасом и шлемови на главама. Више нам ништа није требало. Наше услове смо договорили на састанку. Договорили смо и који је минимум испод кога не можемо прихватити договор.
Пет минута пре заказаног времена стигли смо испред предратног бистроа. Тај бистро је био одмах поред главног пута. До рата обична кафана и сеоска продавница. Ништа није одавало било чије присутво. Бистро је изгледао напуштен. Поред су још стајале гајбе са празним флашама за пиво и сокове. Стакло на улазним металним вратима је било разбијено.
После краћег размишљања одлучили смо да уђемо. Улазимо, а унутра готово потпуна тама. Једва шта назиремо. Схватам да су на прозоре навучене дебеле завесе и капаци, тамо где их има. Упалим батеријску лампу. И данас увек имам батеријску лампу код себе, никад не знам када може затребати. Ту сам навику одавно стекао, још као потпоручник. Идеш на вежбе, пуно пута ноћу, мораш то имати. После ми је као ловцу то био део обавезне опреме коју сам носио.

Осветлим просторију кад поред шанка стоји неко. Наслоњен на шанк гледа у нас па проговори:
- Сједите, господо!
Уперим лампу у ту особу кад оно Есад.
- Помоз Бог, Есаде – јавим му се.
- Ђес` Лазаре, ш`а има? Откуд ти овдје, зар ти ниси наставник?
- Дуга прича, Есаде, причаћу ти једног дана, Боже здравља.

Есад приђе и показа руком на сто:
- Сједите побогу!
Седосмо, ја леђима окренут ка шанку, лево од мене Ковачевић, а десно Ракић. Иза Ракића беше улаз у другу просторију, вероватно неки магацин. Есад упали светло. Сијалица је осветлила просторију таман толико да се видимо. Било је напорно за гледање али нисмо могли бирати. Где је нашао онако слабу сијалцу Бога питај, сија к`о ратно светло на дајцу. А оно сија али џаба, ништа не видиш.

Како је светиљка планула тако је из оног магацина излетео један `међед` и Ракића почео да дави. Вукао му је шлем, а она подбрадна трака га је давила. Ракић ухвати рукама за траку како би смањио притисак на своје грло, али онај `међед` беше јачи и у бољем положају.  Немадох куд већ потегнем пиштољ.
- Пуштај га да ти главу не просвирам!
Онај застаде али не пусти.
- Пуштај кад ти лепо кажем!
- Полако, Лазо, гдје си навалио? – проговори Есад
- Ма шта где сам навалио? Реци овом твом мајмуну да ми пусти капетана иначе ћеш му мозак купити  пин-цетом, свега ми, тако ће бити.

- Знаш ли ти, Лазаре, да ја овдје имам триста специјалаца и да вас могу прегазити ко плитак поток? И ти си нашао да пријетиш и да моје људе називаш мајмунима?
- Слушај ти, Есаде, знамо се доста дуго, нисмо до сада имали реч, кунем ти се, Есаде Халилагићу, убићу га нећу трепнути. А кунем ти се и да „Пазарића“ неће бити ако се не вратимо у касарну. Па ти бирај. А те специјалце, Есаде, мож` само да сањаш. Мислиш да се ја закопчавам на леђа, прика мој? Мало си се зајеб`о, знаш?

Нисам марио више за себе, шта ми најгоре могу урадити? Убити ме и ништа више. Ја сам се избором овог позива помирио са чињеницом да може бити рат и да тамо могу погинути, бити рањен, заробљен... Већ сам пуно пута држао главу у торби и ово ми није било ништа ново. Стварно сам био спреман да оном мајмуну просвирам тинтару. Када су видели да се уопште не шалим њих двојица мало устукнуше. Есад му показа руком да изађе напоље. Овом не беше право али је морао да послуша шефа. Тек онда угледах у ћошку још једног. Уперио је хеклер у нас и само чекао Есадов сигнал да запуца.

- Чекај мало, Есаде, јел ти овај члан делегације? Јел` он преговара? Ако не преговара онда сиктер и он напоље. Шта се ту курчи? Ааа јел`, момак, јес` ти нека фаца можда? Имаш хеклер, јеб`о те он, у дупе га набиј. `Ајд сад шетај. Вољно си.

Есад и њему показа врата. Најзад смо могли да почнемо. Ипак сам претходно морао да му кажем да је ово јако неодговорно и да није у реду да гарантује безбедност, а онда да нас даве и држе на нишану.
- Тако се, Есаде, не стиче поверење. Знаш?

Нисмо ми ту нешто много причали. Он је тражио да оставимо оружје, муницију, гориво, храну, да не правимо штету на објектима и они ће нас пустити. Ми смо му лепо предали руком написан нацрт уговора и рекли му да га сутра очекујемо код нас. Пристао је.

- Али капетан мора остати као гарант да ћу се ја вратити. Тако може.
- Ти нас зајебаваш? А ко је нама гарантовао и ко још гарантује за нас? Јел`, Есаде? Реци ко?
- Моја ријеч.
- Па сте ми зато давили капетана? Ко гарантује за његову безбедност.
- Ја гарантујем. Узми или остави?
- У реду је, ево ако тако треба остаћу. Није проблем - јави се Ракић – можда стварно буде од речи.
- Добро, Ракићу, добро. А ти, Есаде, немој ме терати да поравнамо село.

Вратили смо се без Ракића. Он је остао као талац. Веровали смо да смо на добром путу. А били смо сигурни и да смо одмах показали да нас нико не може уцењивати.

[Kuzma®]

МАЈОР
(пети део)

Био је 30. мај када смо нешто пре два сата поподне потписали договор. Ја у име једне и Есад Халилагић у име друге стране. Када смо то завршили и када је Есад напустио касарну, није много прошло а један аутомобил је стао пред капијом. Из њега је изашао Ракић, а ауто се удаљио.
Договорили смо да евакуација свих припадника, тада већ Војске Југославије, почиње следећег дана у 10 сати. До тог времена, комисије две стране ће преконтролисати поштовање договора који је подразумевао да носимо све што можемо понети од оружја и муниције и оно шта од артиљерије можемо повући. Све друго је морало остати. Јеби га, нисмо ми криви због недовољно камиона и возача.

