Prvačić
potporučnik
 Offline
Posts: 2 300
|
 |
« Reply #32 on: March 22, 2023, 08:22:07 pm » |
|
Jedan zanimljiv tekst. Pominju se i presedani u vidu agresija na Jugoslaviju, Irak i Libiju. Tekst je dugačak, ali ga vrijedi pročitati. "Wertheim: Raste rizik od trećeg svetskog rata
Mislim da raste rizik od trećeg svetskog rata, kaže za Radio Slobodna Evropa (RSE) Stiven Vortajm (Stephen Wertheim), analitičar Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir i profesor Univerziteta Jejl.
"Postoji rizik od sukoba između NATO-a i Rusije u Evropi, koji je trenutno najveći. Zatim, tu je i rastući rizik od sukoba između SAD i Kine, posebno oko Tajvana. Bilo je tako davno za većinu Amerikanaca, kao i druge, otkako smo se bavili ovim problemom rata velikih sila koji mnogi ljudi ne mogu da zamisle. Ne mogu da shvate šta bi zapravo značio takav sukob. To može navesti na rizično ponašanje, misleći: 'Oh, zapravo, neće doći do pravog rata velikih sila'", ističe Vortajm.
Autor je više knjige, među njima i "Sutra, svet: Rađanje globalne nadmoći SAD" (Tomorrow, the World: The Birth of U.S. Global Supremacy).
Magazin Prospect smatra Vortajma jednim od 50 vodećih mislilaca u svetu u vreme COVID-a 19.
On kaže da raste rizik od nuklearne eskalacije i da je nepoznanica kako će se rat u Ukrajini završiti, ali se nada da će Ukrajina povratiti izgubljene teritorije, iako će to biti teško.
Ukoliko se rat ne završi na taj način, onda će morati da se postigne neka vrsta rešenja - bilo kroz eksplicitne pregovore ili scenarija zamrznutog konflikta. No, to takođe može biti rizično, jer se sukob može ponovo pokrenuti i Moskva će zadržati mogućnost da napravi štetu u Ukrajini ispaljujući rakete na nju kada to poželi", navodi Vortajm.
Po njegovim rečima, mnoge zemlje na globalnom Jugu doživljavaju rat u Ukrajini kao posrednički između Rusije i Zapada.
"Radije bi se klonili bilo kakve bliske povezanosti sa jednom ili drugom stranom, a mislim da i nasleđe Iraka, u kombinaciji sa narušavanjem suvereniteta drugih zemalja u vojnim intervencijama u proteklih nekoliko decenija, utiče na stav da obe strane greše, omogućavajući Vladimiru Putinu nesrećno opravdanje da je preduzeo preventivni rat, kao Sjedinjene Države protiv Iraka Sadama Huseina", smatra profesor Univerziteta Jejl.
Naglašava da Vašington nije osmislio pristup koji bi bio privlačan zemljama na globalnom Jugu.
"Kada predsednik Bajden opisuje rat u Ukrajini kao borbu demokratije protiv autokratije, mnogi ljudi širom sveta to tumače da SAD možda ne bi podržale Ukrajinu da nisu prihvatile karakter njene vlade. Drugim rečima, istinski princip ovde nije odbrana suverene zemlje od neisprovocirane i nelegalne agresije, već zemlje koja izgleda onako kako SAD žele. U tom smislu, implikacija je da je suverenitet uslovljen odobrenjem Vašingtona. Stoga se može razumeti zašto neke zemlje ne vide ulog, interes da podrže zapadnu stranu", ukazuje profesor Stiven Vortajm.
Mirovni napori Kine uglavnom predstava
RSE: Kineski predsednik Si Đinping je stigao u Moskvu. Da li nastoji da ojača savezništvo sa Rusijom u cilju oponiranja Zapadu ili da se nametne kao mirovni posrednik?
Vortajm: Čini se da Sijeva poseta Moskvi ima za cilj učvršćivanje strateškog partnerstva između dve zemlje, odnosa zasnovanog na zajedničkim političkim i ekonomskim interesima, a posebno na međusobnom neprijateljstvu prema Sjedinjenim Državama.
Peking se u ratu priklonio ruskoj strani, pružajući značajnu ekonomsku i diplomatsku podršku koja omogućava Moskvi da izdrži sankcije Zapada. Istina je da Kina promoviše takozvani mirovni plan i da nastoji da se pozicionira kao neutralni posrednik u sukobu.
U stvarnosti, kineski predlozi se uglavnom sastoje od poznatih teza. Prema tome, čini se da su napori Kine uglavnom samo predstava: Si bi želeo da Zapadna Evropa i globalni Jug vide Kinu kao konstruktivnog diplomatskog aktera koji ne sledi u potpunosti Putinovu Rusiju.
