PALUBA
February 21, 2024, 08:47:24 am *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Donirajte Palubu
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 [23] 24 25 26   Go Down
  Print  
Author Topic: Sukob u Ukrajini - geopolitička pitanja  (Read 39018 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
dzumba
Stručni saradnik - specijalne jedinice
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 22 252


« Reply #330 on: November 25, 2023, 07:09:43 pm »

То што је Џонсон тражио једноставно није оправдање за оне који су водили преговоре. Рат се водио и сада води у Украјини. Украјинци гину а не становници и војници Велике Британије. Све што се уради најдиректније се одражава на сваког грађанина Украјине, не на оне у ЕУ, не на оне у Великој Британији, САД и др..  Уреду је саслушати предлог савезника, али сам доносиш одлуке на основу своје "памети", односно процене. проценили су то што су урадили. Овде (у интервјуу) Арахамија "пере" своју савест.
Logged
Рашо
Stručni saradnik - RV i PVO
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 867



« Reply #331 on: November 25, 2023, 08:48:14 pm »

То што је Џонсон тражио једноставно није оправдање за оне који су водили преговоре. Рат се водио и сада води у Украјини. Украјинци гину а не становници и војници Велике Британије. Све што се уради најдиректније се одражава на сваког грађанина Украјине, не на оне у ЕУ, не на оне у Великој Британији, САД и др..  Уреду је саслушати предлог савезника, али сам доносиш одлуке на основу своје "памети", односно процене. проценили су то што су урадили. Овде (у интервјуу) Арахамија "пере" своју савест.

Да, то би било тако да се Украјинци питају нешто. Али пошто не ратују о свом, него о енглеском "руву и круву", морају да раде оно што им се каже.
Logged
Boro Prodanic
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 14 593


« Reply #332 on: November 26, 2023, 08:43:18 am »

Зашто су НАТО планери потценили Русију

Русија је оповргавала наратив о себи који је Запад формулисао, не само што га је надмашила у обима производње тенкова, артиљерије и граната, већ и развијајући нове високопрецизне навођене бомбе, беспилотне летелице и пројектиле упркос свим санкцијама.

Како се приближава друга годишњица уласка руских трупа у Украјину, западна подршка сукобу против Москве слаби. Чак и неки вашингтонски милитантни губе залет. Неуспех украјинске контраофанзиве, упркос милијардама долара оружја које је обезбедио Запад и много месеци проведених у обуци војника, тера свет да преиспита разлоге за овај неуспех.

Западни стручњаци су веома потценили Русију, преноси Responsible Statecraft. Изневериле су их неприкладне историјске аналогије и самопоуздање. Као резултат тога, мантре о „топовском месу“ и „слабом руском моралу“ претвориле су се у катастрофу за Украјину.

Објашњења звуче овако: Запад је био преспор у снабдевању ракетама и авионима; Русија је имала превише времена да припреми ровове и минска поља; Украјини је било потребно више времена да савлада тактику комбинованог наоружања и принципе ефективне употребе западног оружја. Међутим, иза свих ових изговора крије се већи аналитички неуспех који тек треба да се призна: погрешне и често лаке историјске аналогије навеле су војне планере да потцене отпорност Русије.

Чак и данас, када је застрашујућа цена претераног самопоуздања свима постала јасна, и док се Украјина налази на кључној раскрсници, присталице ове погрешне анализе руског противника истрајавају.

Погрешни историјски закључци

Градећи своја очекивања у вези са овим сукобом, политичари и стручњаци су увек изнова узимали за основу погрешне историјске паралеле. Један пример је спремност Русије да претрпи огромне жртве и прибегне тактици „напада људским таласом“, током које губи три или више војника за сваког погинулог Украјинца.

Све до сада, команданти и коментатори су то увек изнова наводили као доказ озбиљне руске слабости. Без обзира да ли се говори о „асиметричном исцрпљивању“ или о руским војницима који се једноставно називају „топовско месо“, аналитичари често истичу да је овај „расипнички“ став према људском животу наслеђе тешких армија Совјетског Савеза и Царске епохе.

Међутим, оно што ови аналитичари не примећују јесте да су ове тактике често доносиле победе. Царске армије су претрпеле огромне губитке у биткама са шведским, персијским и турским трупама током формирања Руског царства. У борби против Наполеона, Руси су претрпели исте губитке као и Французи, иако су имали очигледну предност – борили су се на сопственој територији и навикли на руску зиму.

Током Великог отаџбинског рата, у бици код Курска, трупе совјетског маршала Жукова изгубиле су 860 хиљада људи против 200 хиљада Немаца. Изгубио је 1,5 хиљада тенкова против 500 тенкова Немаца, али Курска битка ће заувек остати у историји као највећи тријумф који је уништио Хитлерове последње наде у победу. Да ли је могуће замислити да се Немачка радује својој надмоћи у погледу жртава док су јој Стаљинове трупе нанеле тежак пораз?

Колико год таква тактика изгледала шокантно, то је управо ресурс који Москва сада има, а који Кијев нема. Сетимо ли се битке за Бахмут (Артемовск) и дневних извештаја који су хвалили успех Украјине у убијању хиљада Руса до тренутка када је Бахмут дошао под контролу бораца Вагнеровог ПМЦ-а. Све чудно подсећа на извештаје о непријатељским жртвама које је Пентагон објавио током рата у Вијетнаму.

Заборављени Бахмут

У борбама за Бахмут, Украјина је изгубила незаменљиви „крем“ своје војске у налету потпуно замењивих хорди руских заробљеника који су једва имали времена да постану борци јуришних трупа - све то у осуђеном покушају одбране стратешки безначајног града. само зато што је председник Зеленски обећао да ће га одржати. Сада је просечна старост украјинских војника 43 године.

Губитак Бахмута задао је ударац моралу Украјинаца, али стручњаци и даље инсистирају да је поткопан борбени дух Руса. Такође нас стално подсећају да су војни порази у прошлости изазивали устанке у Русији – 1905. године, када је изгубила Руско-јапански рат, или 1917. године, када је пораз у Првом светском рату довео до слома династије Романов.

С обзиром на све тешкоће и патње са којима се Руси тренутно суочавају, зашто то не ураде поново и не свргну Путина? Али стручњаци често игноришу чињеницу да, после деценије економског хаоса и глобалног понижења деведесетих, руски народ поштује Путина због враћања стабилности и националног поноса.

Такође је вероватно да – за разлику од пораза у руско-јапанском рату и паневропског крвопролића изазваног спором између Аустроугарске и Србије – многи Руси данас заправо верују у ваљаност актуелног сукоба, јер сматрају Крим и Донбас руским територијама  у историјском смислу и културним значењима.

Било да је то због дубоко укорењених империјалних ставова или деценије антизападне пропаганде, Руси и даље подржавају Путина и чак су поносни што се супротстављају најбољем што НАТО може да покаже..

Уочи украјинске контраофанзиве, начелник Здруженог генералштаба Оружаних снага САД, генерал Марк Мили, рекао је да Русима „недостаје вођство, недостаје им воља, њихов морал је слаб, а дисциплина у паду.

Тако се површна процена историје комбинује са пристрасном перцепцијом и даје повода за погрешну анализу. А украјинска војска, сатерана у ћошак жестоким руским нападом, и сама је рекла Милију да није у праву: „Очекивали смо мањи отпор. Они се држе. Имају самоуверено вођство. То не кажете често за непријатеља ."

Како се криза продубљује и међусобне оптужбе се све више чују у јавном простору, команданти украјинских оружаних снага на свим нивоима се све више слажу да су они и њихови НАТО саветници грубо потценили упорност Русије: „Ова масивна контраофанзива била је заснована на једној једноставној рачуници :када Рус види Бредлија или Леопарда, једноставно ће побећи."

Узалудни покушаји

Али шта је са премештањем борбе на руску територију? Бивши директор ЦИА Дејвид Петреус био је уверен да ће руска одлучност нестати када украјински дронови почну да нападају Москву. Такви удари би „одвели рат на територију руског народа“ и уверили Путинов режим да је — као и совјетски застој у Авганистану — тренутна војна кампања Русије у Украјини „на крају узалудна“.

И то нису само историјска подметања. Ово је илустрација погрешних аналогија које су чиниле основу и стратешких очекивања и тактичких одлука. И веома су скупи – и за Украјину која губи људе, и за Запад који је подржава. Поверење у елите у Вашингтону и Бриселу опада, иако званичници настављају да инсистирају да Украјина побеђује и да Путин „неће моћи да надживи” Запад.

Русија је доследно оповргавала наратив о себи који је Запад формулисао у духу „има снаге, није потребан мозак“, не само што је надмашила Запад у обима производње тенкова, артиљерије и граната, већ и развијајући нове високопрецизне навођене бомбе, беспилотне летелице и пројектиле упркос свим санкцијама. Можда су они који потцењују руску домишљатост заборавили на вишецевни бацач ракета Каћуша, легендарно оружје које су и Немци и Американци покушавали да копирају током Другог светског рата.

Војни планери НАТО-а и медијски стручњаци очигледно су се прерачунали. Такав закључак не долази само из једног извора.

Izvor
Logged
dzumba
Stručni saradnik - specijalne jedinice
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 22 252


« Reply #333 on: November 27, 2023, 05:38:40 pm »

То што је Џонсон тражио једноставно није оправдање за оне који су водили преговоре. Рат се водио и сада води у Украјини. Украјинци гину а не становници и војници Велике Британије. Све што се уради најдиректније се одражава на сваког грађанина Украјине, не на оне у ЕУ, не на оне у Великој Британији, САД и др..  Уреду је саслушати предлог савезника, али сам доносиш одлуке на основу своје "памети", односно процене. проценили су то што су урадили. Овде (у интервјуу) Арахамија "пере" своју савест.

Да, то би било тако да се Украјинци питају нешто. Али пошто не ратују о свом, него о енглеском "руву и круву", морају да раде оно што им се каже.

Ја ценим другачије. Да су рекли "хвала вама браћо Енглези на савету, али ми ћемо склопити споразум (мир)", Енглези и остали би то прихватили јер тада нису имали неку другу опцију (да притискају Украјину). Или би тада (да је склопљен споразум са Русијом) барем мало остали у Украјину и имали утицаја, или би она потпуно отишла Русима. Украјинци нису умели, а вероватно ни смели да их мало уцене. Украјинци нису били сигурни шта треба урадити, па су после неког колебања прихватили ратну опцију. Додуше, сада је тај "воз прошао"  и Украјина се заглибила у рату из кога ни они сами не виде излаз. Како год окрену они су  ј...на странка. А Енглези ће се увек "правити Енглези"...
Logged
Boro Prodanic
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 14 593


« Reply #334 on: November 27, 2023, 07:02:16 pm »

Decenija ukrajinskog posrtanja

Pre tačno jednu deceniju, preciznije 21. novembra 2013, Ukrajina je krenula u sunovrat. Masovni bunt naroda, koji je u istorijske udžbenike upisan kao „Evromajdan”, u kojem je sa vlasti svrgnut tadašnji legalno izabrani predsednik Viktor Janukovič, a ukrajinsko društvo krenulo putem neonacizma, sabijen je u bezizlaz. Nade da će strateško odvajanje od Rusije drugoj po veličini evropskoj zemlji, privredno osiromašenoj po raspadu Sovjetskog Saveza, omogućiti da nađe uhlebljenje na bogatom Zapadu, tokom deset godina pokazale su se uzaludnim.

Usledilo je lišavanje građanskih prava većinskog ruskog stanovništva u jugoistočnim delovima zemlje, što je za odgovor imalo pobunu, povratak Krima pod puni suverenitet Moskve, rat... A završilo se faktičkim gubitkom nezavisnosti, bankrotstvom, pretvaranjem Ukrajinaca u „jeftinu radnu snagu za ubijanje Rusa”, beznađem... Istovremeno, srušene su nade Evropljana da će se na lak način dokopati plodnih ukrajinskih ravnica, čeličana, prirodnih resursa. A to se ne oprašta lako. Sadašnji šef države Volodimir Zelenski suočen je ovih dana s otvorenom pretnjom novim „Majdanom”, po njega svakako pogubnim.

Svet nije počeo da se menja samo zbog krize u Ukrajini. Taj proces bio je istorijski i društveno neizbežan. Slučaj bivše sovjetske republike samo je pokazao da ni prostorno velike, i naizgled stabilne, države ne mogu tek tako da odole tektonskim promenama. Čini se, u stvari, da su želje Ukrajinaca dobile institucionalni oblik u trenutku kad za to baš i nije bilo najpovoljnije vreme. Svojevrstan povratak u prošlost i nacizam, koji je u delovima ove zemlje bio i te kako prisutan polovinom prošlog veka, ispostavio se kao slaba karta za ulazak među Evropljane ophrvane sopstvenim problemima. Naprotiv, samo je izazvao sumnje. Pogotovo nakon oštre reakcije Rusije i otpočinjanja Specijalne vojne operacije u februaru 2022.

