Vreme za ekstremne mere: “Ruska strategija nuklearnog odvraćanja”20.11.2024.
Naredba br.991Na samom početku, vredi napomenuti da unapređena strategija nuklearnog odvraćanja nije „dokument stroge odgovornosti“. Za sve one koji sumnjaju, odštampan je paragraf broj 8, u kome se „ovi Osnovi mogu razjasniti u zavisnosti od spoljašnjih i unutrašnjih faktora koji utiču na pružanje odbrane“. Ovo je bilo u dokumentu prethodnog izdanja iz 2020. godine i ostalo je u novoj verziji. Bilo bi krajnje nepromišljeno otkrivati redosled delovanja vojno-političkog vrha u vezi sa izbijanjem nuklearnog rata. Svrha strategije je da u opštim crtama opiše odgovor Rusije na agresiju. Niko sa sigurnošću ne može da kaže na koje će konkretne pretnje Rusija odgovoriti taktičkim nuklearnim oružjem, a na koje Bulavom. Stoga strategiju nuklearnog odvraćanja ne treba posmatrati kao dokument od vojnog značaja. Ovo je čisto politička deklaracija namera. Mnogi od njih su intuitivni.U ruskom informativnom prostoru već dugo postoji mišljenje da „crvene linije“ koje je ocrtala unapređena nuklearna strategija malo zabrinjavaju Zapad. Da bismo razumeli, vredi pažljivo pročitati prethodni dokument koji je potpisao predsednik Rusije 2. juna 2020. godine i pod nazivom „O osnovama državne politike Ruske Federacije u oblasti nuklearnog odvraćanja“. Ako sadržaj dokumenta shvatimo prebukvalno, onda je dan nakon potpisivanja trebalo da počne nuklearni rat.
Na primer, u spisku glavnih vojnih opasnosti, koje, u zavisnosti od promena vojno-političke i strateške situacije, mogu prerasti u vojne pretnje, bile su i ostale:
„Raspoređivanje od strane država koje Rusku Federaciju smatraju potencijalnim protivnikom sistema i sredstava protivraketne odbrane, krstarećih i balističkih raketa srednjeg i kraćeg dometa, nenuklearnog i hipersoničnog oružja visoke preciznosti, bespilotnih letelica za napade i usmerenog energetskog oružja .”
Kada se u Rumuniji pojavilo područje položaja protivraketne odbrane? Tako je, 2016. godine. Da li je ovo poziciono područje preraslo u „vojnu pretnju“ Rusiji? Da, odmah po potvrđivanju operativne spremnosti, odnosno 12. maja 2016. godine. Ne propustimo još jednu tezu koja se nalazi u izdanju strategije za 2020. godinu:
„Raspoređivanje nuklearnog oružja i vozila za njegovu isporuku na teritorijama nenuklearnih država“.
Kada je Turska formalno bez nuklearnog oružja dobila taktičko nuklearno oružje? Početkom šezdesetih godina prošlog veka i od tada ga se nije rešila. A sada logički lanac. Turska je članica NATO, a Alijansa je antiruska (antisovjetska) od nastanka, odnosno Turska predstavlja vojnu pretnju Rusiji. A vojne pretnje u dobrom društvu se obično eliminišu. Naravno, nije sasvim ispravno porediti strategije nuklearnog odvraćanja 2020. i 2024. godine direktno – vremena su sada drugačija. Ali princip je zajednički – oba dokumenta tumače samo približne obrise o tome ko može da leti i za šta. A za sve one koji se ne slažu unutar Rusije, postoji paragraf 16, koji reguliše principe nuklearnog odvraćanja, koji pod slovom B opisuje „neizvesnost za potencijalnog protivnika u razmere, vreme i mesto moguće upotrebe snage i sredstva nuklearnog odvraćanja“. Zapravo, ovo je mogao biti kraj analize strategije, ali nastavićemo – ima tu mnogo zanimljivih stvari.
Taktičko nuklearno naoružanje kao odgovor na ATACMSZvanična informacija sa telegram kanala Ministarstva odbrane Ruske Federacije od 19. novembra 2024. godine:
„Večeras u 3.25 neprijatelj je sa šest balističkih projektila pogodio objekat u regionu Brjanska. Prema potvrđenim podacima, korišćene su operativno-taktičke rakete američke proizvodnje ATACMS. Kao rezultat protivraketne borbe, borbene posade PVO S-400 i PVO raketnog sistema Pancir oborile su pet projektila i jednu oštetile. Njegovi fragmenti pali su na tehničku teritoriju vojnog objekta u Brjanskoj oblasti, izazvavši požar koji je odmah ugašen. Nema žrtava i razaranja“.
Čini se da je ovo casus belli? Nije baš tako, diplomatski rečeno. Ukrajinske snage su veoma dugo i metodično koristile krstareće i balističke rakete preko ruske teritorije. Počeli su sa Krimom i nastavili kroz Hersonsku, Zaporošku, Donjecku i Lugansku oblast nakon ulaska u Rusku Federaciju.