Međutim, iako ne očekujem da će Kina izvršiti pritisak na Rusiju da zaustavi rat, važno je da Peking još nije pružio Moskvi direktnu vojnu pomoć za invaziju na Ukrajinu.
Ako bi Kina isporučila municiju, bespilotne letelice i drugu opremu, to bi povećalo izglede ruske vojske i podiglo međunarodne uloge u ovom ratu. Osim toga, Kina može igrati ulogu u obuzdavanju Moskve od upotrebe nuklearnog oružja.
Približavanje Rusije i Kine treba da bude otrežnjujuće za SAD
Za Sjedinjene Države, rastuće približavanje između Kine i Rusije trebalo bi da bude otrežnjujuće.
Mada neki u Vašingtonu deluju oduševljeno što se vraćaju tenzije nalik Hladnom ratu, loše je za Amerikance, ali i za čovečanstvo, što je svet tako intenzivno podeljen. Uspon Kine, agresija Rusije i dugoročni bezbednosni izazovi sa Iranom i Severnom Korejom — pokazuju da projektovanje američke moći izaziva otpor.
Moćne sile nastoje da uspostave ravnotežu prema SAD. Američke bezbednosne obaveze, date desetinama zemalja u srećnijim vremenima, mogle bi da dođu na naplatu.
U budućnosti, Sjedinjenim Državama biće potrebna daleko disciplinovanija strategija od težnje za globalnom hegemonijom koju je sledila od završetka Hladnog rata.
SAD želele 2003. da stvore presedan za preventivne ratove
RSE: O ratu u Ukrajini i tenzijama oko Tajvana nastavićemo razgovor kasnije. Ove sedmice je 20. godišnjica američke intervencije na Irak. U kojoj meri je ona bila opravdana, iako je izvedena godinu i po dana posle terorističkih napada na SAD?
Vortajm: Mislim da se sada većina Amerikanaca i drugih ljudi širom sveta slaže da invazija na Irak nije bila opravdana i da je to bila greška.
Glavno obrazloženje za rat je bilo da režim Sadama Huseina poseduje takozvano oružje za masovno uništenje, odnosno hemijsko i biološko oružje i, potencijalno, mogao bi u roku od nekoliko godina da nabavi nuklearno oružje, ukoliko bi se ukinule sankcije uvedene Iraku nakon prethodnog, Zalivskog rata 1991.
Sada znamo da je Sadam blefirao i da nije imao hemijsko ili biološko oružje.
Bilo je preuveličanih tvrdnji američkih lidera u to vreme i netačnih procena obaveštajnih službi.
Međutim, problem sa ratom je mnogo dublji, jer da je čak Sadam Husein posedovao svo oružje kao što su tvrdile SAD, to je i dalje bio nezakonit rat, jasno kršenje zabrane upotrebe sile prema Povelji UN bez odobrenja Saveta bezbednosti ili u samoodbrani.
Bušova administracija je otvoreno govorila da želi da stvori presedan da bi Sjedinjene Države mogle da vode preventivne ratove.
Dakle, Sjedinjene Države su u suštini polagale pravo da prosuđuju da li druge zemlje treba da imaju suverenitet, zatim da na sopstvenu inicijativu napadnu neku zemlju i sruše njen režim.
Stoga mislim iz ove, naknadne perspektive da je to veći problem sa ratom u Iraku, a ne da li su tačne tvrdnje obaveštajnih službi da je Irak ima oružje za masovno uništenje.
Rat u Avganistanu nedovoljan za demonstraciju moći SAD
RSE: Da li je to bio deo doktrine "odgovornost da se zaštiti" (the responsibility to protect), koja je primenjena u NATO intervenciji protiv Srbije 1999?
Vortajm: Za američku vladu, posle terorističkih napada 11. septembra, ne mislim da je odluka o invaziji na Irak bila uglavnom motivisana humanitarnim razlozima.
Mislim da ste u pravu da je pojam "odgovornost da se zaštiti" odigrao ulogu u omogućavanju Sjedinjenih Država da uđu u rat, jer su se neki ljudi na levom političkom spektru, koji su podržavali rat i bombardovanje Srbije 1999. godine u pokušaju da zaštite Kosovare, navikli na ovaj presedan da SAD i njihovi saveznici imaju to pravo da zaobilaze Savet bezbednosti UN u preduzimanju, po međunarodnom pravu, nelegalnog rata.
Stoga mislim da bi protivljenje ratu u Iraku moglo biti jače da nije bilo želje da se interveniše i iz humanitarnih razloga jer je bilo nekih istaknutih Amerikanaca koji su smatrali da je dobra ideja da se skine diktator, zbog Sadamove stravične brutalnosti, što je bilo apsolutno tačno, a što je omogućavalo racionalnu podršku invaziji.
