Погибија на Чеврнтији

[JASON]

Погибија на Чеврнтији
_{Сећања једаног од учесника, г. Стевана Јаковљевића, доцента Универзитета и рез. арт. официра, прибележио Станислав Краков. У време битке С. Јаковљевић био је артиљеријски поднаредник у 5. пољској батерији Тимочке дивизије 1. позива.}


Војнички покрет једног запарног летњег дана
У другој половини августа 1914. године, тимочка дивизија првог позива налазпла се у селу Липолисту, својом главнином, док су њени спореднији делови били растурени по околним селима. На фронту је владало затишје и по војничким јединицама изводила се мирнодопска обука.
У 5 часова јутра 23. августа (5 септембра по новом) био је дивизији авизиран покрет. Нико није знао на коју ће се страну поћи. Служио сам у артилерији. Батерије су биле спремне за полазак. Изненада, из неких нама непојмљивих разлога, било је наређено да се обустави покрет. Батерије су биле испрегнуте, али је запрега и даље остала под спремом Тако се остало у очекивању до 9 и по часова јутра. Тада је наређен дефинитиван покрет.
Пукови су образовали колоне и кренули друмом ка селу Богатићу. Дан је био топал, запаран, спрема се усијала на сунцу. Гушило се у облацима прашине на друму. Зној је пробијао војничка одела.
Маршовало се целог дана, све до 6 часова у вече када је дивизија стигла у село Глушце. Тада је наређен застанак. На сеоским бунарима напојили смо коње. У селу је била и пешадија и артилерија. Уморни војници попадали су крај сеоских плотова, прашљиви и мокри. Ноћ је почела лагано да се спушта, и читави војнички редови потонули су у сан.

Очекивање у ноћи
Између полегалих војника друмом су јурили ордонанси у свим правцима, али ни тада нико није знао циљ нашег пута. На целом фронту владала је потпуна тишина. Ноћ је била мрачна. Око 11 часова ноћи разлегле су се кроз ноћ команде:
- Устај, напред!
На путу је настао неред, јер су се и пешадија и артилерија и њихове бојне коморе кренуле једновремено у истоме правцу. Уз то је било мрачно да се једва назирао пут пред собом. Целим путем разлегало се дозивање појединих јединица, које је артилерија пресекла у маршу, и хорили узвици:
- Држи десно.... с пута...
Тек око пола ноћи појавио се пун месец и обасјао дугу збијену војничку колону на друму. Уморни од целог дана маршовања, притиснути ратном опремом, пешаци су маршовали погнути и троми. По неравном путу топови су ишли са треском гвожђа. Да би се ушло у колону застанци су били све чешћи. Нешто после пола ноћи, негде далеко десно, зачули су се потмули топовски пуцњи у почетку поједипачни, а потом све чешћи, док се најзад нису слили у хучну, смешану грмљаву.           Наставиће се...

[JASON]

Мостови трен пролази
Око 2 часа после пола ноћи чуо се узвик из позадине:
- Стој!..
На питање мога команданта ко то из позадине наређује да се стане, један наредник је дотрчао и рапортирао да јединице треба да скрену са пута, како би прошао мостови трен. Из даљине се чуло потмуло лупање ланаца и дрвених понтона на колима, која су долазила све ближе, док се најзад нису појавиле тешке силуете чамаца као чудовишта на мутној месечевој светлости.
Како је пут био узан, то смо морали откачињати предњаке и војници су топове и каре на рукама гурали са стране пута да би прошао мостови трен.
Сви су имали при појави мостовог трена једно нелагодно осећање, али нико још није ни слутио да ће се вршити прелаз преко Саве.
Пошто је мостови трен прошао, нешто касније, наређен је покрет, али са честим застајкивањем. Сви су увиђали да се напред налази нека препрека
Око 3 часа из јутра прошли смо кроз село Узвеће. Одмах иза села наишли смо на ритове обрасле шевариком и трском. Осећало се да је у близини река. Војници су отпочели да шапућу.
Мостови трен, близина Саве, овај усиљени марш, све је то наговештало да ће се догодити нешто необично.

Кроз фијук пушчаних зрна
Већ је било 3 и по часа ујутру. Небо је почело да бледи. Негде напред чули су се узвици, ларма и оно карактеристично артилеријско:
- Марррш...
Бичеви су фијукали и псовке се разлегале. Знали смо већ по томе да су се топови заглавили. Одмах затим наишла је и моја батерија. Требало је прегазити мртву реку Битву, која се пружа паралелно са Савом, а на одстојању од ње на 300-400 метара.
Пешадија је секла дрвеће и тако правила вештачки пут преко кога је требала артилерија да пређе. Небо на истоку све је више бледело. Свитало је. Извлачење је било тешко, јер су коњи западали између обореног дрвећа и газили дубоко по глибу.
Око 4 часа из јутра, док су војници са муком извлачили топове и коње из глиба, одједном су запраштале пушке. Са свих страна почела су да фијучу зрна. Војници, изненађени и заплашени, скакали су са коња, неки су се заклањали за челичне штитове топовске. Пешаци су полегали по земљи. Али и под кишом зрна наређено је брзо извлачење. Како је који артилеријски воз прелазио реку, јурио је у галопу ка Сави, где су се топови пласирали иза насипа удаљепог око сто метара од реке.
Поред топова јурили су пешаци, промицали кроз кукурузе и поседали обалу.
Дан је већ био свануо

[JASON]

Пешадија са песмом прелази преко Саве
Са обале се чуо звекет чамаца и тада је било свима јасно да ће се прелазити на другу обалу.
Пешаци су ускакали у чамце и отискивали се преко воде, певајући. Са оне обале пушке су непрекидно праштале, и та песма усамљених војника на сред реке у фијуку зрна дизала нам је косу на глави.
Један пешадијски официр дојурио је вичући:
- Зашто не пуцате, кад пешаци гину прелазећи...
Неко је наредио паљбу. Загрували су топови, затрештале експлозије зрна, обавио је дим супротну обалу, полетели су у ваздух непријатељска ровови, и пушке са оне стране од једном су умукле.
У том су чамци пуни наших војника пристали уз другу обалу и из порушених аустријсках ровова залепршале су се беле мараме. Само један аустријски војник није хтео да се преда и стао је да бежи низ равницу. Прва десетина наших војника која се искрцала отворила је паљбу за њим. За њом је припуцала и друга десетина, али аустријски војник, док је земља играла око његових ногу од зрна, успео је да се неповређен спасе.

