Историјски развитак полицијских власти у Србији (1793-1869)
JASON:
Историјски развитак полицијских власти у Србији (1793-1869)
I. Полиција у Београдском Пашалуку за време Турака (1793 - 1804)
Општи карактер власти код Турака, као и код свију народа на првоме ступњу образовања, био је верозаконски. У корану - закону Пророковом - који садржи прописе религиозне. моралне и социјалне, и суни, у којој су скупљени савети Пророкови и његових ученика,1) лежи основ и полицијској и судској власти код мусломана.
Задатак турске полиције у Београдском Пашалуку, према овоме, није се састојао само у спречавању забрањених радњи, већ и у заповедању да се врши оно што коран и суна наређују.
Поред чисто верских прописа за мусломане, у обим ових наређења долазиле су још и одредбе о разлици између мусломана и неверника, о којима су не само полицијске власти, већ и сви Турци у опште морали водити рачуна.
Нас се искључиво тичу ове одредбе, а оне су изложене у књигама Мавердија, бив. багдадског судије, и састоје се из ових 12 тачака:2)
1. Ђаури се не смеју корану ругати, нити га смеју мењати;
2. Не смеју Пророка ружити нити лажовом називати;
3. Не смеју ислам псовати;
4. Не смеју се женити мусломанкама;
5. Не смеју мусломане од ислама одвраћати;
6. Не смеју помагати непријатељима ислама;
7. Ђаури се морају по оделу разликовати од мусломана;
8. Куће ђаурске не смеју бити више од мусломанских;
9. Не сме да се чује ни звук њихових звона, ни глас њихов кад читају свете књиге, нити смеју јавно говорити о Месији;
10. Не смеју јавно ни вино да пију, ни свињско месо да једу, нити да се крсте и крстове показују;
11. Своје умрле морају сахрањивати тајно; није допуштено да их јавно жале, и
12. Не смеју јахати ни коње ни камиле, већ само мазге и магарце. Примена последњих 6 тачака није била обавезна, већ је зависила од увиђавности, или боље рећи од воље Турака. На овај начин оне су биле врло згодно средство за највеће злоупотребе, и увек оправдан разлог да се раја гони и понижава.
Да су изложене одредбе примењиване и према Србима у Београдском Пашалуку, па још и са извесним додацима, сведоче ови редци Вукови:3)
'Зато раја не само не смије носити зелене боје, него ни онако лијепи аљина, као што су у Турака, н. пр. шалова око глава, тока, долама, особито везени сребром и златом. На неким мјестима раји није слободно носити ни црвени фесова, ни јеменију; у Цариграду само бератлије смеју носити жуте местве и папуче. Тако се раји не пристоји имати ни лијепу кућу, као што је Турска, или још љепшу; ни добра и лијепа коња; и сами природни дарови н. пр. лијепо лице, велики лијепи бркови, не гледају се радо у раје. Сабље раји ни пошто није слободно носити; пиштоље и дуге пушке и велики ножеви истина допуштају се, само да нијесу оковани сребром или онако лијепи и наочити као у Турака; али опет кад се дође у град или у варош, или се у селу изиђе пред господу турску, ваља дугу пушку и велики нож оставити, а пиштоље за леђа гурнути или гуњем заклонити. Не само кад иоле какав турски поглавица или зликовац иде сокаком, раја мора да устаје на ноге; него и најгорему Турчину раја мора с пута сврнути, макар и у блато до кољена. Не само што раја не смије кроз град ни кроз варош јаати, него и у пољу кад сретне Турчина, ваља да сјаши, или да пита, јели слободно јаати (на тако питање ђекоји одговара: 'јаши море', а ђекоји: 'сјаши, крсте! закон ти'). Сваки Турчин смије ришћанину псовати и оца, и мајку, и вјеру и душу, и крст и пост; а ришћанин Турчину не смије то ни једно за главу… Истина да сваки Турчин свагда не смије Србина убити јавно; али ударити чибуком или штапом, томе суда нема, као ни псовки.'
