Историјски развитак полицијских власти у Србији (1793-1869)

[JASON]

Историјски развитак полицијских власти у Србији (1793-1869)


I. Полиција у Београдском Пашалуку за време Турака (1793 - 1804)

Општи карактер власти код Турака, као и код свију народа на првоме ступњу образовања, био је верозаконски. У корану - закону Пророковом - који садржи прописе религиозне. моралне и социјалне, и суни, у којој су скупљени савети Пророкови и његових ученика,¹) лежи основ и полицијској и судској власти код мусломана.
Задатак турске полиције у Београдском Пашалуку, према овоме, није се састојао само у спречавању забрањених радњи, већ и у заповедању да се врши оно што коран и суна наређују.
Поред чисто верских прописа за мусломане, у обим ових наређења долазиле су још и одредбе о разлици између мусломана и неверника, о којима су не само полицијске власти, већ и сви Турци у опште морали водити рачуна.
Нас се искључиво тичу ове одредбе, а оне су изложене у књигама Мавердија, бив. багдадског судије, и састоје се из ових 12 тачака:²)
 1. Ђаури се не смеју корану ругати, нити га смеју мењати;
 2. Не смеју Пророка ружити нити лажовом називати;
 3. Не смеју ислам псовати;
 4. Не смеју се женити мусломанкама;
 5. Не смеју мусломане од ислама одвраћати;
 6. Не смеју помагати непријатељима ислама;
 7. Ђаури се морају по оделу разликовати од мусломана;
 8. Куће ђаурске не смеју бити више од мусломанских;
 9. Не сме да се чује ни звук њихових звона, ни глас њихов кад читају свете књиге, нити смеју јавно говорити о Месији;
10. Не смеју јавно ни вино да пију, ни свињско месо да једу, нити да се крсте и крстове показују;
11. Своје умрле морају сахрањивати тајно; није допуштено да их јавно жале, и
12. Не смеју јахати ни коње ни камиле, већ само мазге и магарце. Примена последњих 6 тачака није била обавезна, већ је зависила од увиђавности, или боље рећи од воље Турака. На овај начин оне су биле врло згодно средство за највеће злоупотребе, и увек оправдан разлог да се раја гони и понижава.
Да су изложене одредбе примењиване и према Србима у Београдском Пашалуку, па још и са извесним додацима, сведоче ови редци Вукови:³)
'Зато раја не само не смије носити зелене боје, него ни онако лијепи аљина, као што су у Турака, н. пр. шалова око глава, тока, долама, особито везени сребром и златом. На неким мјестима раји није слободно носити ни црвени фесова, ни јеменију; у Цариграду само бератлије смеју носити жуте местве и папуче. Тако се раји не пристоји имати ни лијепу кућу, као што је Турска, или још љепшу; ни добра и лијепа коња; и сами природни дарови н. пр. лијепо лице, велики лијепи бркови, не гледају се радо у раје. Сабље раји ни пошто није слободно носити; пиштоље и дуге пушке и велики ножеви истина допуштају се, само да нијесу оковани сребром или онако лијепи и наочити као у Турака; али опет кад се дође у град или у варош, или се у селу изиђе пред господу турску, ваља дугу пушку и велики нож оставити, а пиштоље за леђа гурнути или гуњем заклонити. Не само кад иоле какав турски поглавица или зликовац иде сокаком, раја мора да устаје на ноге; него и најгорему Турчину раја мора с пута сврнути, макар и у блато до кољена. Не само што раја не смије кроз град ни кроз варош јаати, него и у пољу кад сретне Турчина, ваља да сјаши, или да пита, јели слободно јаати (на тако питање ђекоји одговара: 'јаши море', а ђекоји: 'сјаши, крсте! закон ти'). Сваки Турчин смије ришћанину псовати и оца, и мајку, и вјеру и душу, и крст и пост; а ришћанин Турчину не смије то ни једно за главу… Истина да сваки Турчин свагда не смије Србина убити јавно; али ударити чибуком или штапом, томе суда нема, као ни псовки.'
Изложени правни положај Срба у Београдском Пашалуку знатно је побољшан год. 1793. После ратова са Аустријом и Русијом, а без сумње и под утицајем Кочине крајине, издат је царски хатишериф о новом уређењу Београдског Пашалука, којим је Србима зајемчена извесна кнежинска самоуправа у лицу обркнезова, који су стојали непосредно под пашом београдским, и повластицама да српске власти ови обркнезови и кметови сеоски сами распоређују и купе порез од народа, као и да суде Србима у њиховим приватноправним односима. Не мања добит од овог царског хатишерифа била је и у томе, што је јаничарима и читлуксахибијама забранила повратак међу Србе, а они су управо и били ти, који су раји највише јада задавали.
Дужности полиције у Београдском Пашалуку за ово време вршили су муселими, обркнезови и сеоски кметови.
Као год и све остале чиновнике у пашалуку, тако је и муселиме постављао београдски везир независно од султана. Разуме се већ, да су само Турци могли бити постављени за муселиме. Поред овог услова, од муселима се још захтевало да буду спремни за своју службу, да знају све што је по корану и суни забрањено неверницима, и да буду стални и правични. Овај последњи услов, као што ћемо доцније видети, ретко је кад био остварен у пракси.
Поред обављања чисто полицијских дужности, муселими су још и судили омање ствари, водили истраге, извршивали судске (кадијине) пресуде, и пазили на све што се у њиховом крају ради, па о томе подносили извештај везиру. Свака нахија - Београдски Пашалук у ово време био је подељен на 12 нахија - имала је свога муселима, који је становао у главном нахијском граду, и одатле управљао целом нахијом. Положај муселима, према овоме, био је доста сличан положају данашњих окружних начелника.
Поред муселима, као представник турске власти у свакој нахији налазио се и по један кадија за чисто судске ствари, а по већим варошима и муфтије за расправљање спорова сумњиве природе, које кадије не би могле расправити.
Ни муселим ни кадија нису имали никакве сталне плате од турске државе, већ су шта више морали и своја места закупљивати. Издржавали су се тобож од судских такса и прихода од казни, а у ствари од глобе и мита. Да би увећали своје приходе, односно створили прилику за глобе, морали су, сасвим природно, тежити да у народу буде што више тужби и криваца.
'Кад кадија - вели Вук у Даници - оће кога из села да позове к себи, он по кадинцу (служитељу) пошаље мураселу (позив) по њега. Ко не ћедне с кадинцем доћи, он је одметник, и нема му другог спасенија, него бјежати у ајдуке; а ко дође, он, осим свега осталог, ваља кадинцу да плати ајактерију (као попутину). По праву ваљало би, да муселими не чине сами ником ништа без кадије, но будући да је кадија само учен човек, доста пута и издалека откуда, а муселими све војници и пашини љубимци, којима паша за заслуге та места даје; зато они слабо и маре за кадију, него чине сами што им је воља, а особито кад су у земљи какве буне и метежи.'
При свем овом нису били ретки случаји, да је паша по тужби народа збацивао неваљале кадије и муселиме. Прота Матеја Ненадовић у својим познатим Мемоарима помиње, да је само у Ваљеву промењено око 18 муселима и кадија за време од 1793 – 1804. год.
Полицијску власт по кнежинама и селима, обављали су обркнезови и кметови.
Кад су се под Турцима и сеоски кметови назвали кнезовима, онда су први - који су под собом имали читаве кнежине, а по неки и нахије - за разлику од ових других названи обркнезовима или вилајетским кнезовима (по турски баш-кнезовима, што значи главним кнезовима). Сеоске кметове постављало је и збацивало село, а обр-кнезови су у прва времена постављани царским бератима; доцније их је сам народ бирао на збору сеоских кметова и угледнијих људи.
Обркнезови су били главе народа својих кнежина. Што год су Турци имали да траже од народа, или народ од њих, то је све ишло преко обркнезова, који су, поред управне власти, имали права још и да суде Србима за омање ствари. По тврђењу проте Ненадовића, Срби су врло ретко долазили у додир са турским судовима ради расправљања својих приватноправних односа и међусобних распри, пошто су у већини случаја те ствари, под утицајем старешина и свештенства, свршавали путем поравнања.
Као год што су обркнезови били главе од нахија или кнежина, тако су и кметови били главе од села. За кметове су обично бирани поштени, паметни и речити људи. Дужност им је била да објављују народу уредбе и заповести виших власти, затим да се старају о поретку и сигурности у својим селима, да купе порез, и да суде парничарима када их ови буду позвали, као нпр. у случајима деобе, потрице и т. д. Доцније, за време кнеза Милоша, власт њихова била је много већа, јер су могли кажњавати људе затвором и бојем (до 10 штапа).
Ну најважнија дужност и обркнезова и кметова у односу према Србима састојала се у томе, да их штите од несавесних турских власти и сваког неправедиог гоњења. На овом пољу они су се јављали као природни заступници и браниоци својих сељана. Кад би кога Турци затворили, крива или права, онда би обркнез, а према потреби и цело село, из кога је затворени, ишли и молили за њега, и ова молба ретко је кад остајала без успеха. Нису ретки случаји, да су на овај начин и највећи кривци спасавани, ако су се само обркнез и сељани за њих заложили. Противно овом, за кога би они изјавили да је крив, и да га више не примају у своју средину, тај је извесно био изгубљен.
Треба још знати, да се за сваког кривца плаћала муселиму или кадији извесна сума новаца, која је зависила од величине кривице и стања окривљеног лица. Ово у ствари није било ништа друго до откупљиваље, које се на крају крајева свршавало погодбом.
Леп пример о овом откупљивању, као и о карактеру и поступку муселима, износи нам прота Ненадовић у својим Мемоарима (стр. 42. и 43.).
'У Ваљеву - пише прота - бејаше Муселим Асан-Ага из Сребрнице, и хоће народ да глоби, но мој му отац неда. Асан-ага нађе четири Турчина, обрекне им дати новаца да убију мог отца, а он оде у Сребрницу кући, да се при том убиству не нађе. Мој отац дође у Ваљево баш на чисту среду. Она четири Турчина оду и заседну сат од Ваљева у шуму крај пута којим се он мора вратити. Једноме рекну: удри ти кнежева азнадара Живка, а нас ћемо тројица кнеза. Кад мој отац наиђе покрај заседе, онај један Турчин опали и Живка убије, но они други промаше мога отца и незгоде га, већ побегну у поток пак у Ваљево. Кад мој отац дође кући, сазове кметове, и каже им: браћо метите другога кнеза, ја више нећу, видите сами да су Турци наумили мене убити. Пуцаше на мене једанпут, Бог ме сачува, сад ово други пут и момка ми убише, а мене Бог и опет сачува, трећи пут они ће другачије радити. Затим после малог разговора метну Митра Калабу за кнеза. Дође Асан-ага из Сребрнице, и кад види да није кнез погинуо и да ће се његово коварство одкрити, а он повата оне Турке и у Ваљеву ји подави да неби изказали. Нови кнез, Калаба, предузме вилајетске послове, али није био вешт с Турцима поступати, за ползу сиротиње. Кад дође по обичају у Ваљево Муселиму, да пушта оне, које Турци као криве позатварају, и кад му Муселим по обичају рекне: 'Кнеже има твој један у апсу, но пусти га, али ја оћу богме сто гроша, глобе', а Калаба на то је обично одговарао: 'Ага, лепо се дрво на поле цепа', на то је Муселим пристајао говорећи: 'Е, кнеже за твој атар донеси педесет гроша, па да пуштим кривца', и тако колико год Муселим заиште, а Кнез Калаба опет: 'лепо се дрво на поле цепа'. Тако је радио и за мале и за велике глобе, и свагда је половину попуштао. У томе су мој отац, док је кнезовао, и Бирчанин Илија сасвим друкчије радили. Виде то кметови, да Калаба ни најмање није вешт народним пословима, и да он са својим: 'лепо се дрво на поле цепа', не може да заклони народ од велике глобе: зато једанпут код наше цркве у Бранковини начине скупштину дозову мога отца и кажу му: 'Оћемо да опет будеш наш кнез'. Он се изговарао да не може и да није право да погине од Турака на правди, онда гракне сва скупштина више од хиљаду људи: 'ако ти буде суђено, а ти погини као кнез', пак счепашега и дигоше на руке. Ја сам био подаље од те скупштине, и кад чујем на једанпут ту вику, и видим оно комешање међу људима, помислим да га убише, но кад дотрчим ближе, чујем да сви вичу срећно, срећно, Алекса је опет кнез, и определише му више момака да води са собом. Мој отац договори се са Бирчанином, и почну јошт оштрије кнезовати и народ од сваке глобе и неправде турске заклањати'.
(наставиће се)