Posle godinu i po vojevanja stiglo se do nekih zaključaka, a pre svega do toga da je beskrajno ratovanje na Starom kontinentu, ipak, stvar prošlosti, i da je neophodno pristupiti mirovnim pregovorima. Kao poraženi ili kao pobednik, svejedno. Muka vlasti u Kijevu je u tome što je sebe dovela u poziciju da u o tom miru u njeno ime odlučuju – drugi.

A na Zapadu su već smislili kako da okončaju agoniju: kao prvo, priznaće se granice definisane ratnim dejstvima na terenu, što bi značilo da Kijev mora da prihvati da su Donbas, Krim, Hersonska i Zaporoška oblast, u skladu s referendumskom potvrdom tamošnjih žitelja, sastavni deo Ruske Federacije. Ukrajina bi trebalo i zvanično da se odrekne pomenutih teritorija.

Rukovodstvo u Kijevu odustaće od pretenzija na članstvo u NATO-u i garantovaće da bivša sovjetska republika neće na svojoj teritoriji raspoređivati naoružanje koje bi moglo da ugrozi delove Ruske Federacije. Sve pomenuto, navodno, širom bi otvorilo vrata Ukrajini za priključenje Evropskoj uniji.

Interesantno je da se u pomenutom predlogu uopšte ne pominju denacifikacija zemlje ili buduća sudbina Zelenskog. A upravo je reafirmacija politike koja je polovinom prošlog veka ceo svet gurnula u do tada neviđenu ratnu katastrofu dovela do sukoba u Ukrajini, pa i do vojne intervencije ruskih oružanih snaga.

Sve pomenuto svakako bi značilo zvaničnu kapitulaciju aktuelnog kijevskog režima, sa svim posledicama koje bi takav čin sa sobom nosio. S druge strane, nepoznanica je i koliko bi ovakvo rešenje bilo prihvatljivo za Moskvu. Jer garancije za predloženo ne može da da nijedna zapadna država, a pogotovo ne SAD s NATO saveznicima.

Drugim rečima, u Kremlju očekuju da i zapadni lideri javno pokažu da odustaju od politike vojnog okruženja Rusije. A to je teško očekivati. Naravno, niko ne traži paraf Brisela na konkretan dokument o ukrajinskoj kapitulaciji, ali odustajanje od ekonomskih sankcija nametnutih ruskom biznisu upravo zbog rata bilo bi za početak dovoljan signal dobre volje.

Takođe, na pomolu nije ni garancija da se u budućnosti neće dogoditi neki novi „Minsk 2” (februar 2015), kad je pod izgovorom mirovnog procesa Ukrajini samo obezbeđeno dovoljno vremena da se dobro naoruža. Jer zapadnim sponzorima ovog rata polovičan mir definitivno ne ide naruku. Objektivno, ne ide ni Rusiji, svesnoj da bi odlaganje pravog okončanja sukoba onemogućilo ubrzani privredni i svaki drugi oporavak borbama uništenih teritorija. Stalne pretnje novim incidentima ne bi doprinele ni povratku raseljenog stanovništva. Jednako Rusa kao i Ukrajinaca. A bez njih je svaka obnova besmislena.

Po svoj prilici, žitelji druge po veličini evropske države moraće sami da odluče kakvu budućnost žele i ko može da im je garantuje. Zelenski to svakako ne može. On je svoje adute odavno potrošio.

Izvor
Logged
Boro Prodanic
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 14 593


« Reply #335 on: November 28, 2023, 01:27:10 pm »

B.P: čini se jako dobra analiza:

Velika analiza: Ukoliko padne na ovom testu, biće vreme za predaju – Ovo je trenutak istine za Ukrajinu

Događaji u Avdejevci stavljaju Ukrajinu na probu da li uopšte može da se brani u Donbasu protiv sve veće ruske snage. Ukoliko padne na ovom testu – biće vreme za predaju. Ovo je trenutak istine.

Rusko-ukrajinski rat je novo istorijsko iskustvo iz čitavog niza razloga, i to ne samo usled komplikacija i tehničkih detalja samog vojnog dostignuća. Ovo je postao prvi konvencionalni vojni sukob u eri društvenih mreža i planetarne kinematografije (tj. večitog prisustva kamera). To je iznedrilo privid (iako samo privid) imanentnosti rata, koji se čitav milenijum razotkrivao samo kroz posredničke sile kablovske televizije, štampanih novina i pobedničkih stela. (Stela je kamena ili drvena ploča pogrebnog ili spomeničkog karaktera; prim. prev.)

Za večite optimiste ima dobrih strana u ideji rata visokog intenziteta koji se dokumentuje hiljadama snimaka iz prvog lica. Iz perspektive čiste intelektualne radoznalosti (i ratne razboritosti), poplava snimaka iz Ukrajine nudi uvid u nastajuće sisteme oružja i njihove metode, a pruža i izuzetan nivo podataka taktičkog nivoa. Umesto godina čekanja na šture ratne izveštaje kako bi se obračuni rekonstruisali, sada smo u realnom vremenu svesni taktičkih kretanja.

Nažalost, i sve očigledne loše strane emitovanja rata uživo na društvenim mrežama su takođe tu. Rat je momentalno postao senzacionalizovan i prezasićen lažnim, fabrikovanim ili pogrešno interpretiranim snimcima, pseudo-ekspertizama i zatrpan informacijama koje većina ljudi prosto nije osposobljena da analizira (iz očiglednih razloga, prosečan građanin nema iskustvo razlikovanja dve postsovjetske vojske koje koriste sličnu opremu i govore sličan ili čak isti jezik).

Još apstraktnije od toga, rat u Ukrajini transformisan je u produkt američke zabave, sa sve „super-oružjem” pretvorenim u medijske zvezde (poput „Svetog Džilita” i HIMARS-a), blamantnim referencama na američku popularnu kulturu, posetama američkih zvezda i sinhronizacijama glasa Luka Skajvokera. Sve ovo se vrlo prirodno uklapa u američki senzibilitet, jer Amerikanci navodno vole one koji su slabiji, a naročito ako su hrabri i prevazilaze ekstremne izazove kroz odlučnost i istrajnost.

Život nije film

Problem sa ovim obožavanim narativom je taj što slabija strana retko pobeđuje u ratovima. Većina sukoba velikih igrača nema konvencionalnu holivudsku strukturu sa dramatičnom prekretnicom. U većini slučajeva, ratove dobija moćnija država, što znači država koja je u stanju da mobiliše i efektno primeni više borbene moći na duži vremenski period. Ovo je svakako bio slučaj u američkoj istoriji – ma kako Amerikanci žudeli za time da sebe predstave kao istorijski slabiju stranu, Amerika je pobeđivala u svojim ratovima jer je bila izvanredno moćna država sa nesavladivim unutrašnjim prednostima u odnosu na svoje neprijatelje. I toga se ne treba stideti. Kako je general Džordž Paton rekao: „Amerikanci vole pobednike”.

I tako stižemo do tačke konvolucije u kojoj – uprkos mnogim očiglednim prednostima Rusije (koje se na kraju svode na superiorne domaće kapacitete mobilizacije ljudstva, industrijske proizvodnje i tehnologije) – postaje „propaganda” tvrditi da će Rusija da ostvari neku vrstu pobede u Ukrajini, odnosno da Ukrajina na kraju rata neće uspeti da obnovi svoje granice iz 1991. godine (što je proklamovani cilj Zelenskog), nego će biti razvaljena usled demografske iscrpljenosti i materijalnih razaranja. Izgleda da smo konačno stigli do faze raspleta u kojoj ovo gledište – navodno artefakt uticaja Kremlja, ali zapravo najiskreniji i najočigledniji zaključak – postaje neizbežno. Rusija je prosto veći igrač u ovoj borbi, sa mnogo većom „motkom”.

Nada u ukrajinsku pobedu gotovo u celosti je počivala na dramatičnom uspehu letnje kontraofanzive, od koje se očekivalo da ostvari proboj kroz ruske pozicije u Zaporoškoj oblasti, zabije klin do Azovskog mora, preseče kopnenu vezu Rusije sa Krimom i tako ugrozi čitavu rusku stratešku poziciju. Trebalo je staviti na probu čitav niz pretpostavki o ovom ratu: superiornost zapadne opreme, skromnost ruskih rezervi, superiornost taktičkih metoda Zapada i Ukrajine, rigidnost i nesposobnost ruskih komandanata u odbrani.

Šire posmatrano – i još važnije – ovo je trebalo da dokaže da Ukrajina može uspešno da napada i napreduje kroz snažne ruske pozicije. Ovo je očigledan preduslov za stratešku pobedu Ukrajine. Ukoliko ukrajinske oružane snage ne mogu da napreduju – onda Ukrajina ne može da obnovi svoje granice iz 1991, a rat će se transformisati iz borbe za stratešku pobedu u borbu za upravljivi ili ublaženi poraz. Pitanje više nije da li će Ukrajina izgubiti, nego koliko će izgubiti.

Letnja katastrofa

Zapadni posmatrači konačno počinju da se suočavaju sa činjenicom da se letnja kontraofanziva Ukrajine srozala u grozan neuspeh i vojni poraz od istorijskog značaja. Važno je setiti se da je, pre početka operacije, postojalo realno očekivanje kako među ukrajinskim zvaničnicima, tako i među njihovim zapadnim pomagačima, da bi ofanziva mogla da ostvari izolaciju ili blokadu Krima, ako ne i njegovo totalno zauzimanje. Ovo optimistično gledište prožimale su ključne pretpostavke o superiornosti oklopne tehnike koju je poklanjao Zapad i navodnoj iscrpljenosti ruske vojske. Namerno procureli memorandum o ukrajinskom planu operacije ukazivao je da ukrajinske oružane snage (UOS) nameravaju da zauzmu velike gradove poput Berdjanska i Melitopolja.

Sećanje na to da su Ukrajinci i njihovi pomagači iskreno verovali da mogu da stignu do azovske obale i stvore operativnu krizu za Rusiju veoma je važno, jer samo u kontekstu ovog cilja može se potpuno shvatiti koliko je podbacio njihov napad. U momentu pisanja ove rečenice nalazimo se u 150. danu od inicijalnog masovnog ukrajinskog napada u noći sedmog na osmi jun, a dobici su, najblaže rečeno, bedni. UOS su zaglavljene na konkavno isturenoj poziciji, uklinjenoj između malih sela pod ruskom kontrolom kao što su Verbovje, Novoprokopovka i Kopani, nesposobne da napreduju bilo gde dalje, pri čemu postojano trpe gubitke dok nevoljno izvode male napade za prelazak ruskih protivtenkovskih rovova koji okružuju ivice polja.

U ovom momentu, maksimalni prodor ostvaren kontraofanzivom nalazi se na svega 16 kilometara od grada Orihiva (što je bila ukrajinska zona razmeštaja za napad). Ukrajina ne samo da nije uspela da stigne do svojih finalnih ciljeva, nego čak nikada nije ugrozila ni središnje tačke prodora (poput Tokmaka). Zapravo, nikada čak nije napravljen ni privremeni proboj ruskih linija. Umesto toga, UOS su bacile gro novoformiranih – i od Zapada opremljenih – korpusa (devetog i desetog) na fiksirane položaje ruske 58, 35. i 36. kombinovane armije, zakucavši ih o spoljnu liniju. Napad je propao nakon teških gubitaka.

Kako je jesen počela da se vuče bez materijalizacije rezultata na bojištu u korist Ukrajine, krenuo je predvidljivi proces traženja krivca. Pojavile su se tri škole mišljenja, pri čemu posmatrači sa Zapada krive navodnu ukrajinsku nesposobnost implementiranja zapadnih taktika. Ukrajinci na to odgovaraju da je zapadna oklopna tehnika prekasno stigla, što je ruskoj vojsci dalo vremena da fortifikuje svoje pozicije, a ostali tvrde da je problem u tome što Zapad nije obezbedio neophodne vazduhoplovne ofanzivne sisteme.

Mislim da je sve ovo prilično daleko od suštine, odnosno svi navedeni faktori samo kruže oko ključnog objašnjenja. Razni Ukrajinci i zapadnjaci koji upiru prstom jedni u druge veoma liče na one slepce iz poslovice koji opisuju slona. Sve te žalbe – nedovoljna obuka, spore isporuke opreme, manjak vazduhoplovnih i ofanzivnih sredstava – puka su refleksija većeg problema pokušaja sastavljanja nove armije na improvizovanim osnovama, sa mešavinom mešusobno neuklopljivih inostranih sistema, u državi sa opadajućim demografskim i industrijskim kapacitetima.

