Погибија на Чеврнтији

(1/9) > >>

JASON:
Погибија на Чеврнтији
Сећања једаног од учесника, г. Стевана Јаковљевића, доцента Универзитета и рез. арт. официра, прибележио Станислав Краков. У време битке С. Јаковљевић био је артиљеријски поднаредник у 5. пољској батерији Тимочке дивизије 1. позива.


Војнички покрет једног запарног летњег дана
У другој половини августа 1914. године, тимочка дивизија првог позива налазпла се у селу Липолисту, својом главнином, док су њени спореднији делови били растурени по околним селима. На фронту је владало затишје и по војничким јединицама изводила се мирнодопска обука.
У 5 часова јутра 23. августа (5 септембра по новом) био је дивизији авизиран покрет. Нико није знао на коју ће се страну поћи. Служио сам у артилерији. Батерије су биле спремне за полазак. Изненада, из неких нама непојмљивих разлога, било је наређено да се обустави покрет. Батерије су биле испрегнуте, али је запрега и даље остала под спремом Тако се остало у очекивању до 9 и по часова јутра. Тада је наређен дефинитиван покрет.
Пукови су образовали колоне и кренули друмом ка селу Богатићу. Дан је био топал, запаран, спрема се усијала на сунцу. Гушило се у облацима прашине на друму. Зној је пробијао војничка одела.
Маршовало се целог дана, све до 6 часова у вече када је дивизија стигла у село Глушце. Тада је наређен застанак. На сеоским бунарима напојили смо коње. У селу је била и пешадија и артилерија. Уморни војници попадали су крај сеоских плотова, прашљиви и мокри. Ноћ је почела лагано да се спушта, и читави војнички редови потонули су у сан.

Очекивање у ноћи
Између полегалих војника друмом су јурили ордонанси у свим правцима, али ни тада нико није знао циљ нашег пута. На целом фронту владала је потпуна тишина. Ноћ је била мрачна. Око 11 часова ноћи разлегле су се кроз ноћ команде:
- Устај, напред!
На путу је настао неред, јер су се и пешадија и артилерија и њихове бојне коморе кренуле једновремено у истоме правцу. Уз то је било мрачно да се једва назирао пут пред собом. Целим путем разлегало се дозивање појединих јединица, које је артилерија пресекла у маршу, и хорили узвици:
- Држи десно.... с пута...
Тек око пола ноћи појавио се пун месец и обасјао дугу збијену војничку колону на друму. Уморни од целог дана маршовања, притиснути ратном опремом, пешаци су маршовали погнути и троми. По неравном путу топови су ишли са треском гвожђа. Да би се ушло у колону застанци су били све чешћи. Нешто после пола ноћи, негде далеко десно, зачули су се потмули топовски пуцњи у почетку поједипачни, а потом све чешћи, док се најзад нису слили у хучну, смешану грмљаву.           Наставиће се...

JASON:
Мостови трен пролази
Око 2 часа после пола ноћи чуо се узвик из позадине:
- Стој!..
На питање мога команданта ко то из позадине наређује да се стане, један наредник је дотрчао и рапортирао да јединице треба да скрену са пута, како би прошао мостови трен. Из даљине се чуло потмуло лупање ланаца и дрвених понтона на колима, која су долазила све ближе, док се најзад нису појавиле тешке силуете чамаца као чудовишта на мутној месечевој светлости.
Како је пут био узан, то смо морали откачињати предњаке и војници су топове и каре на рукама гурали са стране пута да би прошао мостови трен.
Сви су имали при појави мостовог трена једно нелагодно осећање, али нико још није ни слутио да ће се вршити прелаз преко Саве.
Пошто је мостови трен прошао, нешто касније, наређен је покрет, али са честим застајкивањем. Сви су увиђали да се напред налази нека препрека
Око 3 часа из јутра прошли смо кроз село Узвеће. Одмах иза села наишли смо на ритове обрасле шевариком и трском. Осећало се да је у близини река. Војници су отпочели да шапућу.
Мостови трен, близина Саве, овај усиљени марш, све је то наговештало да ће се догодити нешто необично.

Кроз фијук пушчаних зрна
Већ је било 3 и по часа ујутру. Небо је почело да бледи. Негде напред чули су се узвици, ларма и оно карактеристично артилеријско:
- Марррш...
Бичеви су фијукали и псовке се разлегале. Знали смо већ по томе да су се топови заглавили. Одмах затим наишла је и моја батерија. Требало је прегазити мртву реку Битву, која се пружа паралелно са Савом, а на одстојању од ње на 300-400 метара.
Пешадија је секла дрвеће и тако правила вештачки пут преко кога је требала артилерија да пређе. Небо на истоку све је више бледело. Свитало је. Извлачење је било тешко, јер су коњи западали између обореног дрвећа и газили дубоко по глибу.
Око 4 часа из јутра, док су војници са муком извлачили топове и коње из глиба, одједном су запраштале пушке. Са свих страна почела су да фијучу зрна. Војници, изненађени и заплашени, скакали су са коња, неки су се заклањали за челичне штитове топовске. Пешаци су полегали по земљи. Али и под кишом зрна наређено је брзо извлачење. Како је који артилеријски воз прелазио реку, јурио је у галопу ка Сави, где су се топови пласирали иза насипа удаљепог око сто метара од реке.
Поред топова јурили су пешаци, промицали кроз кукурузе и поседали обалу.
Дан је већ био свануо

