Историјски развитак полицијских власти у Србији (1793-1869)

[JASON]

У руци нам је, захваљујући г. Миленку Вукићевићу, још један важан и интересантан докуменат - једна полицијска наредба из 1828. год. Мислимо на нашу прву наредбу о кафеџијама и механџијама, у којој се вели ово:

'Благородна Господо кнезови Магистрата Н. Шабачке!
До знања ми је дошло, да ви врло слабо полицијски ред набљудавате, ненадзиравајући што се по меанама ноћи у невреме чини, и по сву ноћ сумнителни скитачи по неким меанима и кафанама бдинују, пјанчују и друга злоупотребленија чине, и ви на то до сада све глуви бисте; зато налажем вам совим писменом, да одма сазовете све меанџије и кафеџије и да им строго запретите, да у напредак Подобније Злоупотребленија било неби; Запрештава се свакоме послие два сата ноћи Меане и кафане отворене држати и коекакове безпосленике придержавати, илити Пјанице терпети да чуиствие, или најпослие коекакове играче и ноћнике преко реченога времена задержавати у Меани или кафани. У исто време закажите меанџиама и кафеџиама да се усудили неби коекакове безпослене Бећаре придержавати; ако таковие кои има то одма да Магистрату јави, Магистрат пак Јемство за њи искати мора, кои такове неима нити наћи може то из вароши изтерати да буду.
Ово врло јасно преставите кафеџијам и меанџијам да кои ову Заповест точно набљудавао неби, онаи под новчану и телесну казен подпасти буде.

у Шапцу                      ваш Доброжелатељ
17 Августа 828.           Ефрем Обренович

П. П. Само мусафири смирено и пристоино могу послие уреченога времена седити и разговаратисе и –
Овди ваља Меанџијама и кафеџијама изјаснити да од ове Заповеди није нико Искључен, био Чиновник или Служитељ Господарски. Свакога онога кои би се овои Заповести противио то Меанџија или кафеџија да га Магистрату или Патроли јави.       Е. ОБ.'

[JASON]

Од важнијих мена у развитку полицијских власти до 1834. год. вреди поменути, да су стари називи 'кнежине' - почетком 1830. год. замењени са 'капетанијма', а доцније са 'срезовима', и да је ове исте год. реорганизована полицијска управа у Београду. Звање управника Београда датира се, први пут, из овога времена, а први управник Београда био је Цветко Рајевић.
Године 1833., капетаније: студеничка, јошаничка и новопазарска придружене су нахији пожешкој, која је с тога прозвана 'пожешко-новопазарском, а стара соколска нахија придружена је Јадру и Рађевини, и с њима заједно образовала подрински округ.
Почетком 1834. год. унутрашње уређење Србије претрпело је знатне измене поделом земље на велика сердарства и установом попечитељства.
Фебруара месеца ове год. одржана је у Крагујевцу Народна Скупштина на којој се, поводом добивеног Фермана од 26. октобра 1833., којим је Србима призната независна унутрашња управа, већало о новом уређењу земље, а одмах после Скупштине, почетком марта, кнез је поставио за велике сердаре, и то: Јована Обреновића за сердарство рашко, Јоксу Милосављевића за подунавско, Вула Глигоријевића за мачванско, Стевана Стојановића за тимочко и Милету Радојковића за расинско. Писмо кнежево о њиховом постављењу, датирано 10. марта 1834. год. под Бр. 879., гласило је:

'Као почетак внутрењи наши устројенија јест поставленије Велики Сердарства у Отечеству нашем. Под сваким од ови Велики Сердарства стоје више окружија, која су до сада Нахијама називана. Тако поставио сам једно велико сердарство: Тимочко, једно Подунавско, једно Расинско, једно Рашко и једно Мачванско.
1. Под велико сердарство Рашко, потпадају окружија Старовлашко, Ужичко, Чачанско и Рудничко.
2. Под велико сердарство Расинско, потпадају окружија Крушевачко, Јагодинско, Параћинско и Ресавско.
3. Под велико сердарство Подунавско, потпадају окружија Пожаревачко, Смедеревско, Београдско и Крагујевачко.
4. Под велико сердарство Мачванско, потпадају окружија Шабачко, Ваљевско, Подринско и Соколско.
5. Под велико сердарство Тимочко, потпадају окружија Књажевачко, Црноречко. Крајинско са Поречом.
Великим сердаром постављам вас, и препоручујем вам, да од данашњег дана тако се и зовете, а сва ваша исчислена окружија, која под исто велико сердарство падају, нагледате, сав поредак све правосудије и вообшче сва дјела руководећи, која се у истим окружијама догађају. За сада вам толико јављам, а позније доћи ће вам и торжанствена диплома о истом достоинству, и уредба о дужности и власти великог сердарства. Препоручујући, да ово моје писмо у вашем Сердарству обнародујете, и да ми сваке недеље рапорт шаљете, што се у вашем сердарству и на граници догађа'.⁵⁵⁾

Није тешко увидети, из изложених редака, да су велики сердари, после кнеза Милоша, били највише судске и управне власти у земљи у ово доба, као и да је њиховом установом још више умањен значај нахијских старешина.
На месец дана по постављењу сердара, постављени су и попечитељи. За првог попечитеља у новоослобођеној Србији (попечитеља правосудија и просвјешченија) постављен је онај исти Лазар Тодоровић, кога смо налазили 1808. год. као варошког полицајуу Шапцу, а који је у ово време био члан Великог Народног Суда у Крагујевцу.
Априла 11. ове исте год. наименован је за попечитеља внутрених дела Ђорђе Протић, такође члан Вел. Народног Суда, а 23. истог месеца за попечитеља финансија Коца Марковић. Тома Вучић - Перишић постављен је за попечитеља војног 2. јуна, а Димитрије Давидовић за попечитеља иностраних дела под 8. јулом ове исте год.
На 7 месеци по овоме - 2. фебруара 1835. год. - дошла је позната Сретењска Скупштина, која је својом уставном реформом поставила темељ новој државној управи у Србији.


_{⁵⁵⁾ Државна Архива - Дипломе државних службеника.}

[JASON]

*  *  *
Само још неколико речи о општем стању полицијских власти у овом трећем периоду.
Оно што на први поглед пада у очи код овог периода то је, да се у њему разликују два, сасвим јасно обележена стадијума у погледу развитка, задатка, дужности и надлежности полицијских власти. Први обухвата време до установе судова, и одликује се скоро апсолутном надлежношћу полиције. Задатак њен у ово доба идентификован је потпуно са задатком целокупне унутрашње државне администрације, или још боље, она је била, као што смо једном раније нагласили, и извршна и судска и финансијска и војна и духовна власт овог времена. Као прва, извршивала је сва наређења врховног кнеза и Народне Канцеларије. као друга судила је све грађанске и кривичне ствари 'кромје случаја гди се главе тиче', као трећа распоређивала је и купила порез, водила рачуна о мезуланама, скелама, а у неколико и о ђумруцима.
У улози војних власти виђамо полицију, односно њене старешине, као представнике народне војске, а у улози духовних власти као судије у брачним споровима с једне, и надзорне власти над свештенством с друге стране. Никад полицијска власт у Србији није била већа и јача но у ово доба.
Други стадијум почиње са установом судова и свршава се уставном реформом. У њему полиција не само да постепеио губи судску (установом судова), војну (установом солдата), духовну (постављањем епископа) и царинску власт (постављањем ђумругџија), већ и један део послова, који су неоспорно спадали у њену надлежност, пренет је у надлежност судску (надзор над странцима, пасошима, животним намирницама, избор варошких полицајаца и надзор над њима и т. д.), а и она сама стављена је под надзор Великог Народног Суда. Развијање свих ових власти, дакле, било је на штету полиције, или још боље: у колико се државни живот развијао и прилагођавао савременим потребама друштва, у толико је и ранија апсолутна моћ полиције опадала.
И још нешто:
И у једном и у другом стадијуму дужности полиције нејасне су и неодређене, а појам о њеном задатку не разликује се скоро ни у колико од појма о задатку унутрашње државне администрације. Изузетак од овога чини установа варошких кнезова – полицаја, чије су дужности: надзор над странцима, скитницама, чистотом, мерама, пасошима и т. д. доста прецизно и умесно одређене.