Мост од трулих чамаца
Одједном је настало весеље. Пред нама није било више непријатеља. Трупе су почеле да се пребацују чамцима без икакве сметње. Сви смо дошли на обалу и пуни радости гледали како се превози пешадија. Понтонири су почели да праве распоне за мост. Али тада је настала једна непредвиђена тешкоћа. Чамци који су били дрвени, прављени пре 50 година, и већ давно расходовани, почели су тонути у воду. Инжењерија је покушавала да их запуши кучином, којекаквим крпама, па кад им је и то нестало, доносили су вуну из села Узвећа, да проваљене чамце оправе. Врло је важно при том нагласити да је двадесет металних чамаца једино способних изузети из мостовог трена Друге Армије, негде код Сокине Механе код Шапца, док се трен кретао ка Чеврнтији, и стављени су на расположење команданту Прве Армије.

[JASON]

Топови прелазе скелама преко Саве
За то време, док су чамци крпљени, инжењерија је превозила на оно мало исправних чамаца пешадију на супротну обалу, и већ око 10 часова био је превезен цео 13. пешадиски пук. Он се одмах развио у стрељачки строј и кренуо у правцу села Шашинаца. Гледали смо како на сунцу блеште дуги редови њихових бајонета међу кукурузима.
Инжењерија је у недостатку моста градила сплавове на којима је превожена бојна комора, а око 10 часова наређено је да се превезе и једна батерија.
Батерија у којој сам ја служио била је најближа месту, но њој није наређено да пређе из разлога што је мој командир био само капетан друге класе. Та 'част' требала је да припадне команданту 4. батерије мајору Нешићу.
13. пук се већ био изгубио према селу Шашинцима, а преко Саве су избачена чамцима још два батаљона 15. пука. На супротној обали владало је неописано весеље. Око 10 часова наишао је војвода Степановић, командант армије, превезао се на супротну обалу и честитао генералу Кондићу на успешном преласку.

Борба почиње
У даљини је отпочело пушкарање. 13. пук је наишао на отпор. Пушчана ватра је била све јача, а мало затим почела је да дејствује и она пребачена батерија.
На нашој обали сви су нервозно очекивали шта се тамо догађа. Официри се скупљали око моста, разговарали о јутрошњим утисцима и посматрали како се понтонири још муче са проваљеним чамцима
Око 3 часа по подне командир пребачене батерије тражио је по једном ордонансу хитно муницију. Командант 2. дивизиона пуковник Драгомир Ж. Стојановић наредио је да се из шарже 5. - моје - батерије одмах стави сва муниција на расположење.
Зрна су превожена чамцима па су их пешаци трчећим кораком носили на рукама оној батерији.
Сви смо се чудили откуд одједном онолики отпор Аустријанаца, кад су на обали имали врло мало војника. Ово је разјашњено тек после рата када је аустријски генерал Краус издао књигу где вели да су Аустријанци за 25. август припремили главни прелаз са два корпуса код села Јарка које се налази 2-3 км. удаљено од Чеврнтије.
Наш 13. пук наишао је на та два корпуса.
У 5 часова по подне недостајао је само један распон па да мост буде готов. На нашој обали наређено је одмах остатцима 13. пука да се спреме за прелаз, а такође и мојој батерији. Запрегли смо топове и пришли уза сами мост.      Наставиће се...

[JASON]

Паника
На једном десило се нешто неочекивано. Батерија која је била на оној страни и која је у велико дејствовала, упутила је једну кару на обалу за попуну муниције. Кара је јурила у галопу сремском равницом. Војници из она два батаљона 15. пука, који су већ били на другој обали, видећи густ облак прашине, који је кара дизала, помисле да је то аустријска коњица, и један командир чете нареди трубачу да засвира: Коњица са бока.
Сва она маса људи, а било их је око 2000 само на обали, у бесомучном страху и дивљем налету јурне на мост који је баш тога тренутка био завршен.

Мост се пролама под бегунцима
Други који нису могли да се дохвате моста скакали су у воду. Под теретом масе људи мост се провалио и цела гомила се сручила уз ужасан врисак у воду. Настало је страшно запомагање; јауци за помоћ хорили су се на све стране, из воде се помаљале руке, и читаве густе масе људи грчевито зграбљених једни за друге под теретом спреме и одела тонули су у воду.
У оној маси која је остала на обали, одсечена, од једном су почеле да праште пушке. Нико није знао на кога пуца, сви су имали само једну мутну свест да треба да се бране и пуцали су на све стране.
Паника се пренела и на нашу обалу. Пешадијска комора која је била спремна за полазак нагла је да бежи и наишла на онај једини прелаз на реци Битви. Ту се створио неописани лом.

[JASON]

Хеј, трубачу!
Тек у зло доба увиде неко да на оној обали нема непријатељске коњице и нареди музици која је била на нашој обали да свира: Хеј трубачу!
Дрхтавих руку музиканти су засвирали. Свирање је било 'ко у клин ко у плочу', али је музика дејствовала на људе. Звуци музике разлегали су се и до оне обале саме. На супротпој обали, она кара која је причинила панику била је стигла, кроз фијук наших зрна, и тек се видело да је цела узбуна била узалудна.
Са обе стране Саве трештале су наше музике победоносно, али је требало још двадесетак минута док су се људи умирили и прибрали.
Резултат ове панике био је покварен мост до пола и 300 војника подављених. Али и то није било све.
13. пук који је био ангажован у борби далеко напред, чувши пуцање на мосту и панику, помисли да су Аустријанци зашли са леђа и у паничном страху отпочне да одступа ка обали. У одступању наиђу на батерију мајора Нешића. Командир батерије, мислећи да 13. пук одступа потиснут јачином непријатеља, нареди да се топови закаче за предњаке и у каријеру дојури на обалу. Јурећи у гомили стигао је за тим и 13. пук на Саву.
У 6 часова увече имали смо овакву ситуацију:
На супротној страни Саве цео 13. пук и 2 батаљона 15. пука без икаквог реда у гомили. Међу њима батерија мајора Нешића и бојне коморе.
На нашој обали је наређено да војници 14. пука и из она друга два батаљона 15. пука поседну обалу, а моја батерија, која је била спремна за прелазак, да откачи предњаке и са топовима да остане код самог моста.
По наређењу генерала г. Кондића на супротну страну је прешао одмах помоћник начелника штаба дивизије капетан Арсовић са наређењем да трупе на супротној обали уреди и спреми за отпор. Затим је наређено да се убрза грађење моста. Али је то било врло тешко. Требало је сада хватати чамце, који су пливали низ воду, тражити читаве даске место поломљених, а све је то успоравало дефинитивну израду моста.

