PALUBA
June 23, 2024, 10:55:16 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Važno - Prilikom registracije unesite tačno Vašu e-mail adresu i obavezno proverite neželjenu (junk/spam) e-poštu da bi aktivirali svoj nalog
 
   Home   Help Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 2 3 [4] 5   Go Down
  Print  
Author Topic: Центар - роман  (Read 28071 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
Kuzma®
Počasni administrator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 10 555



« Reply #45 on: January 30, 2023, 06:05:51 pm »

А САД КУЋИ
(први део)

Изабрао сам превоз до Београда. Није нас било много у аутобусу. Можда је око половна седишта била попуњена. Било је пар нас питомаца али и неких старешина, војника и цивила. У Београду је последња станица била код железничке. Одатле сам лагано кренуо ка аутобуској. Са мном је ишао и мој земо Арсић Душко.  То ко ти је земо зависи највише од тога колико си далеко од куће. Тако је у Сарајеву мени земо био и онај из Београда и из Ваљева па и из Крагујевца. Негде ближе ми не бисмо били земљаци али би зато негде у белом свету земљак био и онај из Струмице и онај из Вировитице.

Дођемо ми на аутобуску станицу, проверимо када наш аутобус полази и установимо да имамо довољно времена до поласка. Одлучим да се јавим кући. Прво сам хтео да банем без најаве али сам се предомислио.  Више од два месеца ме нису чули, вероватно су на телевизији испратили сваку вест о нашем изласку и сигуран сам да су као на иглама.

Одем до киоска и купим пар жетона. У шалтер сали угледах једну слободну говорницу. Подигнем слушалицу и убацим жетоне. За то време и Душко оде да се јави својима. Моји тада нису имали телефон и ја сам од почетка школовања звао на два најближа броја у комшилуку. Знао сам их оба напамет и одлучим да позовем чика Де-симира.

- Ало, ало...
- Ко је? – чуо сам  познат глас са друге стране.
- Ја сам, чика Десимире, Божа.
Па да, Божа, тако су ме звали код куће, а Маринко су ме звали у школи по презимену. Па неће код куће да ме зову Маринко.
Ја сам у чика Десимировом дому сваког Божића био први гост – полажајник. Од када сам проходао па све до осмог разреда, када сам последњи пут био у тој улози. Онда се знало да обавезно морам доћи на ручак и недељу дана касније, на Мали Божић. Тада би ме дочекали разни поклони, који су се мењали како сам растао. Иако је то било време комунизма у мом крају обичаји су се поштовали, славила се слава, Божић, Васкрс, крштавало се, венчавало у цркви, а свештеник је испраћао и на последње путовање.  Било  је и  изузетака, заклетих атеиста  али нико никоме није по питању вере правио проблеме.

- Који Божа?
- Божа Маринковић, Томин, иди узми муштилук, реци им да долазим. Ево ме на станици у Београду, за десет минута имам аутобус.
- `Оћу, `оћу, идем одма`.

Спустио сам слушалицу па се сетио да нисам купио цигарете. Одем поново на онај киоск. Раније сам повремено палио. У школи нам је било забрањено, а ни код куће на то нису гледали благонаклоно. Сада се враћам из рата и решио сам да искористим прилику. Сада ћу мојима признати, сигуран сам  да ми после свега неће замерити. Стојим пред оним киоском и гледам изложене марке: Зета, Морава, Дрина, Бест... Неке сам раније виђао неке не. Одлучим се за Мораву. Ако ме питаш зашто баш за њу, ево да ти кажем да немам појма. Новац није био у питању, имао сам пуне џепове. Можда сам одабрао подсвесно. Мој деда је годинама пушио Мораву. Можда ми је нешто шапнуло да је у реду да купим баш те цигаре, ако су добре деди биће и мени. Ко зна, може бити. Платим и кренем не сачекавши кусур. Она радница виче за мном да је много, а мени је најмање био важно то. Важније ми је било да ускоро аутобус креће.