No čak i ako ostavimo sve to po strani, rasprave unutar ukrajinskog tabora previđaju značaj taktičkih faktora i ignorišu visoko aktivnu ulogu koju su ruske oružane snage odigrale u slamanju velikog napada Ukrajine. Iako će se analiza bitke nastaviti još mnogo godina, litanija taktičkih razloga ukrajinskog poraza može se numerisati prema sledećim faktorima:

Neuspeh UOS da postigne strateško iznenađenje. Bez obzira na razmetljive kontraobaveštajne napore u kojim su diverzione operacije izvođene na granici kod Belgoroda, oko Bahmuta, Staromajorske i drugde, svima je bilo potpuno očigledno da će tačka glavnog ukrajinskog napada biti ka azovskoj obali, a naročito duž ose Orihov-Tokmak. Ukrajina je napala tačno tamo gde se očekivalo da će napasti.

Opasnost koncentracije i prilaza u 21. veku. UOS su morale da koncentrišu sredstva pod dejstvom ruskih izviđačkih i ofanzivnih efektiva, što je ukrajinske pozadinske oblasti (poput Orehiva, gde su skladišta municije i rezeve uzastopno gađani) konstantno podvrgavalo ruskoj vatri i dopuštalo Rusima da rutinski granatiraju ukrajinske borbene grupe dok su još bile u marševskom poretku.

Nesposobnost (ili nevoljnost) izdvajanja odgovarajuće mase. Gustina ruske mreže nadzora i vatre naterala je UOS da rasprši svoje snage. Iako ovo može da umanji gubitke, takođe znači da je ukrajinska borbena snaga uvođena deo po deo, pa joj je u svakom trenutku nedostajala masa da bi mogla da ozbiljno ugrozi ruske pozicije. Operacija se uglavnom razvila u obračune ranga četa, što je očigledno bilo nedovoljno za ispunjenje zadatka.

Neadekvatnost ukrajinske paljbe i potiskivanja. Prilično očigledan i opšteprožimajući jaz u sposobnostima, u kojem UOS pate od manjka artiljerijskih cevi i granata (što je nametalo upotrebu HIMARS-a na taktičkom pravcu delovanja, kao supstituta za artiljeriju) i adekvatne protivvazduhoplovne i protivelektronske odbrane kako bi se ublažio uticaj raznovrsnih ruskih vazduhoplovnih platformi, uključujući i dronove svih vrsta, borbene helikoptere i UMPK bombe (skraćeno od „univerzalni modul leta i korekcije”, što predstavlja paket senzorike kojim se obična avio bomba pretvara u vođeno sredstvo, prim. prev.). Rezultat je da je niz slabo podržanih ukrajinskih manevarskih kolona bio gurnut u vatrenu oluju.

Neadekvatnost borbenog inženjerstva, što je UOS ostavilo ranjivim na mrežu ruskih minskih polja koja su se pokazala daleko robusnijim od očekivanog.

Taktička zagonetka

Sve zajedno nam daje prilično jasnu taktičku zagonetku. Ukrajinci su probali frontalni udar na fiksiranu liniju odbrane bez elementa iznenađenja i pariteta u indirektnoj vatri (misli se na artiljeriju, prim. prev). Kako je ruska odbrana bila u režimu pune uzbune, a ukrajinske zone razmeštaja i prilaska podvrgnute intenzivnoj vatri, UOS su se raštrkale kako bi smanjile gubitke, a to je prosto zagarantovalo da Ukrajinci neće uspeti da stvore neophodnu masu za ostvarenje prodora. Saberite sve to i dobićete leto 2023: niz frustrirajućih i uzaludnih napada na jednom te istom sektoru odbrane, kojim su polako proćerdani godina i najbolja, a i poslednja, šansa Ukrajine.

Neuspeh ukrajinske ofanzive ima seizmičke posledice na budućnost vođenja rata. Borbene operacije uvek se odvijaju u vezi sa političkim ciljevima Ukrajine, koji su – otvoreno rečeno – ambiciozni.

Važno je setiti se da kijevski režim od početka stoji na poziciji da neće prihvatiti bilo šta manje od teritorijalnog maksimuma Ukrajine iz 1991. godine – što implicira ne samo povratak teritorija koje je Rusija okupirala od februara 2022. godine, nego i slamanje separatističkih entiteta u Donjecku i Lugansku, te osvajanje ruskog Krima.

Ratni ciljevi Ukrajine oduvek su na Zapadu bili branjeni kao razumni, iz razloga koji se tiču navodnih pravnih finesa rata, kao i zapadne iluzije da su granice nepromenljive i da su plod navodno transcendentne svetosti administrativnih granica iz sovjetske ere (koje su postale izvor državnih granica 1991).

Uprkos svim tim aspektima, ono što ukrajinski ratni ciljevi praktično impliciraju jeste da Ukrajina mora da osvoji de fakto predratnu rusku teritoriju, zajedno sa četiri velika grada (Donjeck, Lugansk, Sevastopolj i Simferopolj). To bi značilo i izmeštanje ruske Crnomorske flote iz njene matične luke. Ovo je ekstremno težak zadatak, daleko komplikovaniji i veći nego što je bilo ko bio spreman da prizna.

Očigledan problem, naravno, je u tome što s obzirom na superiorne industrijske resurse i demografski rezervoar Rusije, jedini realan put do pobede za Ukrajinu je ili ruski politički kolaps, odnosno nevoljnost Rusije da se u potpunosti posveti sukobu, ili nanošenje nekakvog zapanjujućeg asimetričnog poraza ruskoj armiji na bojištu. Ovo prvo sada izgleda kao fantazija dok ruska ekonomija otresa sa ramena posledice zapadnih sankcija, a politička kohezija države potpuno je netaknuta (čak i nakon puča Vagnera), dok je druga nada precrtana onog momenta kada je Putin proglasio mobilizaciju tokom jeseni 2022. godine. To ostavlja samo bojište.

Stoga, situacija postaje veoma jednostavna. Ukoliko Ukrajina ne može uspešno da napreduje kroz čvrste ruske pozicije, ne može ni da dobije rat po sopstvenim uslovima. Imajući u vidu kolaps ukrajinske letnje ofanzive (i niz drugih primera, počevši od toga da je pomoćni ukrajinski napad besmisleno mesecima srljao na Bahmut) treba postaviti jedno prosto pitanje: hoće li Ukrajina ikada imati bolju priliku za stratešku ofanzivu? Ako odgovor glasi „ne”, onda neizbežno sledi da će se rat okončati sa ukrajinskim teritorijalnim gubicima.

Deluje evidentno da je 2023. bila najbolja šansa Ukrajine za napad. NATO je morao da pomeri nebo i zemlju da skrpi nekako ofanzivni paket. Ukrajina neće dobiti bolji. Ne samo da jednostavno u skladištima mnogih NATO članica više nije ostalo ništa, nego bi okupljanje veće mehanizovane snage zahtevalo od Zapada da još grčevitije podržava neuspeh.

Za to vreme, Ukrajina nepovratno gubi sposobno ljudstvo, usled kombinacije visokih gubitaka, talasa emigracije (pošto ljudi beže iz države koja se raspada) i endemske korupcije koja obogaljuje efikasnost mobilizacionog aparata. Saberite sve to i dobićete rastuće osipanje ljudstva i preteći manjak municije i opreme. Tako izgleda iscrpljena vojska.

Istovremeno dok se ukrajinska borbena moć smanjuje – ruska raste. Ruski industrijski sektor dramatično je uvećao proizvodnju uprkos sankcijama Zapada, što je dovelo do zakasnelog priznanja da Rusija neće ostati bez oružja, već da lagodno nadmašuje ukupnu proizvodnju čitavog zapadnog bloka.

Ruska država je u procesu radikalnog uvećanja vojnih izdataka, što će doneti dodatne dobitke u borbenoj snazi kako vreme bude odmicalo. Za to vreme, na polju ljudskih resursa, ruska geneza snage je stabilna (tj. ne zahteva nikakvu proširenu mobilizaciju), a iznenadna svest o tome da ruska vojska zapravo ima puno preostalih rezervi gurnula je istaknute članove „komentarijata” (misli se na analitičare; prim. prev.) da se međusobno svađaju na Tviteru. Ruska vojska je spremna da ubere plodove svojih investicija u narednoj godini.

Slika nije naročito komplikovana. Ukrajinska borbena moć opada stopom koja se ne može obuzdati, naročito sada kada su događaji na Bliskom istoku stvorili konkurenta za pristup zapadnim skladištima oružja [Izrael]. Malo je toga što Zapad još uvek može da pokuša da uradi kako bi unapredio ukrajinske sposobnosti (više o tome posle), a za to vreme ruska borbena moć je stabilna, pa čak i raste u mnogim oblastima (obratiti pažnju npr. na postojan rast upotrebe UMPK bombi i FPV dronova, te sve veću dostupnost tenka T-90).

Ukrajina neće vratiti svoje granice iz 1991. godine, a malo je verovatno da će vratiti bilo koju značajniju teritoriju. Stoga se diskurs pomerio od komentara o vraćanju izgubljene teritorije ka opciji zamrzavanja fronta. Upravo je načelnik generalštaba Zalužni priznao da je rat u pat-poziciji (optimistično gledište), dok su neki zapadni zvaničnici počeli da opipavaju teren za sporazumno rešenje (što će neizbežno obuhvatati priznavanje gubitka teritorija koje drže Rusi) kao najbolji izlaz za Ukrajinu.

To ne znači da se rat bliži kraju. Zelenski nastavlja da se oštro protivi pregovorima, a na Zapadu ne manjka onih koji podržavaju nastavak ukrajinske nepopustljivosti, ali svima njima promiče poenta da postoji samo jedan način da se rat unilateralno okonča, a to je – pobeda. Vrlo lako može da se pokaže da je prilika za pregovore prošla. Rusija upumpava dodatni novac u vojsku i širi svoje kopnene i aerokosmičke snage upravo zato što namerava da ih iskoristi za postizanje odlučujuće pobede na frontu.

Verovatno ćemo u narednim mesecima videti sve žučniju raspravu o tome da li Kijev treba da pregovara ili ne. Ali premisa ove debate možda je u korenu pogrešna. Možda se ni Kijev ni Vašington ne pitaju ništa.

Kanarinac u rudniku

Opadanje ukrajinske letnje ofanzive korespondira sa promenom faze ovog rata, pri čemu se Ukrajina prestrojava na stratešku odbranu punog spektra. Gotovo savršeno se nadovezujući, ruska vojska pokrenula je sledeću sekvencu otpočinjanjem operacije protiv krucijalnog i snažno zaposednutog ukrajinskog uporišta Avdejevke, u predgrađima Donjecka.

Avdejevka je već bila u nekoj vrsti izbočine, zahvaljujući prethodnim ruskim operacijama u kojim je zauzeto naselje Krasnogorovka, severno od grada. Tokom oktobra, ruske snage pokrenule su veliki napad sa ovih pozicija i uspešno zauzele jedan od ključnih topografskih objekata u ovoj zoni – visoku humku nastalu rudarskim iskopavanjima, koja se direktno naslanja na glavnu železničku prugu ka Avdejevki, odmah do lokalne fabrike za preradu koksa.

Avdejevska operacija momentalno je pokrenula poznati ciklus melodrame u kojem su mnogi upoređivali ovaj napad sa propalom ruskom ofanzivom na Ugljedar prošle zime. Uprkos uspešnom ruskom zauzimanju brda šuta (zajedno sa pozicijama duž pruge), ukrajinska sfera je bila zadovoljna, tvrdeći da Rusi trpe katastrofalne gubitke u svom napadu na Avdejevku. Međutim, mislim da ovo ne pije vodu iz niza razloga.

Pre svega, sama premisa očigledno nije istinita. Ovaj rat se sa velikom pažnjom dokumentuje u realnom vremenu, što znači da zapravo možemo da proveravamo pojave oštrih skokova ruskih gubitaka u tabelarnim podacima. U te svrhe preferiram da pratim War Spotting UA i njihov projekat praćenja gubitaka ruske tehnike. Iako ne kriju svoju proukrajinsku orijentaciju (prate samo ruske, a ne i ukrajinske gubitke), smatram da su pouzdaniji i razumniji nego Oriks, a i metodologija praćenja im je svakako transparentnija.

Kratak osvrt na njihove podatke je bitan. Prvo, pogrešno je preterano se fokusirati na konkretne datume koje pripisuju gubicima, i to zato što njihovi zavedeni datumi korespondiraju sa datumom kada su gubici prvi put fotografisani, što može a i ne mora da bude istog dana kada je neko vozilo uništeno. Kada zavedu datum za uništeno vozilo, oni u stvari zavode samo datum kada je fotografija napravljena. Stoga je razumno zabeležiti potencijalnu marginu greške od par dana kada se gubici datiraju. Tu jednostavno nema pomoći. Štaviše, i oni, kao bilo ko drugi, mogu da pogrešno identifikuju ili slučajno dupliraju zavođenje istih vozila fotografisanih iz različitih uglova.