Јуриш у ноћи
Око 7 часова већ се смркло. Војници на супротној обали једва су се распознавали, а мало по том изгубили смо их сасвим из вида.
Сви смо се осећали суморно и тешко као да смо предосећали катастрофу. Сви су ћутали. Владала је необична тишина у којој се чуо хук реке и лупа понтонира па мосту. 
Ни у 9 часова увече мост још није био готов. Војници, заморени дугим маршевањем у току прошлог дана и ноћи, легли су на обалу и сан их је почео савлађивати. 
Прошло је било 9 и по часова када је неко известио да ће мост за пола часа бити готов. Али тих пола часа нису се дочекали.
Око 10 часова проломила се на супротној обали страшна пушчана паљба, клокотање митраљеза и све се слило у беспрекидно кључање. Кроз ту пушчану паљбу од једном се разлегло једно снажно:
- Ура!...
Узвик се страшно проламао у ноћи. Аустријска пешадија, која је под заштитом мрака пришла самој обали, извршила је јуриш на наше. Настало је ужасно гушање. Разлегала се вика у помоћ, али им се није могло помоћи јер нас је раздвајала Сава широка 400 метара. 

[JASON]

Покољ
Неко је наредио артилерији да пуца у гомилу на супротној обали, али после испаљеног плотуна настао је тамо још страшнији лом, те је наређено да се обустави паљба. Неми и заплашени, не видећи ништа у тами сем сјајне површине воде и севање пуцњева, слушали смо страшан покољ на оној обали.
По неки наш војник, потпуно го, излазио је из Саве, коју је препливао и обузет лудачким страхом бежао је у позадину.
На нашој обали је владала тишина. Пушчано кркљање и урлици трајали су пуних 20 минута, бивало је све тише, тако да се најзад у хуци чуо са супротне стране хрватски узвик:
- Робови напред!..
Пуцњава је била потпуно престала, али је жагор био страшан.

Последњи отпор
У почетку гласни, потом ове слабији, док се најзад потпуно нису изгубили у ноћи тамо негде према Фрушкој Гори, узвици наши и туђински казивали су нам судбину наших другова.
На фронту је завладала тишина.
Сви су били сломљени страшним догађајима којима су немоћно присуствовали а сви свесни ужасне катастрофе. Војници су ћутали. Заборавило се на умор и на сан.
Од једном, нешто после 10 и по часова, негде тамо далеко, проломила се поново пушчана паљба, прво плотунска, па грозничаво појединачна. Пуцњава је трајала неколико минута. Кроз праску пушака захорио се најзад звук наше војничке трубе који је значио: позив парламентара и предаја.
То је била једна залутала чета 13. пука на коју су наишли Аустријанци са заробљеницима и која је покушала да да отпор. Аустријанци су иставили наше заробљене војнике напред, те су наши обуставили паљбу и трубом обзнанили предају.
Тиме је била завршена борба на Чеврнтији.

[JASON]

Једна болна жртва
А да би трагедија ове страшне погибије била потпунија, Аустријанци су сутра дан, 25. августа (7. септембра по новом), када је свануло, наредили нашим лакше рањеним војницима из Нешићеве батерије да окрену топове и отворе паљбу на моју батерију која је стајала откривена крај самог моста.
Први метак је прелетео далеко изпред наших топова, јер војник није хтео да гађа у своје другове на другој обали. Аустријанци су га убили ту на топу, а крај његовог топлог леша довели другог нашег војника. Дрхтећи он је напунио топ и зрно је експлодирало изнад саме наше батерије.
Тада је пала команда:
- На непријатељске топове, глетком (непосредним нишањењем), разорном гранатом, 400 метара...
Загрували су наши топови са ове стране. На супротној обали су затрештала разорна зрна и проломила се страшна експлозија. Једна наша заробљена кара, погођена зрном, одлетела је у ваздух.
Војницн наши који су били лакше рањени и лежали ту изпред аустријских ровова потрчали су на обалу склапајући руке да их не гађамо, а други су бежали у аустријске ровове. Пошто је заплењена батерија била уништена, паљба је обустављена.
Катастрофа се завршила једном болном, свирепом трагедијом.     С. К.

[JASON]