Изложени правни положај Срба у Београдском Пашалуку знатно је побољшан год. 1793. После ратова са Аустријом и Русијом, а без сумње и под утицајем Кочине крајине, издат је царски хатишериф о новом уређењу Београдског Пашалука, којим је Србима зајемчена извесна кнежинска самоуправа у лицу обркнезова, који су стојали непосредно под пашом београдским, и повластицама да српске власти ови обркнезови и кметови сеоски сами распоређују и купе порез од народа, као и да суде Србима у њиховим приватноправним односима. Не мања добит од овог царског хатишерифа била је и у томе, што је јаничарима и читлуксахибијама забранила повратак међу Србе, а они су управо и били ти, који су раји највише јада задавали.
Дужности полиције у Београдском Пашалуку за ово време вршили су муселими, обркнезови и сеоски кметови.
Као год и све остале чиновнике у пашалуку, тако је и муселиме постављао београдски везир независно од султана. Разуме се већ, да су само Турци могли бити постављени за муселиме. Поред овог услова, од муселима се још захтевало да буду спремни за своју службу, да знају све што је по корану и суни забрањено неверницима, и да буду стални и правични. Овај последњи услов, као што ћемо доцније видети, ретко је кад био остварен у пракси.
Поред обављања чисто полицијских дужности, муселими су још и судили омање ствари, водили истраге, извршивали судске (кадијине) пресуде, и пазили на све што се у њиховом крају ради, па о томе подносили извештај везиру. Свака нахија - Београдски Пашалук у ово време био је подељен на 12 нахија - имала је свога муселима, који је становао у главном нахијском граду, и одатле управљао целом нахијом. Положај муселима, према овоме, био је доста сличан положају данашњих окружних начелника.
Поред муселима, као представник турске власти у свакој нахији налазио се и по један кадија за чисто судске ствари, а по већим варошима и муфтије за расправљање спорова сумњиве природе, које кадије не би могле расправити.
Ни муселим ни кадија нису имали никакве сталне плате од турске државе, већ су шта више морали и своја места закупљивати. Издржавали су се тобож од судских такса и прихода од казни, а у ствари од глобе и мита. Да би увећали своје приходе, односно створили прилику за глобе, морали су, сасвим природно, тежити да у народу буде што више тужби и криваца.
'Кад кадија - вели Вук у Даници - оће кога из села да позове к себи, он по кадинцу (служитељу) пошаље мураселу (позив) по њега. Ко не ћедне с кадинцем доћи, он је одметник, и нема му другог спасенија, него бјежати у ајдуке; а ко дође, он, осим свега осталог, ваља кадинцу да плати ајактерију (као попутину). По праву ваљало би, да муселими не чине сами ником ништа без кадије, но будући да је кадија само учен човек, доста пута и издалека откуда, а муселими све војници и пашини љубимци, којима паша за заслуге та места даје; зато они слабо и маре за кадију, него чине сами што им је воља, а особито кад су у земљи какве буне и метежи.'
При свем овом нису били ретки случаји, да је паша по тужби народа збацивао неваљале кадије и муселиме. Прота Матеја Ненадовић у својим познатим Мемоарима помиње, да је само у Ваљеву промењено око 18 муселима и кадија за време од 1793 – 1804. год.
Полицијску власт по кнежинама и селима, обављали су обркнезови и кметови.
Кад су се под Турцима и сеоски кметови назвали кнезовима, онда су први - који су под собом имали читаве кнежине, а по неки и нахије - за разлику од ових других названи обркнезовима или вилајетским кнезовима (по турски баш-кнезовима, што значи главним кнезовима). Сеоске кметове постављало је и збацивало село, а обр-кнезови су у прва времена постављани царским бератима; доцније их је сам народ бирао на збору сеоских кметова и угледнијих људи.
Обркнезови су били главе народа својих кнежина. Што год су Турци имали да траже од народа, или народ од њих, то је све ишло преко обркнезова, који су, поред управне власти, имали права још и да суде Србима за омање ствари. По тврђењу проте Ненадовића, Срби су врло ретко долазили у додир са турским судовима ради расправљања својих приватноправних односа и међусобних распри, пошто су у већини случаја те ствари, под утицајем старешина и свештенства, свршавали путем поравнања.
Као год што су обркнезови били главе од нахија или кнежина, тако су и кметови били главе од села. За кметове су обично бирани поштени, паметни и речити људи. Дужност им је била да објављују народу уредбе и заповести виших власти, затим да се старају о поретку и сигурности у својим селима, да купе порез, и да суде парничарима када их ови буду позвали, као нпр. у случајима деобе, потрице и т. д. Доцније, за време кнеза Милоша, власт њихова била је много већа, јер су могли кажњавати људе затвором и бојем (до 10 штапа).
