Поигравање правдомНалог Међународног кривичног суда за Путиново хапшење је илустрација чињенице како принципи владавине права и независног судства могу да буду супротни правилима и традицијама реалполитике.Колико је политизовано међународно право у временима оштрог конфликта Русије и Запада у стању да држи корак са политичким реалностима света и какве су шансе да по налогу Међународног кривичног суда Владимир Путин буде ухапшен и суђен за ратне злочине?
Одговор је познат свима у Вашингтону, Берлину или Кијеву, на локацијама на којима се последњих месеци ужурбано радило на лишавању слободе првог лидера једне земље сталне чланице Савета безбедности.
Већ у првим недељама после руске инвазије пред Међународним кривичним судом (ИЦЦ) и Међународним судом правде покренути су поступци за ратне злочине у Украјини између осталог и зато што ови трибунали, за разлику од националних судова, не дају имунитет председницима, премијерима и другим високим званичницима.
Упркос томе, неће бити ништа од спектакуларног процеса Владимиру Владимировичу који се од свих злочина које су починиле руске инвазионе трупе – од агресије на суверену земљу до напада на породилиште у Мариупољу – лично терети за илегалну депортацију украјинске деце за Русију.
Налог из Хага је индиректна потврда да су шансе за мирно решење рата у Украјини засад готово непостојеће. Како преговарати са ратним злочинцем? Савет безбедности УН може да одложи одлуке суда уколико процени да оне представљају препреку за успостављање мира и стабилности, али то очигледно није била идеја судија ИЦЦ који имају задатак да додатно изолују Путина и Русију.
Политичка позадина пресуде враћа на питање шта је било са уништавањем Југославије, Ирака, Авганистана, Либије или Сирије? Судски налог би, са становишта правде, свакако деловао убедљивије да је пропраћен најавом суђења за утврђене ратне злочине које су Украјинци починили против Руса, али може ли ико да замисли позив на хапшење Володимира Зеленског?
Показује се још једном да трибуналом УН, основаног Римским статутом 1998. и формално активним од 2002, управља онај ко има највећи допринос буџету Светске организације – Сједињене Државе. САД су одбиле да уђу у чланство ИЦЦ, што не спречава председника Џозефа Бајдена да налог за хапшење опише као „оправдан”.
Русија је била у ИЦЦ све до 2016, када се повукла суочена са оптужбама око рата за Крим две године раније. Путин се овим поводом није оглашавао, али је његов споуксмен Дмитриј Песков кратко рекао да је налог за хапшење „ништаван”, колико и оптужбе за инвазију. Потом је Путинов блиски савезник, Дмитриј Медведев, претећи дао до знања да би сваки покушај хапшења био протумачен као декларација рата Русији.
Украјина, на чијој су територији почињени злочини, такође није у ИЦЦ, иако је после окупације Крима саопштила да прихвата јурисдикцију суда на својој територији. Председник Зеленски каже да се ради о „историјској одлуци”.
Три кључна актера су, дакле, ван суда који сада гони руског председника. То што је суђење Путину у домену политичке фантазије може да се објасни и другим, не само лицемерним аргументима.
Најављени процес често се пореди са оним у Нирнбергу када је суђено нацистима. Постоји ту једна велика разлика. Хитлеров режим је капитулирао после војног пораза. У украјинском рату нема ни победника ни поражених и тешко да ће их бити.
Постоје и препреке техничке природе. ИЦЦ не може да хапси, а нема суђења без личног присуства. Већ се до сада показало колико међународни трибунали тешко доказују личну умешаност лидера у злочине који су почињени.
Било би лакше доказати акт руске агресије, али то није у надлежности ИЦЦ. Отуда идеја о формирању посебног суда за Украјину који би процес отворио у Путиновом одсуству. Да би био основан, морао би да заобиђе Савет безбедности где Русија има право вета и да иде на Генералну скупштину, али „диригована правда” не успева да добије подршку ни половине чланства УН.
Сада су 132 државе које су ратификовале Статут ИЦЦ, међу њима и Србија, у обавези да хапсе Путина уколико се нађе на њиховој територији. Кретање руског председника је сужено. У Берлину су саопштили да би га одмах лишили слободе уколико крочи на тле Немачка. Исто су поручили и из Загреба.
Колико год привођење Путина делује апсурдно и личи на испразан гест солидарности са Зеленским, Москва предузима све мере да се заштити. Предложена је забрана свих активности ИЦЦ на територији Русије и кажњавање свих који „помажу и подржавају” тај суд. Отворен је кривични поступак против званичника и судија ИЦЦ.
У Москви су свесни да се Путин неће појавити пред судом, али морају да брину јер је свет изградио своје перцепције и није пријатно бити у истом друштву са Слободаном Милошевићем, бившим суданским председником Омаром Баширом, који ИЦЦ-у и данас успешно измиче или либијским вођом Муамером Гадафијем, који је убијен.
Милошевић је испоручен тек пошто је оборена његова власт. Ако се следи та аналогија, режим у Кремљу морао би да буде срушен, а Путин ухапшен. Нова власт би онда разматрала да ли да га испоручи Хагу.
Налог за Путиново хапшење тешко да ће променити политичку динамику у Русији. Чак може да појача подршку председнику у јавности. Велики део света, попут Кине и Индије које такође нису у ИЦЦ-у, је скептичан. Чак се и Мађарска, чланица НАТО и ЕУ, успротивила резолуцији уније, а премијер Виктор Орбан је саопштио да Путин у Мађарској не би био ухапшен.
У проблему су међутим државе које већ у агенди имају најављени долазак руског председника. Јужна Африка је у августу домаћин самита земаља Брикса и не зна шта да ради. Допустила је својевремено да Башир у земљу дође и из ње несметано изађе, али тешко да би поново ризиковала кршење обавезе чланства у суду. Путин би у септембру требало да путује и на самит Г-20 у Њу Делхи, а у оваквим околностима вероватно ће остати у Москви, иако Индија није у ИЦЦ.
Тиме налог излази из домена симболичког и моралног и добија практичну политичку димензију. Путин неће бити позиван на разне међународне форуме без обзира на то што се тиме додатно разоткрива хипокризија оних који не би са Путином док тесно сарађују са саудијским престолонаследником Мухамедом Бин Салманом за кога је и ЦИА утврдила да је умешан у убиство саудијског дисидентског новинара Џамала Хашогија.
Руски председник се током недавног сусрета са кинеским председником Си Ђинпингом представио као лидер борбе против америчког униполарног света и „арогантне и агресивне” политике НАТО-а и Запада. Да би придобијао савезнике, неопходно је да путује, али то неће моћи.
Простор Путиновог кретања не ограничава се само физички, али налог Међународног кривичног суда за Путиново хапшење је јасна илустрација чињенице да принципи владавине права и независног судства могу да буду супротни правилима и традицијама реалполитике.
Бошко Јакшић
Izvor