Погибија на Чеврнтији

Причање једног артиљериског официра из уништене батерије

Био сам водник у 4. батерији, која је имала наређење да прва пређе на другу страну Саве; према томе био сам активни учесник борбе, у колико је та батерија имала учешће, и како су ми успомене из те борбе још потпуно у памети, принуђен сам да неке нетачности уваженог г. професора д-р Стеве Јаковљевића исправим, у колико се тиче батерије мајора Нешића.
Пре свега нетачно је да артилерија није дејствовала за време док су пешаци прелазили, и да је дејство почело тек на протест једног пешачког официра. Наша батерија била је испред насипа, у непосредној близини Саве, и како је био већ дан, имао сам прилике да видим све шта се дешава на обали. Паљба је била наређена чим су се почели чамци да спуштају и када се већ морала открити намера за прелазак. С противникове стране није било јаке посаде: по два војника на већем размаку добро укоопана и маскирана, тако да се није могло оценити тачно њихово место. Чим су се појавили чамци с одељењем за прелаз, Аустријанци су отворили паљбу на то одељење и артилерија је дејствовала на супротну обалу и њену непосредну близину, али с успехом само у толико колико да оно мало посаде увиди озбиљност намере за прелаз и јачину и да им је сваки отпор немогућ, а то се и постигло јер су ускоро и наши били већ на оној страни, и тиме је први отпор сломљен.
Највећа нетачност уваженог г. д-р Стеве Јаковљевића је та да је кара 4. батерије изазвала панику. Ово апсолутно није тачно. Батерија је имала три топа и три каре на положају према Шашинцима, и како је који топ долазио на положај дејствовао је. Прво је с једним топом отишао старији водник сада артилериски п.пуковник Јован Бранковић, мајор Нешић с другим топом, а ја сам успео да пребацим трећи топ и кару, и то је било око 11 и по часова. Командант мостовог трена, кога сам лично познавао, рекао ми је:
- Не могу више никог да пребацујем; требају ми војници за параду моста.
Тада је увелико почео рад на сређивању делова понтона. Видевши да пребацивање четвртог топа и каре није могуће, јавио сам се команданту да идем на положај и скренем пажњу да ће требати муниције, коју смо вероватно по наређењу команданта добили после подне и то су је донели војници на рукама. Када сам дошао у батерију било је 12 часова и борба је била узела велике размере.
Пред нама су била два батаљона 15. пука, и везу између батерија и команданта одржавали су ордонанси који су доносили наређења где да се туче. По најави тих команданата дејство је било добро, али се покрет надред није могао извршити јер су Аустријанци имали осматрачницу на цркви у Шашинцима и сваки покрет био је осмотрен. Зато су пешаци захтевали да се туче црква, што је батерија и учинила.
За то време чула се јака пешачка ватра. После краћег времена све се утишало и командир рече:
- Сигурно ћемо добити наређење за напред пошто је вероватно јуриш успео.
Од тог тренутка није прошло ни 5 минута а видели смо с леве наше стране да 13. пук одступа. Била је лепа равница - пашњак и могао се врло лепо видети дуг ланац како се повија и готово у реду одступа ка мосту.
Како је тим одступањем батерија доведена у такав положај да нам Аустијанци пресеку пут ка мосту командир се одлучи на повлачење ка мосту, јер није могао нико претпоставити да повлачење целог пука нема стварног разлога. Тада је батерија у касу дошла до моста.
Код моста сам видео да је било неке забуне и да је било маса бачене спреме; људи су пливали и давили се; али та паника није могла да се пренесе на предње редове који воде борбу јер су били удаљени 2 - 2 и по километара од прелаза. Исто тако и ми у батерији нисмо знали шта се дешава код моста већ једино смо видели одступање 13. пука и то нас је одлучило на одступање. Дакле, ако је било какве панике код трупа код моста она није могла бити изазвана каром, пошто нисмо ни слали кару за муницију.
Чим је батерија стигла до моста била је постављена за дејство, и шта се после десило не знам пошто сам био рањен куглицом из једног шрапнела. Та неизвесна ситуација – шта ће све још бити? моста нема – нагнала ме је да се одлучим или да се пливањем спасем или да останем. Најзад сам се решио на пливање. Било је 6 и по часова.
Мајор Нешић и други водници су остали код батерија и сачекали трагични завршетак прелаза, где је мајор Нешић нашао своју смрт.

Инж. А. Велицки,
рез. арт. п.пуковник

[JASON]

Погибија на Чеврнтији

Сећања санитетског пуковника г. др Миливоја Петровића који је пливајући спасао заставу 13. пука
_{Један од учесника са Чеврнтије , санитетски пуковник г. Миливоје Петровић, потомак Хајдук Вељка Петровића, који је у том поразу покрио своје име славом, спасивши заставу 13. пука, и био, једини од свих наших лекара, одликован највишим ратним одликовањем Карађорђевом Звездом са мачевима, испричао је своја сећања на тај страшан и знаменити дан.}

Прва фаталност
Тимочка дивизија била је после битке на Церу у селу Липолисту, где је добила наредбу од команданта армије, да се крене за Чеврнтију. 13. пук, у коме сам ја био лекар, стигао је после напорног марша преко Змијака и Узвећа 24. августа (6. септембра по новом) око 4 часова изјутра на обалу Саве. То је већ била прва фаталност.
По наређењу требали смо да извршимо прелаз у 12 часова ноћи, али је настало неко закашњење - мостовни трен није стигао - тако да смо на обалу стигли тек око 4 часа јутра. Мостовни трен који је требао да буде на обали пре нас, стигао је нешто касније, тако да смо почели да вршимо истовар понтона када је већ свануло.
Аустриске трупе на сремској обали могле су да виде сваки наш покрет и чим смо почели да пуштамо понтоне у воду отворили су ватру.
Том приликом смо се први пут упознали са дејством аустриске пушчане муниције тзв. дистанц патронен, чије зрно експлодира када стигне на циљ.

Прелазак под пушчаном ватром
Сунце је изашло, и под гранама шљива пуних плода и багрема спуштали су војници тешке, старе понтоне на светлу површину воде. Метци су праштали по грању, експлодирали у земљи дижући мале облачке прашине, и кроз праск и лупу чамаца заорио би се с времена на време јаук или туп пад тела.
При спуштању понтона па воду изгубили смо око 60-80 људи, јер је цео пук био густо збијен на обали. Тек када смо добили јаку пушчану ватру, пук је распоређен дуж пута Шабац - Митровица где су војници полегали.
Сам командант пука тада потпуковник Драгомир Ристић присустаовао је лично спуштању понтона у воду и укрцавању војника, које је у први мах јака пушчана ватра узнемирила.
Први понтони који су се отисли од наше обале пошли су под пушчаном ватром. Фијук наших гранграната и њихова експлозија на аустриској обали охрабрили су наше. Из чамца се чула песма.
На аустријској обали биле су слабе трупе, укопане у малим заклонима за по 2-3 војника. Њихов отпор није био јак. Први војници који су прешли заробили су или побили ту слабу аустријску посаду. Бреша је била начињена. Понтом за понтоном је прелазио и у року од непуног сата цео пук је пребачен. За пуком је пребачена и пуковска бојна комора, затим још један батаљон 15. пука као борачка јединица. Са пешадијом прешла су два топа 4 батерије мајора Нешића. Он је лично молио да пређе са 13. пуком и молба му је испуњена. Није ни сам знао да тражи смрт.

[JASON]

Аустријанци прелазе у напад
Како су слаби делови са обале брзо потиснути успех прелаза је био лак. У првом тренутку смо имали свега један аустријски пук - мислим 42. - који је био расут на широком фронту, а потом је увучен у борбу и један пук који је био у карантину због дизинтерије код Шашинаца.
Наш прелаз требао је за буде демонстративан да би одвукао пажњу са прелаза дунавске дивизије.
Командант аустријских трупа у Руми, погрешно обавештен, веровао је да је главни прелаз врши код Чеврнтије а демонстративни код Дебрца. Зато је он све своје трупе из Руме упутио ка Шашинцима.
У току дана ситуација је била повољна, напредовали смо, развијали се и са оних неколико батаљона заузели смо широки фронт.
Читав дан су стизале возовима трупе из Руме и искрцавале се иза Шашинаца. Гледали смо димове возова како се дижу из кукурузних њива.
Око 4 часа по подне Аустријанци су прешли у напад. Напади су вршени у прво време на наше десно крило а потом на центар.