_{¹⁾ L’empire de Turque par Xavier Heuschling, Paris, 1860.
²⁾ Грађа за Историју Краљевине Србије од браће Петровића, књига I. страна 4.
³⁾ Даница за 1828. год. стр. 87-88.}

[JASON]

II. Полиција у Београдском Пашалуку за време Турака (1793 - 1804)

И самог Карађорђа, по причању његовог савременика и пашенога Гаје Воденичаревића⁴⁾, морали су једном приликом Тополци откупљивати од крагујевачког муселима, који га беше затворио с тога, што је на мртво име испребијао некога Авдију Аџи-Марића. Овај Авдија, јунак на гласу код Турака, беше се зарекао своме друштву да ће Карађорђа ухватити, везати и везана довести у кафану неког Сали-баше, близу Паланке. У место везаног Карађорђа, Авдија се вратио у кафану без коња и оружја, а уз то и сав испребијан. Да би прикрио своју бруку, објави Турцима, да га је Карађорђе напао у једном лугу са 40 хајдука. По тужби Авдиној, муселим затвори Карађорђа, али кад то чују кнезови: Јовица из Кнића, Ћира из Врбице и Милија из Светлића, дотрче у Крагујевац са још 25 људи из Тополе, и после многих молби и уверавања да Карађорђе није хајдук, пусте га из затвора за 100 гроша.
Што се тиче Авдије, њега је Карађорђе, вели Воденичаревић, толико тукао, и то потпуно сам, да му је 'сва ребра cаставио са ртеницом'.
Поред изложених глоба, које су зависиле од погодбе, муселими су за свој рад наплаћивали још и крвнину, која је била општег карактера. Ову крвнину муселими су тобож наплаћивали за рад на истраживању убица и злочинаца, али у ствари нису ништа радили, изузев изласка на лице места ради константовања убиства и разрезивања крвнине на околину. У овоме се тако далеко ишло, да се крвнина наплаћивала чак и у оним случајевима, кад би се ко удавио, или од зиме умро, или ма каквим несрећним случајем погинуо. У свима овим случајима, на име крвнине морало се платити најмање 1000 гроша⁵⁾.
Ну, и поред свег овог отмичарског карактера турских власти, Срби су, с погледом на раније турске зулуме и насиља, били прилично задовољни са управом овог доба. Изузев муселима и кадија, који су се новцем могли купити за сваку ствар, у унутрашњости земље није било никаквих других турских чиновника ни власти до српских кнезова и кметова, које је сам народ бирао. Онима, који су Србима највише досађивали, а то су јаничари и читлук-сахибије, било је у ово време забрањено бављене у Београдском Пашалуку, а и само раније купљење порезе преко турских власти, које је давало повода свакојаким насртајима на Србе, беше по хатишерифу од 1793. год. прешло на српске кнезове и кметове. Изгледа, по свему, да су Срби овим полунезависним стањем били потпуно задовољни, јер су га и доцније, за време оба устанка, узимали за основу својих преговора око закључења мира с Турцима.
Зло је настало за Србе 1801. год. када су дахије убиле Мустај-пашу (15. децембра 1801.), и сву власт у Београдском Пашалуку приграбиле у своје руке. Поделом територије пашалука на четири дахије, поделом села на кабадахије, јаничарске аге и субаше, и увођењем порешчија, који су уз купљење порезе одузимали и оружје од народа, уништена је сасвим ранија кнежинска самоуправа, а на место ње завладало је безвлашће и насиље.
'Сад већ, - вели Вук у својој Грађи за Српску Историју нашега времена (стр. 148), - ни судија други није било у земљи осим дахија и њихових кабадахија и субаша; кнезови су послије Аџи-Мустајпашине смрти одма изгубили власт у народу, а и кадија, ђе се који налазио, није смео од њи ни помолити свога ћитапа. Они су људима судили и пресуђивали по својој вољи, људе били и убијали, глобљавали, отимали (или узимали као своје) коње и оружје, и друго, што им се гођ допало, најпосле стану силовати жене и ђевојке; изгонили су ји у коло да играју пред њиовим ановима и чардацима, или пред чадорима, па које су им се допадале, они су узимали к себи; тако данас једну, а сутра другу: кашто по једну, а кашто и по двије и по три у један пут'.
Као пример муселимског свирепства и неваљалства овог доба, служи и познати Руднички бик (Сали-ага), који је био муселим у рудничкој нахији. По тврђењу Јанићија Ђурића⁶⁾, овај развратни власник ишао је са стотину Турака од села до села ради убијања и глобљења народа, и бешчашћења женскиња.
Као што је већ познато из историје, оволики турски зулуми побудили су народне кнезове да се једном тужбом обрато самом султану, а када је овај, поводом исте, запретио дахијама 'војском од другог народа и закона', наступила је сеча кнезова, из које је поникао устанак.
Који од муселима и субаша није успео да благовремено измакне испред праведног народног гнева, тај је скупо платио своја ранија неваљалства. Са бегством или погибијом њиховом, престала је и свака турска власт у побуњеним крајевима.
Из свега, што смо до сада казали о стању полицијско власти у Београдском Пашалуку, да се са позитивношћу извести овај закључак:
1.Како у целокупном народном животу, тако и у стању полицијске власти овог времена, јасно се разликују два периода. Први обухвата време до убиства Мустај-пашиног (1801. г.) и одликује се кнежинском самоуправом и патријархалним карактером полицијских власти. То је сам народ, који у овом периоду времена бира своје најближе полицијске власти: обр-кнезове и кметове, и смењује их опет по својој вољи и увиђавности. Поникле, на овај начин, непосредио из народа, властима овим био је најглавнији задатак, да се старају о народу у својој околини - на својој територији - како најбоље знају и умеју, или још боље: њихов карактер више је био локалне периоде.
Карактеристика другог периода, који настаје од смрти Мустај-пашине и траје до устанка, јесте потпуна анархија у односу према Србима, испуњена множином страховитих насиља и неправди. Српски народ у овом периоду времена нема апсолутно никаквих права, већ само дужност да трпи највеће неправде и најгора понижења од стране турских власника, у чијим је рукама махом била и судска и полицијска власт.
2. У полицијским властима првог периода, оличене су не само управне, већ и финансијске, војне, на у неколико и судске власти; чисто полицијске дужности биле су ограничене на ред, сигурност и заштиту личности и имовине. Дужности полиције у другом периоду времена неодређене су и произвољне.
3. Ни у једном ни у другом периоду нема никаквих, бар до сада познатих, писаних закона и уредаба, које би одређивале делокруг рада полицијских власти, и начин извођења њихових дужности. Њих - законе и уредбе - у првом периоду замењују обичаји, а у другом самовоља. И најзад
4. Оба периода одликују се потпуним одсуством сваког рада полиције на пољу привредног и културног напретка народног, нити је, према приликама у којима се тада налазио српски народ, о томе могло бити и говора.
(Поменули смо већ, да је Београдски Пашалук у ово време био издељен на 12 нахија. Потпуности ради додајемо, да оу то било ове нахије: ужичка, пожешка, јагодинска, ћупријска, пожаревачка, смедеревска, грочанска, београдска, ваљевска, шабачка, рудничка, крагујевачка.)

_{⁴⁾ Гласник II.
⁵⁾ Даница за 1828 г. стр. 82.
⁶⁾ Повестница Карађорђевог времена.}

[JASON]

III. Полиција у Србији од 1804 - 1869. год.

Према политичким и друштвеним приликама Србије од првога устанка па до 1869. год., у развитку овију земаљских власти за ово време, па и полицијске, разликују се четири главна периода.
Први период обухвата време од 1804 - 1813. год., и почива, у главноме, на обичајном праву.
Други период обухвата време од 1813 -1815. год. Власти српске, које су створене у првом периоду, замењују се понова турским властима, онаквим истим какве су постојале у очи устанка.
Карактеристика трећег периода јесте мешовита власт: српска и турска. Он почиње са другим устанком (1815. год.) и траје до првог српског устава (1835. год.), и најзад
Четврти период обухвата време од 1835 - 1869. године. Устав и писани закони, главна су одлика овог периода.
Сваки од ових периода, а нарочито последњи, могао би се разделити у неколико одсека према главнијим моментима свога развитка, али их ми овде нећемо делити, већ ћемо само те моменте нарочито нагласити приликом излагања сваког периода понаособ.
Приликом овог излагања додирнућемо, у колико буде потребно, и остале, а нарочито судске установе, које су у прва три периода, као што ће се већ видети, биле у врло тесној вези са полицијском влашћу - општа карактеристика првог доба државног живота свакога народа.

