Nuklearna elektrana - da ili ne

[MOTORISTA]

Francuska gradi šest novih nuklearnih reaktora
Tanjug 19.10.2021.

Francuski predsednik Emanuel Makron u obilasku nuklearnog reaktora u Le Krezu najaviće pre Božića izgradnju šest novih nuklearnih EPR reaktora u Francuskoj, objavio je dnevni list "Figaro".

Uticaj evropske gasne krize na cene energije i posledični udar na budžet domaćinstava šest meseci uoči predsedničkih izbora u Francuskoj, ubrzali su tu odluku, dodaje list. Portparol Jelisejske palate je odbio da komentariše izveštaj "Figaroa".

Na početku predsedničkog mandata, Makron je obećao da će do 2035. godine smanjiti udeo nuklearne energije u francuskom energetskom miksu na 50 posto sa aktuelnih 75 procenata. Energetska kriza, međutim, menja raspoloženje u Parizu.

- Energetska kriza pokazuje da je nuklearna energija ispravan izbor za našu tranziciju na zelenu energiju - citira "Figaro" neimenovanog visokog vladinog zvaničnika.

Vlada je tvrdila ranije da neće pokretati nikakve nove projekte nuklearnih reaktora dok se ne završi nuklearna elektrana u Flamanvilu, na severozapadu Francuske. Međutim, ministarka industrije Anjes Panje-Rinašer je najavila 1. oktobra mogućnost da Francuska donese odluku o početku gradnje šest novih reaktora pre nego što Flamanvil bude potpuno operativan. Završetak nuklearke Flamanvil kasni gotovo jednu deceniju uz ogromno prekoračenje troškova, a ministri i dalje odbijaju da kažu kada će biti priključena na mrežu.

Izvor: www.blic.rs

[MOTORISTA]

Недеља, 07.11.2021.
Јелица Путниковић

Једно од решења – енергија из хладне фузије

Светски научници увелико развијају пројекте нуклеарне фузије, у којој се не користи уранијум, дакле, нема радиоактивног зрачења, а тиме ће моћи да се произведу огромне количине чисте енергије

Свет не може без енергије. А производња енергије загађује, боље рећи угрожава животну средину и живи свет у њој. На лествици највећих загађивача у самом врху су термоелектране на угаљ. Међутим, ни такозвани зелени извори енергије, који користе снагу ветра, на пример, нису безопасни. На копну угрожавају инсекте, слепе мишеве, птице; на мору, где се постављају огромни ветропаркови, такође страда живи свет.

Бескрајне су расправе о томе који је начин производње енергије најчистији, а лобирања за ову или ону технологију толико су узела маха да се човек тешко може определити „којем ће се приволети царству”. Обичан човек се, додуше, и не пита много о опредељењима у погледу многих питања, па ни о изворима енергије које ће користити у будућности. Одлуке доносе политичари, под утицајем или да кажемо по саветима стручњака и научника, али и разних група активиста који се, бар декларативно, боре за очување планете, спречавање климатских промена – укратко, за здравију животну средину.

Са актуелном енергетском кризом, која је показала одређене мањкавости производње електричне енергије из обновљивих извора, у жижу јавности је поново доспела прича о неопходности коришћења атомске енергије. А ту се сваки човек, па и моја маленкост, упита колико су нуклеарке заправо безбедне. Лично, чим се помену нуклеарне централе, сетим се Чернобиља, несреће која се десила 24. априла 1986. године, а за коју смо сазнали тек неколико дана после катастрофе. Да, није било интернета, мобилних телефона, друштвених мрежа... И, што је најбитније, нису нам одмах саопштили колико је то што се десило тамо негде у Украјини опасно по нас, било где да живимо на овој планети. А чини ми се да уопште и нисмо сазнали све детаље, до данас. Зато не чуди што је страх довео до одлука да се нуклеарке не граде. До мораторијума какав је усвојила ондашња Југославија, а по распаду заједничке нам државе преузела Србија.

После несреће у Фукушими људи су добили нову дозу страха. Многе земље су се одлучиле да затворе своје нуклеарне централе, али многе настављају да планирају и граде нове. Заговорници нуклеарки данас ће рећи да је за ове несреће одговоран људски фактор, да је сада безбедност у атомским централама подигнута на такав ниво да до грешака не може доћи, да је технологија умногоме напредовала, да компјутери не греше... Противници, боље рећи они који баш нису поверовали овим аргументима, остају скептични. И ту се опет враћамо на политичаре, који су ових дана у Глазгову разговарали и о томе да би нуклеарна енергија могла бити решење за превазилажење проблема које доноси оријентација света (Париски споразум из 2015. године) да се престане с коришћењем фосилних горива, пре свега угља. Поново су се чуле изјаве да је енергија атома најчистија, да не загађује животну средину...