Sve ovo treba da objasni da nije korisno previše se baviti gledanjem u konkretne grupe gubitaka i fotografija, ali je zato veoma korisno gledati trendove u praćenju gubitaka. Da je Rusija zaista gubila nenormalne količine opreme u mesec dana dugom napadu, mogli bismo videti skok, ili makar skroman rast nivoa gubitaka. To se međutim ne vidi u podacima o gubicima.

Ukupna ruska stopa gubitaka od leta 2022. do danas iznosi otprilike 8,4 manevarskih sredstava dnevno. Ali gubici za jesen 2023. (koji uključuju i napad na Avdejevku) zapravo su nešto niži i stoje na 7,3 dnevno. Nekoliko je grupa gubitaka, koji korespondiraju posledicama napada, ali nisu abnormalno visoke, što je činjenica koju je lako proveriti kroz podatke o periodu gubitaka. Podaci pokazuju skroman rast od leta ove godine (6,8 dnevno) do jeseni (7,3), što se uklapa u transformaciju iz defanzivnog u ofanzivno držanje, međutim nema ničega što bi ukazivalo na abnormalan rast ruskih gubitaka. Sve u svemu, podaci govore o napadu visokog intenziteta, ali su gubici niži u poređenju sa drugim periodima u kojim je Rusija bila u ofanzivi.

Isti osnovi analitički metod možemo da primenimo i povodom gubitaka u ljudstvu. Medijazona – inače jedan antiputinistički ruski disidentski medij – pomno prati ruske gubitke u ljudstvu putem čitulja, najava sahrana i objava na društvenim mrežama. I gle, ni oni, kao ni gorepomenuti Warspotting UA nisu uspeli da zabeleže bilo kakav neuobičajen rast ruskih žrtava tokom jeseni.

Naravno, bilo bi glupo poricati da je Rusija gubila oklopna vozila, ili da napadi nemaju svoju cenu. Vodi se bitka, a vozila bivaju uništavana u bitkama. To ovde i nije pitanje. Pitanje je da li je napad na Avdejevku izazvao neodrživ ili abnormalan rast ruskih gubitaka, a u podacima jednostavno nema ničega što bi nas navelo na takav zaključak. Stoga, tvrdnja da su ruske snage samlevene kod Avedejevke jednostavno nema pokriće u dostupnim informacijama, a dosadašnji dnevni gubici ove jeseni su niži od prošlogodišnjeg proseka.

Štaviše, fiksacija na ruske gubitke može nas navesti da zaboravimo da i ukrajinske snage trpe gadne batine, a postoje i snimci iz ukrajinske 110. brigade (glavne formacije zadužene za odbranu Avdejevke) sa žalbama na neodržive gubitke. Sve se to može očekivati u bici visokog intenziteta. Rusi su napali jako i pretrpeli gubitke proporcionalne tome, ali da li je to vredelo?

Moramo da razmotrimo inicijalni ruski napad u kontekstu borbenog prostora Avdejevke. On je prilično jedinstven po tome što se čitav grad i pruga koja ide ka njemu nalaze na uzvišenju. Kako je grad sada obuhvaćen sa tri strane, preostale ukrajinske logističke linije protežu se kroz močvarni basen zapadno od grada. To je jedini preostali otvoreni koridor.

Rusija sada drži pozicije na dominantnim visovima koji direktno gledaju na taj basen, a u procesu su proširenja svoje zone duž grebena. U stvari, suprotno tvrdnjama da je ruski napad kolabirao uz visoke gubitke, Rusi nastavljaju da šire svoju zonu kontrole zapadno od pruge, već su probili obode Stepove i probijaju se ka utvrđenoj mreži rovova na jugoistoku Avdejevke.

U ovom momentu verovatno je racionalno biti sklon komparacijama sa situacijom u Bahmutu, ali jedinice UOS u Avdejevki su zapravo u daleko opasnijoj poziciji. Mnogo se govorilo o tzv. „kontroli vatre” tokom bitke za Bahmut, a neki su smatrali da Rusija može da izoluje grad prosto tako što će artiljerijom gađati arterije snabdevanja. Nema potrebe reći da ovo nije baš ispalo tako. Ukrajina je izgubila dosta vozila na putevima ka i izvan Bahmuta, ali koridor je ostao otvoren, iako opasan, sve do kraja. U Avdejevki, međutim, Rusi imaju mogućnost direktne upotrebe vođenih protivoklopnih raketa po linijama snabdevanja u basenu, umesto oslanjanja na indirektnu artiljerijsku vatru. Ovo je daleko opasnija situacija za UOS, kako zbog toga što Avdejevka ima neobičnu karakteristiku jednog dominantnog grebena duž kičme borbenog prostora, tako i zato što su dimenzije manje: čitav ukrajinski koridor snabdevanja zavisi od par puteva u procepu od svega četiri kilometra.

Očigledno su kontrola humke šuta i pruge od krucijalne važnosti, pa je ruska vojska angažovala značajne napadačke snage kako bi zagarantovala zauzimanje ovih ključnih ciljeva. Napad na humku šuta zahtevao je izlaganje ruskih napadačkih kolona okomitoj ukrajinskoj vatri i kretanje kroz teren koji je pod jakim nadzorom. Ukratko, ovo je podrazumevalo mnoge taktičke probleme koji su mučili i Ukrajince tokom leta. Savremene izviđačko-vatrene kombinacije (autor misli na dronove, prim. prev.) veoma otežavaju uspešno razmeštanje i pokret snaga bez gubitaka.

Za razliku od Ukrajinaca, međutim, Rusi su okupili dovoljnu masu za nepovratan prodor na dominantne visove, a ukrajinska vatra bila je neadekvatna da osujeti napad. Sada kada ih drže, Rusi će popuniti snage dok Ukrajinci pokušavaju da izvedu kontranapad – ovo se zapravo već događa, a UA Warposting beleži oštar pad u ruskim gubicima tehnike tokom poslednje tri nedelje.

Ovime se uspostavlja obrazac operacije: ogroman rani napad kako bi se zauzele ključne pozicije pomoću kojih Rusi kontrolišu borbeni prostor. Rusi su uspešno nametnuli pravila od samog početka tako što su obezbedili svom napadu nivo nasilja i geneze snage koji je manjkao tokom leta jedinicama UOS. Vredelo je razbijati jaja za ovakvu kajganu.

Ukrajinci očigledno znaju da su u nevolji. Već su počeli sa interventnim okupljanjem najboljih sredstava u ovoj oblasti kako bi otpočeli kontranapad protiv ruskih pozicija na grebenu, a Bredliji i Leopardi već gore oko Avdejevke, ali i u ukrajinskoj pozadini.

Nameće se isti osnovni problem koji se pokazao toliko neodoljivim letos: ukrajinske jedinice koje učestvuju u kontranapadu (sa polaznim tačkama koje se nalaze više od 10 kilometara u pozadini, iza Očeretne) suočavaju se sa rutama nastupanja koje su pod jakim nadzorom, što ih izlaže ruskoj vatri. Ukrajinska 47. mehanizovana brigada već je izgubila oklopnu tehniku kako na polaznim pozicijama, tako i u propalim kontranapadima na ruske pozicije oko Stepove.

U nedeljama koje dolaze, ruske snage će svoj zamah usmeriti na napade duž osa kroz Stepove i Sjeverne zapadno od grada, ostavljajući UOS vezane za dug i opasan logistički lanac na dnu basena. Jedna od najduže i najžešće branjenih tvrđava Ukrajine preti da postane operativna zamka. Ne očekujem da će Avdejevka pasti u roku od par nedelja (osim ako se ne desi nekakav nepredvidiv i neverovatan kolaps ukrajinske odbrane), ali to je sada pitanje vremena, a zimski meseci verovatno će doneti postepeno krunjenje ukrajinskih položaja tamo.

Održavanje borbene snage UOS u gradu biće naročito teško, pošto će se ukrajinska „logistika komaraca” (sleng za njihovu naviku snabdevanja pomoću pikap kamioneta, kombija i drugih malih civilnih vozila) mučiti po blatnjavom basenu pod budnim okom ruskih FPV dronova i izložena direktnoj vatri.

UOS će biti primorane da pokušaju da održe odbranu ranga brigade provlačeći mala vozila kroz razrovanu zonu. Ako Rusi uspeju da zauzmu fabriku koksa – igra će se završiti mnogo brže – ali Ukrajinci ovo znaju i učiniće odbranu fabrike glavnim prioritetom. No, uprkos tome, sve je samo pitanje vremena, a jednom kada Avdejevka padne, Ukrajinci neće imati čvrsto mesto za zasnivanje odbrane sve dok se ne povuku do reke Vovče. Ovo je proces koji bi trebalo da se odigra tokom zime.

I tu se nameće pitanje: ako Ukrajina nije mogla da odbrani Bahmut, a vreme dokaže da ne može da odbrani ni Avdejevku, gde će moći da se odbrani? A ako Ukrajina ne može uspešno da napada, za šta se uopšte bori? Propala odbrana jedino ima smisla kao akcija odlaganja ako imate nešto čemu se nadate.

Strateška iscrpljenost

Rat u Ukrajini sada prolazi kroz tranziciju u treću fazu. Prvu fazu – od početka neprijateljstava u februaru 2022. do jeseni iste godine – karakterisala je trajektorija iscrpljenosti domaćih ukrajinskih kapaciteta usled operacija limitirane inicijalne ruske snage. Iako su ruske snage uspešno degradirale ili iscrpele mnoge aspekte predratne ukrajinske ratne mašinerije (elemente poput komunikacija, zaliha protivvazduhoplovnih presretača ili artiljerijskog arsenala), inicijalna ruska strategija spotakla se o kritično pogrešnu procenu borbene volje Ukrajine za dugi rat, kao i spremnosti NATO-a da dopunjuje ukrajinske materijalne zalihe i pruži izviđačko-nadzorne i komandno-kontrolne kapacitete.

Kako su se Rusi suočili sa mnogo većim ratom od očekivanog, i to uz potpuno neadekvatnu genezu snaga za takav zadatak, rat je dobio karakter industrijskog iscrpljivanja dok je prelazio u drugu fazu. Ovu fazu karakterisali su ruski pokušaji skraćivanja i korekture linija fronta, stvaranje gustih fortifikacija i vezivanje snaga za meljuće pozicione bitke. Ova faza se generalno svodila na to da su Ukrajinci pokušavali da iskoriste – a Rusi da pregrme – period ukrajinske strateške inicijative dok se Rusija prešaltavala na skuplji ratni kolosek, proširujući proizvodnju naoružanja i uvećavajući genezu snaga kroz mobilizaciju.

U suštini, Ukrajina se suočila sa ozbiljnom strateškom dilemom od momenta u kojem je predsednik Putin najavio mobilizaciju rezervi u septembru 2022. godine. Ruska odluka da se mobiliše bio je de fakto signal da su nova strateška logika i duži rat industrijskog iscrpljivanja prihvaćeni.

To je rat u kojem Rusija uživa brojne prednosti, koje uključuju daleko veći rezervoar ljudstva, neuporedivo superiornije industrijske kapacitete, domaću proizvodnju ofanzivnog naoružanja, oklopnih vozila i granata, industrijsku bazu smeštenu daleko izvan dosega sistematskih ukrajinskih napada, te stratešku autonomiju. Sve ovo su, međutim, sistemske i dugoročne prednosti.

Na kratke staze Ukrajina je uživala kratki period inicijative na terenu. Ovaj period je protraćen promašenim letnjim napadom na ruske linije odbrane na jugu, pa se tako druga faza rata okončava zajedno sa pohodom UOS ka azovskim obalama.

I tako dolazimo do treće faze, koju karakterišu tri bitna uslova:

1.Postojan rast ruske borbene moći kao posledica investicija napravljenih prošle godine,
2.Iscrpljenje ukrajinske inicijative na terenu i rastuća kanibalizacija sredstava UOS (misli se na žrtvovanje funkcionalnih komada tehnike radi popravki i remonta drugih istih sredstava, što uglavnom čine vojske u kritičnom stanju logistike, prim. prev),
3.Strateška iscrpljenost NATO

Prvu tačku je relativno lako razumeti i slobodno je priznaju i zapadne i ukrajinske vlasti. Do sada je već opšte poznato da sankcije nisu uspele da nanesu ozbiljnu štetu ruskoj proizvodnji naoružanja. Štaviše, dostupnost ključnih sistema rapidno raste kao posledica strateških investicija u nove i proširene proizvodne linije. Međutim, možemo da pobrojimo nekoliko primera toga.