[dzumba]

Сачекаћу да завршиш са објављивањем свих наставака овог, за мене занимљивог текста, па бих нешто прокоментарисао.

[JASON]

Први период. (од 1804 - 1813. године)

Још у почетку самог устанка, Карађорђе је сазвао у Остружници скупштину (крајем месеца априла 1804.)⁷⁾ од околних cтарешина и виђенијих људи, на којој је, поред осталог одлучено и то, да се у побуњеним нахијама поставе старешине и судови - магистрати, који ће се старати о одржању реда у земљи и прикупљању прихода.
За старешине по нахијама и кнежинама остали су махом они, који су се ставили на чело устанка, а што се тиче чланова магистрата, који су у ово време обављали и судску и полицијску власт, они су изабрани на нахијcким скупштинама. Први од ових магистрата установљен је за ваљевску нахију, и то почетком месеца маја (од 1 - 6) 1804. год. Начин његовог постанка, а у неколико и делокруг његовог рада, најбоље се види и из ових редака проте Ненадовића^8.):
'Сад је требало народу суд оставити. Ја сам имао Кормчију и читао сам законе Јустинијанове и Мојсијеву строгост над Јеврејима и испишем неколико параграфа из Кормчије, од који побројаћу неке:
1. Ко би убијо човека да се убије и на коло метне.
2. Ко отме девојку силом (као што је где где бивало а особито у каквим бунама кад се судови побркају) тај женик, кум и стари сват шибу да трче а други и штапови да се каштигују.
3. Ко украде јагње, прасе, коња или вола, тај да плати двоје и да се каштигује штаповима.
4. Ко утече из војcке без допуштења да трчи шибу.
5. Са страже који побегне да се стреља.
6. Кои се криво закуне и криво осведочи, тај ону сву штету за коју је сведочио, да плати, штаповима да се каштигује, и да му се никада више не верује, и да се за свагда лажом проглаша.
7. Кад се сваде и псују, кои се привати за оружје као пола убијства да трчи шибу и т. д. 14 - 15 ли пунктова.
Сад ми у скупштини кажемо да ми сваки на своју страну с војском одлазимо, нахија остаје без старешине и суда, а народу кои код куће остаје треба ће суда, зато нека скупштина избере два поштена човека, да ји у Кличевцу, немачком шанцу више Ваљева, оставимо. Скупштина повиче: Ви старешине изберите и именујте, да видимо које ви знате. Ми представимо Петра Читака из Мушића Грбовића кнежине, и Јована Рабаса из села Рабаса. Сва скупштина одобри да су они поштени и прави кметови, и да им се даде власт да буду и судије. Сад пред народом прочитам оне пунктове које сам из Кормчије преписао, како су стари цареви судили, бегенишу ли они и хоће ли овако. Они сваки пункт један по један саслушају и повичу: 'Тако, тако нек нам се суди, да нема глобе ни хатара.' Предамо те пунктове Читаку и два пандура да иду у Кличевац да начине колебе и тамо да седе и суде, што не могу расудити да нама на Врачар у логор шаљу и да узму једног свештеника из бранковачке цркве, јербо тамо ји је доста било, да начине капелу макар одашта, да онде службу служе и бога за воинство моле'.
(наставиће се)

_{⁷⁾ Стојан Новаковић у своме Устанку на Дахије вели да је ова скупштина била после 20. априла, и да је на њој ударен темељ. државном уређењу. Мита Петровић, у свом познатом делу: Финансије и установе обновљене Србије (стр. 60) наводи да је ова скупштина одржана на дан 9. априла, док Јанићије Ђурић у Повесници Карађорђевог времена (Гласник IV) изриком тврди да је он по наређењу Карађорђевом писао сваком окружју 'да пошље свога старешину у Остружницу на скупштину и на договор, и да поведу по 2 и до 3 главна човека за избор судија; јербо вознамери одма људе добре изабрати поради судија, јербо се није могло без суда обдержавати, и то сви да стигну 21. марта.'
Из причања проте Ненадовића (Мемоари, стр. 87.) види се да је ова скупштина држана и пре и после познатог састанка у Земуну, а овај је састанак био 28. априла (Поменик Милићевића стр. 243), док Миленко Вукићевић тврди да је она одржана 24. априла 1804. год. (Дело за 1904. год.).
^8.) Мемоари стр. 88 – 89.}

[JASON]

И ако су устаници у својим преговорима у Земуну, и у својим преговорима са Бећир-пашом, и у својим двема молбама упућеним султану тражили да се Србијом управља по хатишерифу од 1793. год., и пристајали да у свакој нахији буде 'кадилук' (судница), само да 'кадије буду људи паметни и богобојажљиви да не грабе новце и после кроз то раји неправду да чине,⁹⁾ ипак им то ништа није сметало да на крају крајева протерају све турске власти из побуњених нахија, и замене их чисто српским власгима, које су остале све до 1813. год., мењајући се и усавршавајући се према приликама и потребама.
'Почетком месеца октобра 1804. год. - вели се у 47-ом броју листа Моniteur за 1804. год. - Срби су тражили од Бећир паше да им Порта, поред признања Врховног Вожда, допусти још да административно и судско особље буде састављено једино од Срба. Турци, који су сад у служби у Србији, остаће на својим местима, али у будуће ни један се Турчин неће смети поставити без претходног пристанка Врховног Вожда. Царински чиновници турски, против којих постоје толике жалбе, дужни су без одлагања напустити Србију, али царинске и судске таксе биће и у будуће под непосредним надзором пашиним, који ће и примати од њих приходе'.
Први важнији корак око уређења унутрашње државне управе у побуњеној Србији, учињен је 15. августа 1805. год. на скупштини у Борку, установом Синода, чији се задатак у почетку састојао у старању око прикупљања народних прихода, одржању реда у земљи и пресуђивању ствари од већег значаја. Под његову управу били су стављени и сви судови, а доцније и све старешине у земљи, изузев Карађорђа.¹⁰⁾
Према одлуци скупштинској, у Синод су могли ући из сваке нахије по један поштен и паметан човек, изабран нахијском скупштином и по положеној заклетви: да ће 'са прочим советницима о свему народу србском беспристрасно бригу носити, а наипаче о својој нахији; да ће свакога праведно заступати и бранити а крива, био он командант, војвода, буљубаша, поп или калуђер или кмет, без разлике и лицемерја, кривца великог за његово дело у Синод јавити.¹¹⁾
Један од најважнијих послова, који је Синод одмах по свом устројству предузео, било је устројство судова - магистрата. По његовом наређењу, нахијске скупштине, састављене од војних поглавица, попова, калуђера, буљубаша и 3 - 4 човека из сваког села, изабрале су по три 'најразумнија и најбогобојазљивија човека који ће у магистрату седети и свакоме безпристрасно и безлицемерно по садањем обичају засада по чистој савести судити'.¹²⁾ За веће пресуде судије су имале припитивати и војне старешине, а у недоумици целу ствар слати Синоду на пресуђење. Ко није био задовољан са пресудом магистрата, могао се жалити Синоду. Саветник његове нахије у том случају био је дужан старати се, да се његова ствар што пре и што повољније сврши, а жалилац, чекајући на решење, седео је у кући свога саветника, која се сматрала као нахијска кућа. Ако је какав човек по кривици био затворен код Синода, саветник његове нахије имао се старати да га, по могућству, оправда и пусти из затвора.¹³⁾
(наставиће се)

_{⁹⁾ Мемоари стр. 289.
¹⁰⁾ По једном устројству Синода, који је био спремио Божа Грујевић, али које није у живот уведено, један од саветника имао је 'бригу носити за внутрени мир у вилајету и за добар ред: Он ће се звати попечитељ мира, реда и правосудија. Овај мора примерни домаћин бити. Он мора пазити да хајдука не буде. Мотрити мора на лењивце, на зле људе, на шпијоне, и бринути се мора да се по вилајету свуда ради'. (Мемоари стр. 293).
¹¹⁾ Мемоари стр. 189.
¹²⁾ Мемоари стр. 101.
¹³⁾ Правитељствујушчи Совјет Сербски од Вука Караџића, стр. 10.}

[JASON]

Крајем 1805., Синод је пресељен из Боговађе у Смедерово, и ту је скупштинском одлуком назват Совјетом, а почетком 1807., по заузећу Београда, премештен је у овај, и према одлуци скупштинској, назват Сенатом. У ово време он је био највиша власт за суђење и управљање унутрашњим пословима у земљи, и као такав издавао је потребна наређења судовима и нахијским старешинама.
Старање о озбиљном унутрашњем уређењу земље са успехом је продужено у овој години, захваљујући примирју с Турцима, у другој половини ове године.
Поред непрекидног и доста успешног рада Сената у овом правцу, децембра 8. ове исте године одржана је скупштина у Београду, на којој је, поред осталих ствари, одлучено: да Србија и даље остане подељена на 12 нахија, да се у већим варошима заведу 'комендати' а по селима кнезови, и да странци не могу имати у Србији непокретног имања.¹⁴⁾
Овог истог месеца (15. и 16.), Сенат је наименовао чланове суда по варошима и судије по селима, а два дана доцније послата су свима властима у земљи упутства за суђење.¹⁵⁾
Много је важнији, за предмет наше расправе, рад Сената на уређењу полиције овога доба.
Из једног дописа, који је публикован у Моniteur-у (бр. 76, 1808. год.) видимо да је Сенат под 30. децембром 1807. год. усвојио предлог односио увођења редовне и сталне полиције у земљи.
'У Београду - вели се у том допису - биће полицијска управа са задатком да пази на становништво као и на трговинске послове, да одржава ред и чистоту по улицама, и најзад да предузима све што би зајемчавало јавну безбедност. Управу ће сачињавати један управник (администратор), два комесара и још 15 чланова, који ће бити распоређени по унутрашњости земље а водиће преписку непосредно са администратором. Осим тога биће заведена и полицијска стража, која ће бити састављена из довољног броја људи.'
У прилог и допуну изложених података, иду и ови редови Ивана Каменског¹⁶⁾ о раду скупштине и Врховног Вожда на уређењу унутрашње управе у обновљеној Србији.
'За време примирја Скупштина је с пуно ауторитета отпочела свој рад У Београду и у свима варошима у земљи - тако заповеда Карађорђе - да се заведу магистрати, на челу којих ће бити по један председник. По селима поставиће се судије, а та места заузеће само они људи, који су служили у војсци као официри и подофицири, а знају читати и писати. Предузеће се мере да се у земљи шири образованост, вештине и наука. Све више власти обратиће нарочиту пажњу на школе и васпитање омладине. Сваки становник је војник, али оружје не сме носити осим за време службе. Цела земља поделиће се на 12 нахија. Скупштина народних представника, која се до сада Синодом називала, и боравила у Смедереву, скупљаће се у Београду и стараће се свакога дана да се оствари ново уређење.
Аустријски аршин и мере за пиће уведени су у целој земљи, а полиција ће се старати да не буде злоупотреба при служењу овим мерама. Турска мера ока за тежину задржаће се и даље.
Све зграде и земље, које су раније биле својина Турака или Јевреја, суд ће јавном лицитацијом продати и добивени новац унети у народну касу. Никако имање не може се продати испод руке, већ сваки поседник имања закључиће продају пред судом. Сваки становник, поседник и други до обичног надничара биће подвргнут плаћању данка на главу, који ће бити уређен по регистру и сразмерно порезан.
Старешине ће се постарати не само да занатлије раде што боље своје занате, већ и земљорадници да што боље обрађују земљу а сточари негују стоку, те да тиме сваки поправи своје стање, јер сад ради своју земљу, а не, као раније, туђу.
Полицаја има строго да пази: ко говори непристојно и несмотрено против Сената, уређења и страних сила, и таквога ће хватати и кривичном суду предавати (Сriminalgericht übergeben). Цене за јестиво и пиће утврдиће се законски и објавити, па ко ту таксу прекорачи први и други пут одузеће му се роба, а трећи пут и роба одузети и телесно ће бити каштигован.'
На жалост, нама су данас непозата нова првобитна уређења полиције у обновљеној Србији, те с тога и нисмо у стању да са прецизношћу утврдимо делокруг њенога рада у ово време, а још мање да говоримо о неким њеним засебним органима. Судећи по извесним документима о раду судова у год. 1808. могло би се, међутим, закључити, да је полицијска власт у ово доба била у рукама нахијских старешина, судова - магистрата и сеоских кнезова.