Без муниције и без везе
У току борбе нестало је артилериске муниције и преко Саве пребачено је 50 зрна, али је и то брзо утрошено. Тада је мајор Нешић вратио каре за муницију, чији је облак прашине у равници изазвао панику код батаљона 15. пука на крилу. Неко је засвирао знак: коњица, - војници су почели да беже и цео фронт је био поколебан.
Око 7 часова нестало је и пушчане муниције. Ситуација је била очајна. На нашој обали није било ни једног чамца којим би се неко могао послати на другу обалу да јави. Мост није био начињен, а сви су чамци за његову израду ангажовани. По несрећи прекинут је и телефонски кабл пребачен преко реке. Били смо одсечени.
Мостовни трен није имао довољно материјала и његов капацитет није одговарао ширини реке. Остало је још 60-70 метара невезано.
Пред сумрак крајни десно-крилни батаљон 13. пука под притиском аустриских трупа попусти, велики број војника буде заробљен, а остало се разбегне. Десни бок био нам је потпуно откривен. Лево крило је услед панике такође било поколебано.

[JASON]

Смрт двојице команданата батаљона
Држао се још само центар у коме су била два батаљона 13. пука. Ту је врило као у паклу. Аустријанци су вршили јуриш за јуришем. Без заклона на откривеном земљишту, користећи једино неке старе насипе војници су јуначки одбијани. Командант једног батаљона мајор Вељковић гине усправљен међу војницима у сред страшног напада. Други командант батаљона мајор Старчевић лако рањен превија рану и враћа се међу своје војнике. У сумрак други метак ранио га је смртно. Био је још жив када су Аустријанци опколили наше и заробили њега са војницима. Али он није отишао у ропство. Још у току ноћи издахнуо је и Аистријанци су га сахранили код Јарка.
У 7 часова настала је паника. Батаљони са крила су бежали, командант 13. пука са револвером у руци задржавао је бегунце који су изгубили и људски изглед и избезумљени гледали само да се спасу. И пешачке муниције било је дефинитивно нестало.

Последњи отпор бомбама.
Када је нестало муниције два батаљона из центра дала су последњи отпор бомбама. У ноћи су грмеле бомбе и њихови жути пламенови обасјавали су густе аустријске редове који су надирали. Било је све свршено. Ни муниције ни бомби. То више није била борба већ клање.
Командант 13. пука потпуковник Ристић блед од ужаса, немоћан, позива официре и разрешава их дужности. Рекао је нека се спасавају са својим војницима како ко зна и може. Пук је био уништен.
У току јутра прве рањенике ја сам евакуисао помоћу два понтона, али у 11 часова пре подне и ти су понтони узети за израду моста. Морао сам све и лакше и теже рањенике, пошто их превијем да шаљем на саму обалу да ту чекају прво превозно средство да их пребаци на другу обалу. У моменту слома на обали је било око 900 рањеника.
Када је нестало муниције и настала паника, цела маса сјурила се на место где је превоз вршен и где су лежали рањени. Бегунци су ван себе од ужаса газили су по рањеницима који су лежали у мраку по земљи, и чије је језовито урликање дизало косу на глави.
Гомила је јурнула у воду, поломили су део моста који је импровизацијом био начињен, до газивог дела тонули су у воду, и давећи се хватали грчевито за друге који су пливањем покушавали да се спасу. По читаве групе скопчане лудачким грчем руку у безобличну масу тонуле су на дно. И они који су знали да пливају, одвлачени су на дно од полуделих дављеника.

[JASON]

Спасавање заставе
Кад је командант пука разрешио официре и војнике да се спасавају, пришао је наредник, заставник са заставом:
- А шта ћемо са заставом? упитао је бојажљиво.
– Ко ће да спасе заставу? повикао је командант.
Ја сам се јавио. Био сам добар пливач и веровао сам да ћу је спасти. Примио сам заставу и са четири војника из Текије, одлична пливача, упутио сам се ка реци, по којој су пушчани метци ударали. Читава река била је под пушчаном ватром. Војнике сам повео и рекао им ако будем рањен или убијен да прихвате заставу.
Нисмо смели ићи ка мосту где се руља давила. Пошли смо даље уз воду.

Смрт мајора Нешића
Спазио сам мајора Нешића и позвао га да пође са нама. Више се није могло ништа урадити. Он није хтео да остави своје војнике и топове и остао је са њима. Када су касније Аустријанци већ дошли до обале робећи све, он је у последњем тренутку скочио обучен у воду али га је један метак погодио.
Нико не би ни знао за његову смрт да вода неколико дана доцније није избацила његов леш сав надувен и безобличан код Дебрца. Из хартија које су му нађене у џепу могла се утврдити његова идентичност.
Кад смо дошли на обалу кроз главу ми је прошло једно сећање из студентског доба.
Био сам на летовању у Цриквеници и једном после рибарења када сам изашао на обалу чуо сам цику деце на молу. Потрчао сам и видео где струја носи једну девојчицу, која је пала у воду. Широке сукње, још ненатопљене држале су је на воденој површини.
Знао сам да треба нешто да скине, да би се лакше пливало те скинем шешир и скочим потпуно обучен у воду. Пливао сам ка девојчици, али сам осећао како су ми ноге све теже и теже. Кад сам већ дошао до ње једва сам пливао, јер су ми ципеле напуњене водом вукле ноге на дно. Чинио сам страшне напоре и сумњам да бих се и сам спасао, да нам једна барка није дошла у помоћ и извукла нас из воде.
То ми је прошло муњевито кроз главу када сам дошао на савску обалу. Наредио сам једном војнику те ми је скинуо чизме и потпуно обучен скочио сам у воду са заставом.
У ноћи су око нас звиждали метци и ударали по реци. Један од мојих војника рањен је при пливању у руку а други у груди. Страшним напором док им се крв из ране мешала са водом успели су да испливају на нашу обалу крај моста.
Када сам сав мокар изашао на обалу наишао сам на команданта дивизије генерала Кондића на обали, немоћног да помогне војницима који су гинули и давили се на другој страни, и рапортирао сам му.