Душко и ја се упутисмо на перон четрнаест где је управо стигао наш превоз. Била је недеља, већ касно поподне. У аутобусу беше свега десетак путника. Душко и ја заузесмо места одмах иза возача. Аутобус је грабио Ибарском, а до Мељака сви путници изађоше. Остадосмо нас двојица и мало по мало почесмо разговор са возачем и кондуктером. Возач као да успори вожњу, ваљда да чује до краја нашу причу. Ми смо причали а њих двојица су нас у чуду гледали, као да не верују шта ова два клинца причају.

Стигли смо и до Лазаревца. Ту смо се Душко и ја растали. Имао је неке рођаке у граду, иде код њих, а онда ће га или они одвести у Ваљево или ће се јавити својима па они да дођу. Ја сам остао на станици. Чекао сам превоз ка свом селу. Срећом па се све некако поклопило да се то чекање није одужило. Уђем у аутобус, онај звани хармоника, станем начисто позади. Није ми било до седења. Низале су се станице, народ је излазио и улазио и аутобус је био доста испуњен. Једним делом свог пута овај аутобус је ишао истом трасом којом смо малопре стигли из Београда. На последњој станици на том делу трасе уђе већи број путника, возач затвори врата и скрете десно ка мом селу.

- Јел`, мали,  јес` ти Томин? – упита један што тек беше ушао. Можда сам га и виђао негде али светло незгодно пада и прави сенку па га нисам препознао.
- Јесам, што питаш?
- Ено те ћале чека на станици, сад сам био са њим, каже да чека тебе из Београда.
- МАЈСТОРЕ, СТАНИ, СТАААААНИИИИИ!

Неки путници почеше такође да вичу возачу да стане и он заустави аутобус не знајући шта се дешава.

- ОТВОРИ ЗАДЊАААА! – почесмо да вичемо.

Logged
Kuzma®
Počasni administrator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 10 555



« Reply #46 on: February 01, 2023, 07:27:42 am »

А САД КУЋИ
(други део)

Отворише се задња врата и ја истрчах из аутобуса. Трчао сам ка станици, мало је фалило да једног пролазника оборим, на семафору је било црвено светло али нисам могао чекати. Доста је било чекања у последње време. Чекај смену, чекај храну, чекај купање, чекај цигарете, чекај договор...
 
У мраку поред стајалишта угледах наш југо. Отац је био наслоњен на њега и гледао ка Београду када ће наићи аутобус. Сестра је нервозно шетала поред. А онда ме угледаше. Све што се могло рећи у том тренутку рекли смо загрљајем. Успут смо тек по неку реч проговорили, као да смо, не дај Боже, у свађи. Једноставно нисмо знали шта бисмо пре једни друге питали када нас је интересовало све. Али смо били свесни да ове тренутке не треба кварити причама о томе шта је било. За то има времена и стварно је имало. И данас много година после, остали су неки детаљи неиспричани. Они ме никада нису о томе питали, а ја никада нисам желео баш о свему да причам. Можда је тако и боље.

Стигли смо кући. Отац је зауставио ауто, отворио врата и изашао. Онда је, док сам још био у колима, из појаса извукао тетејац и цео оквир испалио у ваздух. Да се зна да му је син жив и здрав стигао из рата. Моја мајка је баш тада када смо стигли била у кући и када је отац запуцао она излете напоље.

- Божо, сине... - загрли ме, а сузе радоснице падоше низ лице.
- Не плачи мама, сад је све у реду. Готово је.

Ушли смо у кућу и сели за сто. Гледали смо се без речи. Нико није знао шта да каже, јер шта рећи после свега. Није то обична ситуација као када дођу гости па како сте, шта радите, како су вам кући... и тако то. Не може се то питати, а опет нешто мора, само шта. Седели смо тако неколико минута и онда реших да прекинем ту тишину. Из џепа извадих цигарете и упаљач па ставих на сто. Ништа. Сви и даље ћуте и гледају ме. Извадим из кутије цигарету, упалим, одбијем дим. И даље ништа. Сви гледају као опчињени. И ћуте.

