Sukob u Ukrajini - geopolitička pitanja

[Prvačić]

Neki dan slušam na radiju o glavnom tužiocu tog suda:
https://en.wikipedia.org/wiki/Karim_Ahmad_Khan
i njegovom bratu:
https://en.wikipedia.org/wiki/Imran_Ahmad_Khan

Pominje se pedofilija, sudska zaštita pedofila...

Znači kontraoptužbe su već počele.

Oво нису никакве контраоптужбе, рођени брат тужиоца је пре неку годину одлежао 18 месеци у затвору, зато што је учествовао у групном сексу са дечаком старим 15 година. Можда ће Руси само мало потенцирати ту чињеницу, мада то не би требало да има везе са тужиоцем директно.

Као што знамо "крв није вода". Кад Руси, а можда и неки медији на западу који нису баш под пуном контролом идејних подстрекача ове оптужнице, онда ће се ова "међународни суд" наћи пред озбиљним персоналним проблемима. Вероватно ће том тужиоцу, као случајно истећи мандат и замениће га неки бољи кандидат.

Mandat mu ističe 2030. godine.

https://en.wikipedia.org/wiki/Prosecutor_of_the_International_Criminal_Court

[Milan (longtrip)]

I Finally Understand Why We Hate Russia

Pisao Ian Kummer. Nemam vremena za prevod, ako je neko raspoložen . Zanimljivo viđenje jednog Amerikanca.

[fazan]

Кина може да распореди 1500 нуклеарних бојевих глава до 2035. године након руске „испоруке“ обогаћени уранијум у пекиншко постројење ЦФР-600

Безбедносни естаблишмент Сједињених Држава огласио је аларм могуће трке у наоружању због најновијег билатералног споразума Путин-Си о критичном трансферу технологије који би Кина могла да искористи за производњу нуклеарних бојевих глава.

Амерички званичници су на ивици. Недавни самит руског председника Владимира Путина и његовог кинеског колеге Си Ђинпинга довео је до дугорочног споразума усмереног на одрживи развој такозваних реактора на бази брзих неутрона.

Амерички државни секретар Антони Блинкен се, како се извештава, дотакао споразума Кине и Русије и изразио забринутост током саслушања у Конгресу у среду.

„Разговарали су о партнерству без ограничења“, рекао је Блинкен, истичући да нова област забринутости за Бајденову администрацију потиче од нуклеарне сарадње између Русије и Кине, наводи Никкеи Асиа.

Руски гигант нуклеарне технологије Росатом државна нуклеарна енергетска корпорација наводно је у децембру испоручила 25 тона високо обогаћеног уранијума кинеском ЦФР-600, првом постројењу за брзе реакторе.

Кинески брзи реактори користе течни метал уместо воде за умерене операције. Ови брзи реактори су базирани на руској технологији.

Блумберг је известио да су аналитичари забринути да би кинеско постројење могло произвести довољно горива за прављење око 50 нуклеарних бојевих глава годишње користећи руске залихе.

У Конгресу је упаљен аларм због односа између Росатома и Кинеске националне нуклеарне корпорације која управља постројењем ЦФР-600, називајући га „опасним“ и подстичући администрацију Џоа Бајдена да заустави такав руски трансфер нуклеарног материјала у кинеска постројења.

Пре годину дана, Бајденова администрација је разматрала санкције Росатому, док су републикански сенатори представили нацрт закона о забрани увоза у САД из руске компаније.

„Нуклеарна сарадња Русије и Народне Републике Кине иде много даље од само цивилних пројеката“, пре две недеље су председавајући конгресних комитета за оружане снаге, спољне послове и обавештајне службе заједно написали писмо саветнику за националну безбедност Џејку Саливану, наводи извештај Блумберга.

Извор

Напомена: поставо сам вест овде зато што је овај развој догађаја директна последица сукоба око Украјине. Текст је објављен на канадско-индијском сајту eurasiantimes.com

[Boro Prodanic]

„Тајмс”: Америка озбиљно мења стратегију у Украјини

Сједињене Државе разматрају строжу стратегију за сукоб у Украјини и желе да она победи и поврати све своје територије, пише Тајмс, позивајући се на високог званичника америчке администрације.