Mislim da je veći problem to što su ljudi koji su se najvatrenije zalagali za napad na Irak posle 11. septembra 2001, poput zamenika ministra odbrane Pola Volfovica (Paul Wolfowitz), ministra odbrane Donalda Ramsfelda (Rumsfeld), potpredsednika Dika Čejnija (Dick Cheney) - bili više zainteresovani za demonstraciju američke moći i očuvanje njene globalne hegemonije, uključujući regionalnu dominaciju na Bliskom istoku.
Smatram da je za njih napad na zemlju koja nije bila uključena u napade 11. septembra zapravo imao izvesnu logiku, jer bi mogao pokazati da su SAD u stanju da oblikuju svet i pokažu svoju moć, nakon što su bile pogođene razornim terorističkim napadom.
Pomenuti političari su se plašili da ulazak u Avganistan, potraga za Al Kaidom, pa čak i svrgavanje talibanskog režima, nije bilo dovoljno da se demonstrira američka snaga.
Zašto su obustavljene međunarodne inspekcije u Iraku 2003?
RSE: Kako komentarišete tvrdnje da glavni motiv za napad na Irak nije bio njegovo navodno oružje za masovno uništenje, već želja neokonzervativaca da pokrenu novu strategiju promene režima u autoritarnim državama ili onima sa diktatorskom vlašću? To navode i ljudi koji su u to vreme snažno podržavali rat, a sada ističu da su pogrešili, poput Maksa Buta (Max Boot).
Vortajm: Mislim da je faktor oružja za masovno uništenje važan u objašnjavanju zašto su Sjedinjene Države napale Irak 2003. godine.
Da je postojalo široko rasprostranjeno uverenje da Irak ne poseduje takvo oružje, bilo veoma teško da se pronađe dovoljno opravdanja i domaće političke podrške za invaziju.
Međutim, to ne objašnjava u potpunosti zašto je Bušova administracija tako brzo posle 11. septembra izvršila invaziju na zemlju koja nije imala nikakve veze sa terorističkim napadima na SAD, kada su imale pune ruke posla u potrazi za stvarnim počiniocima.
To takođe ne objašnjava zašto je Bušova administracija isključila međunarodne inspektore za oružje u martu 2003. nakon što su posetili stotine lokacija bez prethodne najave, koji su verovali da ostvaruju napredak, ali nisu mogli da potvrde da li Irak ima oružje za masovno uništenje.
Ako je to oružje bilo zaista najvažnije pitanje, onda bi imalo smisla da se nastavi sa tim inspekcijama, a ne da se pokrene invazija.
Smatram da moramo da tražimo druge razloge zašto su Sjedinjene Države htele da izvrše invaziju.
Važno je da se osvrnemo na činjenice koje ste pomenuli, a to je da je nužno da SAD budu najmoćnija supersila sa svojim savezima i vojnim snagama, u svakom strateški značajnom delu sveta, čak i nakon pada Sovjetskog Saveza.
Zabrinutost zbog uspona Kine od 2003.
RSE: Da lje demonstracija te globalne premoći neka vrsta arogancije (hubris) velikih sila, u tom kontekstu i SAD,jedine supersile u to vreme u svetu, jer Rusija u kojoj je Putin tek tada došao na vlast nije bila toliko jaka. Takođe, tek je započinjao uspon Kine, tako da se smatralo da je moć SAD neograničena.
Vortajm: Postoji velika arogancija američkih lidera kada je reč o američkoj moći, kao što je pokazalo iskustvo u Iraku, ali i u vezi sa njenim položajem u svetu.
Naime, trebalo je da se predvidi da će u nekom trenutku druge sile ojačati. Kina je već imala stope rasta veće od očekivanih nakon terorističkih napada 11. septembra i činjenica je da su do 2003. u administraciji u Vašingtonu bili zabrinuti zbog njenog uspona.
Stoga mislim da su SAD, zapravo, bile prilično uznemirene jer ako bi se nastavio taj međunarodni otpor njihovoj moći – kao što se pokazalo 11. septembra kada su teroristi došli sa strane spremni da izvrše samoubistvo da bi ubili Amerikance – onda bi se suočile sa velikim problemima.
U tom slučaju bi se ovi savezi i vojni položaj koje su SAD smatrale svojom velikom snagom pretvorile u slabosti. Otpor u Evropi, Aziji, na Bliskom istoku, mogao bi dovesti do beskonačnog rata, a ne mira.
Dakle, ta zabrinutost je naterala ljude koji su bili vezani za ovaj projekat američke dominacije da uguše pojavu otpora i napadnu Irak, iako tom projektu nisu učinili nikakvu uslugu, što je ironija.
Akt o oslobađanju Iraka iz 1998.