- Ја сам пропушио – на крају рекох. Ваљда ће неко проговорити.
- Ако си, нека си се ти нама живи и здрав вратио – најзад у глас сви проговорише.

Ух, добро је да најзад престане ова тишина. Почела је да ми смета, да ме подсећа на стражу, на положај у ноћи када се тек по неки шапат чуо. Подсећала ме је на тренутке тоталне тишине, тренутак пре свих оних пуцњава. На тренутак пре оног напада на нас на годишњи-цу Титове смрти. Та тишина ме подсећала на неке ружне догађаје а то нисам желео. Желео сам жамор, грају, желео сам било какав разговор, желео сам музику, желео сам да буде весело. Побогу, жив сам, здрав сам, вратио сам се и то треба прославити. Ћутање није адекватна реакција.

Било је топло јунско вече, улазна врата су била отворена. Прве комшије су већ почеле да пристижу, а онда једна глава провири кроз врата. Деда Микајило. Провири, па уђе. За њим уђоше и његови син и снаха и унук Дарко.

- Деда, па ти ниси обукао панталоне – примети Дарко кад су ушли у кућу
.
Деда Микајило погледа, стварно, на себи је имао дуге гаће али не и панталоне. Код њега се знало, после Дневника одлази на спавање. Када је зачуо пуцњаву одмах је знао о чему се ради. Иако је већ одавно легао и одспавао једну туру скочио је из кревета и похитао ка нашој кући. Од узбуђења је заборавио да навуче панталоне. Заборавио је и да се обује али чим је босим ногама крочио ван дворишта то је приметио и на брзину се вратио по опанке.

- Нека дете, нека, деда заборавио... оматорило се, љуби га деда. Како и да не заборавим, зна деда како је бити у рату, био је и деда четр`ес прве – па ми се окрете – добро нам се вратио, унуче, војничино. Благо деди, кад је све прошло добро.

До касно у ноћ долазили су рођаци, пријатељи, кумови... Сви су желели да виде шеснаестогодишњег ратника и да му пожеле добродошлицу.

Logged
Kuzma®
Počasni administrator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 10 555



« Reply #47 on: February 02, 2023, 08:39:30 pm »

СУСРЕТ У КАФАНИ

Двонедељно одсуство ради опоравка је брзо прошло. У Петровац се прво вратила главнина класе,онај део из „Пазарића“. За те две недеље већина се у потпуности физички опоравила од двомесечних напора и гладовања. Сада су изгледали као било који њихов вршњак. Нестало је оних испијених лица и уморних погледа.
Командири су се вратили пар дана раније. За њих је одмор много краће трајао. Требало је нови Центар подизати од нуле. Требало је утврдити на који начин ће настава бити обновљена. Гомила обавеза их је чекала и већина је била на одмору од пет до највише седам дана.

Док су чекали да се са одмора врати и `сарајевска група` питомци су `глуварили` по касарни, повремено би добили неки задатак око премештања или препакивања опреме, а вече би било резервисано за град. Од када су стигли у Петровац за локално становништво су били равни чуду. Знали су Петровчани за војнике али мало ко је видео овако младе. Онда се прочуло да су дошли из Сарајева. Тада су почели да их гледају са дозом страхопоштовања.

А ти ратници су се после свега и у касарни и у граду држали заједно. Летња башта једне градске кафане је сваке вечери била пуна сивомаслинастих униформи. Ту се певало и пило до касних сати, ту су питомци давали себи одушка после свега кроз шта су прошли. У тој лет-њој башти смо их затекли и ми из `сарајевске групе` по повратку од кућа. За тај сусрет још не постоје адекватне речи да би био описан. Ерупције одушевљења на појаву сваког од нас, грљење, чашћавање, жеља свих да баш за њихов сто седне неко од нас и прича... Сви су желели да чују нашу причу, а и ми смо хтели од њих да сазнамо сваки детаљ. И тако до пред зору.