„Циљ је да се осигура суверенитет и независност Украјине, а то ће значити повратак територије“, рекао је извор.

То значи пооштравање америчке стратегије према Украјини, пише Тајмс. Како се наводи, раније јавно изречени циљ није био „пораз Русије као такве“, већ одбрана Украјине од Русије. Вашингтон жели да обезбеди Кијеву јаку војну позицију у тренутку почетка дипломатских преговора.

Међутим, према речима саговорника листа, такав развој догађаја не треба очекивати у блиској будућности, осим тога „Русија не показује интересовање за преговоре“. С тим у вези, Вашингтон ће наставити да подржава Кијев „како би помогао Украјини да опстане као независна демократска земља“.

Украјинска страна је више пута изјављивала да је завршетак непријатељстава и прелазак на дипломатско решење сукоба могућ само повлачењем руских трупа на границе из 1991. године. Председник земље Владимир Зеленски нагласио је да би повратак на границе које су биле на почетку специјалне операције значило замрзавање сукоба.

Амерички државни секретар Ентони Блинкен је такође напоменуо да су покушаји замрзавања сукоба неприхватљиви, а главни елемент мирног решења треба да буде потврда суверенитета Украјине и повлачење руских трупа, преноси Спутњик.

Izvor

[Boro Prodanic]

На периферији рата у Украјини

Краткорочно посматрано, званичне политике Запада и Русије воде у правцу спуштања нове завесе. Она неће бити Черчилова, односно гвоздена, али може бити погубна за државе које на време не схвате да ли су са једне или друге стране демаркационе линије чији се обриси већ постепено исцртавају.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Џозеф С. Нај, истакнути харвардски професор, који је, поред других функција, вршио и дужност председника Националног обавештајног савета САД објавио је 1999. године у америчком „Форин аферсу” чланак под насловом „Поновно дефинисање националног интереса” (Redefining the National Interest). Поменути чланак Хенри Кисинџер цитира у делу под називом „Да ли је Америци потребна спољна политика?” и то приликом разматрања феномена ,,хуманитарних интервенција” које су САД водиле широм планете. Ово дело нам, из америчког угла, може користити за разумевање тренутних међународних односа. Нај у свом тексту, а према Кисинџеру, истиче да интервенција мора да садржи неколико елемената да би постигла успех: 1) оправданост циља у очима других, 2) високу вероватноћу успеха и 3) истицање јаког националног интереса. Са становишта наведених елемената тренутни сукоб у Украјини задаје главобољу, како Западу, тако и Русији. Испоручена цена прве године сукоба у Украјини недвосмислено ће расти у 2023. години.

Од почетка рата зараћене стране учврстиле су своје међународне позиције и прецизније дефинисале, односно прилагодиле, геополитичке интересе. Запад чврсто стоји уз Украјину пружајући јој економску помоћ, војну опрему, али и кроз увођење нових пакета санкција Русији. Геостратешки посматрано, Африка и Блиски исток постали су простор у којем Русија види прилику за дисперзију притиска који осећа на својим западним границама. Овде треба имати у виду и то да је Кремљ скоро па компензовао економске губитке на Западу преоријентисањем на тржишта Азије. Кина је објавила 12 тачака које се односе на ефикасно решавање украјинске кризе, наравно у складу са интересима Пекинга. Овом прокламацијом Кина је капарисала место на шаховској табли централног дела евроазијског континента. Судећи по реакцијама НАТО-а, САД и европских званичника, Вашингтон овај део света сматра својом утицајном зоном и противи се директном политичком утицају Кине. Да ли Кина игра дуплу игру? Остаје да видимо у годинама које долазе. Иницијатива ,,Појас и пут” за Пекинг је од изузетне важности, а Кина ће чинити све што је у њеној моћи, као уосталом и друге светске силе, да заштити своје економске интересе. Не заборавимо, ово је сукоб који је претња глобалном поретку у којем Кина игра значајну улогу и у оквиру којег је остварила до сада незабележен економски и технолошки развој. Важно је да анализирамо догађаје на бојном пољу око Бахмута или гласине о Придњестровљу, међутим по Србију је битније да мотри на процесе који се одигравају на ,,периферији” међународног политичког бојишта.