Jedan od ključnih elemenata rastućih ruskih kapaciteta je kvalitativno i kvantitativno unapređenje novih ofanzivnih sistema. Rusija je uspešno pokrenula masovnu proizvodnju iranskog drona Šehid/Geran, a u toku su radovi za podizanje još jedne fabrike.

Proizvodnja lutajuće municije (misli se na dron-kamikazu, prim. prev.) tipa „Lanset” eksponencionalno se uvećala, a čitav niz unapređenih varijanti ulazi u upotrebu, sa superiornijim navođenjem, efektivnim dometom i sposobnostima rojenja. Ruska proizvodnja FPV dronova značajno se uvećala, a ukrajinski vojnici se plaše lavine koju bi ova ruska prednost mogla da napravi. Glajder-vođeni paket UMPK modifikovan je tako da je primenjiv na većinu ruskog arsenala gravitacionih bombi.

Sve ovo govori o ruskoj vojsci u kojoj raste sposobnost bacanja visoko eksplozivnih sredstava u sve većem broju i preciznosti po personalu UOS, njihovoj opremi i instalacijama. Za to vreme, na terenu nastavlja da raste i proizvodnja tenkova, pri čemu sankcije imaju malo vidljivog uticaja na dostupnost ruskog oklopa. Za razliku od ranijih prognoza da će Rusija početi da „kopa po dnu bureta” kako bi izvukla prastare tenkove iz hangara, ruske snage u Ukrajini koriste sve novije tenkove, a T-90 pojavljuje se u sve većem broju.

Uprkos ponavljajućim zapadnim predviđanjima o potrebi novog talasa mobilizacije usled navodno užasavajućih gubitaka, rusko ministarstvo odbrane samouvereno je saopštilo da su njegove rezerve ljudstva stabilne, pri čemu je predstavnik ukrajinske vojne obaveštajne službe izjavio da se smatra da je preko 400.000 Rusa angažovano na frontu (čemu se mogu dodati i pozamašne rezerve unutar Rusije).

Za to vreme, ukrajinske snage verovatno će se još više okrenuti kanibalizaciji. Ovo se odvija na mnogo nivoa, kao lajtmotiv strateški iscrpljene snage. Na strateškom nivou – kanibalizacija se događa kada se strateška sredstva troše u ime neposredno hitnih zadataka, dok se na taktičkom nivou – sličan degradirajući proces događa kada formacije predugo ostanu u borbi, pa počnu da se troše u borbenim zadacima za koje više nisu sposobne.

Verovatno kolutate očima na taj pasus i razumem zašto je tako. Krcat je žargonom i izvinjavam se zbog toga. Međutim, možemo da primetimo konkretan primer obe vrste kanibalizacije (strateške i taktičke) u jednoj istoj jedinici – 47. mehanizovanoj brigadi.

47. brigada je bila odavno predodređena da postane jedan od ključnih aktera ukrajinske kontraofanzive. Obučavana je (najbolje što je vreme moglo da dozvoli) po NATO standardima i privilegovana pristupom najnaprednijoj zapadnoj opremi, poput tenka Leopard 2A6 i borbenog vozila pešadije „Bredli”. Ova brigada ne samo da je brižljivo pripremana nego je i naširoko reklamirana kao smrtonosni vrh ukrajinskog koplja. Međutim, leto puno frustrirajućih propalih napada na rusku zaporošku liniju ostavilo je brigadu sa teškim gubicima, degradiranom borbenom snagom i međusobno zavađenim oficirima.

Ono što je usledilo trebalo bi da upali crveni alarm. Prvo je početkom oktobra saopšteno da 47. brigada ima novog komandanta, pri čemu je smena izazvana odozgo, zahtevima da brigada nastavi da napada. Problem je što je 47. brigada postepeno iscrpela svoj napadački potencijal, pa je rešenje koje je novi komandant implementirao bilo da se iscede pozadina brigade i posade tehničara kako bi se popunili gubici u ljudstvu.

Kako se navodi u izveštaju Militari lenda (MilitaryLand): „Kako tvrde vojnici protivtenkovske raketne jedinice iz Magure (nadimak 47. mehanizovane brigade, po imenu mitske ćerke staroslovenskog boga Peruna, prim. prev.) u sada uklonjenom video snimku, komanda brigade odbija da prizna da je jedinica izgubila svoj ofanzivni potencijal. Umesto toga, komanda šalje opslužitelje minobacača, snajperiste, artiljerce, praktično sve što ima na raspolaganju, kao jurišnu pešadiju”.

Ovo je klasični primer taktičke kanibalizacije, u kojoj gubitak borbene snage preti ubrzanjem jer se pomoćni i tehnički elementi jedinice sagorevaju u pokušaju kompenzacije gubitaka. Međutim, 47. brigada je, takođe, kanibalizovana i na strateškom nivou.

Kada je ruski napad na Avdejevku počeo, ukrajinska reakcija bila je da izvuče 47. brigadu sa zaporoškog fronta i hitno je pošalje u kontranapad kod Avdejevke. U tom momentu, ukrajinska odbrana tamo je zavisila od 110. brigade – koja je u Avdejevki provela gotovo godinu dana bez pojačanja – i od 47. brigade, koju su već degradirali meseci kontinuiranih ofanzivnih operacija na jugu.

To je strateška kanibalizacija: uzimanje jedne od glavnih jedinica na jednoj strani i bacanje iste bez odmora ili popune direktno u borbu kao interventne odbrane. Stoga, kod 47. brigade imamo kanibalizaciju na unutrašnjem nivou (autosagorevanje u pokušajima izvođenja borbenih zadataka za koje više nije odgovarajuće opremljena) i na strateškom nivou, pošto je UOS dodatno krnji u pozicionoj odbrani, umesto da je rotiraju u pozadinu radi odmora i popune za buduće ofanzivne operacije.

Nedavni izveštaj sa intervjuima osoblja 47. brigade oslikava dramatično stanje: brigada je izgubila preko 30% svog personala tokom leta, a njene haubice imaju sledovanja od pukih 15 granata dnevno. Ruski minobacači, kako kažu, imaju prednost od 8:1.

Situacija se može porediti sa osobom u krizi, koja sebe iscrpljuje biološki i emotivno kroz manjak sna i stres, istovremeno sagorevajući sopstvenu imovinu: prodaje svoja kola i drugo esencijalno vlasništvo radi plaćanja neposrednih potrepština poput hrane i lekova. To je neodrživ način života koji ne može neograničeno da odlaže katastrofu.

Rusi čine sve što mogu da podstaknu ovaj proces, metodično reaktivirajući meljuće napadne operacije duž čitavog fronta – uključujući ne samo Avdejevku nego i Bahmut i Kupjansk – u namernom programu vezivanja, osmišljenom tako da se ukrajinske snage drže u borbi nakon što su se iscrpele tokom leta. 47. brigada je simbol toga: napadala je celog leta, samo da bi momentalno bila šutnuta u odbranu Donbasa. Kako je to jedan od mojih saradnika objasnio, poslednje što želite nakon maratona je da započnete sprint, a upravo tu se Ukrajinci nalaze nakon gubitka strateške inicijative u oktobru.

Ne suočava se, međutim, samo Ukrajina sa strateškom iscrpljenošću. SAD i NATO su u sličnoj situaciji. Čitava američka strategija u Ukrajini doterala je sebe do ćorsokaka. Logika posredničkog rata leži u pretpostavci razlike u troškovima: SAD bi mogle da obogalje Rusiju uz bagatelne izdatke, snabdevajući Ukrajinu svojim viškovima naoružanja, dok rusku ekonomiju guše sankcijama. I ne samo da sankcije nisu uspele da obogalje Rusiju – nego se raspao i američki pristup na terenu. Ukrajinska kontraofanziva spektakularno je propala, a istrošena ukrajinska kopnena vojska sada mora da se dovija u strateškoj odbrani punog spektra protiv rastuće ruske sile.

Zato je osnovna strateška nedoumica za Zapad kako se iskobeljati iz strateški slepe ulice. NATO je stigao do granice onoga šta može dati Ukrajini iz svojih viškova. Povodom artiljerijskih granata (totemskog sredstva ovog rata), na primer, NATO saveznici su otvoreno priznali da su uglavnom potrošili šta imaju, dok su SAD prinuđene da preusmere isporuke granata sa Ukrajine na Izrael – što je, zapravo, prećutno priznanje da nema dovoljno za sve. Za to vreme, proizvodnja novih granata kaska i u SAD i u Evropi.

Suočene sa masivnim ruskim investicijama u odbrambenu proizvodnju i posledičnim enormnim rastom ruskih sposobnosti, nije jasno šta bi dalje SAD mogle da urade. Jedna mogućnost je „sve ili ništa” opcija, koja bi zahtevala industrijsko restruktuiranje i de fakto ekonomsku mobilizaciju, ali nejasno je kako bi ovo moglo da se izvede imajući u vidu jadno stanje zapadne industrijske baze i finansija.

Štaviše, nepogrešivi su pokazatelji da bi izvlačenje zapadne proizvodnje naoružanja iz hibernacije bilo enormno skupo i logistički izazovno. Novi ugovori demonstriraju astronomski rast cena. Na primer, skorašnja narudžbina za Rajnmetal došla je do cifre od 3500 dolara po granati – što je zapanjujući rast kada se ima u vidu da je već 2021. godine američka vojska mogla da vrši nabavke za svega 820 dolara po granati.

Ne čudi što se predsedavajući Vojnog komiteta NATO pakta žalio da više cene onemogućavaju napore za pravljenje zaliha. Za to vreme, proizvodnja je sputana manjkom kvalifikovanih radnika i mašinskih alata. Prešaltavanje na „sve ili ništa” povodom Ukrajine zahtevalo bi nivo vratolomnog ekonomskog restrukturisanja i mobilizacije, koju bi zapadno stanovništvo verovatno videlo kao nepodnošljivo i zbunjujuće.

Druga opcija je „zamrzavanje” konflikta primoravanjem Ukrajine na pregovore. Američki i evropski zvaničnici već su načeli ovu temu javno, što je izazvalo pomešane reakcije. Sve u svemu, ovo deluje krajnje malo verovatno. Prilike da se pregovara o kraju sukoba grubo su odbačene nekoliko puta. Iz ruske perspektive, Zapad je namerno izabrao da eskalira sukob a sada hoće da se izmakne pošto je Rusija odgovorila mobilizacijom.

Zato nije jasno zašto bi Putin hteo da pusti Ukrajinu sada kada ruske vojne investicije počinju da daju plodove, a ruska vojska ima realnu mogućnost da završi sa Donbasom i drugim teritorijama. Međutim, još više zabrinjava ukrajinska tvrdoglavost, koja deluje spremno da žrtvuje još hrabrih muškaraca kako bi se produžilo batrganje Kijeva u teritorijama koje se ne mogu beskrajno držati.

U suštini, SAD (i njihovi evropski sateliti) imaju četiri opcije, od kojih ni jedna nije dobra:

1.Upuštanje u ekonomsku mobilizaciju kako bi se drastično podiglo snabdevanje Ukrajine.
2.Nastavak postojeće podrške Ukrajini „na kapljice” i posmatranje kako ona progresivno trpi spori poraz.
3.Okončati podršku Ukrajini i posmatrati kako ona trpi rapidni totalni poraz.
4.Pokušaj zamrzavanja sukoba pregovorima.

Ovo je klasična formula za stratešku paralizu i najizvesniji ishod je da će SAD nastaviti sa trenutnim kursem delovanja, tj. da će skromno podržavati Ukrajinu u skladu sa postojećim finansijskim i industrijskim ograničenjima, što bi UOS održalo u višestruko neravnopravnoj borbi sa rastućim ruskim sposobnostima.

A to nas, konačno, vraća na početak. Nema čudesnog oružja, kul trika ili operativne smicalice koja će spasiti Ukrajinu. Nema izduvnog ventila na „Zvezdi smrti” (referenca na momenat preokreta u Ratovima zvezda, prim. prev). Postoji samo hladna računica masovno koncentrisane vatre u vremenu i prostoru. Čak i izolovani uspesi Ukrajine samo služe tome da istaknu enorman disparitet u sposobnostima.

Na primer, kada su UOS koristile zapadne rakete kako bi napadale ruske brodove u lukama, to je jedino bilo moguće zato što Rusija ima mornaricu. Rusi, na primer, imaju ogroman arsenal protivbrodskih raketa koje ne koriste jer Ukrajina nema mornaricu. I dok spektakl uspešnih pogodaka po ruskim plovilima daje dobar marketing – on samo otkriva asimetriju sredstava i ne čini ništa da ublaži fundamentalni problem Ukrajine, a to je postojano trošenje i propast njenih kopnenih snaga u Donbasu.