Ну најважнија дужност и обркнезова и кметова у односу према Србима састојала се у томе, да их штите од несавесних турских власти и сваког неправедиог гоњења. На овом пољу они су се јављали као природни заступници и браниоци својих сељана. Кад би кога Турци затворили, крива или права, онда би обркнез, а према потреби и цело село, из кога је затворени, ишли и молили за њега, и ова молба ретко је кад остајала без успеха. Нису ретки случаји, да су на овај начин и највећи кривци спасавани, ако су се само обркнез и сељани за њих заложили. Противно овом, за кога би они изјавили да је крив, и да га више не примају у своју средину, тај је извесно био изгубљен.
Треба још знати, да се за сваког кривца плаћала муселиму или кадији извесна сума новаца, која је зависила од величине кривице и стања окривљеног лица. Ово у ствари није било ништа друго до откупљиваље, које се на крају крајева свршавало погодбом.
Леп пример о овом откупљивању, као и о карактеру и поступку муселима, износи нам прота Ненадовић у својим Мемоарима (стр. 42. и 43.).
'У Ваљеву - пише прота - бејаше Муселим Асан-Ага из Сребрнице, и хоће народ да глоби, но мој му отац неда. Асан-ага нађе четири Турчина, обрекне им дати новаца да убију мог отца, а он оде у Сребрницу кући, да се при том убиству не нађе. Мој отац дође у Ваљево баш на чисту среду. Она четири Турчина оду и заседну сат од Ваљева у шуму крај пута којим се он мора вратити. Једноме рекну: удри ти кнежева азнадара Живка, а нас ћемо тројица кнеза. Кад мој отац наиђе покрај заседе, онај један Турчин опали и Живка убије, но они други промаше мога отца и незгоде га, већ побегну у поток пак у Ваљево. Кад мој отац дође кући, сазове кметове, и каже им: браћо метите другога кнеза, ја више нећу, видите сами да су Турци наумили мене убити. Пуцаше на мене једанпут, Бог ме сачува, сад ово други пут и момка ми убише, а мене Бог и опет сачува, трећи пут они ће другачије радити. Затим после малог разговора метну Митра Калабу за кнеза. Дође Асан-ага из Сребрнице, и кад види да није кнез погинуо и да ће се његово коварство одкрити, а он повата оне Турке и у Ваљеву ји подави да неби изказали. Нови кнез, Калаба, предузме вилајетске послове, али није био вешт с Турцима поступати, за ползу сиротиње. Кад дође по обичају у Ваљево Муселиму, да пушта оне, које Турци као криве позатварају, и кад му Муселим по обичају рекне: 'Кнеже има твој један у апсу, но пусти га, али ја оћу богме сто гроша, глобе', а Калаба на то је обично одговарао: 'Ага, лепо се дрво на поле цепа', на то је Муселим пристајао говорећи: 'Е, кнеже за твој атар донеси педесет гроша, па да пуштим кривца', и тако колико год Муселим заиште, а Кнез Калаба опет: 'лепо се дрво на поле цепа'. Тако је радио и за мале и за велике глобе, и свагда је половину попуштао. У томе су мој отац, док је кнезовао, и Бирчанин Илија сасвим друкчије радили. Виде то кметови, да Калаба ни најмање није вешт народним пословима, и да он са својим: 'лепо се дрво на поле цепа', не може да заклони народ од велике глобе: зато једанпут код наше цркве у Бранковини начине скупштину дозову мога отца и кажу му: 'Оћемо да опет будеш наш кнез'. Он се изговарао да не може и да није право да погине од Турака на правди, онда гракне сва скупштина више од хиљаду људи: 'ако ти буде суђено, а ти погини као кнез', пак счепашега и дигоше на руке. Ја сам био подаље од те скупштине, и кад чујем на једанпут ту вику, и видим оно комешање међу људима, помислим да га убише, но кад дотрчим ближе, чујем да сви вичу срећно, срећно, Алекса је опет кнез, и определише му више момака да води са собом. Мој отац договори се са Бирчанином, и почну јошт оштрије кнезовати и народ од сваке глобе и неправде турске заклањати'.