Председници САД и Русије су крајем фебруара ове године, у Варшави и Москви, послали јасне поруке да мир има алтернативу, а да је друга солуција рат, по потреби и нуклеарни. Самопроглашени чувари ,,демократских” и ,,традиционалних” вредности до скора су говорили о потреби да се преговорима дође до мира. Утисак је да се у међународним односима стигло до тачке у којој ниједној страни није у интересу мир, већ се међу главним циљевима истиче тотални рат.

Пропагандни окршај, као један од важних сегмената сваког рата, попримио је нову димензију. Сукобљене стране користе све расположиве медијске ресурсе у борби за своју верзију стварности. Запад, уз ретке изузетке, заснива своју пропаганду на наративу који таргетира руски политички и војни врх. С друге стране, Кремљ покушава да представи САД као главног кривца за рат који се тренутно води на истоку Европе, свођењем Европске уније, а посебно Немачке, на послушно и незрело геополитичко дете Вашингтона. Русија има проблем са НАТО трупама на својим границама и са правом се осећа угроженом. Уосталом, наведена безбедносна претња била је и један од разлога због којег је Москва ушла у рат.

Међутим, док се новински чланци пуне сензационалистичким насловима о украјинској борби ,,Давида против Голијата”, шпијунским кризама на релацији Бела кућа – Пекинг, односно о Путину који се спрема да започне трећи светски рат, геополитичка мапа света се мења и мимо наше пажње учвршћује нове стратешке закономерности.

Најпре, претходне године, у односу на 2021, продаја америчке војне опреме увећана је са 138 милијарди на преко 205 милијарди долара. Посебно треба обратити пажњу на уговоре о купопродаји наоружања које су САД склопиле са Пољском и Грчком. Вашингтон поклања огромну пажњу поменутим земљама и види их као стратешке партнере високог приоритета. ,,Земљотрес дипломатија” допринела је побољшању односа Анкаре и Атине. Грчка, заједно са Кипром и Израелом, како је недавно истакао председник америчког сенатског Комитета за међународне односе Роберт Менандез, има значајну улогу у оквиру новог америчког концепта безбедности у Европи.  Тако се може доћи и до претпоставке да западни центри моћи желе Турску као савезника и четвртог актера у тој стратешкој замисли. Поменута стратегија умрежавања Грчке, Кипра и Израела од виталног је значаја Западу са циљем остваривања контроле на источном Средоземљу. Међу кључним моментима, уколико говоримо о будућем стратешком опредељењу Турске, су председнички и парламентарни избори који би требало да буду одржани 14. маја ове године. Стратегија контроле источног Средоземља може имати велики утицај и на политичке прилике у Србији.

Француско-немачки предлог, као платформа за дијалог Београда и Приштине, уз јачање источног крила НАТО-а и преламање интереса великих сила на Балкану Београду дефинитивно сужавају маневарски простор. Грубо посматрано, чини се да је политика Србије у одређеним сегментима слична спољној политици Кине, уз уважавање чињенице да је ова друга светска сила, а Србија геополитички играч регионалног карактера којег Запад жели јасно да ограничи. Обе државе се залажу за мир и поштовање међународног права. Међутим, одлука да Србија остане на европском путу и да снажи односе са САД брише знак једнакости у поменутој једначини. Српску позицију додатно компликује питање увођења санкција Русији које се у изворима који упућују на изјаве појединих европских бирократа третира као важније у контексту евроинтеграција него ли питање решења косовскометохијске кризе. Када yз претходно наведено додамо донекле оправдане бојазни у вези са потенцијалним сукобом у Молдавији и на Тајвану, али и заоштравање односа Русије и САД, морамо бити свесни да је свака одлука донета на државном нивоу ,,ход по ивици ножа” која ову земљу може да сачува или, пак, да доведе до економске и сваке друге капитулације.