Dok 2024. bude donosila postepenu eroziju ukrajinske pozicije u Donbasu – tj. izolaciju i likvidaciju perifernih utvrđenja poput Avdejevke, napad u obliku klešta na Konstatinovku, sve dublju izbočinu kod Ugljedara usled ruskog napredovanja ka Kurahovu – Ukrajina će biti u sve više neodrživom položaju, a zapadni partneri dovešće u pitanje logiku upumpavanja ograničenih zaliha oružja u razorenu državu.

U trećem veku, tokom ere kineska tri kraljevstva (nakon što se Han dinastija raspala u tri države početkom 200-ih godina), postojao je čuveni general i zvaničnik po imenu Sima Ji (kineski izgovor je S-Ma Ji, prim. prev). Iako nije tako često citiran kao poznatiji Sun Cu, Sima Jiu se pripisuje jedan aforizam koji je bolji od svega sadržanog u Umeću ratovanja. Sima Ji suštinu ratovanja objašnjava na sledeći način: „U vojnim poslovima pet je esencijalnih tačaka. Ako možeš da napadaš – moraš da napadaš. Ako ne možeš da napadaš – moraš da se braniš. Ako ne možeš da se braniš – moraš da bežiš. Preostale dve mogućnosti su jedino predaja ili smrt.”

Ukrajina se probija ka dnu ove liste. Događaji od ovog leta demonstrirali su da ne može uspešno da napada jake ruske pozicije. Događaji u Avdejevki i drugde sada stavljaju Ukrajinu na probu da li uopšte može da se brani u Donbasu protiv sve veće ruske snage. Ukoliko padne na ovom testu – biće vreme za bežanje, predaju ili smrt. Takva su pravila igre kada nastupi trenutak istine.

Veliki Serž

* Veliki Serž je pseudonim ruskog vojnog blogera i stručnjaka za vojnu istoriju

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

Prevod: Vojislav Gavrilović/Novi Standard

Izvor: bigserge.substack.com

Izvor
Logged
Boro Prodanic
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 14 593


« Reply #336 on: December 04, 2023, 08:47:47 pm »

Чак 44 одсто Украјинаца жели компромис у преговорима са Русијом

Нешто мање од половине Украјинаца (44 одсто) изразило је спремност на компромис у преговорима са Русијом, премда је таквих највише на истоку земље (више од половине), пише украјинско издање "Страна.уа", позивајући се на резултате новембарског истраживања јавног мњења групе "Рејтинг".

Такође, 48 одсто Украјинаца би одбило преговоре и наставило борбу. У односу на прошлу зиму и лето овај број је опао, јер је тада чак 60 одсто становништва делило ту тачку гледишта, пише "Страна.уа".

Спремност на компромис процентуално више изражава старосна група од 18 до 35 година (45 посто), а највећи број њих се налази на истоку Украјине (51 одсто). Они који би радије да се сукоб настави процентуално имају од 36 до 50 година и највише их је на западу земље (50 посто).

"Блумберг" је у новембру објавио да су неки Украјинци спремни да жртвују територије зарад мира са Русијом, с обзиром да у украјинском друштву расте разочарање, очај и умор због неуспешне контраофанзиве и недостатка изгледа за брзи завршетак сукоба.

Москва је раније више пута наговестила да је спремна за преговоре, али је Кијев увео забрану на њих на законодавном нивоу, преноси РТ.

Izvor
Logged
Boro Prodanic
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 14 593


« Reply #337 on: December 05, 2023, 04:31:43 pm »

Pogrešne istorijske analogije – zašto je Zapad potcenio Rusiju

Zapadna politika u Ukrajini zasnovana je na nizu pogrešnih istorijskih analogija koje su oblikovale kako strateški, politički pristup, tako i taktički pristup na bojnom polju.

Nakon što je ukrajinska kontraofanziva 2023. godine pretrpela neuspeh – uprkos slanju naoružanja vrednog više milijardi dolara i višemesečnoj obuci – otpočelo je nizanje izgovora za poraz.

Oni idu otprilike ovako:

Zapad je bio previše spor u obezbeđivanju raketa i aviona;

Rusija je imala previše vremena na raspolaganju da pripremi rovove i minska polja;

Ukrajini je bilo potrebno više vremena da nauči taktike ratovanja sadejstvom različitih elemenata vojske kao i da na efikasan način angažuje zapadna oklopna vozila.

Ipak, u temelju ovih izgovora jeste jedan širi analitički neuspeh koji bi tek trebalo priznati: manjkave i često neadekvatne istorijske analogije vodile su vojne planere da potcene rusku otpornost.

Čak je i danas – uz strašnu cenu preteranog samopouzdanja koja je postala svima očigledna, pa i Ukrajini, koja se našla na prekretnici – i dalje aktuelna ista pogrešna analiza ruskog protivnika.

Iznova i iznova, donosioci političkih odluka i komentatori zasnivaju svoja očekivanja o ratu na pogrešnim istorijskim analogijama. Jedan primer je rusko prihvatanje masovnih žrtava i pribegavanje napadima „ljudskim talasom”, u kojima se trpe gubici u odnosu tri ili četiri ruska za svakog stradalog ukrajinskog vojnika.

Ponavljanje istorije

Iznova i iznova – sve do ovog trenutka – komandanti i komentatori navode ovo kao znak velike ruske slabosti. Bez obzira da li se govori složenom terminologijom o „stepenu asimetričnog iscrpljivanja” ili se ruski vojnici jednostavno označavaju kao „topovska hrana”, analitičari često beleže da je takvo olako rasipanje ljudskih života nasleđe tromih sovjetskih i carističkih armija.

Ali ono što oni često propuštaju da primete jeste da ova taktika neretko donosi pobede. Carske armije trpele su teške gubitke u borbama sa švedskim, persijskim i turskim snagama dok su gradile rusku imperiju. Boreći se protiv Napoleona, Rusi su imali isti broj žrtava koliko i Francuzi, uprkos tome što su imali prednost borbe na sopstvenoj zemlji i što su bolje bili pripremljeni za rusku zimu.

Sovjetski maršal Žukov pretrpeo je 860.000 žrtava spram nemačkih 200.000 u bici kod Kurska u Drugom svetskom ratu. Takođe je izgubio 1.500 tenkova naspram 500 nemačkih, ali je Kursk zapamćen po velikom trijumfu Sovjeta, koji je skršio poslednje nade Hitlera u pobedu. Može li neko da zamisli kako Nemačka proslavlja nesrazmeran odnos u žrtvama dok trpi poraze od „Staljinovih hordi”?

Koliko god ova taktika izgledala šokantno – u pitanju je resurs kojim Moskva raspolaže, a Kijev ne. Razmotrimo bitku za Bahmut i dnevne biltene koji su se hvalisali ukrajinskim uspesima u eliminisanju hiljada Rusa, sve do trenutka kada je Bahmut pao u ruke plaćeničkoj grupi Vagner – što je neobično podsetilo na brojčane bilanse žrtava  (body-count bulletins) u Vijetnamskom ratu.

U Bahmutu, Ukrajina je pred navalom lako zamenljivih ruskih osuđenika izgubila nezamenljivi krem svoje armije, koji je pretvoren u jurišne trupe u bezizglednoj odbrani strateški nevažnog grada, za koji se predsednik Zelenski zaklinjao da nikada neće pasti. Prosečna starost ukrajinskih vojnika je sada 43 godine.

Gubitak Bahmuta je oštetio ukrajinski moral, dok analitičari tvrde da je tada zapravo pao ruski moral. I oni nas podsećaju na vojne katastrofe koje su izazivale ruske ustanke u prošlosti – 1905. godine posle poraza u Rusko-japanskom ratu, ili debakl u Prvom svetskom ratu, koji je vodio ka kolapsu vladavine dinastije Romanov 1917. godine.

Kad se uzmu u obzir njihove poteškoće i patnje, zbog čega Rusi ponovo ovo ne bi uradili i zbacili Putina? Analitičari i tumači često ignorišu da je, nakon decenija ekonomskog haosa i globalnog poniženja 1990-ih godina 20. veka, Putin zavredio poštovanje zbog uspostavljanja stabilnosti i vraćanja nacionalnog samopoštovanja. Car Nikolaj II je, nasuprot tome, više ličio na Borisa Jeljcina – slab i izolovan vladar, koji se oslanjao na omražene savetnike i koji je vladao u haotičnoj situaciji.

Pogrešne analize

Takođe je verovatno da, za razliku od udaljenog debakla u ratu sa Japanom ili evropskog krvoprolića koje je izazvao austrijsko-srpski nesporazum, mnogi Rusi veruju u ispravnost ovog rata, zato što Krim i Donbas smatraju istorijski i kulturno ruskim teritorijama.

Bez obzira da li potiče od duboko usađenih imperijalnih sklonosti ili od decenija anti-zapadne propagande, Rusi i dalje podržavaju Putina i čak su i ponosni na uspeh svoje borbe protiv svega što NATO može da sruči na njih.

Nastojanje da se razumeju gledišta Putina i njegovih ljudi ne znači da je neko „proruski” orijentisan, bez obzira da li njihove stavove smatramo pogrešnim ili odbojnim. Naprotiv, takav pristup je ključan kako bi se „blagovremeno razmišljalo” uz adekvatne istorijske analogije, i od vitalnog je značaja kako bi se izbegla varljiva pretpostavka da će se ruski vojnici i građani ponašati onako kako bismo se mi ponašali.

Uoči ukrajinske kontraofanzive, šef američkog združenog generalštaba general Mark Majli je rekao da Rusima „nedostaje vođstvo, nedostaje im snažna volja, njihov moral je slab a njihova disciplina se narušava”. Naravno, ukoliko je vaša glavna istorijska lekcija ta da se ruska armija lomi pod pritiskom, onda pažljivo tražite znake nezadovoljstva i ubrzo uočavate kako kolaps samo što nije nastupio.

Tako površno poznavanje istorije, sjedinjeno sa pristrasnošću potvrđivanja, vodi ka pogrešnoj analizi. Zaustavljene žestokim ruskim otporom, ukrajinske trupe su i same govorile Majliju da greši: „Očekivali smo manji otpor. Oni drže položaje, ini imaju vođstvo. To nije nešto što često govorite o svom neprijatelju”.

Kako se kriza u Kijevu produbljuje, uz iznošenje različitih optužbi u javnost, komandanti na svim nivoima Ukrajinskih oružanih snaga saglasni su da su i oni i njihovi NATO savetnici teško promašili u procenjivanju ruske istrajnosti: „Ova velika kontraofanziva bila je zasnovana na jednostavnoj računici: kada Moskalji (uvredljiv izraz za etničkog Rusa) vidi bredlija ili leoparda, on će jednostavno pobeći”.

A što se tiče pitanja prenošenja borbi u Rusiju? Nekadašnji direktor CIA, general Dejvid Petreus, predvideo je da će se ruska odlučnosti „urušiti” posle ukrajinskih napada dronovima na Moskvu. Takvi napadi „preneće rat u blizinu ruskog naroda” i možda će uveriti Putinov režim da je, poput sovjetskog hladnoratovskog gliba u Avganistanu, sadašnji ruski rat u Ukrajini „u konačnici neodrživ”.

U stvari, sovjetske elite nisu sagledavale rat u Avganistanu kao neodrživ, niti su se preterano brinule oko javnog mnjenja. Bilo je potrebno da dođe i do smene generacija i do pojave hrabrog novog vođe za kojeg je prioritet bilo poboljšanje veza sa Zapadom – Mihaila Gorbačova – da konačno isposluje izlazak iz rata.

Poenta nije da rat nije skup. Rat u Avganistanu je bio skup, a ukrajinski rat je još i skuplji. Poenta je da prihvatanje poraza u velikom ratu – koji se opravdava kao vitalni nacionalni interes – nije verovatno, sve dok ne dođe i do postavljanja novog lidera i do promena u vladajućoj eliti.

A što se tiče „prenošenja rata do ruskog naroda” bombardovanjem Moskve, da li je tako nešto ikada davalo efekta? NATO je 1999. godine, bombardujući Beograd, preneo rat sa Kosova ka srpskom narodu, što ih je samo svrstalo na stranu diktatora Slobodana Miloševića; 25 godina kasnije, Srbi su ostali snažno proruski i anti-NATO orijentisani. A kada su čečenski pobunjenici bombardovali Moskvu i druge ruske gradove početkom 2000-ih godina, to je samo učvrstilo Ruse oko Putina i pomoglo da se opravda njegova sve autoritarnija vladavina.

Poslednja lekcija

Ovo nisu puke istorijske prepirke, već primeri pogrešnih analogija na kojima su se zasnivala i strategijska očekivanja i taktičke odluke. I one su skupo plaćene – i u pogledu ukrajinskih života, i u pogledu zapadne podrške.