- Момци, фајронт – безуспешно је најављивао шеф кафане.
- Нема фајронта, прика, какав фајронт, дај ти нама још пића, наплати па ти иди ђе `оћеш, ми остајемо вој... – огласи се кршни Пљевљак Данило.
- Сутра ћете наставити...
- Нема сјутра, сјутра нијесмо вој. Идемо у Београд.
- Шта Београд? – у чуду га упитасмо.
- Није ли вам нико рек'о? Сјутра право у Београд, у Школски центар везе на Бањици. Све је већ спаковано за селидбу.

Шеф ресторана поново поче да помиње фајронт али га граја надјача. Хтео не хтео, решио је да остане и испоштује нас.
Изненада дуну неки хладан ветар. Муња осветли небо према Пожаревцу, па друга трећа... Не прође много, а кишне капи почеше да добују по металним столовима.
У први мах нехтедосмо да одустанемо али како је киша појачавала тако је у нама слабила жеља да киснемо. Кише нам је било довољно за три живота.  Брзо смо измирили рачуне и загрљени и уз песму кренули назад у касарну. Пред касарном киша стаде, исто онако изненада као што је и почела. Већ је свитало.

Скоро три месеца је прошло од када је питомачки батаљон био комплетно постројен. Мајор Арнаут је стајао са стране и посматрао строј. Неки питомци једва стоје колико су синоћ попили и да се нису онако загрљени вратили у касарну ко зна да ли би уопште погодили капију. Примећују то и Арнаут и остали командири, али морају им сада опростити. Толерисаће још пар дана, а онда ће морати да кажњавају ако се и даље настави.

Стижу аутобуси, полазимо за Београд. Пут се нешто одужио, посебно онима који су препили. Некима је мука, неки спавају, једва да неко проговори коју реч. Повремено се чује отварање прибора за јело и испијање воде из чутурица. Наточена још у „Пазарићу“, сад је добро дошла. А зна се да ко вечера ракију доручкује воду.

- Људи,  имал` ко  воде, душа  ми  изгоре – запомаже Саво.  Одавно није ни пиво попио, а синоћ је пио за оли-мпијску медаљу. Убио се као нико.
- Нема више, то је све до Београда – неко му пружи чутурицу.
- Фала брате мој, дужник сам ти – културно захвали Саво и натеже ону чутуру као синоћ кад је натезао све што му је пало под руку. Пиво, вино, ракију, вињак.... и гас и мас` што би рекли.

Колона стиже на Бубањ Поток, наплатну рампу пролазимо без заустављања. Још мало и ту смо.
. . .

- Питомци, ово је наш нови дом – показа на монтажне бараке мајор Арнаут. – Овде ћемо бити привремено смештени.
Стижу камиони са креветима и душецима. Треба их унети и спаковати. Нема више оних питомачких хотелског типа какав им је био званичан опис. Сада су метални, војнички, на спрат. Унутра је већ паклено, шта ће бити када тридесетак људи буде спавало, хркало, прдело... Бог свети зна.

- Издржали смо „Пазарић“, издржаћемо и ово – били смо оптимисти.
Logged
Kuzma®
Počasni administrator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 10 555



« Reply #48 on: February 03, 2023, 03:51:32 pm »

ЕПИЛОГ


Од доласка у Београд, наредних недељу дана прошло је у организацији живота и рада. Одлуком надлежних за војно школство прекинуту школску годину требало је да наставимо нормално. Као да претходна три месеца ништа није било. То је изазавало протест и одбијање да се повинујемо наредби. И поред ултиматума и претњи нисмо попустили па су наши захтеви на крају испуњени. Добили смо летњи распуст и одрадили комплетан план и програм из стручног дела наставе. Одлазак на распуст неки питомци из новоформираних држава су искористили да школовање прекину и остану код својих кућа. По повратку са распуста Осми и Девети вод су расформирани, а питомци из та два вода су попунили остале.