Краткорочно посматрано, званичне политике Запада и Русије воде у правцу спуштања нове завесе. Она неће бити Черчилова, односно гвоздена, али може бити погубна за државе које на време не схвате да ли су са једне или друге стране демаркационе линије чији се обриси већ постепено исцртавају. Поменута линија не мора нужно бити исцртана повлачењем граница интересних сфера на мапи света. Она може бити успостављена по областима у којима велике силе остварују своје интересе. Између осталог, кључне области су енергетика, монетарна политика, економија, безбедност, телекомуникације, али и борба за сировине.

Тренутна ситуација нас приморава да међународне односе посматрамо као низ шаховских табли које истовремено егзистирају. На свакој од њих уочавамо другачији распоред фигура. Глобализација, односно међузависност односа може бити једна од почетних тачака која ће се узимати у обзир приликом креирања новог светског поретка као што регионализам, уз јасно подвучене црвене линије када говоримо о државним и националним интересима, може бити оквир и штит за даљи просперитет и очување Србије.

Izvor

[Boro Prodanic]

NEMCIMA JE DOSTA AMERIKANACA U SVOJOJ ZEMLJI: "Posle 78 godina, sada je vreme da američki vojnici odu kući"

BERLIN mora da raskine sa postojećim „odnosom ekstremnog podaništva“ prema Americi i njenoj spoljnoj politici „obeležene kršenjem međunarodnog prava“, izjavila je u petak Sevim Dagdelen, zamenica šefa frakcije Levice u Bundestagu. Nemačka mora da zahteva da se američke snage stacionirane na njenoj teritoriji povuku zajedno sa američkim nuklearnim oružjem, insistirao je poslanik.

- Posle 78 godina, sada je vreme da američki vojnici odu kući“, rekla je Dagdelen na skupu povodom obeležavanja 75. godišnjice Maršalovog plana. Američke vojne baze deluju „kao vanzemaljske zone u kojima se [nemački] ustav ne primenjuje - rekao je poslanik, koji je i član parlamentarnog odbora za spoljne poslove.

 - Vašington koristi svoje baze na nemačkom tlu za vođenje ratova u inostranstvu i pokretanje „smrtonosnih udara bespilotnih letelica - rekao je Dagdelen, dodajući da su neke od ovih akcija „kršene međunarodnog prava“.

Ona je kritikovala i redovne sastanke NATO-a u američkoj bazi Ramštajn u Nemačkoj, gde se razgovara o vojnoj pomoći Kijevu. Vašington je domaćin ovih konferencija „kao da je okupacioni statut još uvek na snazi“, rekao je poslanik, dodajući da je Berlin takođe dozvolio SAD da ga stave „na liniju vatre“ isporukom nemačkih tenkova Leopard Ukrajini.

Nemački zakonodavci doneli su odluku o povlačenju američkog nuklearnog oružja sa teritorije zemlje još 2010. godine, ali to oružje je i dalje na mestu, rekla je Dagdelen.

- Ostajemo pri svom stavu: američko nuklearno oružje mora da nestane - dodala je ona.

 - Američka administracija odaje utisak da ne želi saveznike, već samo lojalne vazale - rekao je poslanik, ukazujući na nemar Amerike prema interesima i zahtevima svojih partnera. Prema Dagdelenu, „sve manje zemalja širom sveta je spremno da to prihvati“. Istinsko „prijateljstvo“ treba da se zasniva na međusobnom poštovanju ljudskih prava i međunarodnog prava, dodao je poslanik.

Nemačka je domaćin daleko najvećem broju američkog vojnog osoblja od svih evropskih zemalja. Preko 35.000 američkih vojnika bilo je stacionirano na njenom tlu od 2022. godine. Italija, koja je domaćin drugom najvećem broju američkih vojnika, je daleko iza, jer je tamo istovremeno bilo stacionirano oko 12.000 američkih vojnika, preneo je RT.