Председник Србије Александар Вучић у Глазгову је рекао да се у Србији размишља о томе да се с неком од суседних земаља уђе у партнерство у њиховој нуклеарки. Поменуо је, конкретно, Мађарску и нуклеарну електрану „Пакш”, да ће се ускоро разговарати с мађарским премијером Виктором Орбаном о могућности да Србија купи пет, 10 или 12 процената власничког удела у нуклеарки „Пакш”. Идеја о сувласништву Србије у нуклеарној електрани у суседној земљи била је актуелна и 2010. године, када се размишљало о партнерству с Бугарском у нуклеарки „Белене”. Наредне године десила се Фукушима. Истовремено смо имали прилике да чујемо и размишљања стручњака да је Србија окружена нуклеаркама које су толико близу нашим границама да би било каква несрећа у њима, пре свега у Бугарској или Мађарској (јер су атомски реактори и у Румунији и Словенији), угрозила и нас.

То је истовремено био и аргумент заговорника идеје да би Србија морала да размишља о томе да и сама почне да размишља о изградњи нуклеарне електране на својој територији. Осим укидања мораторијума, проблем за реализацију једног оваквог пројекта је новац (нуклеарке су скупа инвестиција, процене су да би коштале бар 10 милијарди евра), али и то што је после Чернобиља „замрла” катедра за нуклеарну енергетику на Електротехничком факултету у Београду. Немамо, дакле, кадрове, домаће стручњаке, који би могли не само да учествују у изградњи већ и да воде нуклеарку ако би била изграђена. Професори универзитета зато су указивали да би свакако требало поново отворити катедру, почети са школовањем ових кадрова.

Да кренемо од кадрова. Србија и иначе, нажалост, одшколује велики број младих, а они потом одлазе у иностранство. И нуклеарни енергетичари би свакако морали на обуке у иностранство, у неку атомску централу да у пракси усаврше знање. Тако је, уосталом, рађено и раније, пре мораторијума. Постоји и идеја да се уз реверзибилну хидроцентралу „Ђердап 3” гради нуклеарна електрана, да се вишкови електричне енергије из нуклеарке, када опадне потражња у електроенергетском систему, користе за пумпање воде из Дунава до акумулационог језера које би било уз хидроелектрану. За овај пројекат Србији су се годинама, посебно после 2000. године, јављали потенцијални страни инвеститори, заинтересовани за партнерство у изградњи овог енергетског капацитета зелене енергије. Ђердап су обилазиле делегације из Русије, Кине, Француске...

Еколози су, наравно, одмах по пласирању информацијама да би овај пројекат могао да заживи указивали да би то угрозило Национални парк „Ђердап”. Политичари се нису оглашавали, али евидентно је да је овај пројекат осмишљен давно. Сада се чују идеје да се ХЕ „Ђердап 3” гради уз могућност да се уместо нуклеарке за производњу струје која ће бити коришћена за „подизање воде” искористе соларни паркови и ветропаркови. Очигледно је да ће о пројекту „Ђердап 3” морати да се изјасни струка, али и политичари, не само наши већ и из суседне Румуније, с којом смо изградили по две постојеће хидроцентрале са сваке стране Дунава. Румуни, иначе, већ годинама планирају свој „Ђердап 3”.

Идеја о нуклеарки на нашој територији чини ми се прихватљивија од улагања у енергетске капацитете у комшилуку. Ако се сетимо ситуације од пре неколико година, управо с Румунијом, у зимском периоду, када је дошло до мањка струје у региону, ова земља је декретом забранила извоз већ уговорених количина. И купци су остали „кратих рукава”. Али да се вратимо нуклеаркама. Поред ових „класичних”, које користе фисију (поделу) атома за производњу електричне енергије, већ су заживели пројекти малих модуларних нуклеарних електрана. Једну такву договориле су у Глазгову САД и Румунија. Из Вашингтона је саопштено да ће употреба технологије малих модуларних реактора (СМР) дати кључни допринос декарбонизацији енергетског сектора у Румунији и омогућити будућност без штетних емисија.