RSE: Džordž Buš Stariji (George Bush) je naterao Sadama da se povuče iz Kuvajta, ali nije krenuo na Bagdad da bi ga srušio, verovatno se plašeći vakuma koji bi nastao što bi otvorilo prostor za uticaj Irana. Međutim, njegov sin, Džordž Buš Mlađi, povukao je 12 godina kasnije suprotan potez.
Takođe, za razliku od prvog Zalivskog rata, kada su Saudijska Arabija i Turska aktivno podržavale kampanju protiv Sadama, bile su mnogo uzdržanije pa i kritičnije 2003. Kako je moguće da donosioci odluka nisu uzeli u obzir sve ove opasnosti i rizike?
Vortajm: Nije lako odgovoriti na vaše pitanje jer su neki od ljudi koji su bili u prvoj Bušovoj administraciji i koji su uvažavali razloge da se ne ide na Bagdad, takođe bili arhitekte ulaska u Bagdad 2003. Čejni i Volfovic su bili u vladi i 1991.
Uočljivo je da administracija nije održala nijedan sastanak na kome bi se razmotrili spoljnopolitički principi Džordža Buša Mlađeg tako da se uoči invazije na Irak u martu 2003. odmere njene prednosti i nedostaci.
Bilo je mnogo sastanaka, ali su svi bili fokusirani na pitanje: šta je naš sledeći korak u suočavanju sa Sadamom Huseinom i pojačavanju pritiska?
Mislim da je posle 11. septembra vladala velika anksioznost, emocija u vladi. Nekoliko ličnosti u establišmentu imalo je uticaja u deceniji nakon završetka prvog Zalivskog rata u pozivima na promenu režima u Bagdadu.
Krajem 1990-ih je postignut konsenzus da Sjedinjene Države traže promenu režima u Iraku, što nije nužno značilo invaziju na njega, ali je akt o oslobođenju Iraka usvojen ogromnom većinom u Kongresu 1998. godine.
To je značilo vođenje politike koja bi rezultirala padom Sadama Huseina – možda njegovim obuzdavanjem, uključujući sankcije, regularne vazdušne udare u cilju održavanja zone zabranjenih letova (nad kurdskim područjem), možda sponzorisanjem opozicionih grupa na terenu.
Međutim, činjenica da je Sadam Husein bio na vlasti do 11. septembra 2001. predstavljala je neku vrstu poniženja u glavama onih koji bi se zalagali za njegovo uklanjanje.
Dakle, oni su zaista u svojim mislima odvojili pitanje svrgavanja Sadama Huseina od toga šta će nakon toga biti u Iraku.
To pomaže u objašnjenju zašto Bušova administracija nije na adekvatan način osmislila plan za upravljanje Irakom nakon Sadama.
Obama zažalio zbog intervencije u Libiji
RSE: Jedna od posledica rata u Iraku, makar indirektna, jeste nastojanje SAD da ne budu na isti način vojno involvirane u Siriji, Libiji. Da li to znači da su izvukle neke pouke?
Vortajm: Od kada je Barak Obama stupio na dužnost 2009. godine, Sjedinjene Države su nastojale da izbegnu velike ratove u cilju promene režima i pretvaranje drugih zemalja u demokratske.
On se ipak upustio u intervenciju u kojoj je svrgnut Moamer Gadafi u Libiji, mada SAD nisu poslale kopnene trupe, tako da je po Obaminom mišljenju to bila drugačija vrsta rata od onog u Iraku.
Međutim, i on je zažalio zbog te intervencije jer nije promovisala stabilnost u Libiji, već je umesto toga postala propala država i ponovo uzavreo lonac sa građanskim ratom i terorističkim aktivnostima.
Jasno je da je nasleđe Iraka takođe uticalo na američko donošenje odluka u vezi sa Arapskim prolećem i naročito građanskim ratom u Siriji, u kojem su SAD obezbedile veliku količinu oružja pobunjeničkim grupama, ali nisu na kraju intervenisale u pokušaju da svrgnu Bašara al-Asada.
Teško je reći da li bi SAD ipak pokušale da to urade, da nije bilo nasleđa Iraka, ali mislim da su ove lekcije naučene možda protiv želja mnogih kreatora spoljne politike u Vashington.
Donald Tramp je došao na funkciju ukazujući na katastrofu koju je prouzrokovao rat u Iraku i iznenadio mnoge posmatrače u Vašingtonu stekavši kredibilitet kod birača odbacivanjem ideje o izgradnji nacije ili unapređenju demokratije kroz ratove za promene režima.
Mislim da se taj pristup vidi i kod Džoa Bajdena, koji je povukao američke trupe iz Avganistana izjavivši da je završena era velikih vojnih operacija za preuređenje drugih zemalja.