Izvor

[Brok]

NEMCIMA JE DOSTA AMERIKANACA U SVOJOJ ZEMLJI: "Posle 78 godina, sada je vreme da američki vojnici odu kući"

Kada ih Merkelova nije ispratila, koju su prisluškivali, verovatno i ucenjivali, narednih 10 i više godina amerikanci tek sada imaju neku moralnu osnovu kao izgovor zašto su još prisutni u Nemačkoj.
EU bi sama morala da stvori svoje odbradbene snage kao što ih ima i USA, a ne da služi u NATO paktu, da se oslobodi američkog prokektorata, da se UN sa celom administracijom preseli na stari kontinent gde mu je i mesto, u Ženevu, Zagreb, Beograd... ima stvarno lepih gradova na starom kontinentu.
Ovo sve je trebalo raditi pre početka sukoba u Ukrajini, a ne sada.

[Milan (longtrip)]

Da bi zaštitila interese u odnosu sa Rusijom, južnoafrička vlada zabranila je prodaju oružja Poljskoj koje bi predali Ukrajini. Zanimljiv tekst , Već sam na drugoj temi objavio koja ruska "ČVK" čuva Predsednika 

[dzumba]

Краткорочно посматрано, званичне политике Запада и Русије воде у правцу спуштања нове завесе. Она неће бити Черчилова, односно гвоздена, али може бити погубна за државе које на време не схвате да ли су са једне или друге стране демаркационе линије чији се обриси већ постепено исцртавају. Поменута линија не мора нужно бити исцртана повлачењем граница интересних сфера на мапи света. Она може бити успостављена по областима у којима велике силе остварују своје интересе. Између осталог, кључне области су енергетика, монетарна политика, економија, безбедност, телекомуникације, али и борба за сировине.

Још пре неколико година у једној дискусији са нашим старим чланом "Заставником Џемом" (кога нажалост одавно нема на Палуби) смо констатовали да актуелна економска и општа политика Запада и Кине и Русије води новој подели света која ће бити оштрија и доследнија него хладноратовска. Шта више, ако се то и оствари врло је могуће (ако не дође до светског нуклеарног рата) да се уствари створе два паралелна "света" која егзистирају један поред другог а међусобно се не познају и не сарађују.

[Brok]

Ух, то су биле дискусије, Заставник Џемо због посла не може да приступи Палуби, појавио се пре пар година.
Те анализе су биле нешто најбоље што сам читао на Палуби. И дан данас наиђем на те анализе, жао ми је што их није било више на више дешавања. Заћо је увек имао одличне, тачне и свеже информације, које нису биле доступне баш свима, и он је поред Јевђе био одличан у анализама али и у истраживању и доношењу информација (вести).
Баш жалим за тим временима, ми остали смо углавном пратили те геополитичке анализе и учили.

[Boro Prodanic]

Поигравање правдом

Налог Међународног кривичног суда за Путиново хапшење је илустрација чињенице како принципи владавине права и независног судства могу да буду супротни правилима и традицијама реалполитике.

Колико је политизовано међународно право у временима оштрог конфликта Русије и Запада у стању да држи корак са политичким реалностима света и какве су шансе да по налогу Међународног кривичног суда Владимир Путин буде ухапшен и суђен за ратне злочине?

Одговор је познат свима у Вашингтону, Берлину или Кијеву, на локацијама на којима се последњих месеци ужурбано радило на лишавању слободе првог лидера једне земље сталне чланице Савета безбедности.

Већ у првим недељама после руске инвазије пред Међународним кривичним судом (ИЦЦ) и Међународним судом правде покренути су поступци за ратне злочине у Украјини између осталог и зато што ови трибунали, за разлику од националних судова, не дају имунитет председницима, премијерима и другим високим званичницима.

Упркос томе, неће бити ништа од спектакуларног процеса Владимиру Владимировичу који се од свих злочина које су починиле руске инвазионе трупе – од агресије на суверену земљу до напада на породилиште у Мариупољу – лично терети за илегалну депортацију украјинске деце за Русију.