Есад је морао да доведе педесет момака из села које ћемо распоредити по аутобусима као таоце. Пустићемо их на линији разграничења код Хаџића. Морали су доћи и директор школе, управник поште и хоџа који би били у својим аутомобилима у колони заједно са Есадом. Јер сам и на тај начин желео да се обезбедимо. Ни случајно нисмо смели дозволити да нас нападну као неке претходне колоне. Иако смо били одсечени од света поједине информације су стизале до нас. Знали смо како су неке евакуације завршене. Мене као команданта није интересовала истинитост тога, чак и да су то биле дезинформације биле су нам од користи у планирању.

Позвао сам пуковника Станковића телефоном, пошто је Есад обезбедио да нам укључе линију. Дао сам му упутства када и колико аутобуса да нам пошаље. Претходно смо Есада обавезали да обезбеди њихов безбедан пролаз до нас.
Ми смо наредног дана били спремни. То бар никоме није представљало проблем. Од сабајле смо радили утовар опреме коју носимо, муниције, личних ствари, документације... Повукли смо део питомаца са положаја због тога. Нисмо смели све јер и раније су постизани договори и крваво су кршени.

Нешто пре десет сати комплетно сви из Команде смо били на капији. Нисмо нешто много чекали када се прво појавио плави полицијски голф, а онда за њим и аутобуси. Голф се заустави поред капије, а аутобуси уђоше унутра, направише круг и паркираше се дуж централне саобраћајнице. Ракић је то организовао и по паркирању позвао све возаче како би им објаснио који распоред заузимају у колони. Ми смо одлучили да све измешамо како не би постојала ни најмања могућност да део колоне буде одсечен на било који начин.
Из голфа изађе Есад па за њим и онај артиљерац Осман. Док смо ми ту већ необавезно разговарали дође још неколико возила са њиховим људима. Стиже и још један аутобус. У њему беше двадесетак момака.

- А где је остатак, Есаде? Не видим педесет.
- Нема више, толико смо успјели накупити.
- Види овако, ја ћу ти дати пола сата да доведеш онолико омладинаца колико смо се договорили. И потруди се да ускоро видим и директора школе, управника поште и муфтију. Нешто их не видим овде.

Прође и тих пола сата када почеше да се појављују сви набројани. Као по команди почеше да избијају иза ћошка. Мене стварно није интересовало да ли су они већ били ту негде или их је неко Есадов на брзину покупио и довео, мени је било битно да и ми и они поштујемо договорено. Нико други није нама наметнуо тај споразум већ смо сами договорили сваки детаљ и својим потписима дали сагласност да се спроведе.
Када је и Есадова страна испунила своју обавезу могли смо почети са примопредајом објеката, опреме и наоружања које нисмо могли понети. Ишло је доста брзо и то смо завршили за нешто мање од сат времена. Било је подне када сам дао сигнал за покрет. Колона је кренула по договореном распореду. Сви су знали своја задужења и шта радити у случају напада. Оне омладинце смо распоредили по аутобусима као гарант да нико на нас неће пуцати, а да је до пуцњаве дошло они би били жртвовани. Па ако хоће нас мртве онда би имали и педесет својих. Уверен сам да нико није био спреман на такву жртву.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Најкритичнија тачка на нашем путу је био Зовички теснац, али смо и ту прошли без проблема и застајања. Стали смо тек испред Хаџића. Ту је био један мост и на њему рампа. Минирана. Изашао сам, пришао рампи и разминирао је. Арнауту сам наредио да оне омладинце пребаци у њихов аутобус који је празан ишао на крају колоне. Аутомобили са муфтијом, управником поште и директором школе су такође издвојени из колоне и њи-ма је дозвољено одмах да се врате.

- Па, Есаде, изгледа да је ово крај нашег `дружења`. Сад свако својим путем.

Куртоазно смо разменили неколико реченица. Пре дефинитивног растанка предао сам му званичне записнике свих постављених минских поља. Осећао сам то као моралну обавезу. Нас су те мине вероватно заштитиле, а они са њима нека раде шта им воља. Беше му драго због тога. Тада смо се један једини пут нас двојица руковали и онда отишли свак на своју страну.

- Ето, тако је било мој Маринковићу и мој Шарићу. Камо лепе среће да није и да ми сада причамо о нечему лепшем  – закључи свој део приче Лазар Ивановић.

Лазар Ивановић - човек који је све урадио за наш батаљон док су неки други били неми посматрачи. А баш они су имали далеко већу обавезу да нешто ураде од Лазара. Растали смо се после неколико сати разговора. На растанку смо се договорили да се поново негде видимо и наставимо где смо стали. Смрт је била бржа. Неколико седмица касније Лазар је преминуо. Издало га је срце, а његова прича је остала недовршена.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Kuzma®]

ЛУКАВИЦА

- Људиииии, наши изашли из „Пазарића“!!! – викао је ходником Радојевић.

Он је то сазнао у Команди, и чим је чуо молио је генерала да га пусти, само да дође да нам јави. Генерал Ковач нешто беше расположен па му дозволи, али да за десет минута буде на свом месту.
Ми почесмо да излазимо из својих соба затечени оним што чујемо. На ходнику се створи гужва као оног првог априла када сам наговестио оно што се касније и обистинило. И опет питања. Гомила питања на које Радојевић није знао да одговори.

- Аман,  људи, знам  да  су изашли и да су синоћ преноћили у Лукавици. Данас су наставили ка Србији и то је све што знам.

Ова вест нам је улила оптимизам да бисмо и ми ус-коро могли да одемо.
. . .

У смирај претходног дана  колона се зауставила испред главне капије касарне у Лукавици. Даљи пут током ноћи је био ризичан и мајор Ивановић је раније одлучио да Лукавица буде крајња тачка тог дана.  Вожња у колони, застанак на улазу у Хаџиће па потом вожња, час главним путем, час неким околним, учинили су тај пут много дужим него иначе. До мрака је имало још времена, али до тада не би могли да напусте ратно подручје и дефинитивно је одлучено преноћиште на том месту.
- Не, господине, не можете ућ`. Ја немам никаквијех информација о вашем доласку. Не могу вас пуштит док ми неко од претпостављених не одобри – рекао је десетар на капији.
- Јел` ти мене зајебаваш, момак? `Ајд лепо ми реци јел` ме зајебаваш или си озбиљан? – Ивановић је киптио од беса.