Smatram da bi dublje sagledavanje smisla rata primoralo Vašington da se suoči sa činjenicom da treba često da očekuje da će američka vojna moć nailaziti na otpor.
Takođe, sve više liči na fantaziju ideja da Sjedinjene Države mogu da preuzmu bezbednosne obaveze u odbrani drugih zemalja, rastegnu svoje snage tamo, očekujući da će trošak biti mali i da zapravo neće morati da ih brane.
I na kraju, ta ideja da Sjedinjene Američke Države mogu da reformišu druge zemlje tako što će slediti scenario iz Vašingtona sprečavajući ih na taj način da osporavaju američke interese, takođe liči sve više kao neuspeh.
Uostalom, tako je, iskreno, trebalo da izgleda i posle 11. septembra, s obzirom da su teroristi objavili rat SAD navodeći niz pritužbi na politiku SAD na Bliskom istoku.
Da li je problem previše ili premalo moći SAD?
RSE : U kojoj meri je rat u Iraku otvorio prostor za uticaj Rusije. Naime, uticaj Sovjetskog Saveza je bio veoma snažan na Bliskom istoku tokom Hladnog rata, ali je skoro nestao 1990-ih.
No, poslednjih godina - posebno u Siriji, zatim u Libiji - vidimo ponovno angažovanje Rusije. Pomenuli ste posredovanje Kine u sporazumu Irana i Saudijske Arabije. Dakle, u kojoj meri je rat u Iraku bio važan ne samo za SAD, već i u obezbeđivanju prostora za druge aktere?
Vortajm: Rat u Iraku je svakako faktor u tome. Mislim da pitanje koje ste postavili, a koje je teško, glasi: da li je postojao oblik američke dominacije na Bliskom istoku koji je mogao da uspe i ne dozvoli mogućnost Rusiji ili Kini da imaju uticaj koji smo videli tokom protekle decenije.
Ili je problem u tome što su Sjedinjene Države postavile kao dominantna sila u regionu, što ih je gotovo neizbežno dovodilo u iskušenje da rade stvari poput vođenja rata u Iraku, a samim tim sve više i više suprotstavljaju sve nasrtljivijoj Rusiji i Kini.
Drugim rečima, da li je problem premalo ili previše američke moći. Ja lično smatram da je problem previše njene moći, da je trebalo da Sjedinjene Države budu mnogo uzdržanije u nastojanju da kontrolišu Bliski istok od samog početka, da imaju mnogo manje ambiciozne bezbednosne ciljeve nakon završetka Hladnog rata.
Onda bi možda odnosi Vašingtona sa Moskvom i Pekingom u ovom trenutku bili bolji i mogao bi da odigra ulogu koju je Kina imala u posredovanju oko sporazuma o normalizaciji između Teherana i Rijada.
Zašto je globalni Jug uzdržan prema ratu u Ukrajini?
RSE: Rekli ste da je invazija na Irak izvršena bez odobrenja Saveta bezbednosti, što Rusija često navodi kao primer "licemerja Zapada" braneći svoju invaziju na Ukrajinu. Istovremeno, mnoge nezapadne zemlje, iz različitih razloga, za sada ne podržavaju zapadne sankcije Rusiji.
Naravno, teško je reći da li bi Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu i bez ovog, iračkog presedana. Ali, u kojoj meri je igrao ulogu u ovom neutralnom stavu prema ruskoj invaziji na Ukrajinu?
Vortajm: Smatram da su SAD ovom hipokrizijom nanele štetu sebi i Ukrajini, tvrdeći da se zalažu za suverenitet i poštovanje povelje, ali, pre 20 godina učinile su upravo suprotno.
Dobro, Vašington bi možda želeo da to zaboravi, ali većina sveta pamti. Mislim da Ukrajina, nažalost, plaća cenu za američku hipokriziju, za šta zvanični Kijev nije kriv.
Upečatljivo je koliko je svet neutralan prema ovom sukobu, nema mnogo entuzijazma za zbivanja u Ukrajini.
Dosta ljudi ne doživljava rusku invaziju kao nešto za šta treba aktivno da navijaju, ali na globalnom Jugu, mnogi vide sukob uglavnom kao posrednički rat između dve suprostavljene strane, između Rusije i Zapada.
Radije bi se klonili bilo kakve bliske povezanosti sa jednom ili drugom stranom, a mislim da i nasleđe Iraka, u kombinaciji sa narušavanjem suvereniteta drugih zemalja u vojnim intervencijama u proteklih nekoliko decenija, utiče na stav da obe strane greše, omogućavajući Vladimiru Putinu nesrećno opravdanje da je preduzeo preventivni rat, kao Sjedinjene Države protiv Iraka Sadama Huseina.