[JASON]

Четврти период (1835—1869)

Уставом од 3. фебруара 1835. год., свеколика власт у земљи била је подељена на законодатељну, законоизвршитељну и судејску. Прве две припадале су кнезу, Совјету и попечитељима, којих је било шест: правосудија, внутрени дјела, финансија, инострани дјела, војени дјела и просвештенија, а последња судовима: окружним, Великом Суду, који је судио у трећем степену, и Совјету, чије је једно одељење судило у другом и последњем степену.
На основу чл. 76. овог устава, изишао је под 14. фебруаром ове исте год. указ кнежев о саставу и дужностима Совјета, у коме су, мимо осталог, одређене и дужности министра унутрагањих дела у овоме:⁵⁶⁾
 1. Да чува и одржава у 'цјелости' земаљски устав, права појединаца, као и права општина, срезова и округа;
 2. Да раздели Србију на округе, срезове и општине;
 3. Да 'устрои Статистику Сербије';
 4. Да у споразуму са министром војним чува границе земље;
 5. Да у споразуму са министром војним установи 'внутрену војску, која ће бити полицијом внутрености';
 6. Да заведе 'полиције', и пропише опште уредбе о одржању мира и поретка у земљи и на граници;
 7. Да спречава образовање тајних друштава, и да мотри на просјаке и друге скитнице;
 8. Да оснује 'зданије и изда заповести у ком и по којима би се могло дати посла беспосленицима и кривцима';
 9. Да се постара 'како ће се сиротињи помоћи и посла дати';
10. Да пропише правила о издавању пасоша;
11. Да подигне и уреди 'нуждне тавнице', и о њима се брине по уредбама које би министар правде прописао;
12. Да изналази и заводи средства за спречавање пожара и осталих несрећних случаја по градовима и селима, као и да се брине о онима који би услед оваквих случаја страдали;
13. Да настојава, да се по градовима и селима подижу здраве куће и по једном истом плану;
14. Да 'заводи заведења из којих би се у време нужде могло што позајмити људима, који би имали посла каква да сврше а немају средстава к томе'; да се стара о трговини, занатима и подизању фабрика; даље о земљоделству, сточарству, свиларству и виноградарству;
15. Да чува шуме од штете, 'по науци шумодјелија';
16. Да заведе и уреди поште, и њима управља;
17. Да води надзор о мерама у јавном саобраћају;
18. Да се стара о путовима и мостовима;
19. Да се стара о здрављу народа, и да 'спише уредбе, како ће се мртваци прегледати, и повраћати у живот полумртви, где ли ће се прави умрлци закопавати, и какови гробови да им се граде';
20. Да води надзор над општинама, и да настојава 'да се ове међу собом братски љубе', и најзад
21. Да се стара о моралу и подизању 'обштеполезни зданија'.
Изложене дужности првог уставног попечитеља унутрашњих дела у Србији, ма колико да су нејасне и неодређене у појединим правцима, ипак несумњиво доказују правилиост појимања задатка полиције онога времена, у коме су ове дужности прописане. Из њих видимо, да је попечитељу, поред реда и безбедности, било стављено у дужност још и старање о здрављу, моралу, сиротињи, трговини, занатима, мерама, фабрикама, поштама, шумама и подизању и одржању корисних и хуманих установа, а све ово, као што смо већ видели приликом говора о полицији у опште, било је предмет полиције западне и јужне Европе овог времена.
Несумњиво је, да је познати Димитрије Давидовић, који је радио Сретењски Устав по угледу на тадање слободоумне уставе европске, писао и ове дужности попечитељеве по угледу на ондашње савремене полиције, Ово је у толико пре за веровање, што је Давидовић био први уставни попечитељ у Србији и, као такав, имао задатак да изложене дужности у дело приводи.
На жалост, Давидовићево министарство као и Сретењски Устав били су врло кратког века. Иницијативом Русије, Турске и Аустрије, суспендован је овај устав само после месец и по дана његовог трајања, а Давидовићу одузето и само уређивање 'Сербских Новина'.


_{⁵⁶⁾ По Сретењском Уставу министри су у исто доба били и саветници.}

[JASON]

У хаосу, који је после овога настао и у политичком и у државном животу Србије, полицијска власт припадала је Државном Совјету, Војеним Командантима, Исправничествима, Срезским старешинама, Варошким полицајима и Сеоским кметовима.
По чл. 5. Устројенија Државног Совјета од 29. јуна 1835. год., Совјет је, поред осталог, имао и 'да обдржава личну слободу, јавни мир и поредак; да се стара о обдржанију живота, здравља и распространенију лепог обичаја народног', а по чл. 14. б овог истог устројенија, он је могао решавати и наређивати, без одобрења кнежевог, све што би се односило на 'набљудавање полиције дневног мира и поредка, чувањем, да се зли људи и скитнице са стране у Србију не довлаче; заповедањем исправничествима, да на такове људе, на просјаке и на опаке, за које се незна, чим се занимају, и од каквог рада живе, добро пазе, и у вилајет њин враћају; и предписивањем правила, како треба пасоше давати, како ли стране пасоше прегледати, и како с онима поступати, који без пасоша у туђе место дођу'.⁵⁷⁾
Имајући, на овај начин, дужност да се стара о полицији, Совјет је под 10. августом ове исте год. прописао ова правила за полицаје и полицију у опште:

'Будући да је Управителноме Совјету до знања дошло, да је већа част полицаја наши такова, да и незна, које су и у чему се стоје дужности њине; то је Управителни Совјет у држаноме под данашњим засједању своме рјешио, да се свима Полицајима нашим следујућа правила даду, по којима да се владати имају.
1. Дужност је полицаја пазити, на то, да се у ономе месту које полицији његовој подлежи, сваки мир, тишина и поредак вообште одржи.
2. Ваља полицај да пази на чистоту места (вароши или касабе) сирјеч, да ли се чаршија и остали сокаци чисто држе; и да се не сипа где ђубре, куда људи пролазити морају, или где би се то коме на досаду чинило.
3. Да мотри полиција на скитаче, сирјеч оне људе, који се никаковим радом не занимају, но од меане до меане пребијајући се своје време бадава проводе. За овакове људе ваља да полиција одма надлежној власти јави, која ће дужна бити нужне мере према нерадину истом и скитачу предузети.
4. Бодро ваља Полиција на то да мотри, да ноћне патроле буду добро разређене, и да ниједан буџак не буде од патроле невиђен; к томе ваља да настоји, да патролџије своју дужност, најточније испуњују и да злоупотребленија никакова не чине, о чему ће се Полиција најбоље уверити моћи, кад више пута ноћем у неизвесно време изиђе и промотри, шта патрола чини и гди се налази.
5. Полиције дужност особита је мотрити на то, да и страни, који долазе и пролазе, и слуге, који службу траже, насоше имају, па ако се треви, те кога без пасоша нађе, таковога одма, да дужна буде надлежној власти дотерати.
6. Да мотри полиција дал' се местне уредбе набљудавају, да пази, да се сокаком не пуши или ватра носи будући се од туда лако пожар особито при великом ветру догодити може.
7. Да своје вниманије нарочито обрати на то и пази, да ли се по чаршији тачна мера набљудава, па ако примети да се криво мери, да онога, који то чини, надлежној власти пријави.
8. Да мотри, да се не чине какови састанци или договори, у којима би се радило што противу правителства, или противу друге које власти, или вообште противу обштег благостојанија. О оваковим договорима, ако само начује полиција дужна је одма оне, који би то чинили уапсити и власти надлежној пријавити ји, која ће своје мјере у томе знати предузети.
9. Сваку од преднаведени ови дужности дужан је сваки полицај најточније извршивати, и ниједну од њи у немарност бацити, ако не жели и строгоме одговору подлећи, и званија свога лишен бити'.⁵⁸⁾