Ово је била претпоследња генерација Средње војне школе копнене војске у Сарајеву. Била је то генерација која је нечијим неодговорним понашањем доведена у ситуацију описану на претходним странама и прва формација ЈНА-ВЈ која је протестовала. Две године касније већина је завршила школовање и унапређена у подофи-цирске чинове. Многи од њих су и даље на служби у војскама насталим распадом СФРЈ и ЈНА.

Неки ликови који се помињу у овом роману више нису живи. Већ сам поменуо капетана Милера, Ђоку Македонца и мог цимера Мусића. Сафет Чолић Сајо је стигао својом дому и породици. Није имао већих проблема  на том путу. Преживео је рат али не и опаку болест која га је однела за свега неколико месеци. Неђо Лекић је завршио школу и вратио се у ратом захваћен завичај. Погинуо је два-три месеца пред крај рата.
 
Нажалост, како време пролази овај тужни списак је све дужи и они које сам поменуо нису једини који су од 1992. године до данас изгубили живот. Некима се то до-годило на путу ка родном дому, некима касније током рата. Било је и оних који су изгубили битку са болешћу као и оних који су изненада отишли на вечни починак. Свима њима нека је - ВЕЧНА СЛАВА.

Поручник Цесарец је по доласку у Београд напустио војну службу. Касније је виђан по граду, а онда му се губи сваки траг. Мајор Ивановић је по доласку у Петровац завршио своју мисију са 39. класом па се јавио на нову дужност. Командант потпуковник Видас је после протеста премештен на другу дужност.

Остали јунаци ове приче су данас живи и претежно здрави. Већина командира је сада у заслуженим пензијама. Много је нас, њихових ученика који смо током службе оболели или рањавани па смо такође пензионери. Неки су одавно униформу окачили о клин и баве се неким другим пословима мање или више успешно. А свима нам је и даље заједничко да се редовно дружимо, да се окупљамо сваке године и помажемо једни другима без обзира на то што смо од почетка распада били на супротним странама. То нас није спречило да останемо људи у правом смислу те речи и да сви учествујемо у разним акцијама које смо кроз године дружења организовали и спровели.
Сва она искушења која смо преживели као тинејџери су само учврстила наша пријатељства. Многи од нас ту везу преносе и на своје наследнике те тако ширимо оно најбоље у нама.

И на крају, готово тридесет година касније држава и војска ником од нас не признају учешће у рату. Кажу да то нема у евиденцији. Биће да је четни евидентичар крив за тај пропуст. Нема ко други.


- КРАЈ -
Logged
Kuzma®
Počasni administrator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 10 555



« Reply #49 on: February 05, 2023, 09:59:09 am »

Ево, стигли смо и до краја мог првог романа. Прича коју сам овде испричао је оно што смо моји класићи из СВШ КоВ и ја доживели и преживели током прва два месеца и неколико дана на почетку рата у Босни.

Тада смо били друга година средње школе. За оне који то не знају, тада је после заклетве у другој години задуживано лично наоружање и почињала обична пешадијска обука. Ми смо само један мањи део те обуке прошли и још смо били исувише далеко од онога што један обучен војник пешадије зна.