Podozrenje prema pojmu 'borba demokratije i autokratije u Ukrajini'
RSE: Da li je to jedan od razloga zašto Zapad i SAD, pre svega, nisu voljni da se direktno umešaju u oružani sukob sa Rusijom, osim rizika od nuklearnog rata koji bi mogao da izazove Treći svetski rat, da ne bi bili doživljeni kao kršioci povelje UN?
Vortajm: Pa, mislim da su ulozi i rizici direktnog vođenja rata protiv Rusije u Ukrajini verovatno glavni razlozi zašto se Bajdenova administracija klonila intervencije.
Međutim, smatram da Vašington nije osmislio pristup koji bi bio privlačan zemljama na globalnom Jugu.
Kada predsednik Bajden opisuje rat u Ukrajini kao borbu demokratije protiv autokratije, mnogi ljudi širom sveta to tumače da SAD možda ne bi podržale Ukrajinu da nisu prihvatile karakter njene vlade.
Drugim rečima, istinski princip ovde nije odbrana suverene zemlje od neisprovocirane i nelegalne agresije, već zemlje koja izgleda onako kako SAD žele.
U tom smislu, implikacija je da je suverenitet uslovljen odobrenjem Vašingtona. Stoga se može razumeti zašto neke zemlje ne vide ulog, interes da podrže zapadnu stranu.
Na taj način Bajdenova administracija nastavlja logiku koja je dovela Sjedinjene Države u Irak, polažući pravo da arbitriraju koja je zemlja suverena na osnovu karaktera njene vlade i da li je u saglasju sa SAD-om ili ne.
Zašto Centralna Azija podržava Ukrajinu?
RSE: Ali, da li je to rizičan pristup ovih, nezapadnih zemalja, imajući u vidu presedane sa ruskim ratom u Gruziji 2008. i priznanjem separatističkih regija Abhazije i Južne Osetije, zatim aneksijom Krima 2014, kao i sadašnju invaziju na Ukrajinu.
Stoga postoji rizik da ove zemlje takođe mogu u budućnosti biti predmet narušavanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Dakle, da li je ovaj pasivni pristup ili neutralnost kratkovid po njih?
Vortajm: Teško je reći da li je to u celini kratkovido. Potpuno se slažem sa vama da bi bilo mnogo bolje da svet dosledno podržava princip suvereniteta i teritorijalnog integriteta, ali se taj princip narušava.
Rusija ga je prekršila i voleo bih da vidim da se više ljudi identifikuje sa Ukrajinom u ovom ratu, koja je na strani zakonitosti i ispravnog međunarodnog poretka.
Doduše, neke zemlje u centralnoj Aziji, koje su najdirektnije ugrožene od Rusije, reaguju na ovaj rat možda sa iznenađujućom količinom podrške Ukrajini, jer vide da sadašnja ruska vlada ne priznaje istinski suverenitet država koje su nekada bile deo ruskog carstva ili Sovjetskog Saveza.
Stoga one prepoznaju važnost povelje UN o uzdržavanju od sile i principa suvereniteta i teritorijalnog integriteta.
Nažalost, mnoge druge koje su dalje od Rusije ili možda imaju veze sa njom, nisu prepoznale taj interes već im je primarno da se sukob što je brže moguće privede kraju, računajući da je neutralan stav najbolji pristup za ostvarenje tog cilja.
Nada da će Ukrajina povratiti teritorije
RSE: Teško je predvideti, ali kako će se ovaj rat završiti, da li će to biti neka vrsta primirja, privremenog kompromisa, zamrznutog sukoba, ili postoji rizik od njegovog širenja izvan granica Ukrajine, pa čak i od trećeg svetskog rata.
Vortajm: Postojaće rizik od eskalacije ovog sukoba, sve dok traje, i to je realna zabrinutost. Čini se da će sukob trajati još neko vreme.
Ne znam kako će se ovaj rat završiti. To je dinamično i nepredvidivo, ali mnogi na Zapadu se nadaju, među njima i ja, da će Ukrajina povratiti svu teritoriju koju je izgubila od Rusije nakon njene invazije u februaru prošle godine.
Videćemo šta će doneti prolećna ofanziva, ali i dalje izgleda kao strašno težak zadatak za Ukrajinu da u potpunosti povrati svu ovu izgubljenu teritoriju.
Ukoliko se rat ne završi na taj način, onda će morati da se postigne neka vrsta rešenja - bilo kroz eksplicitne pregovore ili scenarija zamrznutog konflikta.
No, to takođe može biti rizično, jer se sukob može ponovo pokrenuti i Moskva će zadržati mogućnost da napravi štetu u Ukrajini ispalljujući rakete na nju kada to poželi.