Што се тиче дужности војно-полицијских старешина, исправничества и среских старешина, оне су детаљисане кнежевим указом од 11. новембра 1836. год. По овом указу, војни команданти били су 'верховни чувари јавног безбједија и поредка, и по тому главни полицаји у себи вовјереној команди'. Под њиховим непосредним надзором стајала су и исправничества и среске старешине, а ови последњи још су били дужни подносити им редовна шеснаестодневна извешћа о стању у својим срезовима. Поред овога, војни команданти имали су права присуствовати суђењу у исправничествима, па су, најзад, под њихов надзор била стављена и сама свештена лица.
Са поделом земље на четири војне области: подринско-савску, моравско-подринску, дунавско-тимочку и шумадијску, свака нахија и кнежина (капетанија) добиле су своју војно-полицијску команду, а све нахијске и кнежинске старешине произведене су у војне чинове, према својим положајима и платама, у којима су остали све до 1838. год.
Исправничества, по природи својих послова, била су једна мешавина од судских и полицијских власти. На место ранијих магистрата и нахијских старешина, дошла су сада у сваком округу исправничества, састављена из судија и среских старешина, са задатком: да у градовима врше месну полицијску власт, а у окрузима да суде грађанске и кривичне ствари. За ове последње могло је исправничество 'у два ма по 25 штапа ударити, а више не; но на робију не може исправничество осудити никога, макар била најмања. Робију осуђује Совјет'.
Поред овога, исправничества су водила надзор над свим осталим властима у округу, изузев војних и полицијских.

Маја 19. год. 1835. постављени су за исправнике:
Стеван Стевановић за округ београдски,
Јевтимије Угричић    »   » смедеревски,
Стеван Јевтић           »   » пожаревачки,
Илија Марковић        »   » крајински,
Деспот Стевановић    »   » црноречки,
Јован Вељковић        »   » бањски,
Вучко Мутавџић        »   » крушевачки,
Милосав Перуничић  »   » рудничко-пожешки,
Тодор Бојанић           »   » подрински,
Миљац Трифуновић   »   » ужички,
Стеван Магазиновић  »   » шабачки,
Јеврем Ненадовић     »   » ваљевски,
Ђорђе Парезан          »   » ћупријски,
Милисав Браљинац   »   » јагодински и
Стојко Стојановић     »   » крагујевачки.

Сем ових сталних исправника, особље исправничества састављале су још 'одличне' среске старешине (1 - 2), секретар који се није смео мешати 'у судејске послове' и потребан број писара.
Указом кнежевим од 28. септембра 1837., исправничества су названа магистратима, а 'циркуларом' Совјета од 7. новембра 1838., који је такође издат по одобрењу кнежевом, наређено је да среске старешине у будуће не заседавају у магистратима. Дужности ових последњих, по указу од 11. новембра 1836. год. биле су, у главноме, ове:

1. Да управљају војницима по заповести војног комаманданта;
2. Да, помоћу главних сеоских кметова, одржавају мир и поредак у свима селима;
3. Да, у друштву са два избрана кмета, пресуђују у првом степену све грађанске ствари, изузев оних где је основ спора готов новац. Ако се парничари на њихов суд не би сложили, они су их упућивали исправничеству. У делима кривичним, среске старешине имале су право казне, опет у договору с кметовима, до 25 штапа. Изриком им је било забрањено, да ма о чему суде без присуства кметова;
4. Да воде надзор над скитницама, просјацима, беспосличарима и подозривим људима;
5. Да се старају о моралу, вери, шумама, друмовима, ћупријама и да насторaвају, 'да сваки своју земљу приљежно ради и у бољи цвет доводи;
6. Да издају пасоше људима који путују само по округу, а остале да упућују исправничеству;
7. Да данак на време купе и исправничеству предају;
8. Да мотре, 'да се фамилије не дјеле'; и најзад:
9. Да буду 'прави полицаји' у својим срезовима јер 'што год је дужност једног полицаја у вароши, то је старешине у његовом срезу'.⁵⁹⁾

Из изложеног виде се и дужности сеоских кметова, које су сада много веће но што су раније биле. Поред овога, указом кнежевим од 7. новембра 1838. год., укинута је за њих телесна казна и наређено, да се све пресуде по њиховима кривицама шаљу Великом Суду и Совјету на одобрење.


_{⁵⁷⁾ Зборник 30. стр. 59.
⁵⁸⁾ Зборник 30. стр. 88.
⁵⁹⁾ Зборник 30. стр. 89.}

[JASON]

* * *
Новим уставом од 12. децембра 1838. год., који је израђен у Цариграду од стране Русије и Турске, предвиђена су била свега три попечитеља: финансија, правосуђа, који се уједно старао и о просвети, и унутрашњих послова. Дужности овог последњег одређене су у чл. 19. овог истог устава, који гласи:
'Дела Полиције, Карантина, издавање налога Књажевски властима окружија земаљски, управленије заведенија обшчеполезни и пошта, содржаније велики друмова; и извршеније уредаба касателно воинства гарнизона земаљског, све ово принадлежат ће Сановнику, опредељеному за дела внутрења.'
Пошто је овим определио надлежност министра унутрашњих послова, сводећи је противно уставу од 1835. год. на најужи круг унутрашње државне администрације, устав од 1838. год., изузетно од свију наших устава, одредио је и надлежност окружних и среских старешина у овоме:
'Началници окружија занимат ће се извршенијем налога, кои ће им долазити од стране централног Правленија Књажества, тицајући се свију дела внутрењег Правленија, односећи се к њиовим дужностима; они ће се ограничавати у налагању и определенију дајанија списцима које ће они получавати од управленија финанције, и они неће се мешати у распре, које у њиним окружијама може произвести плаћање налога, но они ће се задовољити посланијем проистекши распра и парница к суду окружному, задржавајући себи само извршеније пресуде судејске' (чл. 62.).
'Началник среза употребиће стараније своје, да би предохранити добро и земље села од сваког нападанија, и да би заштићавати народ од злохотника, скитница и развраћени.
Он је дужан прегледати пасапорте свију лица, која долазе у његов срез, или која из њега излазе.
Он не може држати у затвору никог дуже од 24 сата, но он ће шиљати суду окружному распре и парнице, које би се могле породити у његовом срезу, и обратиће се к Начелнику Полиције Окружне, ако ова дела у Полицију спадају. Сврху тога он је дужан надзиравати над Судовима Примирителнима Села, и чувати се добро, да се не меша у дела Церквиј и Школа Селски, и да не дирне у приходе и земље, које зависе од други побожни заведенија.
Никакав Србин вообште и без изјатија не може бити гоњен ни узнемираван, ни тајно, ни јавно, пре него што буде позван и осуђен пред судовима' (чл. 63, 64, 65 и 66).
Оно што нарочито пада у очи код изложених уставних наређења то је, да је од полицијских органа одузета свака судска, па у многоме и административна власт, а њихове дужности сведене на дужности извршне и превентивне полиције.
Никад полиција у Србији није имала мање дужности и власти но у ово време и по овом уставу, који је израђен у Цариграду од стране Руса и Турака.
На основу овог устава, издато је под 29. мајем 1839. год. Устројеније централнога правленија књажества српског,⁶⁰⁾ по коме је министарство унутрашњих дела било подељено на ова три одељења:
а. Полицајно-економическо,
б. Карантинско са санитетом и
в. Војно.
Задатак првог био је старање о реду и безбедности, затим о поштама, друмовима, мостовима, фабрикама и вођење статистике.
Дужности другог одељења тицале су се 'обране и заштите живота и здравља Народа Србског,' док је треће имало да се стара 'о воинству Гарнизона земаљског, опредељеног на обдржање мира и поредка внутрењег, као и безбедности внутрене и пограничне.'<sup>61)


_{60)</sup> Зборник 1-ви стр. 38.
⁶¹⁾ По Устројенију Гарнизоне Војске, које је обнародовано истог дана кад и Устројеније централног правленија књажества Србије, у свакој окружној вароши налазио се по један одред (216) војника са потребним старешинама ради 'предохраненија доброг поредка и мира земље'. Скуп свију ових одреда сачињавао је гарнизону војску, која је стајала под надзором министра унутрашњих дела.}