_{¹⁴⁾ Финансија и установе обновљене Србије од Мите Петровића стр. 76.
¹⁵⁾ По Мопiteur-у (бр. 41. год. 1808.) разаслати су закони и правилници, али је ово погрешно после познатог и утврђеног факта да Србија у ово време није имала писаних закона.
¹⁶⁾ Ivan Kamenskói: Servien. Eine histor-georg-statist. Skizze. Berlin. 1808. стр. 42 . 46.}

[JASON]

Из Протокола шабачког магистрата од 1808 - 1812 год.,¹⁷⁾ јасно се види, да су судови у ово време обављали велики део полицијске власти, која се састојала у издавању пасоша, протеривању, издавању полицијских наредаба, вођењу надзора над хлебарницама и механама, одређивању такса пићу и животним намирницама, суђењу иступних дела, старању о пијаницама, просјацима, хајдуцима итд.
Поједине нумере овог протокола, које се односе на чисто полицијске послове, гласе:

а. За пасоше:
№ 79. 1. Маја (1808). Дат пасош Томи Тркићу, Илији Спужеву и Јовану Тодоровићу да иду у Београд на лађи са 5 момака.
№ 101. 4. Маја (1808). Дат пасош удовици Ивани из села Рибари у Београдску нахију; иде у Остружницу и натраг доћи намерна.

б. За протеривање:
№ 136. 13. Маја (1808). Дата књига: обзнањено буди свим кметовом, да имају из целе нахије изтерати Прелића Жену из Барне и мал да јои дође сав у беглук овамо у Шабац.

в. За издавање полиц. наредаба:
№ 467. Данас совршено у С. М. Ш (Славном магистрату шабачком) и жителом шабачком даје се на знање, за које ни један да се нема противити, негол сваки заповесг издату да има испунити. Ако би се од данас кои нашао, да ову заповест не изпуни, том сваком да знано буде, да ће под велику каштигу доћи.
I.  Из кућа ђубре сваки да има износити у поље, куће да чисто држите; а ниједан да се није усудио на Сави ђубре износити.
II. Оћаке чисто да држите.
III. Сваки суд пун воде преправљен у кући да имаде, ако би се несрећа догодила, да би помоћи имао.
IV. Куће који продају, и који продали прије 10 месеци, да се имају у С. М. Ш. јавити.
22. Јануара 1809. у Шабцу.

г. За надзор над хлебарницама и механама:
№ 105. 5. Маја (1808). Визитирали екмечије и нашли фалишага, по Именце, који су фалили добили су по 12 батина: Спужев јекмешчија, Петар Иолпов, Шљиво - Тешо, Мићо, Павле. Ово им била перва каштига.
№ 391. 34. Септембра (1808). Визитирасмо Јекмећије, и тамо нашли јексик лебова. Пантин 30 драма, Милована и Кораћа по 51 драм на оки. Ту њим осудисмо по 25 батина, али за перви пут платише штрофа 6 гроша.

д. За потврду изабраних кметова:
№ 294. 13. Јулија (1808). Лаза Аврамовић поставит чрез варошана и потверћен у магистрату да буде кнез у затрки, и да га имају слушати како им буде заповести издавати, зашто од магистрата примај, и ниједан да му се не супротиви.

ђ. За суђеље иступних дела:
№ 325. 11. Августа (1808). Стеван Марковић житељ шабчанин, тужи Игњата Аксентијевића за једну кокош, што је убио, кад му је стакло са зејтином разбила. Тако досудисмо да Игњат кокош врати, а Стеван да плати зејтин и стакло, што је кокош разбила, 30 пара.
№ 419. 3. Декембра (1808). Пресућено жителом шабачким, кои на патролу нису хтели ићи, 24 сата апс, и још на одпусту пресућено јест свакому 12 батина; али за перви пут опростите су ним батине, али штрофа сваки по 2 гроша мора платити у касу, и то следујући: Димитрије Пантовић, Паво Јешкерић, Шишо Туфекћија, Цветин Туфекћија, Радоица Јеремић, и Павле Ера.
№ 568. 11. Маја (1809). Доће суду Протојереј Николаје, и тужи Јевту чаругжију, што је зло дело на њега износио, и зле речи говорио. Тако пресудисмо: да Јевта за своје зле речи прими 25 батина.
№ 627. 27.Маја (1810). Дошао к суду Станиша Налбанта житељ Шабачки, и прејавио Николу Алексића, такожде житела шабачког, што је њему покро лук из баште. Тако пресудисмо: ударити 25 батина.
№ 853. 15. Септембра (1811). Јован Станић Шабчанин лежао у апсу један дан и платио 12 гр. штрофа, што је псовао г. Перу абажију и Алексу пиан. И он данас обећава се, ако би се унапредак опио, под велику каштигу потпасти.
№ 878. 23. Декембра (1811). Петар Перњаворац, за безчиноје своје обхожденије и зле своје речи, што је безчестио Господара Луку, по тридневном уарестовани прими 30 батина.

е. За одређивање таксе пићу и животним намирницама:
№ 88. 1. Маја (1808). Дата такса на разне ствари у Ша… наи… (у шабачкој нахији) како по чарши под муром стои. –
                          
                                     гр. пр.
1 ока добра винa           _ 18
» »  лоша  »                   _ 15
» »  добре ракије           1. _
» »  лошије  »                _ 35
» »  добра печена хлеба _ 8
» »  говеђег меса            _ 16
» »  овчија  »                  _ 16
« »  кермећег  »              _ 20
» »  крупне рибе             _ 12
» »  ситне рибе               _ 8
» »  гра                           _ 17
» »  чиста меда                _ 34
» »  масла                       1. 20                
» »  лоја                          _ 34
» »  свећа                       1. 04

ж. За пијанице:
№ 18. 11. Априла. (1808). Теша Лигановић за непокорност и пијанство био јо по судејском совјету биен публично и добио 25 батина.

з. За просијаке:
№ 5. (мсца априла 1808). На Тамнаву. Оштро се налаже на свештенике и на кнезове и кметове за свако зло дело, и расписато у нахије за једног сирома, кои има шест роба, да му је слободно просити по целој нахији.

и. За хајдуке:
№ 109. 6. Маја (1808). Издата заповест кметовом, да на хајдуке имају добро позор, и какву каштигу хоће трпити овде следује: Поштенародни кметови мали и велики нахије Шабачке! Присућено и за право пронашли смо, ко је вама оштро кметовом налажемо, да од сада, ако би који у ајдуке отишао, у тога вере нема, нити ће се на веру звати, него оно село оће пропасти и сеоски кметови. А онај кои одврља тераће се док се из ове земље не изтера. И ове године што је год похарато у ком селу то ће село под морање платити. И од сад у ком се селу човек похара оно ће село малом и главом платити, и оно село на томе месту више остати неће, нити башчина нити виноград, него ће се у пропаст окренути. И онај, који ајдука на свога брата и комшију наведе, кућу ватром а он главом, а мал на мезет, и од његовог мала поара да се ономе плати кои је поарат. Кои би кмет сеоски затајо да је какво рђаво дело ураћено и нејави, вечито у апс допастиће, а онај кој им леба даде главом ће платити. А најпосле од кметова за свако зло и добро дело изискиваће се да одговарају.¹⁸⁾

ј. За странце:
№ 382. 21. Септембра (1888). Прећоше из цесарије Сима Јовановић, Петар Југовић и Сима Јоловић из Јамине. И дато ним допуштење, да овде радити могу, да се зарану, зашто су нам прибегли.
Има још једна сасвим нова ствар која се у овом протоколу помиње, а о којој раније нема нигде помена. То је постављање нарочитих полицијских органа — полицај-кварталмајстора — по градовама. Септембра 12. год. 1808., а под № 367. овог протокола заведено је: Г. Лазар Теодорович потвржден чрез г. Луке Лазаревича команданта шабачког за полицај-кварталмајстора Шабачког и од данас наложене послове да имаде он вршити12), а маја 15. год. 1808. под № 146. стоји ово: 'Милосаву Петровићу, магистратуалном вице полицају противио се за лулу и псовао га Радован Живковић, мутавџија: зато је каштиган 25 батина на чаршију'.
Да ли су ови полицај-кварталмајстори и магистратуални вице-полицаји постојали и по осталим градовима сем шабачког, о томе нема никаквих позитивних трагова, али је вероватно да их је било. Оно што се позитивно зна, то је: да је полиц. власт још од почетка устанка била подељена између нахијских и кнежинских старешина с једне, и нахијских судова с друге стране. Први су имали чисто извршни карактер, а други и судски и извршни.
(наставиће се)