Будеш два месец опкољен, гладан, жедан, промрзао, покисао. Прођеш Зовички теснац, силне барикаде и миниран мост и онда те један десетар заустави и каже да не можеш даље. Знао је мајор да тај десетар ради само оно шта му је наређено, није био љут на њега већ на оне одозго. А тима одозго као да није било довољно што ништа нису предузели како би евакуисали те људе већ их сада спречавају и да преноће на сигурном. Размишљао је мајор да једноставно окрене колону и настави марш ка Београду. Ипак, није то било лако одлучити. Нико из колоне не познаје ситуацију на терену, борбене распореде сукобљених страна па самим тим ни безбедну руту. Могло се чак десити и да пријатељске снаге у мраку отворе ватру. Шта онда? То нико није желео.

- Господине, видјесте ли да сам звао команданта. Он је изашао и негдје је у касарни. Вјерујем да знате колика је ова касарна и да ће требати времена да га пронађу. Молим вас да будете стрпљиви. Вјерујем да ће се брзо ријешити.

Упекла звезда, у аутобусима постаје паклено, командири не дозвољавају ни шлемови да се скину. Може неког погодити снајпериста, говоре. Као да је Лукавица у сред града, а не пар километара иза линије, пре ће нека артиљерија поклопити колону него снајпери. А онда је свеједно, од шлема нема вајде.
Најзад командири почеше да дозвољавају излазак из аутобуса, само ради физиолошких потреба. Не може жива душа да издржи цео дан труцкања и да нема потребу да се олакша. Могу да изађу један или двојица, ту до жбуња и одмах назад. Из последњег аутобуса изађе Пљевљак Данило. Није њему толико било до посете жбуњу колико до протезања ногу и прикупљања информација шта се чека. Воли да буде информисан у сваком тренутку. Прошетао се, олакшао а онда ногу пред ногу полако се упутио према капији. Видео је тамо мајора и, са оне стране рампе, групу знатижељника окупљених да виде каква је то колона. Онда му срце задрхта.

Немогуће, помислио је, не вјерујем да толико личи... не, није, он. Што би он био војник?
Почело је да га копка ко је та особа коју је видео. Да ли је могуће да баш толико сличности има, онако окренут леђима. А та особа је и даље гледала ка капији, никако да се окрене. Затим пође до пријавнице. Исти ход, ма да ли је могућа толика сличност, поново се запита Данило.

- Миљане?! – позва га Данило, али један камион који управо обиђе колону поклопи његов глас.

- МИЉАНЕ!!! – повика Данило, а онај десетар се трже, окрете се у правцу одакле је познат глас дозивао његово име.
- ДАНИЛО! – повика и он па не хајући на капију потрча му у сусрет. - Данило, брате!

Падоше један другом у загрљај.
- Бато, зар си још овдје? Ја сам мислио да си ти већ кући? – упита Данило.
- Требао сам бити, остао сам овдје к`о добровољац. Не могу да оставим ове људе. Не могу, брате, па то ти је. А ти, Данило, нијесам знао да си у „Пазарић“ био, ја сам све мислио да си и даље у Маршалку?
- Дуга је то прича, причаћу ти, но сад изгледа није ни мјесто ни вријеме.

Браћа су имала још пуно тога да причају али их у то-ме прекиде један Пух који обиђе колону и стаде пред капијом.

- Морам да идем – журно рече Миљан – то је генерал Дозет. Виђећемо се касније.

Миљан потрча да отвори рампу, а Данило се врати у аутобус. Када је Пух стао пред капијом отвори се прозор на сувозачким вратима.

- Каква је ово гужва овдје? Гдје је дежурни? Шта се ово дешава? – зачу се генералов глас.

 Онда генерал угледа Ивановића. Препознао га је па поче са њим да разговара, баш као да су се срели негде у кафани. Мајор објасни генералу разлога стајања испред капије. Када је то чуо генерал  побесни у моменту и сав свој тренутни бес искали на Миљана, ни кривог ни дужног. Рампа се подиже и тако се колона нађе унутра.

 Дођоше мало касније из кухиње, донесоше им вечеру. Паштету на двојицу, јогурт и... ХЛЕБ. Мало бајат али хлеб. И онда невероватна ситуација. Неки од старешина су отишли у ресторан на вечеру, а најстарији међу њима, пуковник Ковачевић, сео је на клупу и вечерао заједно са питомцима.

- Нема смисла, заједно смо били ова два мјесеца, још нисмо завршили посао, а већ се дјелимо – прокоментарисао је позив у ресторан.

Мало касније дође неки водник и позва пуковника у  Команду. Рече му да га неко тамо чека. Оно што се тамо десило до питомаца је стигло брже од пуковника. А ево шта је било.

[Kuzma®]

ЛУКАВИЦА
(други део)

Ковачевић се упутио ка Команди. Испред њега је ишао тај водник. Попели су се на спрат и водник га доведе до неке сале за састанке па се окрете и оде. Пуковник уђе у задимљену просторију.
Унутра је било десетак старешина. Неки су разговарали, двојица су играла карте, један је дремао у фотељи. Челом је био наслоњен на сто док су му руке висиле готово додирујући под. На огромном столу је стајало неколико чаша и чашица, празне боце „Џони Вокера“, једна полупразна. Било је и пар боца киселе воде, неких сокова и празне стаклене без етикете, вјероватно од ракије. Пепељаре препуне опушака, а на поду још празних пластичних боца. Као да никога није било брига да то среди, почисти... општи хаос. Неред  у коме су само униформе асоцирале на војску. Ништа више.
Испод другог стола у углу просторије биле су наслагане неке кутије, али њихов садржај није могао да види. Имале су на себи називе неких марки цигарета. Један у маскирној униформи је упорно окретао бројчаник телефонске централе покушавајући некога да добије.

- Маму јој јебем курвињску, ил` неће да се јави ил` има муштерију – псовао је испијајући вињак.
- Нека опет поведе и неку пријатељ`цу – чуо је док је поново окретао бројчаник.

Када је Ковачевић ушао у просторију сви се окретоше да виде ко је отворио врата.