Вреди размислити да ли би и Србија могла да уђе у један овакав пројекат, који би свакако био јефтинији од велике нуклеарке. Уз то, светски научници увелико развијају пројекте нуклеарне фузије – хладне фузије, у којој се не користи уранијум, дакле, нема радиоактивног зрачења, а моћи ће да се произведу огромне количине чисте енергије. Намеће се закључак да морамо сести и добро размислити шта нам је чинити. Док се не реше нека кључна питања о производњи зеленог водоника или не открије неки нов, заиста зелени енергент, сасвим је извесно да се и Србија мора позабавити питањем обезбеђивања доступних извора чисте енергије, који ће нам обезбедити сигурност снабдевања. Нуклеарна енергија, поготово енергија из хладне фузије, могла би бити решење. Јер без енергије се не може, а – да цитирам оне који су то рекли пре мене – најскупља је енергија које нема.

Izvor: www.politika.rs

[MOTORISTA]

Недеља, 07.11.2021.
Дарко Пејовић

Атомски маневри против угља

Ради обезбеђивања енергетске сигурности, Србија има интерес да буде мањински сувласник нуклеарне електране у мађарском граду Пакшу, изјавио је председник Александар Вучић 23. октобра, након састанка у Београду са српским чланом председништва БиХ Милорадом Додиком.

Како је прецизирао недељу дана касније, с премијером Виктором Орбаном разговараће о могућности да откупимо између пет и 15 одсто власничког удела у нуклеарки на Дунаву, удаљеној седамдесетак километара од наше северне границе. Такође, рекао је „да ће видети с Бугарима” да ли су заинтересовани за аранжман какав смо спремни да понудимо Мађарској. Иначе, Бугарска је пре десетак година Србији нудила удео од неколико процената у власничкој структури своје нуклеарне електране „Белене”. За прихватање те понуде залагао се тадашњи министар енергетике Петар Шкундрић, али до реализације улагања ипак није дошло.

Актуелни „регионални нуклеарни маневар” могао би да буде ефикасан одговор Србије на глобалну енергетску кризу, али и на обавезе које проистичу из Зелене агенде за западни Балкан. Наша земља око 80 одсто електричне енергије добија из термоелектрана, то јест сагоревањем угља, а Европски зелени договор налаже да то фосилно гориво до 2050. буде избачено из употребе. Зато пред Србијом, као кандидатом за чланство у унији, стоји задатак да пређе на алтернативне „погоне”. Међутим, енергија сунца, ветра и воде задуго неће моћи да надомести струју коју сада добијамо из термоелектрана. Да би Србија из тих обновљивих извора повећала производњу струје за само 15 процената, потребно је улагање од 1,6 до две милијарде евра. За толики новац може се откупити више од 10 одсто нуклеарне електране „Пакш 2” у Мађарској, коју Руска државна корпорација за атомску енергију (Росатом) гради по цени од 12 милијарди евра. Том аквизицијом Србија би обезбедила недостајуће мегавате, уз непроцењиве еколошке благодети у виду „прочишћења” ваздуха од угљен-диоксида и осталих продуката сагоревања лигнита.

Наравно, описани сценарио може да буде модификован у даљим преговорима – можда Мађари неће прихватити да Србија буде мањински сувласник њихове нуклеарне електране, можда ће бити склонији да нам, као дугорочном купцу, по повлашћеној цени продају одређени проценат струје коју ће производити „Пакш 2”. А можда од читаве замисли не буде ништа. Да ли би, у том случају, изградња властите нуклеарне електране била изводљив план Б за Србију? Десетак дана пре него што је председник Вучић најавио могућност српског атомског сувласништва на територији северног суседа, у медијима је објављено отворено писмо директора ЈКП „Београдске електране” Радета Басте. Он се заложио за укидање мораторијума на изградњу нуклеарки, који је СФР Југославија донела 1989. и којег се, једини од република некадашње федерације, држимо до данас. У истом писму упутио је позив великим америчким и европским енергетским компанијама и фондовима да инвестирају у изградњу нуклеарне електране у Србији.