[JASON]

Јула 8. ове исте године издата су 'Наставленија' окружним, среским и општинским властима за вршење полицијске службе, у којима су, доста добро, прецизиране дужности полиције у ово време и одређен начин њеног рада. Тако се у њима вели:

1. За окружне начелнике:
а. Ови да буду дужни излазити у окружије некад сами собом а некад изашиљати своје помоћнике, и мотрити, што се у окружију чини, како Срезски Началници са народом поступају; како дужности своје испуњују, да ли издавајеме уредбе Народу објављују, и како ове толкују; надзиравају ли исти Началници над примирителним Судовима; употребљујули се према противницима и упорницима, према крадљивцима и скитницама сходне мере како од стране Срезски Началника, тако и од стране Примирителни Судова; чинили се Народу правица, и ненападали се на овај; истражују ли се крађе, поаре и рђави људи како ваља, или се то немарљиво пропушта?
б. Поред овога да буде дужан сваки Окружни Началник одма, како извештаје добија, да су се у окружију његовом ајдуци ил лопови појавили, поитати да против такови устане, и у исто време да и суседним окружним Началницима ово појавленије ајдука и лопова објави, како би и ови, ако би ајдуци ил лопови у њина Окружија побегли, одма приправни били противу њи устати.

2. За среске начелнике:
а. Ови да буду дужни свакога, кои се гођ своме кмету или Примирителном Суду противи и непокоран покаже, дати одма везати и Окружном Началнику послати.
б. Исто тако да дужни буду поступати са скитницама и онаковима, кои би у какво подозреније пали, а не би за себе јемца добити могли; равно и с онима, који би рђаве речи просипали и разносили.
в. Да дужни буду мотрити, да се крађе и поаре у Срезу њином не догађају; чују ли где о таковима: то да одма тамо изиђу, и све мере употребе, да се и поаре и кривци изнађу, и ови везани Окружном Началнику с описанијем дела њиног пошљу. Немогне ли се одма кривац изнаћи: то да слободно могу оне, кои у подозреније падну, а јемце за себе не добију, везати и Окружном Началнику послати.
г. Ако би се где појавили какови лопови или ајдуци: то да буде дужан Срезски Началник, у кога се срезу то појави, одма о томе известити Окружнога Началника: но у исто време не чекајући на овога одговор, одма неколико села скупити и свим силама настати, да злочинце повата; а у крајњој нужди, ако би му се ови оружјем противили, или уватити му се не би дали, да слободно ји побити може.
д. Исто тако да могу Срезски Началници и с крадљивцима где би се у селу почели ватати, па би се на оружје одпрли и предати се не би тели, поступити.
е. Као гођ дакле, што ће Окружни Началници одговарати вообште за сваки непоредак у Окружију свом тако ће одговору строгому подлећи и сваки Срезски Началник за непоредке у његовом Срезу, и по томе ће, где се гођ поаре или рђави људи у његовом Срезу појаве, па се такову поватали неби, приписивати се то небреженију Срезског Началника, кои ће зато и на одговор доћи.

3. За села и општине:
а. Као гођ што окружни Началници за Окружија, Срезски за Срезове одговарају: тако ће села и обштине одговарати за себе, и по томе:
б. Свако село и свака општина да дужна буде мотрити да се мир и поредак у њој набљудава; да се противници и нарушитељи тога казне, ако им је кривица такова, о којој Суд Примирителни судити може, код овога: ако ли власт овога превазилази, а оно да се предају Срезскому Началнику, па онај да ји даље шиље.
в. Догоди ли се, да кои, кога Суд Примирителни може да казни, упоран покаже се истому, и таковога нека суд овај Срезскому Началнику јави, па онај нека га даље пошље.
г. Ако се где у каквом селу или општини каква крађа или поара појави: то да одма дужни буду кметови јавити о томе Срезскому Началнику, но у исто време не чекајући на овога, да са целим селом скоче изнаћи поару и кривца, како би га, док би срезски Началник приспео, овоме у руке предати могли.
д. Ако би се кои од сељана показао упоран, те не би тео устати и помоћи селу, да се рђави људи изнађу: то с таким нека поступају као и са самим кривцем, кога ће и Суд после онако каштиговати, као и самог кривца.

Исписана 'Наставленија' не само да садрже прецизне дужности полицијских власти овога времена на пољу штићења личне и имовне безбедности, већ и једну новину коју доцније нигде не срећемо. Мислимо на одговорност, која је у њима предвиђена за представнике полицијске власти у окрузима, срезовима и општинама у случају немогућности проналаска 'поара и рђави људи'. Из ове одговорности, као и из свих осталих одредаба 'Наставленија' јасно се види, да је главна дужност полиције у ово време била одржање реди и сигурности, што, у осталом, и јесте први и најглавнији задатак сваке полиције.

[JASON]

На 4 дана по публиковању изложених 'Наставленија', обнародовано је 'Устројеније Окружни Началничелства, и Главне Дужности Срезски Началника'. По овом устројенију, главне дужности среских начелника састојале су се:
а. У чувању добра и земље села од сваког напада;
б. У одбрани и заштити народа од злочинаца, скитница и развратника;
в. У надзору над странцима и пасошима, и
г. У истраживању казнимих дела и криваца (истражна власт).
И у овим дужностима, као што се види, ред и сигурност главни су, без мало једини задатак среских начелника.
Одмах сутра дан по публиковању овог 'Устројенија', издато је и 'Устројеније општина', по коме су ове општине биле подељене у три класе.
У прву класу увршћена је само београдска општина, чији је председник у исто доба био и управник вароши. Дужности његове, према овоме, биле су двојаке: судске и полицијске. Прве је обављао као председник општине, а друге као управник Београда, што се јасно види из изложених редака:
'За дела по струци Судејској опредељује се један Председатељ, и три члена, један Писар и два Практиканта, осим нужнога числа Пандура, и ово ће се звати Београдски Суд Примирителни, у којега ће круг делатности спадати:
а. Судити житељима Београдскима у предмету до 100 гр. вредности.
б. Судити у предмету и преко 100 гроша, ако стране терајуће се својевољно подвргну се, које може бити осим осталог и у свима парницама по дели трговине, и разни еснафа, као и ћирије кућевне, и остали пијачарски или чаршијски теранција.
в. Пресуде своје прописаним начином у извршеније доводити, ако се не би која страна за три дана изјаснила, да је незадовољна, и да жели Суду окружноме предстати.
г. Судити преступницима у мањој кривици, ако казн не превазилази затвор од 3 дана или 10 удараца штапова; у противном пак случају на суд окружни оправљати.
По струци Полицајној исти Председатељ Суда примирителног бит ће Управитељ вароши, коме ће се ради точнога отправљања дужности дати два Полицаја, један писар и један практикант, и толико кварталника, на колико чести варош раздељена буде, и довољно число пандура. Цело пак тело, како по струци судејској, тако и полицајној, зват ће се Управитељство вароши београдске.
У круг делатности Управитеља сасвојим персоналом спадаће сва дела по струци полицајној, које у Срезови срезским Началницима припадају, извршивати, као у смотренију обдржавања јавног мира и поредка, обште и јединствене безбедности, обштег здравља, чистоте, странни и домаћи слугу и њиова поредка, скитница и т. д.
Кад овај управитељ, као председатељ Суда Примирителнога не може присуствовати у истому Суду, онда ће његово место у Суду заступити најстарији од остала три члена. (Зборник 1-и, стр. 96.)