- Тата, па гдје си ти човјече? – скочи са фотеље један поручник и крете му у сусрет.
- Лука, сине, откуд ти овдје? – загрли га пуковник. Последње што је знао је то да му је син на служби у Црној Гори. Није знао да се поручник одмах ставио на располагање новоформираној војсци.
- Како откуд, стари, ево спремамо се већ два`ес дана да вас ослободимо из  „Пазарића“,  ал` видим да сте се и без нас снашли – покуша, да буде духовит.

Пуковник када је то чуо као да га је маљ ударио. Паде му мрак на очи, а онда сину одвали један добар шамар.

- За шта се спремате, пичка ти материна? Подјебаваш мало, а? Може ти се? Много си духовит, маму ти јебем. Два мјесеца никог да бар покуша везу да успостави, а они се спремају. Видим лијепо то радите, лочете виски и ракију, телефони вам служе да зовете курве... А ми тамо једемо пужеве и коприве. Лијепо, бога ми. Мотамо траву умјесто цигара, а ви се разбацујете. Пичке једне, да је неком стало да то уради завршили бисте за два дана. Све мој до мојега, ма тјерате се се у пичку материну. И ти поручниче, Лука Ковачевићу, и сви остали.
 
Луки је бридео образ, очев монолог је слушао не верујући шта чује. Није очекивао да ће му он, његов отац, тако нешто рећи, иако је знао да те припреме које су спроводили више имају везе са оним што пуковник управо прича него са стварном акцијом. И стварно, касније се открило да је главна идеја акције била да батаљон покуша пробој преко Игмана!?! Сјајна идеја да нико жив не претекне.
- Ја сам вјеровао да си ти, Лука, мало другачији, сви су те хвалали, а сада видим с ким си онакав си. Не можеш бити добар ако су око тебе овакви. Нисам те тако учио, сине. Нисам. Само се спремајте и даље, за неки други курац, а ја одох код оне дјеце. Већа муда имају од свих вас заједно – окрете се пуковник и залупи врата.

У сали прво настаде тајац, а онда је неко почео грохотом да се смеје. Пуковник се бесан вратио међу питомце и са њима провео ноћ. А те ноћи стварно нико није спавао. Дођоше неки резервисти, почеше да се распитују којој јединици и војсци припадају, одакле су дошли, где иду... Питомци су стрпљиво одговарали користећи прилику да се огребу за коју цигарету. Донесоше им и неке сокове и слаткише.
Ујутру је дошао исти онај тамић са истим водником и војницима. Поделише по један цео суви оброк за пут. Није било хлеба, само конзерве и двопек. И онда је колона кренула. Пуковник Ковачевић није пошао са нама, његов дом је био ту и остао је да га брани. Остао је и Миљан, а Данило је имао задатак да родитељима пренесе његове поздраве и да им каже да не брину.

[Kuzma®]

РАСТАНАК

Крећући се претежно шумским путевима како би избегли линије сукоба колона је стигла у Хан Пијесак. Ту је направљен први застанак ради доручка и краћег одмора возача.
Док су питомци доручковали недалеко од њих група старешина је нешто разговарала. Изгледао је то као један обичан разговор пред наставак пута, али је најмање био обичан.

- Људи, имам нимало лаку обавезу да вам саопштим једну информацију – почео је Ивановић, није му очигледно било лако да то каже.
- Наш Чола нас овде напушта – настави – враћа се својој кући и својој породици.

Сви погледаше у Сафета који потврдно климну главом.

- Сафете - дрхтавим гласом настави – желим да ти захвалим на свему што си урадио за нас и за ову децу о којој смо бринули. Желим да ти кажем хвала што смо били другови и пријатељи и желим ти сваку срећу у животу. Ти си показао колико човек у животу треба да буде узвишен. Ти си пре свега своју дужност обавио на најчаснији могући начин, а за мене од части већег узвишења нема. Желим и да се овај рат што пре заврши и да се поново сретнемо негде у кафани да се почастимо, да запевамо и да заборавимо на све ове муке кроз које смо прошли. Срећно ти било пријатељу. Ево, пропусница коју је синоћ потписао генерал Дозет. Са њом ти је обезбеђен пролаз кроз територију коју контролише српска војска. Још једном ти желим срећан пут и да што пре стигнеш својој породици.

Сафету Чолићу је задрхтала вилица, пришао је Ивановићу, загрлио га, а онда је пустио сузу. Много година је провео радећи са тим људима. Свако му је од њих на неки начин био драг и било му је тешко да све то тако лако остави иза себе и оде.

Питомци су управо завршили доручак када је Сафет замолио Ивановића да их построји како би им се обратио. Када је батаљон постројен прво је изашао мајор Ивановић.

- Питомци, јуче када смо кренули нисмо имали представу о нашем коначном одредишту, знали смо само да је то Србија. Јутрос, пре поласка из Лукавице смо добили наређење да је наш циљ Петровац на Млави.

Застао је очекујући реакцију, али је није било. Већини назив тог места ништа није значио нити су знали где је то. Знали су из географије да постоји река Млава, али нико сад не може да се сети где то беше. Зато им је ово име имало истозначење као да је речено Велико Село, Мали Иђош или Бабушница.

- Добро, старији водник Чолић би хтео да вам се обрати. Изволи, Сафете – рече мајор и помери се у страну.

Испред строја је иступио Сафет. Заустио је да нешто каже али глас никако није хтео да напусти грло.

Најзад проговори:
- Нећу вам сада причати приче, рећи ћу вам само да се овдје мој дио посла завршава. Обавезу коју сам према вама имао испунио сам тиме што смо заједно дошли довдје. Враћам се својој породици и својој дјеци. Вама, дјецо желим сваку срећу, да завршите ову школу, да будете добри и честити људи. Желим вам и да се више никада не нађете у овој ситуацију у каквој смо били ова два мјесеца. Ако се некада сјетите овог старијег водника, овог намћора, потраж`те га слободно по Олову и Варешу, биће му драго да вас поново види. Ако нешто није било у реду опростите, није било из зле намјере. Хвала вам свима и ЗБОГОМ.

Колона је из Хан Пијеска кренула без Чоле. После његовог обраћања сви су желели да му пруже руку у пожеле срећан повратак кући и све најбоље у животу. То поздрављање се одужило. Заслужио је. Неће се ни-шта издангубити ако колона крене са малим закашњењем.

Так када су прошли искључење за Шабац и Руму међу питомцима је расположење почело да се поправља. Већина је била утучена због Чолићевог одласка. Једноставно, волели су га и никоме није било свеједно. Угледавши путоказе за Шабац и Руму прво су се огласили питомци из тих места.