Такође, по нашим годинама ми нисмо могли бити употребљени за борбене задатке на којима смо били и према неким прописима обавеза надлежних је била да нас на време евакуишу изван зоне борбених дејстава. То није урађено и доведени смо у ситуацију описану на претходним странама. Не само да ту своју обавезу нису испунили него ни данас после 30 година нама се не признаје да смо учествовали у рату. Пре неку годину сам писао монографију класе и обратио сам се нашем команданту (овде се зове ппук Видас) са молбом да напише предговор. Написао је и пре свега инсистирао да се на његовом тексту сме извршити само лекторска интервенција (словне грешке, интерпункција..) те да не дозвољава да се било шта избацује, мења и скраћује. Напоменуо је да није проблем ако одустанем од намере да то објавим као предговор. Тако је и било, предговор који је он написао није објављен јер је у њему између осталог написано да је ова класа "...била у ситуацији НАЛИК ратној..:". Ја такву констатацију нисам могао да прихватим а посебно не од некога ко је тада био са нама и коме је по том основу признато учешће у рату. Зашто је он то тако формулисао не знам, никада га нисам питао и на крају не интересује ме јер не желим да са таквим особама губи време. Хвала му на једном, то што ми је у усменом разговору, пре писања поменутог предговора, признао да је по нашем протесту у Београду била идеја да целу класу избришу из историје СВШ КоВ. Тачније када су нас после протеста пустили на распуст идеја је била да нас не позову назад да наставимо школовање а да, мало ћу парафразирати, Врховна команда наш батаљон избрише из бројног стања. Као да никада нисмо ни започели школовање. Изгледа да је у том тренутну то ипак био превелики луксуз имајући у виду ситуацију са осипањем старешинског кадра али и чињеницом да те године није расписан конкурс за пријем у СВШ КоВ.

Поред овога ја као аутор монографије и овог романа имам још материјала као што су неки аутентични видео снимци, фотографије, документи и сл. Нешто сам већ овде поставио, нешто ћу онако временом, када стигнем и када у маси тога пронађем нешто што би било адекватно. Имам и материјала за неке допуне овог романа и то ће се десити ако се укаже прилика да преко неког издавача буде објављено друго издање. Прво издање сам објавио самостално а као издавач је само формално потписана једна локална штампарија. Тај тираж је у потпуности распродат а ја сам се у међувремену посветио неким другим темама које су далеко више на листи приоритета те тако друго издање ако се деси деси ако не ником ништа.


Биће ми драго да у наставку дате свој суд о роману. Знам да ово није дело врхунске књижевности, сигуран сам да не може постати бестселер али то ми није ни био циљ. Моја жеља је била само да ова прича остане забележена као сведочење актера тих догађаја. Некоме ће се допасти неком не, укуси су различити и свако има право на своје мишљење али све оне који намеравају да дискутују молим да воде рачина о Правилнику, да не вређају, да не омаловажавају, да се потруде да коментаришу цивилизовано иначе ће тема поново бити закључана, нежељени коментари обрисани а њихови аутори санкционисани.

Logged
Boro Prodanic
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 15 303


« Reply #50 on: February 05, 2023, 10:18:27 am »

Hvala ti, prvo što si ovo napisao i ovde objavio, drugo, što si nam dao priliku da komentarišemo.

Razumljivo je što ne očekuješ da "Centar" postane bestseler, nije mu to ni svrha, već mu je svrha da ostane zapisano autentično svedočenje učesnika o jednom zlom vremenu, o ljudima koji su zajedno propatili to vreme i ostali Ljudi (veliko slovo nije greška već namera) iako pravno gledano još uvek to nisu bili, već deca.

Siguran sam da ima mnogo ovakvih ili sličnih svedočenja koja nikada neće biti zapisana i izgubiće se u sećanjima kao što voda zagladi svoju površinu brzo nakon bacanja kamenčića. U tom smislu, "Centar" dobija na značaju, postaje nešto kao podsetnik budućim generacijama da su se neki događaji stvarno desili, ko se u tim događajima kako ponašao i šta je radio, postaje deo istorije naroda na ovim prostorima.

