На периферији рата у УкрајиниКраткорочно посматрано, званичне политике Запада и Русије воде у правцу спуштања нове завесе. Она неће бити Черчилова, односно гвоздена, али може бити погубна за државе које на време не схвате да ли су са једне или друге стране демаркационе линије чији се обриси већ постепено исцртавају. [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Џозеф С. Нај, истакнути харвардски професор, који је, поред других функција, вршио и дужност председника Националног обавештајног савета САД објавио је 1999. године у америчком „Форин аферсу” чланак под насловом „Поновно дефинисање националног интереса” (Redefining the National Interest). Поменути чланак Хенри Кисинџер цитира у делу под називом „Да ли је Америци потребна спољна политика?” и то приликом разматрања феномена ,,хуманитарних интервенција” које су САД водиле широм планете. Ово дело нам, из америчког угла, може користити за разумевање тренутних међународних односа. Нај у свом тексту, а према Кисинџеру, истиче да интервенција мора да садржи неколико елемената да би постигла успех: 1) оправданост циља у очима других, 2) високу вероватноћу успеха и 3) истицање јаког националног интереса. Са становишта наведених елемената тренутни сукоб у Украјини задаје главобољу, како Западу, тако и Русији. Испоручена цена прве године сукоба у Украјини недвосмислено ће расти у 2023. години.
Од почетка рата зараћене стране учврстиле су своје међународне позиције и прецизније дефинисале, односно прилагодиле, геополитичке интересе. Запад чврсто стоји уз Украјину пружајући јој економску помоћ, војну опрему, али и кроз увођење нових пакета санкција Русији. Геостратешки посматрано, Африка и Блиски исток постали су простор у којем Русија види прилику за дисперзију притиска који осећа на својим западним границама. Овде треба имати у виду и то да је Кремљ скоро па компензовао економске губитке на Западу преоријентисањем на тржишта Азије. Кина је објавила 12 тачака које се односе на ефикасно решавање украјинске кризе, наравно у складу са интересима Пекинга. Овом прокламацијом Кина је капарисала место на шаховској табли централног дела евроазијског континента. Судећи по реакцијама НАТО-а, САД и европских званичника, Вашингтон овај део света сматра својом утицајном зоном и противи се директном политичком утицају Кине. Да ли Кина игра дуплу игру? Остаје да видимо у годинама које долазе. Иницијатива ,,Појас и пут” за Пекинг је од изузетне важности, а Кина ће чинити све што је у њеној моћи, као уосталом и друге светске силе, да заштити своје економске интересе. Не заборавимо, ово је сукоб који је претња глобалном поретку у којем Кина игра значајну улогу и у оквиру којег је остварила до сада незабележен економски и технолошки развој. Важно је да анализирамо догађаје на бојном пољу око Бахмута или гласине о Придњестровљу, међутим по Србију је битније да мотри на процесе који се одигравају на ,,периферији” међународног политичког бојишта.
Председници САД и Русије су крајем фебруара ове године, у Варшави и Москви, послали јасне поруке да мир има алтернативу, а да је друга солуција рат, по потреби и нуклеарни. Самопроглашени чувари ,,демократских” и ,,традиционалних” вредности до скора су говорили о потреби да се преговорима дође до мира. Утисак је да се у међународним односима стигло до тачке у којој ниједној страни није у интересу мир, већ се међу главним циљевима истиче тотални рат.
Пропагандни окршај, као један од важних сегмената сваког рата, попримио је нову димензију. Сукобљене стране користе све расположиве медијске ресурсе у борби за своју верзију стварности. Запад, уз ретке изузетке, заснива своју пропаганду на наративу који таргетира руски политички и војни врх. С друге стране, Кремљ покушава да представи САД као главног кривца за рат који се тренутно води на истоку Европе, свођењем Европске уније, а посебно Немачке, на послушно и незрело геополитичко дете Вашингтона. Русија има проблем са НАТО трупама на својим границама и са правом се осећа угроженом. Уосталом, наведена безбедносна претња била је и један од разлога због којег је Москва ушла у рат.