Слично овом устројству београдске општине, и општине окружних вароши, као и све градске општине у опште, поред судске вршиле су и месну полицијску власт; прву под надзором окружног суда, а другу под надзором окружних и среских начелника.
И најзад, у општине III-ће класе, биле су увршћене све сеоске општине, чије су дужности биле одређене 'Привременим устроjeнијем и кругом делатности Примирителни Судова', изданим од стране министра правде под 17. јуном 1839. год. (Зборник 1-ви, стр. 236.). Могле су кажњавати телесном казном до 10 штапа, или затвором до 3 дана.
У току 1839. год. издате су још и ове важније уредбе, о којима су полицијске власти морале водити рачуна:
1. Уредба о држању панађура (од 13. јула);
2. Уредба о сечењу шума (од 22. јула), по којој се шума могла сећи само по допуштењу окружних и среских власти;
3. Наставленија за окружне лекаре и физикусе (од 21. августа), чији завршетак гласи: Окружни лекари не смеју се мешати ни у каква политическа дела, имајући довољно посла занимати се у својим лекарским дужностима;
4. Уредба за светковање Недеље и Праздника (од 4. септембра), којом се заповеда и налаже свакому Србину вообште и поименце свакому домаћину у Отечеству нашем како варошанину тако и сељаку, да свету недељу и остале Господске заповедне Празнике, на славу Божју празднује и светкује, које се у том састоји, да људи у такове приљежно у цркву иду, ту да се Богу моле, и да му на свакидашњим његовим благодјејанијама благодаре, а на против тога, да од сваког вообште рада предстану и одпочину, и
5. Уредба о лицеуму (од 9. октобра Б№ 1520, Зборник 35, стр. 264.), чија је 6-та тачка гласила:
'Да се ради школске полиције за оба ова заведенија (лицеј и гимнасија), један настојник одреди и намјести с месечном платом од 5 - 6 талира, који ће у школским зданију, ради чувања истог обитавати. Дужност ће његова бити, и тајно и јавно на поведеније ученика мотрити и пазити, да се ученици по сокаци меанама и ноћу или дању не скитају; такове управитељу објављивати; казн (апс) извршивати. Школске ствари у поредку и сохранебију држати, над фамилијазима бдити и њи на дужност опомињати; дрва за огрев у контроли са управитељем куповати; плату фамилијаску од ученика купити; каталог одсуствујући и болесни ученика држати, штету у школи учињену, од онога који ју је учинио наплатити; коресподенције и рапорте школске и управитеља експедирати. По тому треба да је добар, поштен и у нечему писмен човек.'
(наставиће се)

[JASON]

* * *
Важнијих мена у изложеној организацији полицијске власти није било све до 20. децембра 1841. год. када је, указом кнежевим, полицијско одељење управитељства вароши Београда одвојено сасвим од општине београдске, и стављено непосредно под 'правитељство' као 'Правитељствена месна Полицијска Власт'', а његови чиновници, који су до овог указа примали плату из општинских прихода, преведени на државни буџет.
Особље Управе града Београда у ово време састојало се из управника, два полицаја, једног писара, четири квартаљника, једног буљукбаше и једанаест пандура.
У овом међувремену издата су ова законска наређења:
1. Устројеније судова окружни од 26. јануара 1840;
2. Указ о забрани ловљења корисне дивљачи од 25. Марта 1840. год. В№ 640, чије је извршење било изриком стављено у дужност окружним и среским начелницима;
3. Санитетско-полицајна уредба за карантине и пограничне састанке од 10. јула 1841;
4. Уредба о издавању загранични пасоша од 5. новембра 1841. год., која у главноме и данас важи, и
5. Уредба о прелама и селима од 7. новембра 1841. год., у којој је прописана казна од 3 дана затвора или 10 штапа, за мушкарце који би се ухватили на прелима и селима.
Октобра 22. год. 1843. издат је закон против нарушитеља јавног мира и поредка, чији је 13-ти члан гласио: 'Онај, кои се Полицајним наредбама и определенијама, због безбедности, или општега мира и поредка ради учињенима покоравао неби, и на опомену послушати и таковима повиновати се неби хтео, подпада зато под казне затвора од 7 дана до 6 месеци'.
За пресуђивање ових кривица били су надлежни судови.
Маја 19. год. 1845. издата је уредба о замењивању телесне казне новчаном, по којој се сваки досуђени штап могао заменити са по једним талиром, но ово само у том случају 'гди Суд признаје да треба на личност осуђеног призренија имати, и да га треба из уваженија његовог пређашњег владања и из призренаја на његово садашње стање од телесне казне поштедити'.
И уредба о суђењу цигана издата је овог истог дана под КВ№ 813. Њом је наређено да и цигани, у случају преступљења, подлеже истим судовима и казнама као и српски грађани, а 'Власт Арачлије Циганског ограничава се на дужности Полицајне и Финансијелне'. У местима где није било арачлија, дужности ове вршиле су месне полицијске власти.
У току месеца маја (22) ове исте (1845) год., издата је и 'уредба о казнењу крадљиваца и лопова' (Зборник III-ћи, стр. 48), која, у главноме, наређује:
а. Да се крадљивци за крађе, у вредности преко 10 гроша, предају на суђење окружном суду;
б. Да се крадиљивци кажњавају, сразмерно учињеним кривицама, 'и батинама и робијом у једно исто време';
в. Да се, поред овога, осуђују и на новчану казну у корист 'судејске касе', која ће износити десети део вредности украдене ствари;
г. Да се јатаци, и сви они који би за крађу знали, а не би власти јавили, казне као и сами кривци, и најзад
д. Да се крадљивци могу на признање 'притегнути строгим апсом и држањем само о лебу и води'.
Много важнији од ове уредбе, био је Казнителни закон за поаре и крађе од 26. маја 1847. год. (Зборник 4-ти, стр. 28). Свака опасна крађа, без обзира на вредност, као и свако разбојништво, по овом закону кажњавани су смртном казном; крађа стоке у вредности преко 10 талира - мртвом шибом, а јатаци као и сами крадљивци.
Маја 18. год. 1850., издата је Полицијска уредба, која, са извесним изменама и допунама, важи и данас као поступак општинских и полицијских власти за извиђање и пресуђење иступа из III-ће части кривичног законика. У вези са овом уредбом, издат је под 27. мајом Казнителни законик за полицајне преступке у коме су, под именом 'полицајног преступка', предвиђени сви садањи иступи из III-ће части кривичног закона.
Почетком 1853. год. (јануара 31), обнародован је закон о замени телесне казне, по коме се казна од 25 штапа или 10 камџија, у случају болести или 'особитог телесног стања', замењивала са 15 дана затвора, а мртва шиба или 100 камџија - са 12 год. робије у тешком окову. Пре него што би се осуђено лице подвргло телесној казни, морало се претходно лекарски прегледати.
Први важнији закон после овога, који се тиче нашег предмета, био је закон о новом Устројенију Управитељства вароши Београда, који је издат под 18. фебруаром 1860. год. По њему је Београд подељен на шест квартова, који и данас постоје, а сем тога установљена је и једна 'жандармска компанија од 129 људи са 15 коњаника за одправљање полицајне и ради подпомагања и извршивања експедиционе службе'.
Данашњи Казнени Законик издат је 29. марта ове исте год. а под 11. јулом обнародовано је ново Устројство управе Београда, које и данас важи.
Марта 10. год. 1862. обнородовано је Устројеније централне државне управе у Књажеству Србије које, у неколико измењено и допуњено, важи и данас⁶²⁾.
По овом Устројенију у Србији је било 7 министарстава: правде, просвете и црквених послова, иностраних послова, унутрашњих послова, финансија, војно и грађевина⁶³⁾.
Одредбе устројенија, које су се односиле на министарство унутрашњих послова, ове су:
У круг делатности Министарства Унутрашњих Дела спада:
1. брига о поредку, миру, сигурности лица и имања у земљи, куда спада цела полиција сигурности и полиција санитетска; дакле с једне стране надзор над јавним местима, над штампом и над журналистиком и над рђавим људима и друштвима и т. д., с друге стране одклањање свега онога што би опасно било животу и здрављу грађана и њиховом имању, и старање да се земља снабде са свима сретствима и заведенијама нужним за живот и здравље, као што су болнице, апотеке, лекари и т. д.;
2. брига о сирочадима и убогима;
3. решавање о примању у српско поданство, у колико законодавно решење неби требало, и о иступању из истог;
4. управа свима заведенијама јавног доброчинства;
5. извршење закона о сазивању народне скупштине;
6. претходне мере за регрутовање народне и стојеће војске;
7. у опште сва она старања, која нису нарочито другом ком министарству у дужност придана, а (по) природи задатка овог министарства њему би припадала.