Iskrene čestitke @Kuzma i još jednom hvala!
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 226



« Reply #51 on: February 05, 2023, 10:36:44 am »

Док ово писаније читам у љуту тугу падам... и све ми личи на сређивање рачуна и опроштај са животом, али, и на неки нов почетак, упркос проживљеном времену, трајању и нестајању.
Неки могу рећи, а то може рећи и сам аутор, да је ово књига посвете, споменик својим другарима. Мислим да је књига надишла пуки биографски фон и да говори са ехом који се далеко мора чути.
Док прочитавам слова овог списатељског сазданија, имам на уму Кузманов усрдан труд.
« Last Edit: February 05, 2023, 10:44:02 am by JASON » Logged
fazan
Moderator
poručnik korvete
*
Online Online

Posts: 3 396


« Reply #52 on: February 05, 2023, 11:12:23 am »

Кузма, хвала ти на овом роману, мислим да баца светло на неке ствари о којима се знало јако мало. У Сарајеву се у априлу и мају 1992. године није знало ни ко пије ни ко плаћа. Оно што је сасвим извесно је да ситуација није била ”налик ратној” - него ратна. Стицајем околности видео сам део тога из прве руке и волео бих да твој бивши командант објасни шта је још требало да се деси да та ситуација из ”налик ратној” прерасте у ратну. Носили сте униформе и поделили су вам оружје. Нико вам није дао опцију да се пресвучете у цивилно одело и белим транспортерима УН пребаците на Пале. Касарну су гађали чиме су стигли, односно оружјем које су имали. Једино још нису пробали општи јуриш.

Војска (део старешина) је била потпуно неприпремљена за развој догађаја у Сарајеву. У неким стварима је била као да је пала са Марса. Ја потпуно разумем на није било лако напустити станове и оно што је било у њима, разумем и притисак од жене, која телефоном из Србије проверава да ли су гоблени запаковани... Било је превише тога, или је бар тако изгледало. Да ли је било потребно да војници у маскирним униформама, са береткама и у панцирима, чувају нечији стан (у коме нема никога)? Да се војним камионима врши евакуација намештаја из нечијих станова, све уз наоружану пратњу? Колико је камиона са намештајем напустило касарну, заједно са вама? (Да оставимо по страни то што је неко намештај селио у касарну у центру града, уместо да га пресели у ону у Лукавици, одакле је могао да га транспортује у Србију.)

Највећи део оруђа је био на време измештен на положаје ван Сарајева, ”ради вежби”. Несхватљиво је да децу од 15 година нису могли да изместе ”ради вежби”, на исте локације. А нико ту технику није измештао у Пазарић, знали су јако добро где да је изместе.

Мада, ако ћемо поштено, вас су требали пребацити за Србију истог момента када су власти у Сарајеву прогласиле независност. Док су још увек летели авиони са сарајевског аеродрома.

Можда не би било лоше да убациш неки цртеж где би се видело колико је уствари касарна била близу подручја које су контролисали Срби. Срби су били на другој обали реке, а од реке Миљацке до ограде центра (касарне) је било можда 200 метара, зар не?

Logged
Kuzma®
Počasni administrator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 10 555



« Reply #53 on: February 05, 2023, 11:32:54 am »

Хвала Боро, Џејсоне и Фазан.

Ево према ономе што се сећам, касарна еј ово црвено обележено, изашли смо на капију 2 која се обележена плаво а преко Миљацке смо прешли преко једног од ова два мсота обележена наранџастом стрелицом. Нисам сигуран који је од та два али мислим да је овај даљи. Свакако и оваа даљи по Гуглу је био на само 1,6 км, а овај ближи на оо 900 м. Наставили преко Грбавице и Враца даље ка Романији.

У роману сам поменуо да је 15 априла млађа класа, прва година,с а Бутмира авионом пребачена у Београд. Такође цемо април месец ЈНА је могла мање-више неометано да циркулише а доказ за то је да смо је и нас 30 последњег дана априла без икаквих проблема обичним аутобусом из Пазарића враћено у Сарајево. Значи могли смо бити еввакуисано, да ли са Бутмира или Рајловца не знам. Можда је могло и из Мостара ар када је Пазарић у питању.
Logged
fazan
Moderator
poručnik korvete
*
Online Online

Posts: 3 396


« Reply #54 on: February 05, 2023, 12:11:03 pm »

Хвала Боро, Џејсоне и Фазан.