Будући да позив енергетским гигантима за улагање у тако капиталан пројекат далеко превазилази ингеренције директора градске топлане, Бастин иступ протумачен је као својеврсни пробни балон за „опипавање пулса” јавног мњења. Претходна таква „сондажа” догодила се пре две године, када су министар Ненад Поповић и Алексеј Лихачов, генерални директор „Росатома”, 19. октобра 2019. у Београду потписали споразум о изградњи Центра за нуклеарну науку, технологије и иновације на територији Србије. Овај мање-више протоколарни чин зачинио је Сергеј Прихотко, ондашњи високи званичник Москве, рекавши да је Русија спремна да нашој земљи буде партнер у изградњи нуклеарне електране, уколико се за то одлучимо.

Правну препреку таквој евентуалној одлуци представља Закон о забрани изградње нуклеарних електрана, то јест мораторијум за подизање таквих објеката, који је Југославија донела 1989, након хаварије која се априла 1986. догодила у атомској централи у Чернобиљу. Временом, сигурносни разлози за забрану градњи нуклеарки потпуно су обесмишљени. Не само зато што су атомска постројења нове генерације неупоредиво безбеднија од оних у Чернобиљу већ и због чињенице да у окружењу Србије ради десетак реактора – у случају акцидента, били бисмо угрожени радијацијом једнако као да се хаварија догодила на подручју наше земље. У кругу од највише 400 километара од граница Србије налазе се нуклеарне електране „Козлодуј” у Бугарској, где су у току и радови на електрани „Белене”, затим „Пакш” у Мађарској, „Кршко” у Словенији и „Черне воде” у Румунији.

Истрајавајући на мораторијуму, постали смо готово у потпуности зависни од киловата из угља, а истовремено смо се олако лишили најчистије енергије, која не емитује угљен-диоксид и остале гасове који утичу на атмосферу и климатске промене. И трећа, али једнако погубна последица мораторијума била је прекид школовања нуклеарних инжењера, тако да смо с годинама остали без те драгоцене кадровске базе. Срећом, поменути рестриктивни закон не забрањује могућност да држава Србија буде сувласник неке од нуклеарних електрана ван наше територије... Све ово условило је да енергија атома не буде „на радару” Стратегије развоја енергетике Републике Србије до 2025. с пројекцијама до 2030. године:

„Тренутно не постоји регулаторни и административни оквир за изградњу и рад нуклеарних електрана. Не постоји ни научни, ни стручни кадар који би пратио изградњу и рад ових постројења, а прекинуто је и школовање кадрова за потребе нуклеарне енергетике. Слична ситуација је у административно-регулаторном и научностручном смислу и с третманом високорадиоактивног отпада и истрошеног нуклеарног горива. Такође, треба имати у виду да се ради о енергији на бази увозних горива. Ипак, изградњу нуклеарних електрана као могућност не треба потпуно искључити, с обзиром на еколошка ограничења за постојећу производњу и будуће потребе. Процена је да би 10–15 година од тренутка укидања Закона о забрани изградње нуклеарних електрана био минималан неопходни период за превазилажење свих побројаних проблема и недостатака, до почетка евентуалног рада таквог постројења у Републици Србији”, наводи се у документу који је Народна скупштина усвојила 4. децембра 2015.

Иако „српска нуклеарка” није ствар блиске будућности, извесно је да ће, уколико се крене тим путем, стратешки партнер бити тражен на попису земаља које за такав подухват имају знање и технологију, а то су САД, Русија, Француска, Јужна Кореја, Кина и Јапан. Круг могућих инвеститора нешто је шири, а нису искључене ни финансијске колаборације с државама у региону. Када је реч о потенцијалној адреси будуће атомске централе, према истраживањима којa су у Југославији рађена још седамдесетих година, најподеснији кандидати су област Костолца и место Младеново, на подручју општине Бачка Паланка.

Ипак, од стварања кадровске базе, одређивања локације и затварања колосалне финансијске конструкције, много сложенији и политички ризичнији задатак биће сучељавање с јавним мњењем које је дуже од три деценије тренирано да буде подозриво према свему што има ознаку „нуклеарно”. Уосталом, процес енергетске транзиције Србије, и без атомских централа, биће више него динамичан, драматичан и трауматичан. А можда и буран, попут ланчане реакције...

Izvor: www.politika.rs

[MOTORISTA]

Недеља, 07.11.2021.
Миленко Пешић

Само Кина гради 16 нових нуклеарних реактора

Париз је уз подршку још девет чланица ЕУ затражио од Европске комисије да се за нуклеарну енергију додели „зелена етикета”, зато што нуклеарке имају карбонски отисак на нивоу ветропаркова

Упркос цурењу радиоактивног материјала због хаварија у нуклеарним централама „Острву три миље”, „Чернобиљу” и у „Фукушими”, које су оставиле кошмарни траг у колективној свести човечанства, глобална паника због климатских промена као да је умањила страх од атомске енергије.