_{¹⁷⁾ Гласник, св. I., одељак II.
¹⁸⁾ Слична наређења о хајдуцима и крадљивцима налазимо и у Душановом Законику (чл. 145): Повелева царство ми. По всех земљах, и по градовех, и по жупах, и по краиштех, гусара и тата да нест ни у чијем пределу. И сим-зи образом да се украти татба и гусарство. У којем се селе нађе тат или гусар, то-зи село да се распе, а гусар да се обеси стрмоглав, а тат да се ослепи, а господар села того да се доведе свезан ка царству ми и да плаћа све што је чинил гусар и тат от испрва, и паки да се каже како тат и гусар. (Законик Стефана Душана од Стојана Новаковића, Београд, 1898. год.).
¹⁹⁾ Овај Лазар Тодоровић био је доцније, за време кнеза Милоша, министар правде и просвете, и то је био први министар кога је кнез Милош наименовао.}

[JASON]

Да нахијске и кнежинске старешине нису имале никакве судске власти према грађанима (војници су унеколико били изузети), има пуно доказа у дипломама које су им на звања издавате, Карађорђевом Деловодном Протоколу и наредбама Совјета. Тако у једној наредби, коју је Совјет под 10. септембром 1808. упутио старешинама и народу нахија: шабачке, ваљевске, зворничке и ужичке, вели се изриком ово: 'Народ сав да има сложно слушати старешине своје, што се вилајетски потреба тиче, сад је време војне сваки је дужан служити по могућности својој. Старешинама пак свима објављује се, да се ни један усудио није, човека без суда убити окром ајдука, кои се одметнуо; а други макар шта да скриви да се преда суду. У коим местима Магистрат има, да се нико усудио није тому на пут стати, они људи кои су Магистрату под заклетвом, да суде по правди и по савести својој: да им нико на пут не стане²⁰⁾.
Један мали изузетак од овога учињен је према сеоским кметовима, којима је остављено да пресуђују потрице и учествују у деобама имања (изборни судови), као што су и под Турцима чинили.
Један од најбољих и најпотпунијих података за надлежност судова овога времена јесте, нема спора, 'Уреждение Совјета народна за суд вароши Ваљевске и тоја нахији', које гласи:
1° Јануариа 1-га 1809. года наименова да буде у вароши Ваљевскои, и тоја нахиј Суд из четири лица заседајушча 1-во Сенатор Ранко Петровић, 2-ги Милован Тодић, 3-го Рака Мишковић, и за секретара тога суда Саву Ћуричића, од ови четири образа 1-ви да исполњава дужност наистариег лица, и да се назива судцем, а четврти да чини дужност секретарску. Ова четири, наименовати образа свагда и за свашчо у једном согласију да буду.
2° Дом судеиски да се опредјели гди ће се сваки дан судити; Суд пак сваки дан на уречени сат да се отвара, и затвара, ново одређени Господ. Судиам по особ судити развје ако кои од чланова одсутствовао буде, а не на свакому месту ние слободно, као шчо може бити, и бивалое, да гди се год кои даву чиа судиј пријави ту му сам и суди. У напредак такови обичај за чест свакога члена да се не уводи, но свака тужба тужитеља да се у канцелариј саслушава, а шчо се год кому судило буде нека све преко канцеларие иде, також све заповести, тужбе, рјешениа суда, да согласно премено из канцеларие преко добошара да се издају, судиом по особ забрануе се какву нибуд заповест обшчеству објављивати прежде договора, и уреченога часа за објавление. Но будући да нова одређена господа сударци у почетку уредбом вешчи нису, то дозвољава се паметному секретару реч за ползу обшчества и доброга реда держати.
3° Ни едном од наипростиег човека до наипоглавитиег ние слободно под пусатом у канцелариј указати се, но сваки кои у канцеларију судеиску уходио буде сваки благородни Сербин свои пусат пред канцеларијом положити нек изволи, и тогда Суду чесно своју теготу каже.
4° Суду ваљевском наиприе Господар Јаков Ненадовић пак прочи служитељи народњи почитание да имају, и да буду огледало прочим свим живушчи у Ваљеву, и тоја нахиј, Господа Јаков Ненадовић и прочим отмјеним служителиом народним в ваљевскои нахиј, свог рођака, ортака, ние слободно противу Суда зашчишчавати, но да паче свакому кривцу своју зашчиту одказати, и свакога таквог к' Суду предати (буди кога) у случају да се какви злодјеи у ваљевскои нахиј појаве, то Суд с спомошчествованием коменданта од нахие да се има постарати такове пофатати, с таковим судити.
5° Ново наименовата Господа сударци сву пизму и зло серце кои е може бит на ноге до сада имао од тога часа, свак своју злу вољу, и зло серце да побаце. И свакому једнако да се суди, буд бoгатому или наибједниему сиромаху; особито пак пред видливо призрение Г-да сударци противо коменданта од нахие у сваком случају да имају.
6° Суд ваљевски силу има свакога кривца троеручно кашчиговати, парама, хапсом и батинама. За погрешку од разлике људи буди кашчига по 25 и 50 батина на биењу, веће кашчиге да не буде; наћи ће се и такови људи, кои за више речене кашчиге нису, како чесни кметови, буљукбаше, и терговци, таковим пак за 1-ву погрешку буди кашчига арест 24 и 48 сати, о хлебу и води, а 2-ги крат по 25 гроша или 50 ако се пак случи да наичестниј човек горе поменуте кашчиге потегне, пак и трећи пут согреши, таковом после буде кашчига с батинама. Ако се какво смертно убиство случи такове убице Суд ваљевски да се има постарати такове пофатати, и у градски апс затворити, по том дјело злодјеја описана верховному Сербије предводитељу, или у Совјет Народни послати, пак какво наставление за таквог доће, тако шњим и поступати.
7° Од сваког рјешениа Суда буд каква сума пара, био какви миљак или какво животно, да се има свака такова вешч проценити и по 3 гроша на сто од кривца кои буде узимати - а ово да буде приход касе, такоже и од кашчиге на парама, приход касе. Приходи од пасоша такса 10 пара, буди приход секретарски, од сви прихода и други дјела да се формално протокол держи, и что се нечистоће протокола тицало буде, џевапиће писар а за пресуђивање судие.
8° Суду ваљевском опредјељавамо 9 пандура за већу силу и снагу судску, од коих 6 да се постара Господ. Јаков Ненадовић из нахие од пошчени кућа изабрати, кои ће без промене, и без аилука служити, њиове пак у нахиј куће да су свободне од сви прочиј кулука, кромје воене, проче 3 момка варош Ваљевска да издржава, и свим 9 да се дае тахин из беглука.
9° Суд ваљевски особито да пази на зле људе као на аидуке, шпионе и проче; тако да се у целои нахиј ваљевскои нигде ни едан задержати не може, сваког јабанца терговца за пасош питати кои у варош доће, и поће, такоћер свим живушчим втом крају забранити ни на 5 сати из вароши без пасоша долеко не поћи - Случили се погрешка буди му кашчига по разсужденију.
10° Во опшче свим живушчим в' ваљевскои нахиј забрањуе се у Београд на Велики Суд жалити се доћи, без писма Суда ваљевског, нити ће се кому веровати у Великом вилаетском Суду - развје ако се кому рјешениа Суда праведно не свиди, то сваки може с рјешителним ваљевског Суда писмом доћи, и хоће се свакому на ново судити, и то се забрањује ако е распра мања 100 гроша.
11° Налаже се свим во обшче - Суду новопостављеному покорни бити, не како чтое до сада бивало и бива, а ко би се кто усудио Суду ваљевском наимање повреждение, и непокорство чинити, таков свак да знао буде, да самом Верховному Сербскому предводитељу и Совјету Народа Сербскаго повреждение учиниће, и ако се кои после овога прописа пронаће, да препјатствие Суда буде, то Суд ваљевски нека рапортира у Совјет и Господару Ћорћу, и примиће наставление за таковог.
12° Подпис Суда ваљевског да буде сљедујушчим образом, на свакои хартиј без разлике да се подписуе, наистариј образ то ест судиа свое име да подписуе, и на крају сваке хартие секретар свое име да подписуе, то се разумева да ова два образа сами нису Суд, но сви заједно чине едно тело - но за увести нови ред по канцеларијам наше Державе, подпис сљедушчим описаним образом да буде, како и по другим Государствам - И ни еднои хартиј на коеи подпис по пропису не буде, биће невјеројатна.
13° Нитко судиам никаква кулука чинити ние дужан, развје ако е потреба вилаетска. Варошлиам кад се заповјест из Суда изда, за на воину поћи, без свакога изговора, да су спремни поћи. Од свиу дјела свагда протоколи чисти да буду.
14° Свим новим уредбом да се за чест и живот нитко не противи, кое миј за благополучие обшчества и наше славе у чреждавамо.

Дано у Београду
1. Јануариа 1809. года
(М. П.) Правителствујушчи Совјет Народа Сербскаго<sup>21)


_{20)</sup> Голубица за 1842. год. стр. 279.
²¹⁾ Финансије и Установе обновљене Србије од Мите Петровића стр. 80-82.}

[JASON]

* * *
Изложена организација, судских и полицијских власти остала је, у главноме, неизмењена све до почетка 1811. год. када је на скупштини у Београду (2. јануара) извршена велика реорганизација свију земаљских власти и створено ново државно уређење. Уређењем овим, за поједине гране државне управе установљени су први пут попечитељи, којих је било 6 на броју, а за чисто судске послове Велики или Народни Суд, коме је председавао попечитељ правде. Карађорђе је признат за поглавара земље, а Сенат је претворен у Правитељствујушчи Совјет Народни, чији су чланови могли бити само попечитељи. Пошто је било свега 6 попечитеља, то су остали сенатори постављени за чланове Великог суда, који је такође био придодат Совјету.22)
За попечитеље и совјетнике били су постављени:
а. За председника Совјета и попечитеља војног, Младен Миловановић;
б. 3а попечитеља унутрашњих дела, Јаков Ненадовић;
в. За попечитеља финансија, Сима Марчовић;
г. 3а попечитеља просвете и црквених послова, Доситије Обрадовић;
д. За попечитеља правде Петар Теодоровић и
ђ. 3а попечитеља иностраних дела, Миленко Стојковић.
Пошто се последња двојица нису хтели примити нових звања, то су на њихова места постављени: Илија Марковић за попечитеља правде, и Миљко Радонић за попечитеља иностраних дела.
Овим је, као што се види, први пут у Србији установљено министарство полиције, а први министар и шеф ове установе био је Јаков Ненадовић. Као и свима тадањим старешинама, тако је и њему издата диплома на попечитељство, која гласи:

Благородни Г. Јакове! Здравствуите!
Труди Ваши Отечеству жертвовати, истинаја храброст ваша на многим местима показанна и свим познато благоразумије ваше обратило е мое и целое народњег собранија внимание на вас всего воспоминание возбудило нашу признателност.
В знак наше признателности а вашег отличија и награжденија обшче - согласно избирамо, и именујемо и постављамо Вас членом Совјета а попечитељем внутрених дјела. За усугубити признателност нашу и награждение ваших трудов даемо досадашњу кнежине ваше команду сину вашему Еврему.
Увјерителну надежду имам, да ћете ви охотно, приликом овом ползовати се: с којом неброене ваше заслуге за отечество у новом важњеишем дјелу јошт учинити, и тако без смертно име у вјечитим отечества књигама оставит доиста можете.
За то кромје скорог видјенија само благополучно здраље вам желим и есам.