Ево према ономе што се сећам, касарна еј ово црвено обележено, изашли смо на капију 2 која се обележена плаво а преко Миљацке смо прешли преко једног од ова два мсота обележена наранџастом стрелицом. Нисам сигуран који је од та два али мислим да је овај даљи. Свакако и оваа даљи по Гуглу је био на само 1,6 км, а овај ближи на оо 900 м. Наставили преко Грбавице и Враца даље ка Романији.

У роману сам поменуо да је 15 априла млађа класа, прва година,с а Бутмира авионом пребачена у Београд. Такође цемо април месец ЈНА је могла мање-више неометано да циркулише а доказ за то је да смо је и нас 30 последњег дана априла без икаквих проблема обичним аутобусом из Пазарића враћено у Сарајево. Значи могли смо бити еввакуисано, да ли са Бутмира или Рајловца не знам. Можда је могло и из Мостара ар када је Пазарић у питању.

Можда си ти и објавио неку мапу, али ја је не видим.

Ваздушна евакуација цивила из Сарајева је трајала од 17. априла до 5. маја. ЈНА је том приликом пребацила око 40 хиљада људи, транспортним авионом Боинг 707 који је био заплењен 1991. са оружјем за хрватске снаге (тзв. ”кикаш”). 



Logged
Kuzma®
Počasni administrator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 10 555



« Reply #55 on: February 05, 2023, 01:16:19 pm »

Evo nekih video snimaka napustanja KMT u Sarajevu

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]



na ovom linku je do sada nikada objavlejn video iz maja i evakuacije  u junu 1992.

https://mega.nz/file/X983XRIa#_nnJlZw9blLOF0XEx0tYScf0-F2pr9qnWyZp1iJlNBg

* 004 Napuštanje KMT (gettyimages-628176788-640).mp4 (35862.41 KB - downloaded 5 times.)
« Last Edit: February 05, 2023, 01:26:04 pm by Kubovac, Reason: Ubačen ftp video radi bolje preglednosti snimka » Logged
Kuzma®
Počasni administrator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 10 555



« Reply #56 on: February 05, 2023, 01:19:37 pm »

https://mega.nz/file/ixFlzSzB#kegrjpsRf8C1H71Y1yjcHULj2OsshguEtxAZUnPvb78

https://mega.nz/file/HscjXQQb#zz32fdnDzHqYyCy88Eb3ue7_cTCEufc5cthXu34BxPw
Logged
Brok
Administrator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 19 390


Jednakost, Bratstvo, Sloboda


WWW
« Reply #57 on: February 05, 2023, 08:50:36 pm »

Svaka čast Kuzma i hvala ti što si iz prve ruke ostavio svedočanstvo našeg nesrećnog doba i brzog odrastanja, danas dete koje se jedva brije i preko noći postaneš ili lovac ili lovina ili i jedno i drugo.
Da se nikada ne ponovi!
Logged
skakavac2
mornar
*
Offline Offline

Posts: 6


« Reply #58 on: February 11, 2023, 11:57:14 am »

@Kuzma, hvala ti, lijepo napisano sjecanje, sa uzivanjem sam procitao.
Logged
GAGI
mladji vodnik
*
Offline Offline

Posts: 199



« Reply #59 on: February 11, 2023, 02:19:56 pm »

Што се мене тиче ово би могао постати бестселер 
Роман се чита у даху али много је битнија ствар што од заборава чува трагичне судбине учесника и што је  испричао мало познату епизоду грађанског рата ( мени сасвим непознату ).
Било би лепо када би неки од наших медија обрадио ову тему чиме би се  представила ширем аудиторијуму, и онда што да не, под притиском јавности, доћи до дуго чекане правде.
Logged
Pages:  1 2 3 [4] 5   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.071 seconds with 24 queries.