Једна чудна ноћна група
Пошто сам обавестио команданта дивизије о стању на оној обали, дрхтећи од зиме у оделу натопљеном водом, отишао сам у граничарску караулу недалеко одатле. Скинуо сам одело да га исцеде, а замотао се у један војнички шињел и легао у сено сав грозничав.
Не знам колико сам лежао, али је било око поноћи када сам на месечини – месец је тек био изишао – угледао на уласку у караулу силуету команданта 13. пука. Он је остао до краја и маса војника понела је и њега у воду. Заједно са том гомилом која је пливала, тонула и давила се, доспео је до крајњег дела моста у води и спасао се.
После пола ноћи кренуо сам са неколико спасених војника у село Узвеће где се остаци пука имали да прикупе. Пошао сам са шињелом на голом телу, а оних десетак војника око мене, били су сви или само у кошуљи, или голи па огрнути шаторским крилом. Један није имао ни то већ је до села ишао потпуно го. Сви смо били боси, и ишли смо преко рита и посечена трска секла нам је ноге. Крв је текла из рањених табана и ми смо посртали. Ја не бих могао доћи до села да ми један војник који је наишао није дао дебеле сељачке чарапе те сам у њима ишао.
Сутра дан у Узвећу где је била остала пуковска комора скупило се 470 људи, већином голих, замотаних у крпе и сељачке кошуље, који су се спасли пливањем преко Саве. То је био остатак 13. пука  који је дан раније бројао 4000 младих, веселих, снажних људи.   С. Краков.

[JASON]

Поводом двадесетпетогодишњице битке на Чеврнтији
Написао ђенерал Драг. Милутиновић (1939).


Навршава се двадесет пет година од једног од најтежих тренутака у рату 1914. године, од неуспеха који је претрпела Тимочка дивизија I позива при преласку реке Саве у Срем септембра 1914. године. Тимочка дививија била је лишена шест батаљона и једне батерије, а велики број младих војника и офицiра ове наше првопозивне дивизије нашао је смрт од непријатељских зрна или у таласима реке Саве. И у овој прилици храбри Тимочани су дали изразе своје велике љубави за своју земљу и народ, прилажући и највеће жртве за њих - своје животе. Те жртве нису биле узалудне. И оне су допринеле стварању ове наше државе, и у њене темеље, међу осталим жртвама, узидане су и хиљаде жртава, које су поднели млади Тимочани код Чеврнтије. Зато се ми и данас, са захвалношћу сећамо тих жртава, а овим кратким излагањем циљ нам је да прикажемо самопрегорење, пожртвовање и јунаштво, оних који су их поднели.

1.
Сарајевски атентат у јуну 1914. године, који се може сматрати једино као ближи повод, али никако и као узрок рату 1914-1918. године, значио је да смо на прагу рата, који уопште нисмо желели. Ране из првог и другог балканског рата још нису биле ни залечене, а у изгледу је био рат са првокласном силом, Аустро-Угарском, која нас је бројно и материјално знатно надмашила. Па ипак ми нисмо могли да прихватимо тешке услове аустроугарског ултиматума од 23. јула 1914. године. Наш поступак којим смо одбили те тешке захтеве био је сасвим у духу међународног права и међународне солидарности, јер су они газили основна права и достојанство једне државе. Ми смо били спремни да се жртвујемо за независност наше мале државе, јер народ који не уме да цени своју слободу боље је и да не постоји.
Рат против Аустрије био је за нас дефанзиван. Будући бројно и материјално далеко слабији од њих, ми нисмо могли ни да помишљамо на неке офанзивне намере према њима, већ смо се усредсредили на што успешнију одбрану наше земље. Циљ нам је био да непријатељу пружимо снажан отпор, чекајући на развитак догађаја и евентуалну помоћ Русије и њених савезника, и не помишљајући да ће се догађаји онако развијати и створити од Европе једно разбојиште.
Први удар 1914. године Србија је јуначки издржала и битком у северозападном куту Србије, на Церу потукла је и пребацила преко Дрине и Саве главнину аустријских трупа, које су биле продрле на наше земљиште. Осим тога, непријатељу су били нанети огромни губитци и задобијен је приличан плен. У то време и наши моћни савезници почели су борбу са централним силама. Дакле, српска војска била је као нека врста претходнице, која је свој задатак сјајно извршила - одржала положаје - док главнина није стигла за борбу. Зато после протеривања непријатеља требало је да према себи привежемо известан део аустријске снаге и да чувамо нашу територију, не чинећи никакве авантуре нити нападе, с обзиром на нашу малобројност и неспремност у односу на велику силу, као што је била Аустроугарска. Бојећи се да се не пребаци на западни фронт која аустроугарска армија, као и да се заустави даље пребацивање Аустријанаца на галицијски фронт, Французи и Руси су захтевали да ми пређемо у офанзиву форсирањем пролаза преко реке Саве и Дрине, и тиме привучемо аустроугарске трупе на нас. Тадашњи руски војни изасланик у Паризу генерал гроф Игњатијев у једном телеграму својој влади изнео је ова два француска захтева:
1) да Руси формарају две нове армије (9 и 10) код Варшаве и да одатле делују у правцу Познања и Торна, и
2) да Срби пређу преко Саве и Дрине на аустријску територију и тиме привежу што већу аустроугарску снагу према себи, како не би могли послати на друге фронтове ни једног војника.
Поводом ове депеше грофа Игњатијева, Велики Кнез Николај Николајевић, главни командант руске војске, енергично је захтевао од нас прелазак преко споменутих река, мада се и у самој Русији знало да не располажемо са довољно понтонског материјала. Ето, у томе је лежала главна побуда за наш прелазак преко Саве и Дрине, и ко погледа на карту, тај одмах види да смо се ми имали кретати и водити операције по ексцентричним операциским правцима, што је био један апсурд с обзиром на јачину једне и друге стране.
Захтеви Великог Кнеза Николаја Николајевића нашли су израза у депеши коју је упутио наш претседник владе Никола Пашић Врховној команди 1. септембра 1914. године, у којој се каже 'да Врховни командант руске војске Велики Кнез Николај Николајевић сматра да је према данашњим приликама хитно да српска војска ступи у офанзиву, јер је велики део аустроугарских трупа отпремљен против Руса у Галицију'. Иако се добро знало да нисмо спремни за једну офанзиву, у чији би оквир дошао и прелазак преко једне веће реке, Врховна команда је одговорила да ће се предузети офанзива, чим се изврше припреме. Побуда за ово била је вероватно у томе да нам се не би пребацило да смо нелојални савезници и да не би били остављени својој судбини. Припреме за овај наш прелазак вршене су у највећој тајности и журби, а нарочито код Прве армије која је имала за релативно кратко време да изврши главни прелазак. 3. септембра у једној заповести команданту Друге армије, Врховна команда је наговестила да ће његова армија вршити демонстрацију са једном својом дивизијом у околини Митровице. Вероватно се сматрало да се то треба држати у тајности, чиме се обично карактерише прелазак преко реке, али то је било чување тајности на нашу штету. И онако кратко време за извршење једног овако важног задатка било је знатно скраћено.
4. септембра 1914. године Врховна команда је издала директиву, којом је наређен прелазак наших трупа преко реке Саве. Према овој директиви Прва армија је имала да изврши прелазак реке Саве ноћу између 5. и 6. септембра, са правцем наступања Рума - Митровица. Истом директивом команданту Друге армије било је наређено да 'упути Тимочку дивизију првог позива ка Митровици са армијским мостовним треном и са задатком да покуша и по могућству изврши прелазак реке Саве у околини Митровице и да по евентуалном заузећу Митровице ову добро утврди и створи је јаким мостобраном и одавде чини што јачи притисак на непријатеља, у циљу олакшања и потпомагања акције Прве армије, како при њеном преласку, тако и при њеном даљем надирању за непријатељем'. И ово се требало да изврши у току ноћи измђу 5. и 6. септембра.
Дакле, главни прелазак имала је да изврши Прва армија и она га је успешно извршила. Улога Друге армије била је демонстративна, као што је било наговештено још 3. септембра. Знајући нашу оскудност у мостовном трену, а нарочито оскудност у том погледу код Друге армије, Врховна команда је њој наредила да покуша и тек по могућству изврши прелазак са једном дивизијом. Према томе, Врховна команда није озбиљно ни мислила на извршење прелаза код Митровице - Чеврнтије - Јасенове Греде. Она је оставила одрешене руке Другој армији, не наређујући категорично прелаз Тимочке дивизије првог позива.
У даљем току излагања, ми ћемо се задржати на овој демонстрацији наше Друге армије и њеном неуспеху код Чеврнтије.