Међутим, док се новински чланци пуне сензационалистичким насловима о украјинској борби ,,Давида против Голијата”, шпијунским кризама на релацији Бела кућа – Пекинг, односно о Путину који се спрема да започне трећи светски рат, геополитичка мапа света се мења и мимо наше пажње учвршћује нове стратешке закономерности.
Најпре, претходне године, у односу на 2021, продаја америчке војне опреме увећана је са 138 милијарди на преко 205 милијарди долара. Посебно треба обратити пажњу на уговоре о купопродаји наоружања које су САД склопиле са Пољском и Грчком. Вашингтон поклања огромну пажњу поменутим земљама и види их као стратешке партнере високог приоритета. ,,Земљотрес дипломатија” допринела је побољшању односа Анкаре и Атине. Грчка, заједно са Кипром и Израелом, како је недавно истакао председник америчког сенатског Комитета за међународне односе Роберт Менандез, има значајну улогу у оквиру новог америчког концепта безбедности у Европи. Тако се може доћи и до претпоставке да западни центри моћи желе Турску као савезника и четвртог актера у тој стратешкој замисли. Поменута стратегија умрежавања Грчке, Кипра и Израела од виталног је значаја Западу са циљем остваривања контроле на источном Средоземљу. Међу кључним моментима, уколико говоримо о будућем стратешком опредељењу Турске, су председнички и парламентарни избори који би требало да буду одржани 14. маја ове године. Стратегија контроле источног Средоземља може имати велики утицај и на политичке прилике у Србији.
Француско-немачки предлог, као платформа за дијалог Београда и Приштине, уз јачање источног крила НАТО-а и преламање интереса великих сила на Балкану Београду дефинитивно сужавају маневарски простор. Грубо посматрано, чини се да је политика Србије у одређеним сегментима слична спољној политици Кине, уз уважавање чињенице да је ова друга светска сила, а Србија геополитички играч регионалног карактера којег Запад жели јасно да ограничи. Обе државе се залажу за мир и поштовање међународног права. Међутим, одлука да Србија остане на европском путу и да снажи односе са САД брише знак једнакости у поменутој једначини. Српску позицију додатно компликује питање увођења санкција Русији које се у изворима који упућују на изјаве појединих европских бирократа третира као важније у контексту евроинтеграција него ли питање решења косовскометохијске кризе. Када yз претходно наведено додамо донекле оправдане бојазни у вези са потенцијалним сукобом у Молдавији и на Тајвану, али и заоштравање односа Русије и САД, морамо бити свесни да је свака одлука донета на државном нивоу ,,ход по ивици ножа” која ову земљу може да сачува или, пак, да доведе до економске и сваке друге капитулације.
Краткорочно посматрано, званичне политике Запада и Русије воде у правцу спуштања нове завесе. Она неће бити Черчилова, односно гвоздена, али може бити погубна за државе које на време не схвате да ли су са једне или друге стране демаркационе линије чији се обриси већ постепено исцртавају. Поменута линија не мора нужно бити исцртана повлачењем граница интересних сфера на мапи света. Она може бити успостављена по областима у којима велике силе остварују своје интересе. Између осталог, кључне области су енергетика, монетарна политика, економија, безбедност, телекомуникације, али и борба за сировине.
Тренутна ситуација нас приморава да међународне односе посматрамо као низ шаховских табли које истовремено егзистирају. На свакој од њих уочавамо другачији распоред фигура. Глобализација, односно међузависност односа може бити једна од почетних тачака која ће се узимати у обзир приликом креирања новог светског поретка као што регионализам, уз јасно подвучене црвене линије када говоримо о државним и националним интересима, може бити оквир и штит за даљи просперитет и очување Србије.
Izvor