Налог из Хага је индиректна потврда да су шансе за мирно решење рата у Украјини засад готово непостојеће. Како преговарати са ратним злочинцем? Савет безбедности УН може да одложи одлуке суда уколико процени да оне представљају препреку за успостављање мира и стабилности, али то очигледно није била идеја судија ИЦЦ који имају задатак да додатно изолују Путина и Русију.

Политичка позадина пресуде враћа на питање шта је било са уништавањем Југославије, Ирака, Авганистана, Либије или Сирије? Судски налог би, са становишта правде, свакако деловао убедљивије да је пропраћен најавом суђења за утврђене ратне злочине које су Украјинци починили против Руса, али може ли ико да замисли позив на хапшење Володимира Зеленског?

Показује се још једном да трибуналом УН, основаног Римским статутом 1998. и формално активним од 2002, управља онај ко има највећи допринос буџету Светске организације – Сједињене Државе. САД су одбиле да уђу у чланство ИЦЦ, што не спречава председника Џозефа Бајдена да налог за хапшење опише као „оправдан”.

Русија је била у ИЦЦ све до 2016, када се повукла суочена са оптужбама око рата за Крим две године раније. Путин се овим поводом није оглашавао, али је његов споуксмен Дмитриј Песков кратко рекао да је налог за хапшење „ништаван”, колико и оптужбе за инвазију. Потом је Путинов блиски савезник, Дмитриј Медведев, претећи дао до знања да би сваки покушај хапшења био протумачен као декларација рата Русији.

Украјина, на чијој су територији почињени злочини, такође није у ИЦЦ, иако је после окупације Крима саопштила да прихвата јурисдикцију суда на својој територији. Председник Зеленски каже да се ради о „историјској одлуци”.

Три кључна актера су, дакле, ван суда који сада гони руског председника. То што је суђење Путину у домену политичке фантазије може да се објасни и другим, не само лицемерним аргументима.
Најављени процес често се пореди са оним у Нирнбергу када је суђено нацистима. Постоји ту једна велика разлика. Хитлеров режим је капитулирао после војног пораза. У украјинском рату нема ни победника ни поражених и тешко да ће их бити.

Постоје и препреке техничке природе. ИЦЦ не може да хапси, а нема суђења без личног присуства. Већ се до сада показало колико међународни трибунали тешко доказују личну умешаност лидера у злочине који су почињени.

Било би лакше доказати акт руске агресије, али то није у надлежности ИЦЦ. Отуда идеја о формирању посебног суда за Украјину који би процес отворио у Путиновом одсуству. Да би био основан, морао би да заобиђе Савет безбедности где Русија има право вета и да иде на Генералну скупштину, али „диригована правда” не успева да добије подршку ни половине чланства УН.

Сада су 132 државе које су ратификовале Статут ИЦЦ, међу њима и Србија, у обавези да хапсе Путина уколико се нађе на њиховој територији. Кретање руског председника је сужено. У Берлину су саопштили да би га одмах лишили слободе уколико крочи на тле Немачка. Исто су поручили и из Загреба.

Колико год привођење Путина делује апсурдно и личи на испразан гест солидарности са Зеленским, Москва предузима све мере да се заштити. Предложена је забрана свих активности ИЦЦ на територији Русије и кажњавање свих који „помажу и подржавају” тај суд. Отворен је кривични поступак против званичника и судија ИЦЦ.

У Москви су свесни да се Путин неће појавити пред судом, али морају да брину јер је свет изградио своје перцепције и није пријатно бити у истом друштву са Слободаном Милошевићем, бившим суданским председником Омаром Баширом, који ИЦЦ-у и данас успешно измиче или либијским вођом Муамером Гадафијем, који је убијен.

Милошевић је испоручен тек пошто је оборена његова власт. Ако се следи та аналогија, режим у Кремљу морао би да буде срушен, а Путин ухапшен. Нова власт би онда разматрала да ли да га испоручи Хагу.