(наставиће се)
1) L’empire de Turque par Xavier Heuschling, Paris, 1860.
2) Грађа за Историју Краљевине Србије од браће Петровића, књига I. страна 4.
3) Даница за 1828. год. стр. 87-88.
JASON:
II. Полиција у Београдском Пашалуку за време Турака (1793 - 1804)
И самог Карађорђа, по причању његовог савременика и пашенога Гаје Воденичаревића4), морали су једном приликом Тополци откупљивати од крагујевачког муселима, који га беше затворио с тога, што је на мртво име испребијао некога Авдију Аџи-Марића. Овај Авдија, јунак на гласу код Турака, беше се зарекао своме друштву да ће Карађорђа ухватити, везати и везана довести у кафану неког Сали-баше, близу Паланке. У место везаног Карађорђа, Авдија се вратио у кафану без коња и оружја, а уз то и сав испребијан. Да би прикрио своју бруку, објави Турцима, да га је Карађорђе напао у једном лугу са 40 хајдука. По тужби Авдиној, муселим затвори Карађорђа, али кад то чују кнезови: Јовица из Кнића, Ћира из Врбице и Милија из Светлића, дотрче у Крагујевац са још 25 људи из Тополе, и после многих молби и уверавања да Карађорђе није хајдук, пусте га из затвора за 100 гроша.
Што се тиче Авдије, њега је Карађорђе, вели Воденичаревић, толико тукао, и то потпуно сам, да му је 'сва ребра cаставио са ртеницом'.
Поред изложених глоба, које су зависиле од погодбе, муселими су за свој рад наплаћивали још и крвнину, која је била општег карактера. Ову крвнину муселими су тобож наплаћивали за рад на истраживању убица и злочинаца, али у ствари нису ништа радили, изузев изласка на лице места ради константовања убиства и разрезивања крвнине на околину. У овоме се тако далеко ишло, да се крвнина наплаћивала чак и у оним случајевима, кад би се ко удавио, или од зиме умро, или ма каквим несрећним случајем погинуо. У свима овим случајима, на име крвнине морало се платити најмање 1000 гроша5).
Ну, и поред свег овог отмичарског карактера турских власти, Срби су, с погледом на раније турске зулуме и насиља, били прилично задовољни са управом овог доба. Изузев муселима и кадија, који су се новцем могли купити за сваку ствар, у унутрашњости земље није било никаквих других турских чиновника ни власти до српских кнезова и кметова, које је сам народ бирао. Онима, који су Србима највише досађивали, а то су јаничари и читлук-сахибије, било је у ово време забрањено бављене у Београдском Пашалуку, а и само раније купљење порезе преко турских власти, које је давало повода свакојаким насртајима на Србе, беше по хатишерифу од 1793. год. прешло на српске кнезове и кметове. Изгледа, по свему, да су Срби овим полунезависним стањем били потпуно задовољни, јер су га и доцније, за време оба устанка, узимали за основу својих преговора око закључења мира с Турцима.
Зло је настало за Србе 1801. год. када су дахије убиле Мустај-пашу (15. децембра 1801.), и сву власт у Београдском Пашалуку приграбиле у своје руке. Поделом територије пашалука на четири дахије, поделом села на кабадахије, јаничарске аге и субаше, и увођењем порешчија, који су уз купљење порезе одузимали и оружје од народа, уништена је сасвим ранија кнежинска самоуправа, а на место ње завладало је безвлашће и насиље.
'Сад већ, - вели Вук у својој Грађи за Српску Историју нашега времена (стр. 148), - ни судија други није било у земљи осим дахија и њихових кабадахија и субаша; кнезови су послије Аџи-Мустајпашине смрти одма изгубили власт у народу, а и кадија, ђе се који налазио, није смео од њи ни помолити свога ћитапа. Они су људима судили и пресуђивали по својој вољи, људе били и убијали, глобљавали, отимали (или узимали као своје) коње и оружје, и друго, што им се гођ допало, најпосле стану силовати жене и ђевојке; изгонили су ји у коло да играју пред њиовим ановима и чардацима, или пред чадорима, па које су им се допадале, они су узимали к себи; тако данас једну, а сутра другу: кашто по једну, а кашто и по двије и по три у један пут'.