_{⁶²⁾ Устројенијем овим замењено је раније Устројеније централпог правленија књажеско-сербског од 29. маја 1839. год.
⁶³⁾ Минстарство Народне Привреде установљено је тек 1882. Законом од 21. децембра (Зборник 39-ти, стр. 313).}

[JASON]

Дужности министарства полиције, које су устројенијем од 1839. год. биле подељене на полицајно-економическе, карантиско-санитетске и војне, овим новим устројством постале су много одређеније, а у неколико и потпуније.
Надзор над штампом, ствар је с којом се први пут сусрећемо у делокругу министарства унутрашњих послова, а брига о сиромасима и убогима, која је тренутно била увршћена у задатак министарства полиције 1835. год., понова је и потпуно оправдано нашла места и у овом устројству, које и данас важи.
Значајно је још и то, да се и у самом устројству чини разлика између полиције сигурности и санитетске полиције.
Од важнијих закона, који су издати до краја овог периода, нас се поглавито тиче закон о преком суду за ајдуковања, разбојништва, јавна насиља и крађе. Закон овај издат је 24. априла 1863. год., а важио је за округе: ужички, чачански и руднички, и срезове: јасенички и гружански округа крагујевачког, колубарски и космајски округа београдског и колубарски и подгорски округа ваљевског.
Потреба и последице овог закона, као и опште стање сигурности земље овога времена, виде се најбоље из нижеизложених редака министра унутрашњих дела, које је изговорио на седници скупштинској од 21. августа 1864. године:
'Но чим се поврати редовно стање у земљи (после бомбардовања Београда), одма се почеше појављивати и лоповлуци, и зла дела лопова и ајдука врло учесташе и преотеше ма, при свем томе, што су власти од своје стране чиниле све, да се овоме учини крај. Особито у окружијама ужичком, чачанском и рудничком, и у неким крајевима окружија крагујевачког, београдског и ваљевског догађају се чести лоповлуци и појављиваху се ајдуци, доводећи у опасност живот и имање путника и житељства.
Његова Светлост сазнавајући за оваково стање, најнеповољније беше дирнута таковим гласовима, и рада пронаћи начин, да се томе доскочи, и на пут стане, изволело је послати у народ државне саветнике г. г. Ђорђа Миловановића, Данила Стефановића и Ђорђа Ценића, да провиде и са окружним началницима изнађу, какве би се мере против ти зала дале употребити. Изаслани државни саветници брижљиво испитиваху стање земље, особито у погледу лоповлука и ајдуковања; и донеше собом у народу црпљено сазнање онаково исто, као што су и власти полицајне уверавале, да обичне мере никако нису довољне, да изтребе зла, која тако силно учесташе. Према томе дакле, само су необичне и ванредне мере могле се показати за нешто успешне.
Тако се опет показа потреба, да се гдекои прописи закона пооштре; и то је учињено у новим изменама и допунама казнителног законика. Особито као полезно морамо сматрати полицајни надзор, који ће лоповима јако отешчати прилику, да се крађи одају. За сад нису јошт подпуне одовуд помоћи, јер је закон издан 20. марта 1863. године, но имамо надежду, да ће ова наређења све више успешно дејствовати. У исто скоро време издато је јошт једно наређење од велике важности. Као што се зна, полицајне власти имају дужност изтраживати злочинства, ватати кривце и узимати ји на, испит. По постојећем правилу полицајном влашћу испитани кривци подвргавају се код суда новом испиту. Лопови, ајдуци и други људи, који су огрезли у неваљаствима, врло су често порицали код суда оно, што су код полицајне власти признавали. По до ондашњим наређењима, такво признање, ако је код суда поречено, није имало важности, и често су на тај начин највећи злочинци остајали без заслужене казне. Да се тој незгоди помогне, издата је наредба, по којој учињено по прописима пред полицајном влашћу признање кривца, остаје пуноважно; а суд неузима у призреније доцније просто порицање, осим ако кривац оно своје признање с довољним основима буде оповргнути могао.
Све ове мере обрицале су умалење лоповлука за унапредак; али међутим је показивало се зло, које је требало одма сатрти. Тако убиства, ајдуковања, лоповлуци и паљевине, у именованим крајевима нашег отечества, као што је наведено, преотеше ма, и безбедност личности и имања дође све већма у опасност. При оваквом стању ствари, било је нужда, да се употребе брзе мере, и зато под 24. априла прошле год., издат је закон, којим је проглашен преки суд у окружијама, рудничком, ужичком и чачанском, и у срезовима јасеничком и гружанском окружија крагујевачког, колубарском и космајском окружија београдског и колубарском и подгорском окружија ваљевског. У овим пределима од неколико ајдучки чета људи су у своим кућама и на путу јавно нападани; пожари и убиства учесташе, јавна насиља и крађе беху обични догађаји. Преки суд је за сва ова злочинства постављен био и наређено је, да исти на брзи начин свако злочино дело изследи, и по законима пресуди, а пресуде су се одма извршавале. Истим законом наређено је, како ваља поступати с онима, који се од казни ослободе само из недостатка доказа, и с онима, на које кметови или полицајна власт основано сумња, да су учинили каково од поменути зли дела. Наређено је при том да се куће подозрителни људи, удаљене од села, могу дићи, и у село преместити, и пооштрене су казни против они, који неби слушали и тачно извршивали наредбе полицајне власти.
Последице ови издани законодавни мера беху у многом успешније. Неколико ајдучки чета би од то доба разтурено доста ајдука и убица сатрвено, више јатака пронађено и суду спроведено; а многе куће и породице, на које је била основна сумња, да помажу ајдуке и лопове, сасељене су ближе у села. Власти су полицајне на све стране, а особито у поменутим пределима ревностно дејствовале против ајдука, лопова и други зли људи, и придржавале су се расписа мог од 3. маја 1863. П№ 2624 којим сам издао пространо упуство, како имају разумети овај ванредни закон од 24. априла исте године, да неби случајно из непажљивости и невини људи страдали. За кратко време од пет месеци под дејством поменути закона стање се у земљи относно ови зала доста добро поправило, и то у толикој мери, да су поменута злочинства у тим пределима готово нестала. Тај успех учини, да је под 29. октобром те године издато највише решење, којим је укинут преки суд за цело окружије рудничко, и за оне срезове окружија крагујевачког, београдског и ваљевског, за које је био проглашен па је у тим окружијама повратило се редовно стање. Но ако су у поменутим пределима и показали ти ванредни закони повољне успехе, морале су и даље оне мере оставити се у окружијама чачанском и ужичком. Истина и у овим окружијама, а особито у ужичком, учињено је много од стране власти и народа, да се утамане ајдуци и лопови; народ је најсвесрдније помогао власти у дејствовању против лопова, и народни војници поједини места учинише лепе услуге земљи својим садејствовањем против зликоваца; али се опет није постигло све, што се желило. Па се није ни чудити томе, кад се мисли на положај оног предела. Но осим тога има јошт једна околност, а то је, што ајдуци, убице, лопови и други зли људи, налазе у суседној Турокој, куда лако прибегну, безбедно склониште и закриље. Сваки ајдук и лопов, кад га погоне наше власти, и наши људи, стара се докопати границе, пређе у Турску, па ту се склони за време од сваког гоњења; и ту се налази он после у пуној безбедбедности.
Да би се против ајдука и други злочинаца могло дејствовати с повољним успехом јошт је од преке потребе, да кметови као власт обштинска, охотно потпомажу полицајну власт у званичним предузећима, при истраживању и хватању криваца. Искуством је међутим доказано, и осведочено, да се на многим местима, и то баш онде, где се лоповлуци и ајдуковања најчешће догађају, кметови па и други отлични људи устежу с пуном ревношћу у томе; јер се често догађало, да се хрђави људи изпизме на такове ревностне кметове, па им запале сено и куће, побију и покраду стоку а чине им и друге штете'.<sup>64)