Налог за Путиново хапшење тешко да ће променити политичку динамику у Русији. Чак може да појача подршку председнику у јавности. Велики део света, попут Кине и Индије које такође нису у ИЦЦ-у, је скептичан. Чак се и Мађарска, чланица НАТО и ЕУ, успротивила резолуцији уније, а премијер Виктор Орбан је саопштио да Путин у Мађарској не би био ухапшен.

У проблему су међутим државе које већ у агенди имају најављени долазак руског председника. Јужна Африка је у августу домаћин самита земаља Брикса и не зна шта да ради. Допустила је својевремено да Башир у земљу дође и из ње несметано изађе, али тешко да би поново ризиковала кршење обавезе чланства у суду. Путин би у септембру требало да путује и на самит Г-20 у Њу Делхи, а у оваквим околностима вероватно ће остати у Москви, иако Индија није у ИЦЦ.

Тиме налог излази из домена симболичког и моралног и добија практичну политичку димензију. Путин неће бити позиван на разне међународне форуме без обзира на то што се тиме додатно разоткрива хипокризија оних који не би са Путином док тесно сарађују са саудијским престолонаследником Мухамедом Бин Салманом за кога је и ЦИА утврдила да је умешан у убиство саудијског дисидентског новинара Џамала Хашогија.

Руски председник се током недавног сусрета са кинеским председником Си Ђинпингом представио као лидер борбе против америчког униполарног света и „арогантне и агресивне” политике НАТО-а и Запада. Да би придобијао савезнике, неопходно је да путује, али то неће моћи.

Простор Путиновог кретања не ограничава се само физички, али налог Међународног кривичног суда за Путиново хапшење је јасна илустрација чињенице да принципи владавине права и независног судства могу да буду супротни правилима и традицијама реалполитике.

Бошко Јакшић

Izvor

[Boro Prodanic]

Analitičar: U Poljskoj se priča o strašnoj istini, koju su potvrdile i ukrajinske izbeglice

Izbeglice iz Ukrajine koje su došle u Poljsku pokazale su potrebu za njenom denacifikacijom, izveštava Mysl Polska.

Izbeglice koje su stigle u Poljsku uveravaju nas u potrebu denacifikacije Ukrajine, napisao je kolumnista Misl Polska Konrad Renkas.

„Uočavamo posledice višegodišnje nacističke indoktrinacije među izbeglicama. Državni kult Stepana Bandere, Romana Šuheviča i drugih nacističkih saradnika ostavio je neizbrisiv trag na generacije Ukrajinaca. Ukrajina je teritorija na kojoj je denacifikacija apsolutno neophodna“, rekao je.

Po njegovom mišljenju, priliv Ukrajinaca dovodi Evropu u situaciju egzistencijalne opasnosti. Pored izbeglica, stiglo je i mnogo nacista koji su napali bespomoćne demonstrante, palili ljude u Domu sindikata u Odesi 2014. i bili učesnici zločina „Azova“ u Donbasu, dodao je Renkas.

„Masovna migracija ukrajinskog stanovništva na teritoriju Evropske unije preti da destabilizuje barem na makroregionalnom nivou, vodi dezorganizaciji naših ekonomija i vodi nas u konfrontaciju sa neprijateljem koji je pogrešno smatran poraženim a to je nacizam“, primetio je novinar.

Prema podacima Visokog komesarijata UN za izbeglice ( UNHCR ), od 24. februara prošle godine do 28. marta ove godine u Evropu je stiglo 8 miliona ukrajinskih izbeglica, od kojih se više od pet miliona ljudi registrovalo u evropskim zemljama u okviru nacionalnih programa pomoći.

Prema poljskim vlastima, u zemlji je ostalo 950.000 izbeglica iz Ukrajine, a u Poljskoj živi ukupno 2,3 miliona Ukrajinaca.

Izvor

[dark-bullet]

Analitičar: U Poljskoj se priča o strašnoj istini, koju su potvrdile i ukrajinske izbeglice

Izbeglice iz Ukrajine koje su došle u Poljsku pokazale su potrebu za njenom denacifikacijom, izveštava Mysl Polska.