Као пример муселимског свирепства и неваљалства овог доба, служи и познати Руднички бик (Сали-ага), који је био муселим у рудничкој нахији. По тврђењу Јанићија Ђурића6), овај развратни власник ишао је са стотину Турака од села до села ради убијања и глобљења народа, и бешчашћења женскиња.
Као што је већ познато из историје, оволики турски зулуми побудили су народне кнезове да се једном тужбом обрато самом султану, а када је овај, поводом исте, запретио дахијама 'војском од другог народа и закона', наступила је сеча кнезова, из које је поникао устанак.
Који од муселима и субаша није успео да благовремено измакне испред праведног народног гнева, тај је скупо платио своја ранија неваљалства. Са бегством или погибијом њиховом, престала је и свака турска власт у побуњеним крајевима.
Из свега, што смо до сада казали о стању полицијско власти у Београдском Пашалуку, да се са позитивношћу извести овај закључак:
1.Како у целокупном народном животу, тако и у стању полицијске власти овог времена, јасно се разликују два периода. Први обухвата време до убиства Мустај-пашиног (1801. г.) и одликује се кнежинском самоуправом и патријархалним карактером полицијских власти. То је сам народ, који у овом периоду времена бира своје најближе полицијске власти: обр-кнезове и кметове, и смењује их опет по својој вољи и увиђавности. Поникле, на овај начин, непосредио из народа, властима овим био је најглавнији задатак, да се старају о народу у својој околини - на својој територији - како најбоље знају и умеју, или још боље: њихов карактер више је био локалне периоде.
Карактеристика другог периода, који настаје од смрти Мустај-пашине и траје до устанка, јесте потпуна анархија у односу према Србима, испуњена множином страховитих насиља и неправди. Српски народ у овом периоду времена нема апсолутно никаквих права, већ само дужност да трпи највеће неправде и најгора понижења од стране турских власника, у чијим је рукама махом била и судска и полицијска власт.
2. У полицијским властима првог периода, оличене су не само управне, већ и финансијске, војне, на у неколико и судске власти; чисто полицијске дужности биле су ограничене на ред, сигурност и заштиту личности и имовине. Дужности полиције у другом периоду времена неодређене су и произвољне.
3. Ни у једном ни у другом периоду нема никаквих, бар до сада познатих, писаних закона и уредаба, које би одређивале делокруг рада полицијских власти, и начин извођења њихових дужности. Њих - законе и уредбе - у првом периоду замењују обичаји, а у другом самовоља. И најзад
4. Оба периода одликују се потпуним одсуством сваког рада полиције на пољу привредног и културног напретка народног, нити је, према приликама у којима се тада налазио српски народ, о томе могло бити и говора.
(Поменули смо већ, да је Београдски Пашалук у ово време био издељен на 12 нахија. Потпуности ради додајемо, да оу то било ове нахије: ужичка, пожешка, јагодинска, ћупријска, пожаревачка, смедеревска, грочанска, београдска, ваљевска, шабачка, рудничка, крагујевачка.)
4) Гласник II.
5) Даница за 1828 г. стр. 82.
6) Повестница Карађорђевог времена.
JASON:
III. Полиција у Србији од 1804 - 1869. год.
Према политичким и друштвеним приликама Србије од првога устанка па до 1869. год., у развитку овију земаљских власти за ово време, па и полицијске, разликују се четири главна периода.
Први период обухвата време од 1804 - 1813. год., и почива, у главноме, на обичајном праву.
Други период обухвата време од 1813 -1815. год. Власти српске, које су створене у првом периоду, замењују се понова турским властима, онаквим истим какве су постојале у очи устанка.
Карактеристика трећег периода јесте мешовита власт: српска и турска. Он почиње са другим устанком (1815. год.) и траје до првог српског устава (1835. год.), и најзад
Четврти период обухвата време од 1835 - 1869. године. Устав и писани закони, главна су одлика овог периода.
Сваки од ових периода, а нарочито последњи, могао би се разделити у неколико одсека према главнијим моментима свога развитка, али их ми овде нећемо делити, већ ћемо само те моменте нарочито нагласити приликом излагања сваког периода понаособ.
Приликом овог излагања додирнућемо, у колико буде потребно, и остале, а нарочито судске установе, које су у прва три периода, као што ће се већ видети, биле у врло тесној вези са полицијском влашћу - општа карактеристика првог доба државног живота свакога народа.
dzumba:
Сачекаћу да завршиш са објављивањем свих наставака овог, за мене занимљивог текста, па бих нешто прокоментарисао.