Вртоглави раст цена гаса и амбициозни климатски циљеви да се емисија штетних гасова у наредних десет година преполови, а до 2050. сведе на нулу, дали су нови ветар у леђа електричној енергији која се добија из нуклеарки. Многим светским лидерима који промовишу зелену енергију постаје све јасније да соларне електране и електране на ветар не могу у тако кратком року да надоместе глад за чистом енергијом без нуклеарне фисије у мирнодопске сврхе.

Према подацима Међународне агенције за атомску енергију, само 10 одсто укупне светске електричне енергије данас долази из 445 нуклеарних реактора који се налазе у 32 земље и Тајвану. Они обезбеђују 2.553 терават-часа, што је 30 одсто електричне енергије с ниским карбонским отиском. Иако су у периоду од 2005. до 2020. угашена 193 нуклеарна реактора, тренд је почео да се мења. У току ове године у свету се граде 54 нова атомска реактора, највише у Кини (16) и Индији (6) затим у Јужној Кореји (4). Русија, Велика Британија, Уједињени Арапски Емирати и Турска предводе листу земаља које граде два нова реактора.

Иако је на почетку свог мандата Емануел Макрон обећао да ће до 2035. смањити удео нуклеарне енергије са садашњих 75 одсто на 50 процената, актуелна енергетска криза је променила приоритете Јелисејске палате. Како пише „Фигаро”, француски председник би пре Божића требало да најави изградњу шест нових нуклеарних реактора типа ЕПР (трећа генерација реактора с водом под притиском). Сличне најаве о важности улоге нуклеарне енергије у циљу смањења емисије угљен-диоксида у атмосферу стижу из многих земаља од Кине и Белорусије, преко Индије, Уједињених Арапских Емирата, Мађарске, до САД и Велике Британије. Влада Бориса Џонсона недавно је пристала да финансира изградњу нове атомске централе као део националне стратегије достизања нулте емисије угљен-диоксида. Коначна одлука о локацији новог постројења биће донета у 2022.

САД имају највећи број активних нуклеарних реактора на свету – 93. Ипак, америчким нуклеаркама које су прошле године обезбеђивале око 20 одсто струје већ истиче радни век јер им је просечна старост 39 година. После хаварије у електрани на Oстрву три миље 1979. године у Пенсилванији, ентузијазам за нуклеарке због страха од могуће радијације почео је да сплашњава. Иако је Њујорку обезбеђивала четвртину струје, сада већ бивши гувернер Ендру Комо је крајем априла ове године затворио и други нуклеарни реактор у електрани „Индијан поинт” на реци Хадсон. То је био 39. атомски реактор који су Американци до сада угасили.

Будући да је у току изградња само два нова реактора у електрани „Вогтл” у Џорџији, поставља се питање како ће САД испунити Бајденову агенду да до 2050. затворе 10.000 електрана широм земље које раде на фосилна горива, углавном на гас. Немачка је уз Италију и Белгију постала главни промотер гашења нуклеарки у Европској унији. После хаварије у јапанској нуклеарки „Фукушима” 2011. изазване катастрофалним земљотресом, канцеларка Ангела Меркел је убрзала процес гашења атомских електрана. План је да до краја идуће године буде затворен и последњи реактор.

Према извештају Међународне агенције за атомску енергију, у 13 чланица ЕУ ради 106 нуклеарних реактора који дају 104 гигавата електричне енергије, што је 26 одсто укупно произведене струје у унији. А више од половине електричне енергије добијене из атомских централа у ЕУ производи само једна земља – Француска. Париз је зато уз подршку још девет чланица ЕУ (Бугарске, Хрватске, Словеније, Чешке, Словачке, Мађарске, Пољске, Финске и Румуније) затражио од Европске комисије да се за нуклеарну енергију додели „зелена етикета” зато што нуклеарке имају карбонски отисак на нивоу ветропаркова.