JASON:
Пешадија са песмом прелази преко Саве
Са обале се чуо звекет чамаца и тада је било свима јасно да ће се прелазити на другу обалу.
Пешаци су ускакали у чамце и отискивали се преко воде, певајући. Са оне обале пушке су непрекидно праштале, и та песма усамљених војника на сред реке у фијуку зрна дизала нам је косу на глави.
Један пешадијски официр дојурио је вичући:
- Зашто не пуцате, кад пешаци гину прелазећи...
Неко је наредио паљбу. Загрували су топови, затрештале експлозије зрна, обавио је дим супротну обалу, полетели су у ваздух непријатељска ровови, и пушке са оне стране од једном су умукле.
У том су чамци пуни наших војника пристали уз другу обалу и из порушених аустријсках ровова залепршале су се беле мараме. Само један аустријски војник није хтео да се преда и стао је да бежи низ равницу. Прва десетина наших војника која се искрцала отворила је паљбу за њим. За њом је припуцала и друга десетина, али аустријски војник, док је земља играла око његових ногу од зрна, успео је да се неповређен спасе.

Мост од трулих чамаца
Одједном је настало весеље. Пред нама није било више непријатеља. Трупе су почеле да се пребацују чамцима без икакве сметње. Сви смо дошли на обалу и пуни радости гледали како се превози пешадија. Понтонири су почели да праве распоне за мост. Али тада је настала једна непредвиђена тешкоћа. Чамци који су били дрвени, прављени пре 50 година, и већ давно расходовани, почели су тонути у воду. Инжењерија је покушавала да их запуши кучином, којекаквим крпама, па кад им је и то нестало, доносили су вуну из села Узвећа, да проваљене чамце оправе. Врло је важно при том нагласити да је двадесет металних чамаца једино способних изузети из мостовог трена Друге Армије, негде код Сокине Механе код Шапца, док се трен кретао ка Чеврнтији, и стављени су на расположење команданту Прве Армије.

JASON:
Топови прелазе скелама преко Саве
За то време, док су чамци крпљени, инжењерија је превозила на оно мало исправних чамаца пешадију на супротну обалу, и већ око 10 часова био је превезен цео 13. пешадиски пук. Он се одмах развио у стрељачки строј и кренуо у правцу села Шашинаца. Гледали смо како на сунцу блеште дуги редови њихових бајонета међу кукурузима.
Инжењерија је у недостатку моста градила сплавове на којима је превожена бојна комора, а око 10 часова наређено је да се превезе и једна батерија.
Батерија у којој сам ја служио била је најближа месту, но њој није наређено да пређе из разлога што је мој командир био само капетан друге класе. Та 'част' требала је да припадне команданту 4. батерије мајору Нешићу.
13. пук се већ био изгубио према селу Шашинцима, а преко Саве су избачена чамцима још два батаљона 15. пука. На супротној обали владало је неописано весеље. Око 10 часова наишао је војвода Степановић, командант армије, превезао се на супротну обалу и честитао генералу Кондићу на успешном преласку.

Борба почиње
У даљини је отпочело пушкарање. 13. пук је наишао на отпор. Пушчана ватра је била све јача, а мало затим почела је да дејствује и она пребачена батерија.
На нашој обали сви су нервозно очекивали шта се тамо догађа. Официри се скупљали око моста, разговарали о јутрошњим утисцима и посматрали како се понтонири још муче са проваљеним чамцима
Око 3 часа по подне командир пребачене батерије тражио је по једном ордонансу хитно муницију. Командант 2. дивизиона пуковник Драгомир Ж. Стојановић наредио је да се из шарже 5. - моје - батерије одмах стави сва муниција на расположење.
Зрна су превожена чамцима па су их пешаци трчећим кораком носили на рукама оној батерији.
Сви смо се чудили откуд одједном онолики отпор Аустријанаца, кад су на обали имали врло мало војника. Ово је разјашњено тек после рата када је аустријски генерал Краус издао књигу где вели да су Аустријанци за 25. август припремили главни прелаз са два корпуса код села Јарка које се налази 2-3 км. удаљено од Чеврнтије.
Наш 13. пук наишао је на та два корпуса.
У 5 часова по подне недостајао је само један распон па да мост буде готов. На нашој обали наређено је одмах остатцима 13. пука да се спреме за прелаз, а такође и мојој батерији. Запрегли смо топове и пришли уза сами мост.      Наставиће се...

JASON:
Паника
На једном десило се нешто неочекивано. Батерија која је била на оној страни и која је у велико дејствовала, упутила је једну кару на обалу за попуну муниције. Кара је јурила у галопу сремском равницом. Војници из она два батаљона 15. пука, који су већ били на другој обали, видећи густ облак прашине, који је кара дизала, помисле да је то аустријска коњица, и један командир чете нареди трубачу да засвира: Коњица са бока.
Сва она маса људи, а било их је око 2000 само на обали, у бесомучном страху и дивљем налету јурне на мост који је баш тога тренутка био завршен.

Мост се пролама под бегунцима
Други који нису могли да се дохвате моста скакали су у воду. Под теретом масе људи мост се провалио и цела гомила се сручила уз ужасан врисак у воду. Настало је страшно запомагање; јауци за помоћ хорили су се на све стране, из воде се помаљале руке, и читаве густе масе људи грчевито зграбљених једни за друге под теретом спреме и одела тонули су у воду.
У оној маси која је остала на обали, одсечена, од једном су почеле да праште пушке. Нико није знао на кога пуца, сви су имали само једну мутну свест да треба да се бране и пуцали су на све стране.
Паника се пренела и на нашу обалу. Пешадијска комора која је била спремна за полазак нагла је да бежи и наишла на онај једини прелаз на реци Битви. Ту се створио неописани лом.

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page