Responsible Stratecraft: “Potrebna nam je racionalna diskusija o ruskoj pretnji”13.07.2024.
Da li će Moskva posle Ukrajine „preći na Poljsku“, kao što kaže Bajden? Ne baš!Razumevanje namera potencijalnog savetnika jedan je od najvažnijih, ali i najtežih izazova sa kojima se suočava svaki državnik. Potcenjivanje agresivne namere države može obeshrabriti razborite odbrambene pripreme neophodne za odvraćanje rata, kao što se dogodilo u uvodu Drugog svetskog rata. Njegovo precenjivanje može da proizvede ciklus sve opasnijih vojnih mera koje prerastu u sukob koji nijedna strana nije tražila, kao što se dogodilo uoči Prvog svetskog rata.
Pronalaženje srednje tačke između ovih polova je kritično u suočavanju sa ruskim namerama prema NATO, koji ove nedelje slavi 75. godišnjicu na samitu u Vašingtonu. Postizanje ispravne ravnoteže između odvraćanja i diplomatije je posebno važno s obzirom na ogroman ruski arsenal nuklearnog oružja, zbog čega su ulozi svakog ulaska u direktan sukob između Rusije i NATO potencijalno egzistencijalni.
Ali, sudeći po retorici NATO, nije potrebna tako delikatna ravnoteža: izazov Rusije se smatra modernom reprizom agresije nacističke Nemačke, a smatra se da je glavna opasnost sa kojom se alijansa suočava iskušenje da se umiri i na taj način pozove dalje rusko osvajanje. Otuda nedavna tvrdnja predsednika Bajdena da će ruska vojska, ukoliko se ne zaustavi odlučno u Ukrajini, „preći na Poljsku i druga mesta“.
Da li Rusija zapravo gaji namere vojnog osvajanja država članica NATO? S obzirom na oprez koji je Putin do sada pokazivao u ratu u Ukrajini u izbegavanju direktnih napada na članice NATO, odgovor je verovatno – NE.
I postoji sasvim razumljiv razlog za ovaj oprez. Kao što se ističe u novom izveštaju Instituta Kvinsi, ne mora se duboko zalaziti u konvencionalni vojni balans između Rusije i NATO da bi se shvatilo da bi ruska vojska bila teško nadmašena u bilo kom ratu sa NATO i imali bi dobar razlog da verujemo da bi se napad na bilo koju pojedinu članicu NATO brzo pretvorio u sukob sa alijansom u celini.
Kako se u izveštaju objašnjava, „NATO ima veću prednost od tri prema jedan u odnosu na Rusiju u aktivnim kopnenim snagama. … Alijansa ima prednost deset prema jedan u vojnim avionima, kao i veliku kvalitativne prednosti, što povećava mogućnost potpune nadmoći u vazduhu. Na moru bi NATO verovatno imao kapacitet da uvede pomorsku blokadu ruskim lukama, čiji bi troškovi bili manji od sadašnjih ekonomskih sankcija. Iako Rusija ima jasnu superiornost nad pojedinačnim državama NATO, posebno na Baltiku, krajnje je malo verovatno da bi mogla da iskoristi ovu prednost bez pokretanja šireg rata sa celim NATO savezom”.
Ova procena je zasnovana na više od jednostavnog poređenja borbenih redosleda između ruskih i zapadnih vojska. U stvarnoj borbi, Rusi su se snažno borili da savladaju mnogo manje strašnu ukrajinsku vojsku pod mnogo povoljnijim uslovima nego što bi bili u bilo kom ratu sa NATO, gde bi imali duže linije snabdevanja, manje poznavali teren i lokalne uslove, i odlučeno u nepovoljnoj vojnoj tehnologiji, posebno u vazdušnim i pomorskim snagama. Zamisao da bi Rusija pokrenula rat sa NATO iako je pokazala malu sposobnost da osvoji, a kamoli da okupira i upravlja, veći deo ukrajinske teritorije, predstavlja određeni stepen iracionalnosti daleko iznad onoga što je do sada pokazano.
Ova analiza je takođe u skladu sa ruskom retorikom. Moskva je više puta poricala bilo kakve planove da napadne teritoriju NATO, niti ima bilo kakav navodni razlog za to, za razliku od Ukrajine, za koju se dugo smatrala centralnom za rusku istoriju i kulturu i gde se dugo plašila mogućnosti vojno prisustvo NATO. „Rusija nema razloga, nema interesa — nema geopolitičkih interesa, ni ekonomskih, političkih ni vojnih — da se bori sa zemljama NATO“, rekao je Putin krajem 2023. godine. „Njihove izjave o našoj navodnoj nameri da napadnemo Evropu nakon Ukrajine [su] čista besmislica “ tvrdio je početkom 2024. godine.
Tvrditi da Rusija verovatno nema ni razloga ni sposobnosti da izvrši invaziju na državu NATO, međutim, ne znači da je rizik od rata između Rusije i Zapada beznačajan. Upravo suprotno. Konvencionalna vojna inferiornost Rusije će verovatno dovesti do većeg oslanjanja na njen nuklearni arsenal da bi se izborio sa uočenom pretnjom od NATO, stavljajući bezbednost kontinenta na okidač po prvi put od stupanja na snagu Sporazuma o nuklearnim snagama srednjeg dometa u sredinom osamdesetih godina prošlog veka. Štaviše, Evropa ima niz potencijalnih bojnih polja na kojima bi mogla da se razbukta nova kriza između Rusije i Zapada, uključujući Belorusiju, Moldaviju, Balkan, Gruziju i Kalinjingrad.
Snažno vojno sredstvo odvraćanja NATO ne može doneti stabilnost Evropi osim ako nije upareno sa diplomatijom koja ima za cilj stvaranje obostrano prihvatljivog rešenja u Ukrajini i ponovno uspostavljanje pravila igre koja pomažu u izbegavanju ili upravljanju novim krizama i sprečavanju da tenzije između Rusije i NATO izmaknu kontroli.
U suprotnom, mi ne idemo ni ka stabilnoj podeli Evrope, ni ka unapred smišljenoj ruskoj invaziji na državu NATO, već pre, kako se ističe u novom izveštaju, ka novom periodu nesigurne evropske nestabilnosti: „renuklearizovani i nestabilni hibrid konfrontacija između Zapada koji je manje ujedinjen i samouveren nego što se čini i Rusije koja svoj ulog u ovoj konfrontaciji vidi kao egzistencijalne i stoga će imati podsticaje da eksploatiše i pogoršava unutrašnje zapadne ranjivosti”.
Da bi sprečili ovaj ishod, lideri NATO moraju manje da brinu o ponavljanju grešaka Nevila Čemberlena, a više o tome zašto su evropski lideri ušli u Prvi svetski rat.
Izvor