Samouverenost među vašingtonskim i briselskim elitama je opala, iako zvaničnici i dalje tvrde da Ukrajina pobeđuje i da Putin „ne može izdržati duže od Zapada”. U stvari, pošto NATO prazni svoja skladišta opreme i propušta zadate rokove za proizvodnju nove municije, teško je ne doći do suprotnog zaključka, ukoliko neko nije zarobljen još jednom pogrešnom analogijom iz Drugog svetskom rata: onoj o Americi kao „arsenalu demokratije“.

Mnogi su poredili inovativne privatne američke proizvođače oružja sa ruskim, tehnološki oskudnim državnim fabrikama, predviđajući da će Moskva uskoro ostati bez municije. Umesto toga, Rusija je iznova i iznova opovrgavala narativ „da je kod njih sve u snazi bez pameti”, ne samo tako što je proizvodila više tenkova, artiljerije i artiljerijske municije od Zapada, već i mudrim zaobilaženjem sankcija, te razvojem novih precizno vođenih bombi, dronova i raketa. Možda ovo omalovažavanje ruske domišljatosti zaboravlja kaćušu, višecevni lanser raketa, legendarno artiljerijsko oruđe koje su kasnije u Drugom svetskom ratu iskopirali i Nemci i Amerikanci.

Uz nadolazeći krizu snadbevanja Kijeva municijom, korisno je pažljivije pogledati američku proizvodnju naoružanja u Drugom svetskom ratu, kada je „arsenal demokratije” u izvesnom smislu više podsećao na Putinovu nego na Bajdenovo ekonomiju.

Danas, međutim, Vašington se suočava sa složenim nizom institucionalnih prepreka: „modeli proizvodnje sa najnižim troškovima”, nevoljnost izvođača poslova da gomilaju zalihe, izvozna ograničenja i regulative o zaštiti životne sredine – što su sve faktori koji ne opterećuju Putina.

Poslednja lekcija koju bi trebalo izvući iz „trke naoružanja” u Drugom svetskom ratu jeste opreznost protiv tehnološke oholosti koja je primetna kada se Zapad razmeće superiornošću tenkova Leopard ili Abrams u odnosu na ruske tenkove T-72 i T-80.

Nemački tenkovi Tigar bili su očigledno nadmoćni u odnosu na sovjetske tenkove T-34 u Drugom svetskom ratu, ali su potonji bili jeftini, pouzdani i laki za masovnu proizvodnju. Kod Kurska, sovjetske snage su imale brojčanu prednost u tenkovima u odnosu 2:1.

Stoga kada NATO planeri i medijski analitičari ponavljaju refren o „topovskoj hrani” u vezi sa teškim gubicima koje Rusi trpe dok napreduju u bici za Avdejevku, trebalo bi da razmotre dosetku koja se pripisuje sovjetskom ratnom vođi Josifu Staljinu: „Kvantitet, sam po sebi, predstavlja poseban kvalitet”.

Robert Ingliš

Izvor: responsiblestatecraft.org

Izvor
Logged
fazan
Moderator
poručnik korvete
*
Offline Offline

Posts: 3 098


« Reply #338 on: December 05, 2023, 05:19:50 pm »

Pogrešne istorijske analogije – zašto je Zapad potcenio Rusiju

Zapadna politika u Ukrajini zasnovana je na nizu pogrešnih istorijskih analogija koje su oblikovale kako strateški, politički pristup, tako i taktički pristup na bojnom polju.


Текст је добар, али мислим да превиђа неке ствари. Нису Руси само у предности када је у питању број људи, него и када је у питању муниција и артиљерија. Запад не може довољно да помогне Украјини у рату за који се није припремао.
Logged
Рашо
Stručni saradnik - RV i PVO
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 867



« Reply #339 on: December 05, 2023, 07:49:35 pm »

У њемачком граду Кобленцу Французи су 1812. подигли спомен-чесму као, јел'те, успомену на њихов поход на Русију... двије године касније, руски командант мјеста, са добрим смислом за хумор, је додао, "прочитао и одобрио"...

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]



* 190353_130899240_Koblentz kastorbrunnen.jpg (369.85 KB, 1200x1200 - viewed 13 times.)
Logged
Boro Prodanic
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 14 593


« Reply #340 on: December 05, 2023, 08:11:52 pm »

Pogrešne istorijske analogije – zašto je Zapad potcenio Rusiju

Zapadna politika u Ukrajini zasnovana je na nizu pogrešnih istorijskih analogija koje su oblikovale kako strateški, politički pristup, tako i taktički pristup na bojnom polju.


Текст је добар, али мислим да превиђа неке ствари. Нису Руси само у предности када је у питању број људи, него и када је у питању муниција и артиљерија. Запад не може довољно да помогне Украјини у рату за који се није припремао.

Kako misliš da se Zapad nije pripremao za rat? Pa pripremao se od prvog Majdana 2004.
Logged
dzumba
Stručni saradnik - specijalne jedinice
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 22 252


« Reply #341 on: December 05, 2023, 08:26:54 pm »

Врло занимљиве изјаве бившег главног пропагандисте Украјине, Арестовича. Превод је Гугл преводилац, уз мојуе мало прилагођавање. Обратите пажњу на последњи пасус.

"Запад је уђао у рат са Русијом са спуштеним панталонама“: није био спреман за рат са Руском Федерацијом и глобалним Југом и, за разлику од Москве, није био у стању да промовише (условно, преведе на ратни колосек, опаска Џ) своју одбрамбену индустрију.

"САД не могу да произведу милион граната годишње. Северна Кореја може да произведе. О каквом рату и победи причамо, које су границе 1991. Запад је јебено уништио војну индустрију и не може брзо да је поново створи, јер треба стотине милијарди долара инвестиција. Али чак и ако их сада и обезбедите, нећете моћи ово да урадите за годину или две."

▪️Цела Европска унија није могла да произведе милион граната, дала је Украјини 300.000, „а треба 17 милиона“ (толико Оружане снаге Украјине захтевају од САД).

"О каквом рату причамо? Запад је у рат дошао спуштених панталона, испао је голи краљ, није способан да води овај рат и да га добије."
 ▪️Запад се спрема да „изврши самоубиство“ у сукобу са глобалним Југом.
Све мање видим шансе да Запад победи у сукобу са глобалним Југом и Истоком... Смеју се да је Русија изгубила 300 000. Морони, питам се, може ли Запад да дозволи да изгуби 300 000 у било ком рату за било какве вредности, „за балтичке земље, на пример. Да, после 10.000 ће рећи: предајемо се и повлачимо, хајде да поново преговарамо“, каже Арестович.

т.ме/РВвоенкор
Logged
dzumba
Stručni saradnik - specijalne jedinice
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 22 252


« Reply #342 on: December 05, 2023, 09:37:30 pm »

Према наводима са украјинских ТК јутрос рано је украјинска војска, тачније СБУ, извела како кажу, специјалну операцију напада на елементе ПВО система на Криму. Наводно су погођени радар из система "Небо-М", радар П-18 Тејек и систем за управљање "Бајкал 1М".
Logged
fazan
Moderator
poručnik korvete
*
Offline Offline

Posts: 3 098


« Reply #343 on: December 05, 2023, 11:03:52 pm »


Текст је добар, али мислим да превиђа неке ствари. Нису Руси само у предности када је у питању број људи, него и када је у питању муниција и артиљерија. Запад не може довољно да помогне Украјини у рату за који се није припремао.

Kako misliš da se Zapad nije pripremao za rat? Pa pripremao se od prvog Majdana 2004.
Није се спремао за рат који се води на овај начин. Мислим на оно што је Џумба написао, недостатак ариљеријске муниције и слично. НАТО стратегија подразумева ваздушну надмоћ и ваздушне ударе. Нико се није спремао за вишемесечне артиљеријске дуеле. Наменска индустрија на Западу се поприлично опекла након распада СССР. Цели градови су напуштени. Тешко је сада наговорити инвеститоре да поново улазе у то. Треба разликовати високу технологију, која може да се прода било где - и масовну производњу онога што може да се произведе било где (муниција, гранате...) и није скупо.
Logged
Brok
Administrator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 18 679


Jednakost, Bratstvo, Sloboda


WWW
« Reply #344 on: December 06, 2023, 05:16:43 pm »

Deset godina od ”Evromajdana” – kako je razarana državnost Ukrajine?

06.12.2023.
 
Duga je istorija netrpeljivosti Ukrajinaca i Rusa. Kako je sve počelo? Čemu SVO?

Daleko pre početka SVO naš portal bavio se Ukrajinom kao raskrsnicom naroda, njenim istorijskim problemima i balastima. Pratili smo korene rusofobije kroz istoriju, ali i put kojim je Ukrajina od nacionalizma stigla do nacizma.

Očigledno to nije uradila sama. Naprotiv.

Odabrala je moćne saveznike (illi su, bolje rečeno, oni odabrali nju), pa se tako još jednom u istoriji dokazalo da kad se svađaju slonovi strada trava. Naravno da nije sve počelo s Majdanom. Međutim, da se ovom prilikom, po datumima, podsetimo događaja od pre samo deset godina, jednog za drugim. Ni po babu, ni po stričevima.

Povoda, odnosno ”okidača” za SVO bilo je mnogo, ali je ”Evromajdan” bio ta kap koja je, na geostrateškom nivou, prevršila čašu. Bila je to tačka bez povratka, kao što vidimo. Eto razloga da još jednom prođemo kroz taj kalendar grešaka i nesreće.

Da podsetimo: na turskom majdan znači kamenolom. Na Balkanu  ima 12 gradova s tim imenom ili delom u imenu; u nacističkoj Nemačkoj postojao je logor tog imena, ali ovaj ”Majdan” o kome je reč nalazi se u Kijevu i pun mu je naziv ”Майдан Незалежности” ili ”Trg Nezavisnosti”. Do 1991. godine zvao se ”Trg Oktobarske revolucije”. Na tom mestu odvijali su se najdramatičniji događaji takozvane ”Narandžaste revolucije” kako Zapad ” voli da ”boji” nasilne promene društvenih sistema koji im ne odgovaraju.

Pošto smo i o njoj i o njenim akterima pisali više  puta, podsetimo se ukratko i pogledajmo kalendarsku hronologiju tzv. ”Evromajdana”. Razlog za ovo podsećanje?

Nažalost, ima mnogo ljudi kojima istorija počinje od jutarnje kafe, a krvavi sukobi su im prilika za navijanje. Ne ulazeći u detalje, mnogi će se uveriti da je istorija zbir zgusnutih krvavih događaja, a ne samo tomovi knjiga. Dakle, krenimo takstativno. Na taj način istorija i istina ne mogu se izbeći niti sakriti, a još manje falsifikovati.

Hronologija ”Evromajdana” – kako je razarana državnost Ukrajine

● 01. XI 2003.
Ukrajinska vlada najavila je da obustavlja pripreme za zaključivanje sporazuma o priključivanju Evopskoj uniji. Nezadovoljstvo je izazvano zahtevom MMF za povećanjem tarifa na gas i grejanje za 40%, zamrzavanjem plata i smanjenjem budžetskih rashoda. Međutim, oni koji nisu bili zadovoljni tom odlukom održali su protest na Trgu nezavisnosti (u daljem tekstu – Majdanu). Čuveni ukrajinski (?) opozicioni novinar Mustafa Hajem zavapio je da se krene na Majdan, no malo ljudi ga je podržalo. U akciji je učestvovalo nekoliko stotina ljudi, uglavnom studenata.

● 21.XI 2013.
Nekoliko hiljada ljudi, sada sa mnogo boljom organizacijom ( i motivacijom) posle tri nedelje izlazi na protest.

● 22. XI 2013.
Kijevski sud donosi odluku o ograničenju uslova sprovođenja protestnih akcija na sva tri najznačajnija mesta – Majdanu, Kreščatiki (glavnoj kijevskoj ulici) i na Evropskom trgu. Bilo je zabranjeno postavljati ”šator naselja” i tende, kako se ne bi ometala priprema dočeka Nove godine (!).

Međutim, nijednom rečju sud nije spomenuo uslove i mogućnosti prijave mitinga, pa ni posledice nelegalnih okupljanja. Bez obzira na to, demonstranti su ignorisali nalog suda i postavili nekoliko šatora koje su uklonile snage bezbednosti. Tada je došlo i do prvih sukoba.

● 24. XI 2013.
U Kijevu se održava marš opozicije koja traži ostavku vlade koja odbija da potpiše sporazum o pridruživanju EU. Istovremeno, demonstranti su pokušali da upadnu u zgradu vlade, napadajući policajce koji su je obezbeđivali. Na Evropskom trgu i na Majdanu niču ”šator naselja”, odnosno platneni ”gradovi”.

● 25. XI 2013.
Gradonačelstvo Kijeva dobija tog dana hiljade žalbi od strane brojnih građana koji su nezadovoljni delovanjem pristalica evrointegracija jer su proizvodili ogromnu buku u centru, a za sobom ostavljali masu smeća.