18. Јануариа 1811. у Београду.
(М. П.) Вами благонаклони
Врховни Народа Сербског вожд Георгије Петровић.²³⁾

По тврђењу Вука Караџића, плата Ненадовићева износила је 6000 гроша (500 дуката) на годину, а уз то и таин у месу, хлебу и јечму (кад га је било у граду²⁴⁾.


_{²²⁾ Историја најважнијих догађаја у Србији од Павла Јовановића, страна 73 - 74.
²³⁾ Финансије и Установе обновљене Србије од Мите Петровића, стр. 96 – 97
²⁴⁾ Правитељствујушчи Совјет сербски, стр. 58.}

[JASON]

Противно дипломама осталих државних службеника и старешина овог доба, у овој дипломи нема никаквих података о дужностима попечитеља полиције, нити се ови подаци налазе у осталим писаним документима овог времена. Из диплома, које су војводама издавате после новог државног уређења, види се само толико, да је попечитељ полиције био надлежан за 'внутрена дела', али нигде није прецизирано, па ни изближе означено, која су се дела имала сматрати као 'внутрена'. Спора нема, да се попечитељ полиције, на првом месту, имао старати о реду и сигурности у земљи, за доказ чега служе његове писмене наредбе војводама и осталим старешинама,²⁵⁾ али је тако исто неоспорно да је он издавао и наредбе о купљењу порезе и о војној спреми, као год што је и попечитељ војни наређивао да се гоне 'ребелијаши' и томе подобно. Изгледа, према овоме, да делокруг рада појединих попечитеља, па и попечитеља полиције, није био тачно одређен, већ да се губио у општој надлежности Правитељствујушчега Совјета за све ствари у земљи.
Док су дужности попечитеља биле овако неодређене, дотле је сама Скупштина одредила у главноме дужности судова и нахијских и кнежинских старешина. Први су имали да воде надзор о правилном прикупљању државних прихода, за тим да расматрају и расправљају грађанске спорове, и најзад да ислеђују и пресуђују кривична дела. Дужности других, који су на овој скупштини названи војводама, састојале су се у прикупљању порезе и осталих прихода, набавци хране за војску и старању о уредном одржавању војног материјала, управљању војним и грађанским пословима, за тим о одржавању пошта, сеоских кошева, постављању сеоских кметова и извршивању свега онога што би Вожд и Совјет наредили.²⁶⁾
Суштина новог државног уређења изложена је у дипломама које су одмах по скупштини разаслате нахијским и кнежинским старешинама, и чије су садржине у главноме једнаке. Таква једна диплома, која је издата шабачком војводи Луки Лазаревићу, гласи:

Сербскому војводи Г. Луки Лазаревићу.
Труди ваши за отечество поднети, и истинаја храброст ваша против непријатеља на разним местима показаннаја, обратилае наше внимание на вас и в знак вашего отличија, и вознагражденија потверждавамо имено вас воиводом и комендантом Шабачким, и кнежине ваше от ниже именовати села следујушчим образом:
1. Вам власт даемо с кнежинам вашим управљати, и с оним полно заповедати, что вам се предпише, а обшчество, кое ће бити под вашом властију, неугњетавати.
2. Ви да будете полни исполнитељ вољи правителствујушча совјета народнја, и вољи моеи.
3. У делама военим от сад у будушче заповести, наставленија, и потребованија примаћете из Правителствујушча Совјета от Г. Попечитеља военнога Младена Миловановића, у таковим што вам потребно буде от њега иштите.
4. У делам внутреним' ваши кнежина што год бива, и треба да јављате у Правителствујушчи Совјет Г. Попечитељу внутрених дела Јакову Ненадовичу, от коега у таковим примаћете наставленија.
5. В прочем кромје нашеи под никога власг неподпадате, касателно кнежине Шабачке; следуе вам знати у будушче кому се имате покоравати.
6. У време воевања под коега коммандујушчаго в послушаније и покорност вам предпише се бити, свјатејше да заповести онаго иснолњавате; ибо сваки такови командујушчи биће от нас изабран и наименован. Уверени ми, да ви с вашом признаностију, коју вам указујемо, бићете задовољни - усугубите труде ваше, у делам касајушчимсја благополучија народа и за показати себе достоиним у будушче сего уваженија.

У Београду Јануарија 18. 1811.
утверждено при народњем собранију верховни Сербскога народа вожд
(М. П.) Георгиј Петрович.
(М. П.) Правителствујушчи Совјет народни.

Одмах за овим изређана су поименце села која долазе 'под команду Луке Лазаревића' (њих 53 на броју), а даље су додата ова упутства:
'С тимћеш селима коммандирати, и рачуне ода свашта давати, а у согласију с Чупићем и Јанком Поцерцом бити, свакад ће вам једне заповести долазити, а понаособ како за воину, тако и за проче.
И у договору с кметовима от ваше нахије да оградите 3 мензулане едну у Шабцу, другу у Свилеуву, трећу у Мачви. За те три мензулане от нахије да узмете у сваку мензулану по 4 коња, а уз те коње по три мензулџије; исте коње и мензулџије рана и плата от нахије, да у еданпут уреде што ће им за годину требати како за право ви с кметовима наћете.
Магистратце с писаром оправите амо у Београд к Совјету, гди ће они примити поученије и наставленије како ће поступати и пресућивати.
Ви воивода да уредите у сваком селу кнеза Сеоског, кои ће са селом оградити кошеве, и амбаре за десетке, и вам рачуне давати, и да се немешате у свешченическии духовни чин, коим имаде Митрополит да суди.
А свајшченици, и калугери да се у мирски, и военна немешају.
Ви пак гди кои на суд позовете, да одма онде отидете, а за млаће што кои гди учини зло, похара или што буде да га имате предавати Суду у Магистрат. Кое му Магистрат пресудити неможе ониће онакове слати у Совјет.
А особито за свашта да јављате како мени тако и Совјету за зло, и за добро. Завист и противност мећу вама да небуде; а кои би се један другом противијо, да ће морати на ответ доћи, и за свашто од совјета наставленије да иштете, и да познаете да је он верховна власт.
Заклетве оне у Собору кое су биле, кои преступити оће бити лишен старештва, а што се кому определи да са оним буде задовољан. У овом вам пункту описуемо потребне ствари, и наставленије от кога ћете шта тражити, то ест от совјета, кои су сад членови, раздељени поособ у делима.
1. Господар Младен Милованович Попечитељ воених дела што за воиску потребује, џебане, олова, барута, ћунлета, вишека, топова и проче военне муниције от онога да тражите.
2. Господар Миленко Стоикович Попечитељ Иностраних дела, то ест ако би какови човек из друге земље прешао к нама, и што тражио, таки такова човека да пошљете к њему.
3. Господин Доситеи Обрадович Поиечитељ Просвешченија народња, он ће знати просвешченија издавати, и ако у нахии учитељи требају, от њега иштите.
4. Господар Јаков Ненадович Попечитељ внутрених дела; от њега ћете аросити внутрена дела, онће вам наставленија давати.
5. Господар Петар Теодорович он ест велики Судија вилаетскии, кое ћете за таково от њега наставленије искати, кои скриви како ће га каштиговати.
6. Господар кнез Сима Марковић попечитељ кассе народње, от њега наставленије тражите, будући да ће се сви приходи обрнути у народну кассу, и отандеће се искати потребна, за топџије плата, и прочаја за содржање.
Ови преименовати 6 членова Совјета би ће сви у едном согласију, друго от нахије да пошљете 10 топџија, и 5 добошара.
Сваки от свое кнежине главе да препишете право, и како препишете таки нама на знање да дате.
От муниције свака три месеца рачун у Совјет шаљите, колико сте примили, поарчили, и шта јошт имате.'
Ни у овој динломи, као што се види, нема никаквих прецизнијих одредаба о полицијској власти и њеним органима, а надлежност војвода за сва 'внутрена дела' веома је неодређена и растегљива.

_{²⁵⁾ Голубица св. V. и VI.
²⁶⁾ Финансије и Установе обновљене Србије, стр. 87.}

[JASON]

* * *
Поред диплома, које су издавате војводама, и већ поменутог Протокола шабачког магистрата, као обилан извор за правосуђе овог времена, како грађанско тако и кривично, служи и Карађорђев 'Деловодни Протокол од 1812. маја 21. до 1813. августа 5., који је издат у Гласнику Друштва Србске Словесности за 1848. св. 1.
Захваљујући искључиво овом протоколу, који има превагу над оним шабачког магистрата својим општим карактером, ми смо данас у могућности да са позитивношћу судимо о многим и многим странама нашег правосуђа из доба када није било писаних закона, и када се судило и пресуђивало по здравој памети судија. Поред овога, у њему - овом протоколу - има доста података о државном уређењу, народном животу и обичајима у доба његовог постанка. Он броји свега 541 нумера (од 598 - 1139), од којих се добра половина односи на кривично правосуђе. Међу казнама овог доба у овом протоколу налазимо:

1. Смртне, које су се досуђивале за хајдуковање, убиство, оцеубиство, побуну, шпијунажу и опасне крађе, као што се види из изложених нумера:

а. За хајдуковање:
№ 1486. 21. маја. (1813). Писато воиводам Крушевачким, Милошу Сарановцу, Анти Симоновичу и капетану Ђорђу Симићу, како смо разумели из њиовога писма за два аидука, кои су из Турске к њима дошли, и препоручено им, како приме наше писмо и разумеду, да их одма оба обесе пред народом без сваког даљег одговора, и да јаве после Турцима, да су их по нашои заповести обесили, и у напредак да ћеду све тако зле људе ватати и вешати. - С овим писмом послата и сентенција истим аидуцима Вучи и његову другару; и препоручено им да упараде њихову воиску и тако пред воиском и пред народом да прочитају сентенцију, да разумеду зашто се ови двоица вешају, и да узму себи за пример, да они онакови зли и неваљали људи непостану.
№ 1508. 28. мај. (1813). Писато воеводи Ефрему Јаковљеву Ненадовичу, како смо разумели за аидуке, Петка и Груицу што нам пише, на кое препоручено му, да их извеша и послата му сентенција, да прочита пред народом, зашто се кашчигују, и да учини наредбу, да пошље момке свое пред оне Турке, да их побију, који ћеду доћи по уговору ови хорсуза у планине, да приме од њи коње; и све друго што смо му писали, точно да соверши.