Rizik od nuklearne eskalacije
RSE: Da, ali ako postoji mogućnost da Rusija izgubiti ovaj rat konvencionalnim oružjem, ona to sebi ne može dozvoliti, pre svega Vladimir Putin. Stoga postoji rizik od upotrebe nuklearnog oružja koga Rusija ima napretek.
Vortajm: Mislim da je realan rizik od nuklearne eskalacije. Veoma je teško proceniti šanse da Vladimir Putin upotrebi nuklearno oružje.
Ta opasnost bi bila najveća ako ukrajinske snage pokušaju da vrate Krim. Ukrajina ima sva prava da to učini po međunarodnom pravu.
Ali, ako Vladimir Putin bude suočen sa realnom mogućnošću ne samo da izgubi rat koji je pokrenuo i uložio toliki kredibilitet u februaru 2022, već i da izgubi Krim, koji je inkorporirao u sastav Rusije 2014, to bi ga uplašilo i mogao bi da krene putem drugih vladara koji su u prošlosti gubili ratove i njihova moć bila ugrožena.
Ukoliko dođe do upotrebe nuklearnog oružja na bojnom polju, prvi put od 1945. godine, biće nam veoma teško da shvatimo kako će se to okončati.
Verovatno će doći do neke vrste odgovora, od strane Sjedinjenih Država i NATO-a i onda bismo se našli u nuklearnoj eskalaciji bez presedana.
I Kina i SAD narušavaju status kvo oko Tajvana
RSE: Kada je reč o Tajvanu, pitanje da li bi SAD branile ovo ostrvo u slučaju invazije Kine, Bajden je prošle godine je rekao "da", što je tumačeno na različite načine.
Vortajm: Situacija je veoma zabrinjavajuća. Mislim da postoji ozbiljna šansa da, ako Kina napravi blokadu oko Tajvana ili izvrši invaziju, Sjedinjene Države intervenišu. Vašington se i dalje pridržava doktrine takozvane strateške dvosmislenosti.
Pošto je usvojio politiku "jedne Kine", to znači da se neće definitivno obavezati da će braniti Tajvan, ali ni da ga neće braniti.
Dakle, mnogo zavisi od konkretnih okolnosti, da li će, na primer, Kina blokirati Tajvan ili izvršiti sveopšti napad.
Trenutno zabrinjava porast tenzija i narušavanja statusa kvoa sa obe strane. Kada je predsednik Bajden rekao da će Sjedinjene Države poslati trupe na Tajvan da ga brane u slučaju kineskog napada, on je devalvirao politiku "jedne Kine" koju su SAD koristile da dopuste svim stranama da prihvate status kvo i žive sa njim.
Sjedinjene Države ne bi trebalo da tretiraju Tajvan kao entitet koji je trajno odvojen od kontinentalne Kine i do te mere da donosioci odluka u Pekingu stiču utisak da Vašington to smatra konačnim rešenjem, skoro javno govoreći o tome.
Mislim da je onda Kina još motivisanija nego što bi inače bila da pokrene dramatičnu vojnu akciju u pokušaju da pokori Tajvan.
Dakle, mnogi analitičari kada proučavaju implikacije rata u Ukrajini po mir i stabilnost širom Tajvanskog moreuza, upozoravaju da ako Zapad učini premalo da osigura ukrajinsku pobedu, onda bi Kina mogla biti ohrabrena da krene na Tajvan.
Mislim da je to opravdana zabrinutost, ali postoji i još jedan faktor koji moramo uzeti u obzir.
Naime, iz perspektive Pekinga takođe može izgledati da Zapad ne poštuje vitalni interes drugih velikih sila, ako se direktno uključi ili pokuša da obezbedi ukrajinsku pobedu i to u meri u kojoj Kina smatra da SAD neće poštovati njen vitalni interes, a to je integracija Tajvana.
To bi moglo da učini Peking još spremnijim za invaziju. Tako da mislim da postoji zaista složena dinamika koja se često tretira na jednodimenzionalni način, posebno u medijima.
Na šta treba da se fokusira Vašington?
RSE: Krajem 1990-ih, pa čak i početka 2000-ih, kada je Kina primljena u Svetsku trgovinsku organizaciju, tadašnji američki predsednik Bil Klinton to pozdravio nadajući se da će to dovesti do njene demokratizacije i da će dve najmoćnije zemlje biti partneri.
Tada je lansirana ideja "Kimerike" (Kina i Amerika). Ona očito pripada prošlosti jer su sada ove dve zemlje suparnici, a možda u budućnosti i neprijatelji. Poslednjih godina se sve češće govori u kom trenutku će Kina ekonomski nadmašiti SAD i kako će se to odraziti na globalnu ravnotežu snaga.
Vortajm: Mnogi u Vašingtonu dele zabrinutost koju opisujete, da su Sjedinjene Države ili preopterećene ili čak suočavaju sa potiskivanjem svoje moći, posebno od strane Kine. Razmatraju se dve alternative.