- Ејјј, мајсторееее, терај за Шабац.
- Немој у Шабац, вози за Руму и Митровицу...

А мајстор је возио за Београд и још даље. Пред мрак су стигли у Топчидер надајући се да следи одмор па ујутру даље. Тако нису мислили и надлежни из војске.

- Пауза од сат времена па покрет за Петровац – гласило је наређење.

У Петровац су стигли пред зору. Цео дан и целу ноћ су провели у аутобусима намењеним градској вожњи, на путу дугом више од триста километара. Чим су стигли, одмах се приступило истовару опреме. Оружје и муниција су предати у магацине и дошло је време за доручак.

Постројавање, у колону по један на линију за поделу хране, а онда... Онда никог није интересовала паштета и компот. Сви су прво желели да дођу до хлеба. А он, тек стигао из пекаре, врућ...

- Немојте толико хлеба, не смете, морате мање....

Викале су старешине, раднице у кухињи су плакале видевши како та гладна деца грабе по целу векну. Нису могле да верују сопственим очима да се тако нешто дешава на крају двадесетог века. Тек када би узели довољно хлеба враћали би се на линију по остатак доручка. Први пут после два месеца су јели у трпезарији, за столом, без журбе, без страха да ће их мина или метак прекинути у томе. А онда, када су завршили са доручком поново су одлазили и узимали још хлеба, да понесу у просторије где су смештени.

Дошао је и начелник Генералштаба да их обиђе да се на лицу места информише како су. Наредио је да буду пуштени кућама на 15 дана.

[Kuzma®]

ПРЕГОВАРАЧ
(први део)

Вест се проширила Центром брзином светлости. Стигао је неки генерал из Београда, он ће водити преговоре о нашој евакуацији. Најзад неки помак, ваљда није дошао само реда ради.

- Јесте, дошао је. Прош`о поред мене и упао код Ковача у канцеларију. Мајке ми мислио сам да ће извалити врата. Прате га нека двојица, Рамбо је мало дете за њих – у једном даху издекламова Радојевић па настави – А онај генерал како је ушао тако је почео да галами на Ковача. Све се чује иако су врата затворена. Највише је попиздео јер је Ковач и даље носио чинове и глумио команданта, иако је пензионисан. Кад су изашли видим Ковач скинуо чинове, а на титовку ставио обичну пето-краку уместо генералске. Прц, бато, и над гешом има геша.

Тај генерал Радовановић је био зајебан играч начисто. Био је доктор наука, начелник ГИНЕ а то је најзајебанија скраћеница у војсци. Та ГИНА дође у контролу једном у неколико година али када дође све истресе из гаћа. За ту се контролу спрема месецима и ништа не сме да се препусти случају. Сваки пропуст који би пронашли био би разлог за жестоке казне. Зато су сви од те инспекције страховали подједнако, од војника до генерала. Е том ГИНОМ је тај Радовановић руководио.

Чим је дошао и Ковача и дефинитивно `пензионисао` позвао је пуковника Немета и наредио састанак колегијума. Одмах се упутио у салу за састанке, а исто је оче-кивао и од осталих. Састанак је кратко трајао. Генерал је обавесито колегијум због чега је ту, изнео неке најосновније смернице и издао задатке. Питања није било и он је закључио састанак.

- Од вас очекујем да свој део посла обавите у што краћем року и најбоље могуће. Никаква оправдања не желим. Нема оправдања ни за шта. Досте је било. Господо хиљаду живота је у питању, мој је задатак да те животе сачувам и изведем одавде и ја ћу тај задатак извршити – рекао је на крају и у пратњи Немета и Ковача напустио салу.

Радовановић се кратко задржао у Центру да би у расклиманом ауту војне полиције из касарне изашао на главну капију. Вратио се после два сата, поново се кратко задржао и поново отишао. Свој долазак наредног јутра је почео обиласком Центра. Обилазио је све, како оне на положајима тако и остале који су били на другим задацима, као и цивиле. Са свима би разменио по неку реч. И свима би упутио речи охрабрења:

- Врло брзо ћемо ово завршити. Брже него што мислите.

Тог дана је после обиласка неколико пута аутомобилом излазио ван касарне и враћао се. Претпостављам да је одлазио на преговоре и враћао се на додатне консул-тације са колегијумом команданта. Још један дан је прошао, а договор није постигнут.
 
Током ноћи је било доста мање пуцњаве на Центар, тек по неки метак без последица. У даљини би се чула и по нека експлозија али исувише далеко од нас. Нови дан је свануо, а са њим и нова нада за све нас у Центру. А онда око подне гром из ведра неба.

- Готово је људи, готовооооо!!! – викали су неки на кругу -  Стижу камиони и аутобуси!!! Нема више, сутра идемоооооо!!!

Слушамо то и још не верујемо. Викали су тако неки већ два или три пута па није било ништа. А онда зачусмо брундање мотора. Нико више није могао мирно седети у објекту већ сви похитасмо напоље. Из правца капије четири, дуж оног дела касарне до железничке станице, кретала се колона камиона и аутобуса. Када су дошли до краја скренули су поред Војне академије а затим према Команди. Када су прва возила стигла до Команде колона је стала.

- Људи, сутра идемо – разгаламио се Радојевић преко наше писте за постројавање.

Почео је да прича како је постигнут договор, да сутра крећемо када то прекиде капетан Рајковић.

- Одлично да сте сви ту. Чули сте да је наша евакуација договорена. Полазак је сутра, а ми данас морамо утоварити у камионе оно што сте паковали када сте дошли из „Пазарића“. Услови су да можемо понети своје лично наоружање, опрему и по ЈЕДАН борбени комплет муниције. Сви знате колико износи тај комплет за оружје које дужите и то вам не морам објашњавати. Не-мојте покушавати да носите више од тога јер ће све бити контролисано. У случају кршења договора може се догодити да због једног метка више не изађемо. Памет у главу. `Ајмо сад да се припремимо за утовар ускоро ће стићи камион за нас – кратко и јасно је Рајковић рекао све оно што нас је интересовало и што смо морали знати.