[JASON]

2.
За демонстративан рад и прелазак преко реке Саве код Митровице била је одређена Тимочка дивизија првог позива, чија је јачина била 25.000 људи и 24 топа. Дивизија је у сваком погледу била одлична, али неприпремљена ни у погледу људства ни у материјалном погледу за извршење својих будућих задатака. Дивизијом је командовао, генерал Владимир И. Кондић, који је и у ранија оба рата био на истом положају, тако да је он са војницима, као и они с њиме одлично био упознат. Важно је истаћи чињеницу, да су његовој дивизији баш у то време биле одузете омиљене брзометне наше пушке и дате су им нове, руске пушке. Време је допуштало да се изврши само једно бојно гађање, па је и оно било довољно да се наши војници увере колико те пушке изостају иза српских брзометних, и сва настојања старешина да их увере у њена изврсна балистичка својства остала су без успеха.
Од 30. августа до 5. септембра дивизија је била убивакована око 40 км јужно од Саве, код села Липолиста. Иако је предвиђено да ће се вршити прелазак преко реке Саве, ништа се за то време није предузимало у погледу припрема људства. Мостовни трен, који је дивизији стављен на расположење, био је стар и разнолик. Много од њега предлагано је за расход још у време мира, само није било расходовано, већ је у Ћуприји мобилисано и кренуто у рат. Да би ситуација била још незгоднија код воловске запреге, која је требало да превози материјал, владала је болест шап.
Командант дивизије генерал Кондић није пак добио никакву благовремену заповест за извршење овако тешког и важног задатка, да би своје трупе примакао ближе месту прелаза и имао више времена за рекогносцирање реке Саве, прегледање и испитивање исправности мостовског трена, као и прецизније одређнвање његове дужине. Па и за оно кратко време, командант армијске инжењерије пуковник Светислав К. Милојковић оценио је да је немогуће да се са онаквим мостовским треном премости река Сава, али му је из армије одговорено да се прелазак има вршити.
Тек 4. септембра, око 23 часа, наређено је телефонски из армије да трупе Тимочке дивизије буду спремне за покрет 5. септембра и да командант дивизије буде сутра-дан изјутра, у 7 часова, у штабу армије. И у овоме је лежала једна од већих грешака штаба Друге армије. Уместо да се одмах изда наређење за рад, овим је и по други пут скраћено и онако кратко време за извршење деликатног задатка Тимочке дивизије првог позива. Сем тога, трупе Тимочке дивизије дигнуте су рано због наговештеног покрета, на који се чекало све до 11 часова, што је унело приличну нервозу код војника и њихових старешина.
Командант дивизије стигао је и пре одређеног времена, 5. септембра, у Богатић, где се налазио штаб Друге армије и тек је тада био упознат са суштином свог задатка. Тамо му је саопштено да је генералштабни мајор П. Косић нашао место за прелазак дивизије, да је команданту армијске артилерије пуковнику Милошу Михаиловићу наређено да почне дејство артилерије, ноћу између 5. и 6. септембра и предата му је писмена армијска заповест ОБр. 784.
По завршеном конферисању са командантом Друге армије војводом Степом Степановићем и пријему писмене заповести, генерал Кондић се хитно упутио у село Липолист, где је одмах почео да издаје заповести за покрет. За дванаест часова његова дивизија је имала да пређе пут од 40 км и да отпочне прелазак преко Саве. Покрет трупа предузет је 5. септембра око 11.45 часова. Али онако на брзу руку издате заповести због краткоће времена, довеле су до укрштања колона у самом покрету ка селу Глушцима, што је не само успоравало покрет, већ је убијало и морал код трупа.
Како се село Глушци са околином било одређено за уже прикупљање дивизије ради извршења задатака, то су јединнце имале одмор око 2 сата, што је нарочито пешацима добро дошло због напорног форсираног марша. У истом селу је и командант дивизије, по извршеном, на брзу руку рекогносцирању реке Саве, издао заповест за даљи рад. Том заповешћу дивизија је била подељена у две колоне: десну - главну колону - у јачини три пука (13, 14 и 15 п. пук), пет батерија и пола батаљона пионира, под командом пуковника Б. Јанковића, која је имала да изврши главни прелазак код Јасенове Греде (караула Чеврнтија) и леву, слабију у јачини једног пука и једне батерије, под командом пуковника Ђуре Докића, чији је задатак био да врши снажну демонстрацију према Сремској Митровици.
Око 22 часа 5. септембра предузет је покрет ка реци Сави, преко које је требало да почне пребацивање трупа почев од 1 часа 6. септембра. Али због краткоће времена и заповест у селу Глушцима била је издата на брзу руку, те је и сада наступио кркљанац, који је неоспорно произвео и своје дејство на морал трупа. Усто и већ прилично задоцњење било је још и повећано, јер је главна колона, чекајући да помоћна прође, изгубила прилично у времену. Због овога је чело главне колоне стигло до реке Саве тек око 2 часа 6. септембра и прелажење у Срем је почело много доцније него што је заповешћу предвиђено.
Сам прелазак преко реке Саве имао је да изврши прво 13 пук, чије се зачеље налазило на Јасеновој Греди код карауле Чеврнтије - месту прелаза. Према наређењу команданта десне колоне пук је имао да почне прелазак преко Саве чим стигну понтони и да на непријатељској, левој обали образују мостовну заштиту и омогући дивизији извршење прелаза.