Jedna je da SAD u suočavanju sa usponom Kine fokusiraju bezbednosne resurse u Aziji u cilju stvaranja protivteže zvaničnom Pekingu, možda da ga čak i obuzdaju.
Oni koji su najviše zabrinuti za bezbednost u Aziji, počinju da favorizuju povlačenje SAD sa Bliskog istoka, kao i prebacivanje tereta odbrane na evropske saveznike kako bi mogli da se brane od pretnje koju predstavlja Rusija.
Podrška za ovaj pristup postoji u obe stranke – Republikanskoj i Demokratskoj, možda eksplicitnije među republikancima.
Ali, ipak, primarni pristup koga se Sjedinjene Države pridržavaju, u stvari, liči na viziju globalne hegemonije koja je proizašla iz Hladnog rata pre tri decenije.
SAD i dalje imaju oko 500 hiljada vojnika stacioniranih na Bliskom istoku, što je otprilike broj na kraju Obamine administracije, tako da nakon sve ove debate da budu disciplinovanije i fokusiraju na nadmetanje velikih sila, stvari u ovoj regiji se nisu toliko promenile u strukturnom smislu.
Slično tome, kada je u pitanju evropska odbrana, SAD su sada stvarno posvećene podršci Ukrajini, zemlji koja nije članica NATO-a, u njenom ratu protiv Rusije, i ne vidimo mnogo kretanja ka evropskoj strateškoj autonomiji.
U stvari, rat je u mnogome pojačao zavisnost evropskih saveznika od Sjedinjenih Država, za oružje i za sveukupne političke vojne odnose, a Vašington zaista ne preduzima radnje koje bi omogućile Evropi da postane autonomnija od njega.
To je od suštinskog značaja za Evropu, jer će nositi najveći deo tereta u odbrani svojih država od agresora, odnosno Rusije.
Dakle, umesto disciplinovanijeg pristupa sa fokusom na bezbednosne potrebe u Aziji, i dalje vidimo pokušaj SAD da budu prisutne u raznim svetskim regijama, pa je pitanje da li će se to pokazati mudrim za 10 godina ili kao veoma rizično kockanje.
To bi značilo da će SAD stati u odbranu, recimo, članica NATO-a ako Rusija izvrši agresiju na njih, zatim da bi moglo doći do krize na Tajvanu i da Vašington iznenada napusti neke od svojih saveznika i partnera da bi se izborio sa tim nepredviđenim okolnostima i zaista ih ostavi na cedilu.
Ljudi su zaboravili kako izgleda sukob velikih sila
RSE: Ne postoji suštinski konsenzus o bilo kom principu za funkcionisanje međunarodnog sistema, pa to zavisi najviše od odnosa snaga. Da li će budući svet biti multipolarni, ili bipolarni – tačnije Zapad i "ostatak sveta"?
Mnogi stručnjaci sugerišu da ova situacija prilično podseća na onu uoči Prvog svetskog rata, sa usponom Nemačke, kao sada Kine, što je na kraju dovelo do poremećaja balansa uspostavljenog nakon pobede nad Napoleonom i izbijanja prvog globalnog sukoba. Postoji li sada rizik od trećeg svetskog rata?
Vortajm: Mislim da raste rizik od Trećeg svetskog rata. Postoji rizik od sukoba između NATO-a i Rusije u Evropi, koji je trenutno najveći.
Zatim, tu je i rastući rizik od sukoba između Sjedinjenih Država i Kine, posebno oko Tajvana.
Bilo je tako davno za većinu Amerikanaca, kao i druge (države i narode) otkako smo se bavili ovim problemom rata velikih sila koji mnogi ljudi ne mogu da zamisle, šta bi zapravo značio takav sukob.
To može navesti na rizično ponašanje, misleći: "Oh, zapravo neće doći do pravog rata velikih sila". Ovde je reč o tri zemlje koje imaju nuklearno oružje, što je novi element u svemu ovome.
Dakle, mislim da je veoma teško sagledati kako će svet izgledati čak za samo pet godina. Po mom mišljenju, dva su ključna pitanja, jedno je ishod rata u Ukrajini i kakav će odnos biti između Rusije i Zapada.
Drugo je pitanje odnosa u Aziji između Sjedinjenih Država i Kine, da li će ove dve zemlje pronaći način da prihvate uslove suživota ili će proceniti da su u egzistencijalnom sukobu, što će dovesti do većeg ekonomskog razdvajanja i potencijalno sveobuhvatnog rata.
Mnoge varijable su u igri i čini mi se da se se globalni poredak ni u jednom drugom trenutku posle Hladnog rata nije suočio sa izazovima ovih razmera."IZVOR |