U Ministarstvu unutrašnjih poslova upozorili su da će privoditi učenike potesta koji zaprečavaju ulice i ometaju saobraćaj, oštećuju privatnu imovinu (paljenje automobila, razbijanje izloga, pljačke) i čine druga krivična dela. Pokrenuti su krivični postupci protiv pojedinaca koji su pokušali juriš na zgradu vlade.

● 30. XI 2013.
Predstavnici službe bezbednosti rasterali su neveliki skup koji se ponovo okupio povodom protesta u vezi sa odlukom o odbacivanju evropskih integracija. Za samo nekoliko minuta specijalne jedinice odreda ”Berkut” oslobodile su trg od nekoliko stotina demonstranata.

Formalni razlog bilo je prekršaj spomenute sudske odluke, ali i ometanje gradskih službi da dekorišu Majdan za novogodišnje praznike, a posebno novogodišnje jelke i postavljanje kioska za božićni sajam – pijacu. Svi privedeni, njih 31, pušteni su istog dana.

● 01. XII 2013.
Kijevski okružni administrativni sud je po zahtevu gradonačelnika zabranio masovne akcije na trgovima Evropa i Majdan, kao i u blizini centralnih organa vlasti zaključno s Božićem, sedmim januarom 2014. godine. Kao odgovor, demonstranti su zauzeli zdanje Kijevske gradske administracije objavivši da je od tog trenutka zgrada Načelstva štab njihove revolucije.

Druga grupa je zauzela zdanje Doma profesora, najveću zgradu na Majdanu. Jasno je bilo da je reč o koordinisanoj, profesionalnoj paravojnoj akciji. U toku tih akcija došlo je do sukoba sa jedinicama OMON (отряд мобильный особого назначения -mobilni odred posebne namene) u Bankarskoj ulici.

Reč je o jednoj od najprestižnijih ulica koja je dobrim delom zatvorena za pešake (kao Stari Arbat u Moskvi) i u kojoj se nalaze najvažnija ministarstva i ustanove.

● 02. XII 2013.
Ukrajinski opozicionari, okupljeni u zgradi uprave Grada nisu dozvolili zaposlenima da uđu u zgradu. Podigli su barikade i platneni grad na samom trgu.

● 03. XII 2013.
Opozicija je pokušala da sprovede glasanje o nepoverenju vladi, ali to glasanje nije uspelo.

● 04. XII 2013.
Vlada pokušava da nađe ređenje. Iz Kijeva u Moskvu hitno je otputovala delegacija koja je bila dužna da sačini plan za uspostavljanje ekonomskih i trgovinskih odnosa s Rusijom. Za to vreme u Ukrajini produženi su protesti.

● 06. XII 2013.
Dolazi konačno i do skidanja maski. Opozicioni lideri Jacenjuk, Kličko i Tjaginbok obratili su se kongresu SAD sa molbom da uvedu sankcije ukrajinskim vlastima!

Ponovimo: državljani Ukrajine pozivaju stranu silu tražeći da im olakša osvajanje vlasti, dok njihova vlada pokušava da naše razumno rešenje kod prvog suseda!

Malo je takvih primera u istoriji i njima ćemo nekom prilikom posvetiti pažnju.

● 08. XII 2013.
Služba bezbednosti Ukrajine pokrenula je krivični postupak protiv opozicionih lidera koji su organizovali, ili pozivali na zauzimanje državnih zgrada. Takođe je podignuta krivična prijava protiv nn lica zbog rušenja spomenika Lenjinu.

● 11. XII 2013.
Sud nalaže jedinicama milicije da ukloni barikade na Majdanu. Legitimno izabrani predsednik Viktor Janukovič pozvao je sve političke snage, uključujući opoziciju ”da počnu dijalog kako bi država izašla iz krize i da se odustane od ultimatuma bilo kakve vrste”.

● 14. XII 2013.
Janukovič smenjuje zamenika sekretara Saveta nacionalne bezbednosti i odbrane Ukrajine Vladimira Sivkoviča i predsednika gradske administracije Kijeva Aleksandra Popova, koji su učestvovali  u nasilnom rasterivanju demonstranata na Majdanu 30. novembra!

● 15. XII 2013.
Ponovo se održavaju izbori za Vrhovnu radu (Skupštinu). Opozicija ih je ponovo izgubila!

● 16. XII 2013.
Gradske vlasti Kijeva odustaju od postavljanja jelke zbog stalnih mitinga opozicije.

● 19. XII 2013.
Vrhovna rada abolira od odgovornosti sve učesnike ”Evromajdana”, nadajući se da će tako smiriti situaciju.

● 20. XII 2013.
Služba bezbednosti Ukrajine, međutim, pokreće krivičnu postupak protiv više lica zbog pokušaja preotimanja vlasti u državi.

● 22. XII 2013.
Redovno okupljanje naroda na Majdanu završava se formiranjem opštenarodne organizacije ”Majdan”.

● 24. XII 2013.
U celoj državi amnestraju se učesnici masovnih nereda. Oslobođenje odgovornosti svih učesnika ”Evromajdana”, čak i tih koji su se sukobili s unutrašnjom vojskom i milicijom predstavljalo je uslov lidera opozicije koji su oni izneli kao zalog za početak dijaloga s vlašću, a i kao garanciju daljih mirnih protesta.

● 25. XII 2013.
Novinarka i građanska aktivistkinja Tatjana Černovol pretučena je u blizini Kijeva. Priča je dovoljno čudna da bi se posumnjalo u slučajnost. Video-rikorder (”daš-kamera”) iz automobila završila je u rukama opozicije, a ne milicije!

Ona je u to vreme već bila poznata ”novinarka” u uskim krogovima, koji su vodili pres službe ”UNA – UNSO” (”Украинская Национальная Ассамблея-Украинская Народная Самооборона”, desničarska organizacija integralnog nacionalizma, inače zabranjena u RF) i više puta privođena od strane Službe bezbednosti zbog raznih akcija.

Ona je u februaru predvodila militante u zauzimanju prostorija Partije regiona, kojom prilikom je poginula jedna osoba, a već 2014. postala je poslanik Rade! 

● 01. I 2014.
Neonacisti organizuju šetnju-bakljadu po Kijevu u čast rođenja ideologa ukrajinskog fašizma Stepana Bandere. Njih su podržali učesnici ”Evromajdana”.

● 04. I 2014.
U Kijevu ponovo počinju mitinzi opozicije, u početku malobrojni.

● 08. I 2014.
Milicija dobija desetine žalbi Kijevljana na učesnike protesta, navodeći telesne povrede, hilganstva i krađe.

● 12. I 2014.
Na Majdanu se održava prvi masovni miting opozicije u Novoj godini.

● 16. I 2014.
Vrhovna rada izglasava niz zakona kojima se pooštravaju kazne za organizaciju masovnih nereda. Janukovičev potpis pokrenuo je novu spiralu nereda.

● 19. I 2014.
Redovna večernja narodna okupljanja prerastaju u masovne nerede. Opozicioni političari i aktivisti, koji su nastupali na sceni Majdana, pozvali su oko 15.000 prisutnih da odbace zakone i vlast, iskazujući građansku neposlušnost.

Grupe siledžija napadaju na miliciju koja obezbeđuje skup. Za rasterivanje mase korišćena au specijalna sredstva.

● 20. I 2014.
Organizovane bande u centru Kijeva ponovo provociraju sukobe s milicijom. Janučkovič najavljuje da će preduzeti mere kako bi obezbedio mir i opšti poredak u državi. Posle toga počinju pregovori između vlasti i opozicije.

● 23. I 2014.
Opozicija i vlast uspevaju da se dogovore oko toga da primirje započne tako što će se platneni grad na Majdanu demontirati, ali demonstanti ne pristaju na to! Počinju ulične borbe.

Iz podzemlja se aktivira ‘‘Desni sektor”, paravojna neonacistička organizacija.

● 26. I 2014.
Radikali uspevaju da okupiraju Ukrajinski dom. Ovlašćena službena lica koja su bila u zaštiti zdanja napustili su položaj po naređenju ministra unutrašnjih poslova Vitalija Zaharčenka.

● 06. II 2014.
U istočnim reonima Ukrajine formiraju se grupe za zaštitu od paravojnih formacija ”Evromajdana”.

● 16. II 2014.
Učesnici ”Evromajdana” saglasili su se da oslobode deo zauzetih administrativnih zdanja po celoj Ukrajini i deblokiraju saobraćaj u centru Kijeva.

● 18. II 2014.
U Kijevu ponovo počinju ulične borbe. Neredi su počeli pola sata pre početka zasedanja Vrhovne rade na kom se opozicija pripremala da predstavi ”ustavni akt” kako bi državu vratila u stanje paralamentarno-predsedničkog ustrojstva.

Po gradu su počeli pogromi, linčovanja, demoliranja, dejstvo snajpera, a deo zgrada, uključujući i zdanje Gradskog načelstva, bio je zapaljen.

Paravojska ”Evromajdana” otvorila je vatru na regularne milicijske snage, gađala ih je kamenicama i Molotovljevim koktelima.  Koristili su takođe šok-bombe i vodene topove.

● 19. II 2014.
Neredi se proširuju i na druge gradove Ukrajine. ”Mitingaši” zauzimaju zdanja državne uprave, policijske stanice, sedišta SBU (Službe državne bezbednosti Ukrajine).

Po informacijama SBU za samo 24 sata u rukama prestupnika našlo se više od 1.500 ”dugih cevi” i oko 100.000 metaka!

● 20. II 2014.
Objavljeno je primirje. Međutim, ”Desni sektor” odbacuje tu odluku.

● 21. II 2014.
Janučkovič pristaje da se do kraja 2014. godine sprovedu vanredni izbori za predsednika, a Vrhovna rada donela je zakon kojim je amnestirala demonstrante, oslobađajući ih krivične odgovornosti. Takođe, doneta je odluka da se kriza razreši uz prisustvo zapadnih posrednika.

To, međutim, ”Desni sektor” ne prihvata, već zahteva da Viktor Janukovič podnese ostavku do deset sati ujutru sledećeg dana, 22. februara, inače će paravojne formacije izvršiti juriš na državna zdanja.

● 22. II 2014.
Predsednik Janukovič napušta teritoriju Ukrajine pod još nerazjašnjenim okolnostima. Pobunjenici su zauzeli zdanje Vrhovne rade, administracije predsednika, vlade i Ministarstva unutrašnjih poslova.

Vrhovna rada pod pritiskom i ugroženošću usvaja Zakon o ukidanju krivičnog postupka protiv učesnika protesta. Usvojila je i zakon o samovoljnom prestanku vršenja ustavnih dužnosti šefa države i zakazala je predsedničke izbore za 25. maj 2014. godine. Tako se formalno završava akcija započeta prvog novembra 2013. godine.

Za samo tri i po meseca u najvećoj evropskoj državi (posle Rusije) događao se i dogodio državni udar! Pripreman je godinama, sistematski i temeljno, a tako je i izveden. Ko hoće da veruje u spontano ukrajinsko ”događanje naroda” neka mu bude. Za razliku od ostalih obojenih revolucija, ruski vrh je na vreme i odlično uočio o kakvoj se opasnosti radi. Sve ostalo će se, jednog dana, učiti na časovima istorije.

Ali, to nije sve

Sledeći redovi jesu za posebnu temu, ali navedimo ukratko nekoliko stavki. One nisu proizvod ukrofobije ili medijskog rata, već podaci Ukrajinskog zavoda za statistiku koji svedoče o krahu ”Projekta Ukrajina”.

Za 32 godine nezavisnosti Ukrajina je izgubila 80% ekonomske moći i 86% proizvodnje u odnosu na stanje dok je bila u sastavu SSSR, kao njegova najrazvijenija republika. Posle razdruživanja, Ukrajina je ostala bez 29 miliona ljudi, pet regiona (od 25), s perspektivnom gubitka bar još nekoliko.

O Donbasu, najrazvijenijoj oblasti nekadašnjeg SSSR da i ne govorimo. Šta da se s tim radi, jer SVO će se jednog dana završiti? Odgovora nema. Čak i da se stvori neki novi ”Maršalov plan” uz ogromnu finansijsko-ekonomsku pomoć, pitanje je kako će Ukrajina vratiti kvalifikovane kadrove i radnu snagu koja bi to iskoristila, ljude koji negde, na nekom mirnijem mestu, ponovo kuće svoj dom?

Koliko je njih poginulo, ranjeno, proglašeno za nestale? Ispod tih pitanja crta, nažalost, nije još podvučena.


Autor: Dragi Ivić poznatiji kao Sirius
Izvor: portal oruzjeonline.com
Logged
Pages:  1 ... 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 [23] 24 25 26   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.052 seconds with 22 queries.