Камион је ускоро стигао, а ми смо утовар завршили невероватном брзином. Никоме није требало ништа два пута рећи, једни су трчећи доносили опрему, други су подизали на камион док би двојица под церадом паковала донето. Остала је само наша опрема коју ћемо сутра понети са собом у аутобус.

[Kuzma®]

ПРЕГОВАРАЧ
(други део)

Последњу ноћ у Сарајеву смо провели без сна. Никоме се није спавало од узбуђења. Седели смо у групама, причали и шалили се. Разговарали смо о томе шта ће ко да прво уради када дође кући, замишљали како ће нам родитељи, браћа и сестре реаговати када нас виде, покушавали да се сетимо шта смо током ова два месеца сами себи обећали да ћемо урадити када све прође.

- А шта да радимо са вишком муниције? – неко рече.
- Баци у ве-це, у чучавац, да нећеш да им можда даш? – неко је добацио у мраку.

Свануло је и сви смо били спремни као запете пушке.
Остале су неке ситнице које смо још могли да урадимо да прекратимо време. Једна од њих, нама тада веома за-нимљива, била је да се отарасимо вишкова. Најлакше је било бацити у чучавце. И муниција овлажи па се не може користити и чучавац запуши па ни он није за употребу.
 
- Ееее, `ајде да им разбијемо штекере и прекидаче, да не могу да користе – неко је предложио.
- `Ајде – прихватисмо еуфорично као да ће то да реши рат. Неће ни они чучавци али бар `мој метак` неће никога убити или ранити.

Добили смо суви оброк, ником није било до доручка. Последње сате смо проводили у нашем Центру и нисмо желели да губимо време једући месни нарезак и двопек. Испоставиће се да је већина нас следећи пут видела оно што је остало од нашег Центра двадесет две године касније. Неки ближи су имали прилику и раније.

- Идемоооо, соколови, покрет! – позва нас Рајковић и поведе ка Команди. Покуписмо сву своју опрему и пођосмо за њим.

- Ово је ваш аутобус, добро га запамтите, немојте да уђете у погрешан јер можете отићи на неку другу страну. Не иду сви на исто мјесто. Ви идете у Петровац на Млаву – рече када смо стигли до аутобуса.

Све осим оружја смо одмах убацили у `бункере`, а онда је остало да чекамо. У неко доба из правца купатила почеше да пристижу `њихови`. У цивилу, полууниформисани или у неким другачијим униформама од оних нама познатих. И свима око леве руке неке траке. Неколико њих наоружаних. Ево и наши из Команде изашли да их дочекају. Гледамо и не верујемо, па они се грле, поздрављају као род рођени, а овамо они пуцају на нас и ми пуцамо на њих. Ко бре овде кога зајебава, дође човеку да се запита. Али стварно. Стани мало, два месеца се ми зајебавамо, неколико нам људи погинуло, преко тридесет рањених да би се они сада овако дочеки-вали. Па `ајде, генерале Ковач, могао си и кафу скувати, ракију послужити.

На капију два уђоше Пух са генералом Радовановићем и цивилни ландровер са ознакама неке полиције. Из њега изађе лик у маскирној униформи и тенисицама на ногама. Носио је беретку са непознатим ознакама.

- Ееееј, па овога знам, он је био на гробљу када је била сахрана Туни – рече Душко Арсић – То је, бре, неки Асим, шибицарио ту код „Моме и Узеира“ пре рата.

Значи, дошао шибицар да нас контролише и глуми неку власт. Јебем ти државу и војску када преговарају са човеком коме је највећи домет у животу био да превари неког наивног са куглицом и кутијама шибица. Дабогда и основну школу да има ал` ето он је КОМАНДАНТ, бре. Води неку војску и у овом тренутку добија битку, а наш генерал Ковач учио школе али џаба.

Поздравише се куртоазно, тај Асим и Радовановић, па пођоше од првог возила у колони. Позваше да се мало групишемо, па нам се са пар реченица обрати Радовановић који нам ништа ново није рекао. Онда је и Асим почео нешто да прича. Толико је био `речит` да ме просто било срамота ко је у овој бици победник. Једино од његових речи сам запамтио да нам је на крају пожелео срећан пут. Одоше до следеће групе и тако до краја.

За њим дођоше они са тракама у пратњи неких наших официра. Изабраше насумично неколико војника и старешина па им проверише опрему. Бројали су сваки метак, отварали торбице маски, проверавали да тамо не-што није сакривено. Онда су извукли неколико торби из бункера па су њих истресли не би ли пронашли нешто забрањено. И данас имам благ утисак да неки од њих нису били задовољни што нису ништа пронашли.

За то време на другом крају касарне њихови камиони су одвозили наоружање и муницију који су били наш вишак. То је био услов да ми изађемо. Па наравно да им је требало оружје и муниција, а не књиге, школске креде или дозволе за излазак у град. Да су им требале књиге не би пар дана раније запалили кабинете са свим неопходним училима.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

И онда у пола дванаест Рајковић нареди да уђемо у аутобус. Када смо заузели своја места возач упали мотор. Мало је турирао у месту, онда су почели и други то да раде. Турирање постепено поче да слабии онда потпуно престаде. Чуо се само равномеран рад мотора на леру. Седели смо у аутобусу и чекали полазак. Пролазили су минути дуги као вечност. Нестрпљиво смо гледали кроз прозоре не бисмо ли угледали нешто. Шта? Не знам, ваљда смо очекивали да видимо разлог зашто не крећемо. Немам појма, само знам да смо зурили кроз прозоре и погледима тражили било шта. Можда ништа нисмо тражили, можда смо само желели да још једном, последњи пут видимо наш објекат, нашу писту, наш ресторан и кантину... Крчање мењача прекиде то и десет минута пре поднева наш аутобус, трећи у колони, напусти нашу касарну и Центар.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Kuzma®]

ПРЕГОВАРАЧ
(трећи део)

Наспрам капије је патролирао оклопни транспортер Уједињених нација. Поред капије су стајали помешани наши и њихови. Неки су нам махали, мало даље неки други су ликовали машући својим оружјем. Требало је мање од десет минута и ми смо већ били на пријатељској територији. Мање од десет минута вожње нас је делило од слободе.

Колона је стала на Романији. И док смо већ увелико правили одмор остатак је још напуштао касарну. Музичари повадише инструменте, два месеца нису свирали, сада имају одличан разлог да то ураде.
Стижу и новинари, домаћи и страни. Траже изјаве, снимају...
 