б. За убиство:
№ 1248. 24.марта. (1813). Дата сентенција Сави Гавриловићу из Иванче, кои е убио Недељка воденичара из истог села Иванче, по којој сентенцији да прими равну кашчигу и овај Саво на оном истом месту, то ест да буде обешен.
№ 1336. 17. априла. (1813). Писато Г. Вуици, да умори Вучу Бугарина из велике Плане оном истом смертију као што је он убио ћор - Ефту из истога села, нахие смедеревске, и послата му сентенција да очита пред народом, зашта се овај Вуча кашчигује.

в. За оцеубиство:
№ 1523. 31. маја. (1813). Писато воиводи Николи Карамарковичу, да увати Саву ја жива, ја ли мертвом главу да пошље, кои е убио свога оца у нахији Рудничкој.

г. За побуну:
№ 842. 10. јулија. (1812). Писато Совјету за Симу из Страгара, кои е погинуо, и за какви узрок, што е побунио војску, те ние на заповест дошла у октомбру месецу, кад смо на Дрину пошли. Пре 3 године био е у аидуци, то му е било опрошчепо, па кад (је) такове речи говорио и побунио народ, зато-е погинуо. Његов отац и браћа терајући пизму убију каплара, кои (ји је) у воиску терао. Зато послато у Совјет за присуствие њино сектенцију да пошљу, на оном месту, де су каплара убили, да се и они отмасте.
№ 1441. 12. маја. (1813). Писато воиводи Милићу Дринчићу, да се и он постара бунташе, кои су из апса побегли, Павла Цукића и Молера побити, главе да им к нама пошље, и ако би се у његовои кнежини јавили, пак би живи изашли, он ће својом главом за њи платити, и тако сву наредбу да учини, као што му је и писато.

д. 3а шпијунажу:
№ 1598. 11. Јулија. (1813). Писато Г. Илии Барјактаровићу, да обеси онога шпиуна и да га за коешта испита, и за оне кнезове да покаже, кои су се предавали Турком у Ћуприи 1808 года; и да ради да би поватао и она два шпијуна, и укрепити шанце и проче са Господаром Младеном; и да народ и стоку уклони с пута.
№ 1706. 24. јулија. (1813). Писато воеводи Јови Поречком за старца кога је ухватио на планини са Турскием књигама шпијунити и људе и збегове предавати, да га обеси или сажеже пред народом, да с' народ угледи, и препоручено му да се добро од свију страна од Турака чува.

ђ. За опасне крађе:
№ 658. 7. јунија. (1812). Писато Господару Вуици Вулићевићу за Богдана из Крњева, који је харао и разбијао стасине, да га на муке удари док све искаже шта је зла починио, и кои је јоште ш њиме, и кад све искаже, да отправи у Совјет са описаним делом шта је починио, и Совјет како му пресуди каштигу, опет да га врати натраг, на оном месту да се кашчигује, де (је) кое зло учинио.
№ 1049. 26. јануарија. (1813). Писато воиводи Вуици Вулићевићу, да задержи и даље у апсу Богдана из Крњева, кои је похарао жену Стану, сестру воиводе Станоја Главаша, и када му дође од великог Суда сентенција, да обеси именованога Богдана у Паланци, и у свему да изврши како сентенција показује.
№ 640. 2. јунија. (1812). Писато Проти Ваљевском, да пошље Васу Буљубашу са описаним делом у Совјет; Турчина, који је жив уваћен кои је у крађу пошао, да обесе на сред пута, од куда излазе да краду и то близу Турака.

(наставиће се)

[JASON]

2. Телесне, које су се најчешће примењивале и обично досуђивале за паљевине, повреде, силовање, лажно опадање, непослушност према издатим наредбама, просте крађе, јатаковање, отмицу девојака и т. д.

3. Казне затвора, које су биле врло ретке, и чију примену у Вождовом протоколу налазимо само под № 1238, од 20. марта 1813. Она гласи:
'Писато Совјету, како смо примили њиово писмо, с коим и сва испитаниа и признаниа Суда Великога примили смо, и разумели смо свирепо и безбожно поступање воиводе Раке Леваица и његови момака с људима његове кнежине, на кое препоручено им, да момци воиводе Раке трпе апс по годину дана' и т. д., и

4. Новчане, које су се примењивале на кријумчаре, као што се види из ниже изложених редака:
№ 744. 5. јунија. (1813). Писато воиводи Анти Симеуновићу за оне трговце, који су протурили на капетана Ђорђеву стражу 60 оваца са јагањци и 12 овнова и 3 коња и два товара соли, да и повата, оне кои су терали и оне трговце, и на свака брава овча по грош да пошљу и на три коња 300 гроша, на два товара соли 20 гроша, чини свега 452 гроша и то до 6 дана ако непошљу, послаћу 50 момака и узећу им на свака момка по 100 гроша - и ајдуком да забране, да не арају по Турској, 16 магараца кое су ајдуци дотерали, да врате натраг.
Поред изложеног, у Протоколу има ваздан наређења која се односе на магистрате, војводе и кнезове било у погледу правичног вршења њихове дужносги, било у погледу извиђања њихових кривица по тужбама народа. Из ових наређења јасно се види, да су и војводе и магистрати зависили на првом месту од Карађорђа, па тек онда од Совјета. Даље се још види, да је Карађорђе узимао великог учешћа у судским пословима, као и да је поједине ствари сам лично пресуђивао, а у појединим случајима казне праштао и кривце амнестирао. По ономе што смо о казнама изложили, даје се закључити њихова сталност за важнија кривична дела (убиства, ајдуковања, шпијонажу и т. д.). Као главно доказно средство, служили су сведоци, заклетва и признање како слободно тако и на мукама добивено. Казне су биле оштре, али и правичне. Циљ им је био застрашивање, и с тога су се извршивале јавно – 'публично'. Судови су судили не само злочине и преступе, већ и иступе. Телесна казна најобичнија је и најчешћа у употреби. Смртна казна такође је доста честа и вршена је обично вешањем.
У Протоколу даље има одредаба, које се односе на пасоше, надничаре, враче и таксе за чинодејствовање свештеника. Сва остала наређења махом су војне природе.
Задржали смо се мало више на Вождовом Протоколу само с тога, да би читаоцима пружили што вернију слику о кривичном правосуђу његовог доба, и надлежности полицијске власти (војвода) за истраживање кривичних дела и извршење судских одлука. У тесној вези са овим Протоколом, стоје и неколико текстова кривичног закона, који су оштампани у Подунавци за 1843 – 44. год. под насловом: 'Карађорђеви криминални закони'. Види се, да су ови закони били састављени из 36 параграфа али у рукопису, из кога су прештампани, није било првих 13 параграфа. Оштампани параграфи садрже одредбе о војсци и војницима (4 параграфа), старешинама и чиновницима (7 параграфа), убиству (4 параграфа), хајдуковању (3 параграфа), за тим о крађи, шпијунажи, свештеницима, разводу брака и отмици девојака по један параграф. Не зна се тачно кад су и како су постала ова законска наређења, али се из њихове подударности са казнама у Вождовом Протоколу може закључити њихова примена. С обзиром на велику реткост листа, у коме су оштампани, и њихову важност за историју нашег кривичног законодавства, исписујемо их овде са надом, да ће позванији рећи коју више о њима. Они гласе:
§. 14. Кои би се војник усудио при изгубљењу баталије за живота оружје из руку дати или бацити, без изговора да (трчи) шибу мртву 6 пута кроз 600 момака.
§. 15. Кои би се војник усудио у војсци пушку буди на што избацити без питања старешине, и допуштења, 25 штапа да трпи.
§. 16. Кои би се год пронашао или уватио, буди свештеник, буди старешина, буди војник, или најпоследњи копач, да зло о правитељству и држави Србској говори, макар у војсци, макар у селу, тај подлежи каштиги како издатељ отечества и шпијон.
§. 17. Налаже се свакоме Србину, а особито сеоском кмету, када би писмо у село дошло, да се таки даде кмету, у које му драго доба било, и кмет тај исти час да га шиље куд иде и коме. Тако исто џебана кад би у село дошла, кои би се усудио од више поменути ствари задржати, тај подлежи 50 штапа трпити.
§. 18. Кои би убио човека својевољно, а овај није на њега пређе пушку потего, и осведочи се чисто, осуђује се да се стреља и по том обеси.
§ 19. Кои би убио неотице човека, по добром испиту да се осведочи, том апс пол године у гвожђу, и проче спрам фамилије његове, што суд донесе, деци и жени платити.
§. 20. Кои потегне пушку или нож на кога, и окреше, а не убије, тај каштигу убице, кои је неотице убио, да трпи; ако ли неокреше, но на празно потегне, томе по 50 штапа у два пута да се удари.
§. 21. Момци, кои се на стражу одреде, и ако би патрола затекла шилбока да је заспо, шилбок(у) шибе кроз 300 момака 3 пута, а каплар(у) њин(ом), кои је међу њима, по 50 штапа у 2 јутра, а прочим по 25. Ако би патрола затајала и прочуло се и осведочило, то исто патрола да трпи и они.
§. 22. Кои би се старешина усудио, или капетан, или каплар, војника за мито из воиске кући пустити, или за какав дар, сваком оном, (ма) кои био, приписује се издајничество, и подлежи суду војничкам, кои да плати сваком свом војнику, колико под командом његовом стои, по онолико, колико је од овога једног узео, и у напредак да се искључи из власти.
§. 23. Кои би се усудио злословити, то јест псовати или безчестити свештеника, старешину, чиновника, трговца, кмета, било са узроком, било без узрока, а не би га суду и власти пријавио, то да се (од)суди по 25 штапа у 2 јутра.
§. 24. Кои би се Србин уфатио и осведочио, да тајно води ….. шпијонлок ..... да род свој издаје, тај да се каштигује, да му се пребију обе ноге на 2 места и обе руке, и тако жив да се дигне на коло, и да се не скине док кост траје.
§. 25. Сваки старешина својој војсци да изда заповест, у Србску стоку или какву рушадину за живот свој недирати, но гди је баш нужда, да је војска гладна, то капетану војске да се пријави, капетан воиводи, и потом воивода да заиште од оближњи села, нека покупе, и нека за новце донесу и у војсци продају. А што би села на воиводино искање дала, то воивода да попише, колико је примио, да се може рачун дати после. Кои би се војник усудио сам собом учинити и туђе марвинче убити, тај да плати двоструко и 25 штапа прими. А у кога би се рушадина нашла туђа, тај шибу кроз 300 момака (да трчи) три пута, зато што је свога брата харо.
§. 26. Кои би укро вола, или коња, да плати добро, пошто газда оће, и да прими у два јутра по 50 штапа, ко украде овцу или јагње, за једно двоје да даде и 25 штапа (прими).
§. 27. Кои се усуди отети девојку, тај момак да трчи шибу три пута кроз 300 момака, девојка да се пусти, и за кога она оће нека се уда, и ово венчање беззаконо неброи се за бракосочетаније; куму (да се удари) 50 батина, деверу 50, старом свату 50, а осталим сватовима по 30.
§. 28. Свештеник, кои венча отету девојку, да се лиши парохије (нурије), и да више за живота нигди добити ју не може, за узрок, да он, као законодавац преступивши, учинио је повод беззакони брак благословити користи ради своје.
§. 29. Жена и човек, законо венчани кои су, распустити се не могу без велика узрока и велика суда и владике.
§. 30. Жена или девојка, која би се случило да роди без мужа дете, то јест копиле, ово је натурално, заповест да се изда, да никаква се не би усудила удавити дете, но слободно нека рани, или ако је весма стидна, то може однети и па путу оставити, куд људи сваки час пролазе, да кои год нађе, примиће и наћиће се и ранити. Ако би се усудила удавити, то таки и она осуђује се на смрт, без икакве даље милости, за узрок што је убила човека на свету.
§. 31. Ко би се усудио вештице тражити и убијати жене и мучити, као што су бивале овакове будалаштине, или у воду бацити, ко би ово учинио - оваку лудост, за коју се Србима бели свет смеје, за оваку будалаштину осуђујемо му: оно, што би он учинио више реченим вештицама, њему да се учини.
§. 32. Старешинама сваког чина, служитељима народа, определитће се плата и рана по мери, а да кулука од народа ни у какво дело своје нема, нити се народу допушта кулуковати коме; само народне службе што се каса, што је за целу обштину, то дужно да буде, како косити сено, беглук за коње војничке, бећарске, то јест општу војску, од кога беглука определитће се старешинама за трошак како рана, тако и сено, а старешина, кои оће какав рад водити кућни, а он нека плати, нека му се ради.
§. 33. Кои се усуди оставити од војне село или више, за кулука себи, тај ће подлежати народном суду, и платиће у касу одсуђену цену, и изкључитће се власти неко време за каштигу.
§. 34. Кои би човек рђаву човеку, аидуку, дао леба, а неказао одпут селу, да се такови гони, онај да прими каштигу ајдука.
§. 35. Кои би отишо у ајдуке, и ценио и харао браћу своју, томе никакове милости ни предаје никад, но једнако да се тера, и кад се уфати, жив да се преда суду, и суд да поврати похарано, да му изпребија и ноге и руке, и потом на коло да се разапне.  
§. 36. Кои би се старешина судац, или кои му драго био чиновник, усудио, да ајдуке шиље, и народ да харају, и њему се дају, да ји он сохрањава, томе, ако се чисто осведочи, каштига по препису 35, прописује му се, да је он харо, а не они ајдуци.
§. 37. Старешина, или кои му драго судац, ако се пронађе, да је са лоповима, кои коње и волове краду; ако се усуди, са онаковим делити, а коме је украдено неплаћати, но лопове бранити, а сиротињу угњетавати, тај одсуђује се, како исти лопов, под каштигу, и власти да се лиши.
§. 38. Народу у власти није избирати војничке старешине, кои ће војском управљати, и на бој водити. Ово остаје на промотренију војене власти и старешина, да они изберу, кои је вешт и изкусан војску водити, и њом управљати. Народу се допушта избирати судца за мађистрат, сеоског кмета, среског, то јест кумпаниског кнеза, а избацити ни једнога не може без суда и велике власти, докле му се неби нашле и осведочиле погрешке, и погрешке га могу извадити из званија, а лишити воља ничија, или хатер, или пизма.