_{64)</sup> Протоколи редовне Народне Скупштине за 1864. год., стр. 45-48.}

[JASON]

* * *
Добро познатим уставом од 29. јуна 1869. год. учињен је читав преокрет у нашем државном животу, али је полицијска власт остала, у главноме, недирнута. Што је још веома карактеристично, у овом уставу нема ни једне одредбе, и једне једите речи, која би се односила на полицију. Обим њене делатности, према овоме, и даље је остао у границама устројства окружних начелстава од 12. маја 1839. Наставленија од 8. јула 1839. и устројства централне државне управе од 10. марта 1862. год.
Противно овој својој непотпуности у односу ка полицијским, па и свима извршним властима у опште, устав од 1869. год. садржи детаљне одредбе о судовима и судским властима, предвиђајући у своме 117. члану и поротно суђење за разбојништва, опасне крађе и паљевине.
Ну, и поред свију својих непотпуности и мана, уставу овом не може нико порећи да је, противно ранијим двама уставима, чист од сваких страних утицаја - да је био први и прави српски устав у ослобођеној, али још не потпуно независној Србији. Ово и јесте главни разлог, који нас је руководио, да с њиме завршимо наша излагања о историјском развитку полицијских власти у Београдском Пашалуку и ослобођеној Србији, пошто од његовог постанка па до наше потпуне независности (22-11-1882) нема, као што смо већ поменули, никаквих знатнијих измена у развитку и надлежности полиције.
Дужни смо још констатовати, да се овај развитак, и поред свих рђавих политичких прилика у којима се Србија налазила, поклапа у главноме са општим развитком полиције о коме је реч у уводу овог дела.
Из локалне полицијске власти за време Турака, развила се у првом устанку патријахална полиција, чији је даљи природни развитак нагло пресечен пропашћу земље и слободе 1813. год.
У почетку другог устанка, дужности полицијских власти идентичне су са дужностима унутрашње државне администрације све до установе судова, после којих и појам о полицији и њеном задатку постаје одређенији.
Уставом од 1835. год. полицији се, поред осталог, ставља у дужност и старање о културном и привредном напретку народа, док јој се наметнутим турским уставом од 1838. год. дужности детаљишу и своде на извршну и превентивну полицију.
Најзад је дошло устројство централне државне управе које је, ослобођено страног утицаја, проширило обим полицијске делатности на ред, сигурност лица и имања, здравље, штампу, потпору сиротиње и убогих, управу пошта и телеграфа, а све ово, као што смо видели, увршћивао је и Блок у главне дужности полиције овога времена.
Јасно је, према овоме, да је развитак наше полиције до 1869. год. ишао упоредо са развитком друштвеног и државног живота. Не може се на жалост рећи, да је овако било и после 1869. год. Поред неоспорног напретка, који смо ми за последњих 30 год. у свима другим правцима учинили, задатак наше полиције остао је и даље у границама устројства централне државне управе од 1862. год.!!!


Београд, 1904. год.  Д. Ђ. Алимпић
Полицијски Гласник бр. 7 – 24., 1905.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[dzumba]

Зна ли се биографија господина Алимпића?

[JASON]

Душан Ђ. Алимпић

Рођен је у Баричу 15. јуна 1873. Основну школу завршио је у Шапцу, гимназију у Крагујевцу а правне науке у Београду. По завршетку студија стручно се усавршавао у Француској, Белгији и Швајцарској где је и проучавао управно-полицијску струку и рад техничке полиције. На швајцарском универзитету у Лозани специјализовао је модерне криминалистичке поступке, пре свега антропометријску методу по Алфонсу Бертилону, код професора Арчибалда Рајса.
Алимпић је уређивао Полициски Гласник и Полицију, а написао је: Полицијски Подсетник за жандарме и остале полицијске органе (1904); Историјски развитак полицијских власти у Cрбији (1905); Полицијски Речник (1924); Управне власти у старој српској царевини (1921). Преводио је и објављивао радове свог професора Рајса: О Бертилонажу, Полицијске технике, Примена научних метода у полицијским и судским истраживањима, Злочиначка удружења и банде, Потказивачи, Злочин као позив и спорт и др..
Још као млад чиновник заузимао је истакнуте положаје у полицијској струци: 1905. године био је шеф антропометријског полицијског одељења, које је он основао, организовао и уредио, од 1908. до 1910. године био је управник Београдске вароши, 1912. године је начелник округа битољског, а 1914. био је обласни инспектор целе Јужне Србије (охридски, битољски и тиквешки округ), од 1918-24 је начелник у Министарству унутрашњих дела. 1924. унапређен је у великог жупана и недуго затим пензионисан.
Умро је у Београду 5. октобра 1930.

[JASON]

Два листа из историје београдске полиције


I
Политичка пасквила.