- Леле, ала смо сад атрактивни.
- Ми ћемо то да будемо у Дневнику?
- Море, марш у пичку материну, сад сте нашли да нас сликате...

Реакције су различите. Некоме се свиђа њихово појављивање, некоме не. Није то баш без разлога.

ТРРРР-БАМ-БАМ-ТРРРР – проломише се рафали.

Неко није могао да издржи. Прихватише и други. Ма не може без пуцања. Камермани се утркују да сниме, а новинари ће већ направити причу. Њихов уредник ће одлучити која верзија приче је добра за гледаоце. Није битно да ли је истина или не. У рату прво истина страда.

Татататата-тататататаа-татататааа – ево је и труба.

 `Српска се труба с Косова чује...`
- Али ово није Косово, побогу.
- Ма нема везе, има труба.
- Капетане, коју ћемо за вас? – упиташе музичари је-дног капетана који се ту затекао.
- Јел` знате ону „Друже Тито ми ти се кунемо“? – да ли је мислио стварно или не нико нема појма.
- Знамо бре, ево иде:

„Друже Тито ми ти се кунемо,
ми ти се кунемо,
усташа си мајку ти јебемо,
мајку ти јебемо...“

- Јеби га, капетане, видиш до чега је довело то што смо му се клели?  Прво смо  се клали па се клели, а сада се опет кољемо – виче за њим онај музичар.

Од поласка из касарне прошло је скоро четири сата. На Романији трешти музика, певају се песме које се раније нису певале, песме које нису учили на часовима у школи, све праћено рафалима. Лете чауре на све стране. Нема везе, да смо живи и здрави.

- ПОООКРЕЕЕТ!!!– зачула се команда, а онда је му-зика утихнула, пуцње је престало, а новинари почели да пакују своју опрему.

Куда смо све пролазили то је тешко и замислити. Све кроз неке шуме, путевима скоро пробијеним машинама. Идемо тако и само небо се види. Где смо нико од нас нема појма. Ваљда знају они који нас воде. Онда мало за промену избијемо на неку асфалтну деоницу да бисмо се врло брзо вратили у шуму.

- Пратимо линију, не можемо нормалним путевима јер нешто држимо ми, а нешто они – објашњавају нам.

Готово је пао мрак када је колона стигла у касарну у Хан Пијеску. Добили смо преноћиште у неким спаваоницама. Неки нису па су морали да се снађу. Најважније је било да је то прва ноћ после много времена у којој нико неће страховати од снајпериста и минобацача. Пред зору је већина била будна.
 
Свануло је и командири наређују постројавање на оближњој ливади. Први пут на једном месту видимо све оне који су током два месеца били у касарни. Од некуд се појављује потпуковник Видас. Иако нам је формално био командант школе у последње време смо га ретко виђали. Зато нам је његово појављивање било изненађење. Стао је испред строја.

- МИР-НО!!! ПО-ЗДРАВ!!!

Тек тада примећујемо да строју прилази генерал Дозет. Прати га Ковач, без чинова. Видас предаје рапорт. Кратко обраћање и позив онима који су ту рођени да остану и прикључе се борби. Остају неки, међу њима и капетан Рајковић. Овде је његов родни дом, у Србији никад ништа није имао, осим девојку на другој години академије. Када је у трећој години отишао у Сарајево она је утеху пронашла у загрљају другог питомца.
Рајковић нас испраћа, сигуран је да ћемо се снаћи и без њега. Улазимо у аутобус, колона креће. Стижемо на Дрину и опет застанак. Део је већ ушао у Србију, део је на мосту, више од половине колоне је још на левој оба-ли. Гледамо кроз прозоре, около се мота нека сиротиња, иду од аутобуса до аутобуса, траже нешто за јело. Увек први последице рата осете они у пограничном подручју.

- Чекај мали – повика Арсић са врата која беху отворена, па се окрете ка нама, – дај ону транспортну врећу, Маринко.

Пружих му врећу у којој је био део нашег следовања за јуче и данас. Слабо је ко било шта јео. Не иде. Од узбуђења заборавиш да си гладан.

- Мали, држи – поче да му додаје кутије сувог оброка.

Када су видели шта се дешава дотрчаше још нека деца и неке жене. Плачу жене, плачу јер ће имати шта деци да дају за јело.

Негде позади се зачула труба. Наста мук. Неки изађоше из аутобуса да виде шта се дешава. На средини моста стајао је питомац Музичке школе и свирао „Марш на Дрину“. Звук трубе је парао небо изнад Дрине и погађао право у душу.

[Kuzma®]

СРБИЈА

После готово дванаест сати вожње, колона је стигла у Топчидер пред сам мрак. На паркингу се одмах окупише генерали, пуковници, заставници, водници, војници... Сви су дошли да виде `марсовце`. Јединствена је то прилика. Са неког радија у колони трешти музика, свира „Ужичко коло“. Пролази строј војника, уредних, обријаних,чистих униформи и чизама.
Генерали разматрају ситуацију. Питомци, старешине и по неки војник слушају. Стоје поред генерала необријани, без капе, са рукама у џеповима. Нико не помишља да поздрави по пропису. Лако ћемо за прописе... `ајде прво да завршимо са овим.

Пада одлука – пут се наставља ујутру. Ноћење како се ко снађе – на клупама у парку, у аутобусима... И данас је био леп и сунчан дан, нема назнака за неке падавине.
У пола осам забрундаше мотори. До Петровца је неких стодвадесетак километара, али се вози у колони, требаће више од три сата.

- ПОЛАЗАК!!!

Тачно у једанаест сати улазимо на капију петровачке касарне. Краћу паузу је прекинула команда:
- Тридесет девета класа у две врсте ЗБОР!

Познат глас.
- Откуд Ви, поручниче? – збуњено га погледасмо.
- Како откуд, па неко вас мора дочекати и сместити... – одговори поручник Остојић.

Месец дана се нисмо видели и овај сусрет је био изад свега срдачан. Поручник је пришао сваком питомцу и руковао се.
Када су из „Пазарића“ дошли у Петровац сви су до-били две недеље за опоравак код својих кућа. Старешине су морале да организују све изнова. Њима је у Сарајеву остало све, неки нису знали шта им је са породицама и те две недеље су морали да искористе за решавање тих проблема уместо за одмарање.
Неки су били принуђени да спавају у касарни док се не снађу или зато што им је родна кућа била далеко да би путовали свакодневно. Милер и Остојић на пример. Био је ту и поручник Цесарец који није имао где да оде, није имао породицу и од доласка је време проводио у касарни. Повремено би отишао до града да прошета и купи нешто и то је све.