JASON:
Први период. (од 1804 - 1813. године)
Још у почетку самог устанка, Карађорђе је сазвао у Остружници скупштину (крајем месеца априла 1804.)7) од околних cтарешина и виђенијих људи, на којој је, поред осталог одлучено и то, да се у побуњеним нахијама поставе старешине и судови - магистрати, који ће се старати о одржању реда у земљи и прикупљању прихода.
За старешине по нахијама и кнежинама остали су махом они, који су се ставили на чело устанка, а што се тиче чланова магистрата, који су у ово време обављали и судску и полицијску власт, они су изабрани на нахијcким скупштинама. Први од ових магистрата установљен је за ваљевску нахију, и то почетком месеца маја (од 1 - 6) 1804. год. Начин његовог постанка, а у неколико и делокруг његовог рада, најбоље се види и из ових редака проте Ненадовића8.):
'Сад је требало народу суд оставити. Ја сам имао Кормчију и читао сам законе Јустинијанове и Мојсијеву строгост над Јеврејима и испишем неколико параграфа из Кормчије, од који побројаћу неке:
1. Ко би убијо човека да се убије и на коло метне.
2. Ко отме девојку силом (као што је где где бивало а особито у каквим бунама кад се судови побркају) тај женик, кум и стари сват шибу да трче а други и штапови да се каштигују.
3. Ко украде јагње, прасе, коња или вола, тај да плати двоје и да се каштигује штаповима.
4. Ко утече из војcке без допуштења да трчи шибу.
5. Са страже који побегне да се стреља.
6. Кои се криво закуне и криво осведочи, тај ону сву штету за коју је сведочио, да плати, штаповима да се каштигује, и да му се никада више не верује, и да се за свагда лажом проглаша.
7. Кад се сваде и псују, кои се привати за оружје као пола убијства да трчи шибу и т. д. 14 - 15 ли пунктова.
Сад ми у скупштини кажемо да ми сваки на своју страну с војском одлазимо, нахија остаје без старешине и суда, а народу кои код куће остаје треба ће суда, зато нека скупштина избере два поштена човека, да ји у Кличевцу, немачком шанцу више Ваљева, оставимо. Скупштина повиче: Ви старешине изберите и именујте, да видимо које ви знате. Ми представимо Петра Читака из Мушића Грбовића кнежине, и Јована Рабаса из села Рабаса. Сва скупштина одобри да су они поштени и прави кметови, и да им се даде власт да буду и судије. Сад пред народом прочитам оне пунктове које сам из Кормчије преписао, како су стари цареви судили, бегенишу ли они и хоће ли овако. Они сваки пункт један по један саслушају и повичу: 'Тако, тако нек нам се суди, да нема глобе ни хатара.' Предамо те пунктове Читаку и два пандура да иду у Кличевац да начине колебе и тамо да седе и суде, што не могу расудити да нама на Врачар у логор шаљу и да узму једног свештеника из бранковачке цркве, јербо тамо ји је доста било, да начине капелу макар одашта, да онде службу служе и бога за воинство моле'.
(наставиће се)
7) Стојан Новаковић у своме Устанку на Дахије вели да је ова скупштина била после 20. априла, и да је на њој ударен темељ. државном уређењу. Мита Петровић, у свом познатом делу: Финансије и установе обновљене Србије (стр. 60) наводи да је ова скупштина одржана на дан 9. априла, док Јанићије Ђурић у Повесници Карађорђевог времена (Гласник IV) изриком тврди да је он по наређењу Карађорђевом писао сваком окружју 'да пошље свога старешину у Остружницу на скупштину и на договор, и да поведу по 2 и до 3 главна човека за избор судија; јербо вознамери одма људе добре изабрати поради судија, јербо се није могло без суда обдержавати, и то сви да стигну 21. марта.'
Из причања проте Ненадовића (Мемоари, стр. 87.) види се да је ова скупштина држана и пре и после познатог састанка у Земуну, а овај је састанак био 28. априла (Поменик Милићевића стр. 243), док Миленко Вукићевић тврди да је она одржана 24. априла 1804. год. (Дело за 1904. год.).
8.) Мемоари стр. 88 – 89.
Navigation
[0] Message Index
[#] Next page