Упркос високој цени (између шест и девет милијарди долара за 1.100 мегавата) и дугим роковима за изградњу нуклеарки, директор Међународне атомске агенције Рафаеле Маријан Гроси је на Конференцији о климатским променама у Глазгову поручио да нуклеарна енергија може бити чак и ефикасно средство за постизање веома амбициозних циљева које су земље поставиле како би смањиле карбонски отисак. Професор емеритус физике са Универзитета Оксфорд Вејд Aлисон у ауторском тексту за магазин „Форин аферс” пише да нуклеарна енергија није „вакцина за климатске промене”, али да је важна компонента у процесу смањивања емисије угљен-диоксида, апелујући да се престане са затварањем нуклеарних електрана.

Izvor: www.politika.rs

[torpedo011]

Зашто би Србија градила нове централе, небитно да ли су на угаљ, ветар, воду или атоме?

[MOTORISTA]

Zatvaraš stare na ugalj a gradiš nove na Uranijum. Smanjiš zagađenje, povećaš proizvodnju električne energije, možeš da je izvoziš i zaradiš fine novde.

[torpedo011]

У том случају би требало градити хидроцентрале. Србија лежи на рекама и може то да искористи на правилан и учинковит начин. Нуклеарна централа јесте моћна, али она захтева велику одговорност и не оставља простор за грешку.

Нас данас има мање него 1989. године, мање производимо, мање радимо, имамо мање фабрика и погона. Сопствене потребе прво треба задовољити помоћу хидроцентрала, а за извоз не треба да се боримо.

[Brok]

Нас данас има мање него 1989. године, мање производимо, мање радимо, имамо мање фабрика и погона. Сопствене потребе прво треба задовољити помоћу хидроцентрала, а за извоз не треба да се боримо.

Negde sam cuo ili procitao da Srbija izvozi el. energiju u susedne zemlje, Rumunija ili Bugarska, dok se na drugim mestima moze cuti da Srbija uvozi el. energiju.

[kumbor]

Ван зимске сезоне Србија свакако може извозити струју, што се и ради. Зими Србија за сада по правилу у потпуности покрива своје потребе, али суседи могу враћати лети увезену струју. Могуће је да се у случају великих мразева појави известан мањак струје, али не критичан, па се то лако надомешта увозом.

[JASON]

У том случају би требало градити хидроцентрале.
Сопствене потребе прво треба задовољити помоћу хидроцентрала, а за извоз не треба да се боримо.

Морамо да извозимо макар и по нижој цени од домаће, јер опрема и делови за хидроцентрале плаћа се девизама од извоза струје.

[MOTORISTA]

У том случају би требало градити хидроцентрале.

Hidrocentrale su takođe "zagađivači", doduše tihi. One menjaju mikroklimu i uništavaju pređašnje okruženje. O MHE neću ni da pričam. Stavljanje planinskih potoka i reka je ekocid a dobit zanemarljiva.

Kako god da okrenemo zahtevi za električnom energijom će samo rasti, bez obzira na broj stanovnika neke države, tako da će gradnja nuklearki biti jedini odgovor na to. Iako čudno zvuči ali nuklearke su jedini izvori koji mogu da zadovolje svetske potrebe za električnom energijom bez nekog značajnijeg zagađenja.

[Bozo13]

Ljetna i zimska potrosnja struje se bitno ne razlikuje. Klime, povecana potrosnja energije u kuci i slicno.

[Brok]

Sto se tice obnovljivih izvora energije moze se koristiti i gravitacija Meseca. Plima i oseka su neiscrpan izvor energije, mada da bi se tako nesto instaliralo treba dosta ulaganja.

[lovac]

Nuklearna energija je energija budućnosti!

I hidroelektrane i vetroelektrane mnogo utiču na okolnu prirodu, a zavise od trenutnog klimatskog okruženja (ima vetra - nema vetra = ima energije - nema energije).

Ugalj, gas, nafta će izaći iz uporebe u narednim decenijama.

I šta nam onda preostaje? Nuklearna energija, koja je praktično neiscrpna, a nove tehnologije će je učiniti sve bezbednijom.

[fazan]

Апсолутно сам за нуклеарне електране. Оно што Србија може да уради у међувремену је масовна употреба соларних панела. Основни проблем код соларних панела је складиштење електричне енергије. То се решава батеријама великог капацитета. Србија има литијум и може да га искористи за батерије. Компанија Тесла је направила систем у Јужној Аустралији који у потпуности снабдева град од око 40 хиљада становника већ више година. Сличну технологију ова компанија нуди и у Америци и то нису више неке астрономске цифре. Нпр. кућа на северу Америке. Кинески соларни панели су јефтинији од америчких, ако Србија обезбеди производњу батерија то је нешто што може да заживи.