Њих тројица су, дакле били одређени да прихвате и сместе групу из Сарајева у нов гарнизон. Преглед наоружања, предаја муниције, истовар ствари.

- Аууу, шта је ово? Ово бре коњушнице – разочарано констатовасмо када су нам показали где ћемо бити сме-штени.
- Јесте питомац, старе коњушнице, ово је некада била коњичка касарна – објасни поручник.
- Поручниче, нећемо ваљда овде...?
- Тако кажу. Нов Центар се формира овде.

Нисмо били уопште одушевљени тим сазнањем али ту ништа нисмо могли променити. Бар не за сада. Камиони и аутобуси са стварима и опремом класе су брзо истоварени. Током истовара свако је гледао да своје ствари одмах одвоји са стране да не би тражио касније. После истовара, поручник је сео на једну клупу испод кестена којих је било по целој касарни. Одмах смо се окупили око њега. Извадио је две кутије плавог беста и дао нам да поделимо.

- Нема у кантини других – правдао се.
- Друже поручниче, а шта је са осталима из класе? Где су они? Јесу ли сви живи и здрави? - распитивали смо се.

Поручник је стрпљиво одговарао. Питања су се ређа-ла као на траци. А онда смо зачули нешто што нас је поново обрадовало.

- Слушај `вамо... - на себи својствен начин капетан Милер још из далека је започео обраћање присутнима.
- ... сад у строј па на ручак, – наставио је прилазећи - после ручка да се пресвучете уцивилку, ко има, и онда ћу вам поделити дневнице и дозволе за путовање. Јел` јасно?
- Јасно, друже капетане! – одговорисмо у један глас.
- Е, курац мој је јасно, друг капетан је умро, сад смо господа бре – у његовом гласу се осетила иронија. – Јака господа, ни пас нема за шта данас уједе.

. . .

За ручак је био војнички пасуљ са сланином, тазе хлеб и салата. Чак је био и дезерт – ТАКО колач. Последњи пут када смо га јели било је то оног дана када је све ово почело. На изласку из трпезарије дочекао нас је поручник Цесарец.

- Добро дошли, дечки, как` сте? – није више био онако резервисан и одбојан као у Сарајеву. Доказ да се све мења сем камења.
- Гдје си ти, Маринковићу? Здраво, Саво? Како је момци? – поздрављао је све, а посебно нас којима је био  командир.

И нама је тада, први пут од почетка школовања, било драго да га видимо. Неки други су чим је запуцало окренули ћурак и напустили ЈНА, а он је ево дошао у Петровац и даље носи исту униформу и исту титовку. Иако је у Сарајеву био затворен у љуштуру, кроз коју је доњега тешко могло допрети, у дубини његове душе дешавали су се ломови. Са једне стране је на њега, од почетка рата у Хрватској, вршен притисак да напусти ЈНА и пређе међу `своје`. Са друге стране, он се осећао Југословеном и сматрао је да се подразумева да ће се борити против сваког ко би ту Југославију покушао да растури. Макар то био и рођени брат. Тако се десило да је на једној страни био он, а на  супротној његова рођена браћа и рођаци. Ипак, донео је одлуку после које нема повратка. Остаће веран заклетви до краја па шта буде.

- Питомци, сада идемо да се пресвучете у цивилно. Капетан Милер ће до тада донети дневнице.
- Какве дневнице? – упитасмо.
- Следују вас оне `ратне дневнице`. Па били сте у рату, не?

После више од два месеца цивилка је поново на нама. На већини виси као на чивилику. Свако од нас је изгубио бар неколико килограма. Панталоне упорно спадају, а ми их упорно навлачимо. Већина нема адекватну гардеробу. Била је зима када смо последњи пут били у граду. Летња гардероба је остављена кући још када смо ишли за Дан Републике. Тада смо донели зимску. Тамо негде када отопли од куће би нам дошли у посету и донели поново летњу, или би нам послали новац да купимо неке фармерице и коју мајицу. Или би послали пакет од куће који би осим разних посластица садржао и летњу одећу.
Једна Кампањола се заустави на сред писте. Из ње изађе Милер. Титовка му беше накривљена као што је и шапка одувек била.

- Слушаааај `вамооо... у колону по један код оне клупе да вам поделим дневнице и дозволе – заповеди, па се полако и сам упути ка клупи у хладу кестена. Када је сео махну руком као знак да први питомац може да приђе.
- Потпиши поред свог имена – рече.
Овај потписа. Милер поче да броји новчанице. Гланц нове, никада коришћене. Неколико пакета умотаних у најлон.

- Ево, седам милиона и осамсто `иљада динара.
- Шта седам милиона?  - сви зинусмо у чуду.
- Шта ме гледате тако? Седам милиона и осамсто `иљада динара, по толико имате. Чек, па ви не знате, инфлација, бато, додате су три нуле. Оно што је било сто динара сада је десет`иљада. Кутија цигара је толико. – објасни Павле како то одједном постадосмо милионери.

- Ко лепо пише? – упита Милер када је поделио новац.
Јавио се Максим: - Ево ја друж... овај, господине капетане.
- Држи ове дозволе и ево ти писаљка, само попуни имена и подели, све остало је већ написано.

Максим се прихвати посла. Није му било тешко и брзо је завршио. Само што је Милеру вратио вишак дозвола на писту дођоше три „Литасова“ аутобуса.

- Један иде за Београд и Нови Сад, један за Ниш и Лесковац, један до Крагујевца, па на Чачак за Краљево и Пазар. Улазите у аутобус који вам одговара. Ако не-коме ни један не одговара видећемо мало касније да такве пребацимо до станице па одатле како вам воља. – издекламова и то Милер

Настаде поздрављање и опраштање на две недеље. Али није то као када се раније одлазило на распуст. Није било тако емотивно, иако су једва чекали тренутак да пођу својим кућама опраштали су се дуго, дуго. Као да не желе да се растану ни на кратко. Као да се више неће видети.