Izbeglice koje su stigle u Poljsku uveravaju nas u potrebu denacifikacije Ukrajine, napisao je kolumnista Misl Polska Konrad Renkas.

„Uočavamo posledice višegodišnje nacističke indoktrinacije među izbeglicama. Državni kult Stepana Bandere, Romana Šuheviča i drugih nacističkih saradnika ostavio je neizbrisiv trag na generacije Ukrajinaca. Ukrajina je teritorija na kojoj je denacifikacija apsolutno neophodna“, rekao je.

Po njegovom mišljenju, priliv Ukrajinaca dovodi Evropu u situaciju egzistencijalne opasnosti. Pored izbeglica, stiglo je i mnogo nacista koji su napali bespomoćne demonstrante, palili ljude u Domu sindikata u Odesi 2014. i bili učesnici zločina „Azova“ u Donbasu, dodao je Renkas.

„Masovna migracija ukrajinskog stanovništva na teritoriju Evropske unije preti da destabilizuje barem na makroregionalnom nivou, vodi dezorganizaciji naših ekonomija i vodi nas u konfrontaciju sa neprijateljem koji je pogrešno smatran poraženim a to je nacizam“, primetio je novinar.

Prema podacima Visokog komesarijata UN za izbeglice ( UNHCR ), od 24. februara prošle godine do 28. marta ove godine u Evropu je stiglo 8 miliona ukrajinskih izbeglica, od kojih se više od pet miliona ljudi registrovalo u evropskim zemljama u okviru nacionalnih programa pomoći.

Prema poljskim vlastima, u zemlji je ostalo 950.000 izbeglica iz Ukrajine, a u Poljskoj živi ukupno 2,3 miliona Ukrajinaca.

Izvor

Nekoliko riječi o autoru, g. Renkasa. Osim što je bio podpredsjednik proruske partije Zmiana ("Promena") radi se o političaru i aktivistu. Samo po sebi to nije sporno, ali ako se ima u vidu proruska orjentacija, te dnažna podrška Putinovom režimu, onda njegove reči zvuče malo drukčije. Zvuče kao ponavljanje ruskih stajališta o Ukrajini, te opravdavanje agresije Rusije na Ukrajine, bez, naravno, ikakvih realnih dokaza i stvarnog opravdanja. Ruska agresija je u temelju anti-Ukrajinska, sa željom da izbriše samostalnu i neovisnu Ukrajinu sa lica zemlje, a Ukrajince uništi kao narod.

[dzumba]

Иако ово што је Дарко написао објективно стоји, не бих баш багателисао и изјаву Ренкаса јер у њој има поприлично истине, посебно када је у питању култ Бандере и других нацистичких сарадника. Паљење људи у Одеси није измишљено.  Појава нацитичких симбола и и идеологије и у регуларној Украјинској војсци, па и међу делом грађана. Да додам и то да је на територији балтичких земаља и данас присутно величање  добровољаца који су учествовали у ДСВ на страни нацистичке Немачке. Њима се подижу споменици а руше совјетски.  Нацизам никако не треба багателисати без обзира што је он и онда и сада био ( на тим просторима ) антируски, па условно (у контексту рата у Украјини) некима сада звучи чак и корисно и у суштини неважно, маргинално. И Хитлер је словио за небитног и маргиналног политичара...

[dark-bullet]

Neko možda i bagateliše nacizam, ali ga zato Putin, ali bome i svi komunisti po zapadu itekako koriste u dnevno-političke svrhe, a Putin ga navodi i kao razlog za rat protiv Ukrajine. Niti je Ukrajina napala Rusiju, niti je nacizam službena ideologija Ukrajine (za razliku nacističke Nemačke gde je to stvarno bio). Na šta se ko loži dok mu nad glavom lete meci i esplodiraju granate to je individualna stvar. Ima i među Wagnerovcima nacista, pa šta. Rusija (i Putin) po tom pitanju mora da oladi ako iole želi da ga itko shvata ozbiljno. Kako on to ne čini, posledice su da mu se ne veruje ništa.