Киргизија тера Американце, угошћује Русе07/02/2009
Први резултати настојања Москве да поврати стратешки утицај над територијама које су некада биле обједињене у Совјетском Савезу
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Америчка ваздухопловна база „Манас” у БишкекуАмерички војници мораће у року од 180 дана да напусте ваздухопловну базу „Манас“, смештену у непосредној близини киргиске престонице Бишкека. База је формирана у децембру 2001. у оквиру мандата УН као подршка снагама алијансе у борби против талибана у Авганистану. „Механизам извођења америчких снага већ је разрађен. Њих у ’Манасу’ више неће бити“, потврдио је Адохам Мадумаров, секретар Савеза безбедности Киргизије, и закључио: „Одбројавање је већ почело.“
Ко ће заменити Американце, званично се не наводи. Ипак, већина аналитичара процењује да ће то бити – Руси. Они у Киргизији ионако већ имају своје војнике. Укратко, посао са Москвом практично је већ склопљен, зна се и цена: Русија ће централноазијској земљи, у виду помоћи, исплатити 150 милиона долара, уз додатни кредит укупне вредности око две милијарде (САД су плаћале 150 милиона годишње). У општој финансијској кризи таква понуда се не одбија.
Отказ Американцима, мада најављиван неколико недеља, и усаглашен у директном контакту председника Дмитрија Медведева и Курманбека Бакијева, први је опипљиви резултат самита Организације договора о колективној безбедности (ОДКБ), одржаног у среду у руској престоници. На истом скупу донета је и одлука о оснивању Колективних снага оперативног реаговања (КСОР), чији ће главни носилац бити Русија, а које би, у оквирима ОДКБ-а, требало да делују аналогно обавезама какве према западним земљама има садашњи НАТО.
Подсетимо се да су чланице Организације договора о колективној безбедности, основане 15. маја 1992, Белорусија, Јерменија, Казахстан, Киргизија, Русија, Таџикистан и Узбекистан.
Нема сумње да је Русија самитом у Москви отворено показала одлучност да поврати свој стратешки утицај над територијама које су некада биле обједињене у заједничком – Совјетском Савезу. Истовремено, ово је и сигнал Вашингтону да амерички интереси у овом делу света никако нису неприкосновени.
У том контексту треба посматрати још неколико, наизглед одвојених, чинилаца.
Први је, свакако, најновији споразум Белорусије и Русије о стварању заједничког система противракетне одбране, као одговор на америчке планове о размештању радарских и ракетних база у Чешкој и Пољској.
Други чинилац може да се сагледа кроз позив америчког председника Барака Обаме Русији на драстично смањење броја нуклеарних бојевих глава. У Москви позив не одбијају, али јасно истичу да разговор о овоме може да се води једино ако у њега буду укључене све земље које поседују нуклеарно наоружање. Претње нуклеарним нападом могу да дођу и од Кине, Индије, Пакистана, Израела, Велике Британије, Француске...
Треће, у политичким контактима са централноазијским државама САД делују на билатералном принципу, било пословним аранжманима, углавном из сфере куповине сировина, било покушајима наметања „обојених револуција“ (Киргизија, Јерменија, Азербејџан...). Преводећи сопствене контакте са овим делом света на мултилатералну основу (у оквиру ОДКБ-а) и јачањем војног заједништва (КСОР), Русија директно удара на америчке интересе. Јер сада се у преговорима са Вашингтоном као главни играч појављује стожер новог савеза – Москва.
Али не само са Вашингтоном. Јак ОДКБ и у односима са Шангајском организацијом за сарадњу (чине је: Кина, Казахстан, Киргизија, Русија, Таџикистан и Узбекистан, уз посматраче Индију, Иран, Монголију и Пакистан) свакако ће имати кохезионију улогу, што, такође, није вест која би могла да обрадује америчку администрацију.
Недоумицу аналитичара, међутим, изазива питање – како ће Москва да поднесе своје, у односу на остале чланице несразмерно највеће, учешће у финансирању КСОР-а. Свака од земаља ОДКБ-а има сопствене финансијске проблеме и већ сада помоћ очекују управо из бивше совјетске централе. Одговор надлежних је да снаге неопходне за нову војну организацију већ постоје у оквирима армије Руске Федерације и осталих армија и није их потребно посебно опремати, па чак ни предислоцирати.
Да ли ће пракса то и потврдити, видеће се ускоро. Као и то каква ће бити америчка реакција.
Слободан Самарџија
Извор:
www.politika.rs