Први понтон спуштен је у Саву око 5.15 часова 6. септембра. Непријатељ, који је покушао да омете превожење трупа, ућуткан је надмоћном нашом пешадијском и артилериском ватром. До 9.50 часова пребачен је био цео 13 пук. У току превожења, на место прелаза дошао је и командант Друге армије војвода Степа Степановић, у пратњи министра у пензији Ђорђа Генчића, ратног дописника руских листова, и Ђорђа Лазаревића, ратног дописника. Војвода је био задовољан дотадашњим радом, па се чак и сам превезао на леву обалу. Са Чевртније, он је упутио извештај Врховној команди 'да пребацивање Тимочке дивизије првог позива иде неспречено' и да се нада 'да ће се Митровица моћи заузети још данас'.
Неометана много од непријатеља, Тимочка дивизија је уз мале губитке пребацила своју мостовну заштиту, и то је ваљда и био повод да се њено пребацивање преко Саве настави, иако је она била задоцнила у извршењу свога задатка. Прва армија је већ била прешла реку Саву, а циљ је демонстративног прелаза да претходи главном и на тај начин олакша његово извршење. Зар у овом тренутку није био излишан прелазак Тимочана?
До 12 часова 6. септембра било је пребачено и неколико чета 15 пука, који се према ранијем наређењу, требало да пребацује после 13 пука. Пребачене трупе постепено су улазиле у борбу са непријатељским деловима, тако да је око 11 часова почела јача борба према селима Јарку и Шашинцима, а тек у то време почело је подизање понтонског моста преко Саве код Чеврнтије, који је до 14.15 часова био свега до половине готов. Борба је постајала све жешћа. Нарочито на фронту 13 пука, који је због тога морао да се попуњава деловима пребаченим из 15 пука. Да би се пак парирала артилериска ватра са непријатељске стране, ступила су у дејство наша три топа, који су око подне били пребачени на леву обалу реке Саве.
13 пешадиски пук је водио борбу на удаљењу од реке неких 8-9 км., и не предузимајући ништа на изради ужег мостобрана. Развитак саме борбе показивао је да је она неравномерна и да је непријатељ знатно надмоћнији од наших пребачених делова. Међутим, због подизања понтонског моста, сви су понтони били заузети службом око овог посла, те је даље пребацивање трупа понтонима скоро сасвим престало, и потребна помоћ није могла да се пребаци.
Батаљони 13 пука добро су се држали и издржавали су снажне нападе непријатеља, налазећи се у врло незгодној ситуацији, јер им помоћ није могла да дође; мост још није био готов, а пребачена артилерија била је недовољна. Ситуација је постала још тежа око 14 часова, када је почела да нестаје муниција, а нарочито код батаљона, који су били у најжешћој борби. Помоћ у муницији је ускоро дошла, али ситуација је постала тако критична да се око 18 часова морало отступити за 1 км уназад. И у тако критичној ситуацији, кад је већ било наступило колебање на целом фронту према Шашинцима, догодило се нешто што је још више повећало панику. Пред сам залазак сунца, батерија из Срема упутила је предњаке на реку Саву да донесу муницију и они су се кретали таквом брзином да су од делова наших трупа, које су се налазиле поред реке сматрани за непријатељску коњицу и обасути су пакленом ватром. Чак је био дат и трубни знак 'коњица'. Ово је створило велику панику. Нарочито код рањеника, који су гледали у недовршени понтонски мост. Лако рањени потрчали су преко воде до првих понтона и за час их толико напунили. да су се они преврнули и мост је био за неких десетак метара покварен. Код трупа, које су се налазиле на нашој обали, била је необјашњива ова паника, јер непријатељ се није видео уопште, а војници се на оној обали даве и кидају мост кога Сава почиње да заноси низводно. (Види С. Јаковљевић: 'Српска трилогија, стр, 98 (четврто издање). На морал трупа је ово страховито деловало а нарочито крици дављеника и наступио је такав метеж, који је трајао читав сат. Тек око 19.30 часова ред је повраћен и старешине су се трудиле да код војника створе уверење да ће мост бити готов и да понтонире не треба сметати у њиховом раду. Ред је био повраћен, али мучан утисак је остао. И он се са мраком све више повећавао. Ноћ је већ увелико била пала, кад је непријатељ поновио још снажнији напад, употребљавају и 'дум-дум' зрна. Наши су се постепено повлачили, док се најзад нису груписали на самој обали према мосту. Узбуђење код војника постајало је све веће и веће, а ситуација је постала тако несношљива да су они делови, који су били најближи још недовршеном мосту, налетели на њега и поломили моснице. Настало је дављење и хватање за понтоне, које је непријатељ ставио под ватру. 13 пешадиском пуку и деловима 15 пука, као и једној нашој батерији није било спаса. Оно што се није подавило, погинуло или пребацило на другу страну, било је остављено на милост и немилост непријатељу. Тиме је прелаз ових наших делова био завршен њиховим неуспехом.
А кад је почео да свиће 7. септембар, пред трупама, које су остале на нашој десној страни указао се страховит призор који по језивости, ужасу, страхотама и дирљивости превазилази сваку уобразиљу. На фронту не ширем од 200 метара, дуж саме реке, лежале су гомиле поубијаних, измрцварених и недотучених војника и официра, згомилана батерија са поубијаннм људима и коњима, побацано оружје и муницијски сандуци, музички инструменти и друга спрема. Ову слику варваризма и крајње бездушности допуњавало је поубијано стадо оваца, које је по нечијем наређењу дотерано овде прошлога дана, па није пребачено на десну обалу. Али најстрашнији и неиздржљивији призор био је последњи самртни ропац и трзај тешко рањених и покушај неких да ради воде домиле до реке, па кад су се напили, заспали су вечним сном. (види: пуковник М. Здравковић: Прелазак преко Саве 1914. године. Ратник за 1934. г., св. 9 стр. 10.).