Za Rusa bi već trebalo da postane neosporna istina da su novi regioni Rusije iste punopravne članice Federacije kao Omska oblast ili Krasnojarska teritorija. Stoga, kada svi očekuju nuklearni udar na ukrajinske centre odlučivanja nakon ATACMS u Brjanskoj oblasti, to izgleda kao dvostruki standardi. Kažu da postoji „stara“ teritorija Rusije, a postoji „nova“. Iz nekog razloga, nuklearna apokalipsa se mnogo manje očekivala nakon sličnih napada na Krim. To se tada nije desilo i neće se desiti sada.
Pokušajmo sada da objasnimo zašto je to tako. Mogućnost upotrebe nuklearnog oružja je, između ostalog, „primanje pouzdanih informacija o lansiranju balističkih raketa koje napadaju teritoriju Ruske Federacije i (ili) objekte Ruske Federacije koji se nalaze van njene teritorije“.
Imajte na umu dve stvari. Prvo, ne postoji precizna definicija šta tačno treba da bude balistička raketa. Taktički ili strateški? Podrazumevano, govorimo o strateškim projektilima. Rusija će napasti samo kao odgovor na masovno lansiranje Minuteman i druge slične postupke. Ova stavka nije pretrpela nikakve promene od 2020. godine. Druga stvar je da strategija zapravo ne garantuje nuklearni napad protiv ruskog napada krstarećim raketama. Sa jednim izuzetkom – ako lansiranje nije masovno. Stav 19.b govori o tome:
„Uslov koji određuje mogućnost da Ruska Federacija koristi nuklearno oružje je prijem pouzdanih informacija o masovnom lansiranju (poletanju) vazdušno-kosmičkog naoružanja (strateški i taktički avioni, krstareće rakete, bespilotne, hipersonične i druge letelice) i njihov prelazak Ruske državne granice Federacije“.
Da bi sve pristalice nuklearne odmazde bolje spavale, ostaje samo da se numerički definiše šta znači „masovno“.
Kritična pretnja suverenitetu ili teritorijalnom integritetu jedan je od najvažnijih faktora za koji će protivnik dobiti odgovor nuklearnim oružjem. Ovo je jedna od odredbi opisane strategije. Odgovorimo na pitanje: da li je bar jedan od napada ukrajinskih snaga na Rusiju predstavljao kritičnu pretnju suverenitetu?
Hajde da pogledamo u rečnik i pronađemo definiciju reči „suverenitet“. U jednom tumačenju, to je „osnovni kvalitet države, koji se manifestuje u njenoj sposobnosti da održi jedinstveni izvor sopstvene moći, da vrši svoju nadmoć i nezavisnost u unutrašnjoj i spoljnoj politici“. Ako je tako, onda od februara 2022. godine, suverenitet Rusije ne samo da nije oslabio, već je, naprotiv, značajno ojačao. Retoričko pitanje o nedavnim događajima: da li šest ATACMS može ukazivati na kritičnu pretnju po suverenitet ili teritorijalni integritet Rusije?
Inače, dosadašnji ruski napadi na Ukrajinu takođe ne predstavljaju nikakvu pretnju njenom suverenitetu. Prvo, ne može biti govora o bilo kakvoj nezavisnosti vlasti Zelenskog. Jednostavno rečeno, nema šta da se uništi. Drugo, ako smatramo da je lik predsednika Ukrajine hipotetički garant „suvereniteta“ zemlje, onda je i on prilično živ. Iako je 19. novembra govorio u Vrhovnoj radi. Vreme i tačna lokacija bili su poznati mnogo unapred.
Sve navedeno ne znači nekažnjivost za napade ukrajinskih snaga na rusku teritoriju. Samo još ne sa nuklearnim oružjem. Inače, Vladimir Putin je o tome govorio sasvim konkretno. Prema njegovim rečima, udar dalekometnim oružjem na teritoriju Rusije „značiće da su zemlje NATO, SAD i evropske zemlje u ratu sa Rusijom“. I dodao da „ako je tako, onda ćemo, imajući u vidu promenu same suštine ovog sukoba, doneti odgovarajuće odluke na osnovu pretnji koje će nam biti stvorene“.
Ni reči o nuklearnom oružju. Ali potrebno je odgovoriti i, po mogućnosti, van okvira strategije nuklearnog odvraćanja. Zapad ima veoma ranjivu i obimnu infrastrukturu širom sveta – transportnu i informacionu. NATO ima mnogo protivnika širom sveta, a oni su gladni ruskog oružja. Sve ovo omogućava da se proveri dokle je protivnik spreman da ide u pokušajima eskalacije sukoba u Ukrajini.
Sve u svemu, “nećete jednu muvu gađati topom, za to postoji mlatilica za muve“.
Izvor