[JASON]

* * *
На основу свега што смо до сада казали о стању власти и правосуђа у времену првог нашег устанка, можемо у погледу развитка полицијске власти извести овај закључак:
1. Од почетка устанка па до образовања нахијских судова, који нису постали у исто време већ постепено, и полицијска и судска власт била је у рукама нахијских, кнежинских и сеоских старешина (кметова). Оштре границе између њихове надлежности није било; општи карактер власти био је патријархалан, а дужности полиције неодређене.
2. Са установом магистрата, не само судска, већ и већи део полицијске власти пренет је на судове. Војводе, кнезови и кметови остали су за одржање реда, штићење личне и имовне безбедности, извршење наредаба Вождових, саветских, судских и купљење пореза. За војне кривице војводе су могле кажњавати шибом 'најдаље кроз 300 момака три пута,²⁷⁾ али се у судске ствари нису смеле мешати. Кнезови и кметови могли су судити о потрици и друге омање ствари, али никог нису могли кажњавати.²⁸⁾
3. У градовима, код војвода, и при магистратима, постојали су специјални полицијоки органи: 'полицај квартал-маистори' и 'магистратуални вице-полицаји' а у Београду нарочити управник за одржање реда и извршивање наредаба.
4. И полицијске и судске органе бирао је сам народ. Изузетак од овога учињен је у последње време према војводама и кнезовима које је постављао сам Вожд.
5. Установом министарства за 'внутрена дела', учињен је први покушај да се дужности полицијских власти издвоје из општих дужности унутрашње државне админстрације, и
6. И полицијска и судска власт почивала је у главноме на обичајном праву и појединим уредбама; правих писаних закона није било.

_{²⁷⁾ Поменик од М. Ђ. Милићовића, стр. 851.
²⁸⁾ Часови одмора од М. Ђ. Милићевића.}

[JASON]

Други период. (1813 - 1815)

Други период времена у погледу земаљских власти, као што смо већ нагласили, једнак је са временом у очи устанка. Са пропашћу српске слободе, пропала је и самосталност унутрашње државне управе, а на првом месту власт магистрата и војвода. Чим су Турци покорили Србију и у неколико повратили ред у земљи, прва им је брига била, да по градовима и већим варошицама поставе муселиме који су, поред израније познатих им дужности, имали сада још једну више, а то је: да од народа покупе оружје. По нахијама су, истина и даље остали кнезови а по селима кметови, али скоро без икаквих права, већ само са дужностима: да распоређују и купе порез. Сва власт била је у рукама муселима и нарочитих комесара који су, са јаким одељењима војника, ишли из села у село ради купљења оружја. Муселими су, шта више, у многим местима били и судије (кадије).
Разуме се већ, да код оваког стања ствари није могло бити ни говора о каквом праву Срба, а још мање о заштити њихове личне и имовне безбедности. Сима Милутиновић - Сарајлија у својој Историји Сербије тврди, да је положај Срба у ово доба био много гори но за време дахија.
'Отуда инди, вели он на стр. 101. овог свог дела, како и због другога још којешта (т. ј. подозревања) овога времена куда би гођ који Турчин пошао кроз вилает Сербски, нити само по један, ни без калауза ходио, него првога Серба гди сретни на путу, ил' у селу, преда се га узми у калауштину, док срети другога па оног' одпусти али ријетко неоголужњенога и небијенога; па ђекои су Турци тако њима калаузивше Србе у место да одпусте, везивали за дрва, и у њи нишан из пушака гађали, те огледали кои ће прије у најбоље место погодити, да се Србин - чоек немучи и непреза, и тако ји произрешетане живе ли мртве ли, ал' уз дуб привезане остављали, те и тако на оближња села кривицу наметали, потварајућ' ји да су то нетко од њи, или њихова браћа хајдуци учинили. На конаке пак ђе би год они доходили, ту би сво село на белај ударало, и ограисавало би од њи, а она јадна кућа би највећма у којој би зам'рцали, што ту једва би тко жив од страха или од мука ненаг'рђен остај'о и уштеђиван бивао, премда такову одприе дотада несамо нијесу дирали, него су и уважавали и чували је почитујући хлеб и со, али је одавда њима наиприе домаћин коње морао водати до поноћи, те и по сниегу и мразу босоног; ако ли би га обувена застајали, сазували би га одма, па би му босу коње водати давали, а онда они топрв и најприе по његовој кући од баба и од остале чељади срамотама, стравама и мученијама свакојаким, истраживали би изгонећи сакривене лиепе хаљине, скупоцине токе, и оружје у сребру, и злату, и што Серби ниесу ни у сну снивали, то би се од њи на муке изгонило, пак би послие тога нашавши исто или ненашавши, чинили опета свакојака друга своја поганства, и мало би кад' из кое куће са конака дизали се, и одлазили, да неби још и домаћина на највеће муке метали, ако што још имаде скривено а особито сам од свое куће, да мора и то њима изнети и одати, или би му очи скакале бијући га на изред сваки, пак и у квргу би везана остављали, да ји ту и тако чека, док му опета дођу, каконо су чешће и повраћали се, па кад' би онога, кога су били и мучили, мало што попридижена застајали, овда би га дотамањивали, говорећи: Валахи је хајдук! Ево му се ништа неморе, доксегод жив на казук (турска реч колац) ненатне, оли док' му пасјача (т. е. глава) од Турскога ножа и сабље не полети'.
После деветогодишње потпуне слободе, ови зулуми, појачани варварствима приликом угушивања Хаџи - Проданове буне, у којој је око 150 људи које посечено које на коље вргнуто,²⁹⁾ довели су народ до очајања и нагнали га да се поново лати оружја, и тиме стане на пут свему овом.
Брзи успеси српског оружја на Љубићу, Палежу, Пожаревцу, Крагујевцу, под Смедеревом и на Дубљу, имали су за резултат мир између кнеза Милоша и Марашли Али-паше, којим је створена сасвим друга и нова унутрашња управа у Србији.
Ако се у крвавом хаосу, који је настао у Србији после 1813. год., може у опште и говорити о каквим уређеним властима, онда се и за полицијску и за судску власт може с пуним правом рећи, да су се налазиле у рукама свију Турака који су тада били у Србији, и да им је главни задатак био да што више јада и несрећа нанесу Србима. Све ово, рађено је и поред Букурешког Трактата између Русије и Турске (1812. год.) чија је осма тачка остављала Србима 'независно управљање у њиовим унутрашњим делима'.<sup>30)

_{29)</sup> Грађа за Српску Историју нашега времена од Вука Караџића, стр. 66.
³⁰⁾ Јавно Право Књажества Србије од Димитрија Матића, стр. 4 .}