Октобра 4. године 1838. примио је Кнез Милош у Крагујевцу хитни извештај од 'всеподањејшега' Теодора Бојанића, који је по стицају прилика у то доба стајао на челу српске полиције у Београду. Извештај је садржавао мало необичнију ствар, па је и у Конаку произвео довољну узрујаност.
'Не изостављам - пише Бојанић Кнезу - Вашој Светлости учтиво до знања доставити, да је данас Јован Михаиловић, Мате Апотекара калфа, када је рано у јутру дућанска врата отворио, уви(ди)о је на авлински врати до дућана ову прикључену цедуљу прилепљену,- и газди свом Мати предао, и Мата Апотекар копију исте цедуље мени пошље, и ја одма у Апотеку отидем, овај прикључени оригинал одузмем, а копију онде уничтожим'.
То је било 2. октобра рано изјутра. Као што се може унапред знати, та је цедуља била пашквила, а пашквиле су у раније доба биле моћно оружје у међусобној личној и политичкој борби. Сад више нису у моди; заменила их је - јавна реч...
Ова је пашквила гласила:
'Ој Оџесу, Инглезки Консуле!
Чуј добро шта ти се говори! Прођи се ти Србски послова, јер ћеш горе проћи него твој ортак Васојевић. Њему су Турци пе(н)џере са г....... измазали, а теби ће Срби главу са Балегом намазати.
Чуј добро шта ти се говори!'
Хоџес је био добро познати инглески конзул, који је са свога утицаја и стварног учешћа у унутарњим пословима нашим управо ушао у историју политичко-партијских трвења наших. Кнез је био не мало изненађен тим сазнањем. И његова је одлука била брзо готова.
Од Теодора Бојанића, који се с тешком муком потписивао, доста је било и оволико колико је учинио. Да даље трага за извором пасквиле и да сличне будуће појаве спречи благовремено - од њега није било очекивати.
С тога 8. октобра Кнез пише Бојанићу:
'По потреби званичној нашли смо за добро службе Ваше, коју сте у својству Директора Полиције у Београду отправљали, ослободити Вас, и опредјелити Вам друго званије; чега ради и препоручучујемо, да Нам, пошто прејемнику Вашем, Мајору Јовану Германи дјела Ваша предате, у Крагујевац дођете'.
Јован Герман је био још и шеф ђумручке управе и познати повереник Кнежев. Кнез је имао разлога што је на особити начин њега увео сада и у полицију, те му је истога дана писао ово писмо:
'Желећи бољи поредак у Полицији Београдској завести, особито пак знати трагове којекакви бездјелника, који вражду међу отмјена лица, ово преношењем којекакви лажи, ово подметањем пасквила, подпаљују, нашли смо за добро, Вас опредјелити, да се управленија ове струке у Београду прихватите. Вручавајући Вам ово важно званије препоручујемо:
1. Да послове Полиције Београдске надгледавате и мотрите, да је она по имајућим прописима точно свршује;
2. Да сами собом свим могућим средствима изтражујете право мислење Београђана, и у истоме мјесту обитавајући странаца о Нами и о Нашем правителству;
3. Да свагда дознати старате се, шта се по граници цесарској чини и говори; и
4. Да Нам о свему преднаведеному сваки 15 дана по једанпут рапортирате. Но ако би се што особито догодило, од чега би, ако се одма Нами не јави, могла штета каква произаћи, то да нам ствар такову одма јавите;
5. Обдержаније мира и јавног поредка најглавнији су предмети струке полицајне; зато ћете све оно што би докученију ове цјели на путу стајало уклањати, и оно чинити како би се цјел ова лакше докучила. На који конац
6. Дозвољавамо Вам, да на то и на горње под № 2. и 3. описане потребе према обстојателству трошкове чинити можете, које ћемо Вам свагда признавати, тим више, ако се увјеримо, да је нисте узалуд чинили.
Но да не би ово опредјеленије Ваше у очи падало, него да би се держало као да смо Вас због вознамјереног поставленија Трговачког Суда послали, препоручујемо, да по доласку Вашем у Веоград, све кметове и отмјеније трговце призовете и у договору с њима план сочините и нами на осмотреније поднесете, како ће Суд тај имати постојати, и која лица би мислили, да би за Членове овог Суда способни били'.
Да би се ово заметање трага до краја извело, Кнез је и Београдској Полицији истога дана писао:
'Увјеривши се о потреби заведенија Трговачког Суда у Београду, нашли смо за добро Нашега мајора Јована Германи у Београд послати, да у договору са отмјеним трговцима тамошњим план састави како би тај суд имао постојати, и кога би он за члана истога суда за способна держао. Поред ове дужности његове наложили смо му, да се управленија Београдске Полиције прими до даљега Нашег расположенија. По чему и препоручујемо Нашој Полицији Београдској, да се од сад у свима својим дјелама и њему, Мајору Германи, относи, и од њега у свему, о чему не би како ће поступати наставленија имала упутствованија иште. Он сам пак относиће се непосредствено Нами'.
Јован Герман је већ 12. октобра могао из Београда писати Кнезу да је сву дужност шефа полиције примио и да је рад отпочео. Трговци су се београдски необично – вели - обрадовали, сазнавши да ће се за њих установити засебан суд. Ранији управник полиције капетан Бојанић већ је на путу у Крагујевац.
После четири дана - 16 октобра - Герман је о појединостима могао Кнезу и више писати.
Да би се маскирање праве задаће Германове и даље продужило, он је - како јавља Кнезу у томе писму - поставио 'у одсуству директора полиције' за вршиоца ове дужности Хаџи - Брзака (?), који му је дао реч да ће га у свему слушати. Герман је -то се доцније могло утврдити - у својим рапортима о другим пословима био врло хвалисав, па је зато могао и у овој прилици писати:
'За ово неколико дана доста сам које што уредио и надам се у напредак да ће све уредно ићи, овдашњи житељи воопште су задовољни у свачему од стране управленија и никакво незадовољство приметити се не може, једино само што трговина им (је) у рђавом стању, него то је готово засад свуда тако, зато ваља им трпити, неће ли Бог и боље дати'.
Важније је ово:
'За Пасквилу управо наћи нисам могао које писао, него од различити прилика већ могу казати да је од онога на кога и ваша свјетлост сумња; а има доста сумње и на мога комшију законодавца'.
На кога је то Кнез Милош сумњао - не можемо сада казати; онај пак 'комшија законодавац' главом је Јован Хаџић (с књижевним именом Милош Светић), који је тада већ био у Београду ради израде Грађанскога Законика за Кнежевину Србију. Хаџић се у све и у свашта мешао, сплеткарио је и давао је себи важности у дружењу с конзулима туђих сила. Германова сумња није у опште узевши, неоснована. Хаџића је и Кнез Милош морао више пута оштро опомињати да гледа само послове за које је дозван и плаћен а да се сплеткарења остави.
О овој је пашквили Герман - како се види из овога писма - разговарао и са турским пашом у граду, који је такођер имао своју полицију. И паши је -вели - било криво што се то тако десило, али је рекао:
'Да сам ја место Милош- бега, не би кабулио истражити да изнађем ко је то учинио, и сасвим би се невешт показивао, јер доиста то није од паметна човека учињено него сигурно од каквога чапкуна'.
Герман је био неколико пута и код енглескога конзула Хоџеса, али се из писма не види шта је говорено о пашквили. Место тога је било речи о политичким иностраним приликама - али то не долази у оквир овога прилога Историји Београдске Полиције.


II
Отров за Кнеза.

Није много прошло па је у Београдској Полицији настао опет нормални ток. На челу је полиције опет био Цветко Рајовић, вешт и окретан, савршено неуморан и Кнезу Милошу необично одан. Све што се данас може у актима онога доба читати о овоме човеку потврђује ову оцену. Рајовић се, значи, вратио с одсуства и место директорово није требало више 'привремено заступати'.
Па ипак је и Рајовић одмах за овим што је раније изложено имао једну не малу непријатност - опет у вези с именом инглескога конзула Хоџеса.
Ствар је у овоме.
Декембра 4. исте, 1838. године послао је Цветко Рајовић Кнезу у Крагујевац рапорт, који је такођер изазвао малу узбуну. У томе рапорту директор Београдске Полиције или како се сад ненадно назива 'Началник вароши Београда' јавља Кнезу како је генерални конзул велико-британски Хоџес из београдске апотеке узео пола лота оловнога шећера – 'блајцукера' - и како полиција сумња у чисте намере конзулове. Шта је још Рајовић писао не знамо, јер његова писма нема сачуванога. Место њега имамо Кнежев одговор од 9. декембра. Изгледа да се Рајовић бојао да се тиме не отрује Кнез Милош, те га чини пажљивим. Али даљи развој догађаја и остале појединости сазнајемо из Кнежева писма.
'Извјестије ово - вели Кнез - Ми смо за нас задржали, не хотевши ником ништа о том спомињати док не видимо, оће ли се сумња та потврдити. Но мало за тим ето ти Куниберта (Кнежева лекара) с плачевном жалбом говорећи, да је у Совјету чуо, да се о њему сумња, да је он неки отров од Хоџеса са собом у вину неком донео с намјером Нами дати га, молећи, да ствар ову узмемо у расужденије, и отбранимо га от такови злоковарни умишленија, заклињући се да му таково што ни на сну пало није, и да се нада, да је толикогодишњом својом службом довољно вјерности и привржености према нами показао, да Нам оваким гадним доношенијама вјеровати не треба. На оваку жалбу његову обећали смо му, да ћемо ствар извидити, и успокојили га колико смо могли. Но међу тим ето ти Нами из Совјета абера о истој ствари. Чувши све то, весма Нам је неповољно, што се такова извјестија и мимо Нас шаљу, и толиком неспокојству повод даје.
Узевши целу ствар у расужденије и сообштивши ствар ту Докторима овдашњима да нас извјесте о својству Блајцукера, који су нам казали да се Блајцукер употребљује противу Рематисмуса, јехтике и јошт неких болести, а и да се у покварено вино меће ради поправке, но ово последње да је забрањено; даље, узевши извињеније Кунибертово у расужденије, и знајући, да Нам никакови ствари давао није, по којима би се могла мисао Ваша оправдати - увјерили смо се, да је Ваша сумња неоснована, која, да је Нами самом јављена, никакови следствија не би имала, нити до толики разговора непријатни дошло. Не знамо дакле, или ћемо већма негодовати на неоснованост, којом сте сумњу Вашу подкрепили, или зато што сте ту ствар даље јављали, и оволиким непријатностима повод дали. Чиме ћете се сад оправдати, кад Вас Г. Хоџес с Кунибертом окупе и достотвореније узишту, на овако јавној обиди њиној? Зашто нисте бар пре него што сте даље којекоме о том писали, боље извјестили се о правој намјери Г. Хоџеса са реченим леком, отишавши к њему и разговоривши се подробно о тому, те да не буде сада толикога о томе замјешателства.
Немојте више тако, него узмите се у памет, како ћете Нашу у даном Вам наставленију исражену жељу, да мутње којекакве једанпут престану, добро разумјети, и боље у дјејство привести. Ваша је дужност Нами самом догађаје тамошње јављати, а не достављати ји и оним, од који кад се даље чују мутње произлазе. Ми вина из Београда нисмо никаквавише добили осим неки проба у два стакленцета из Срема од једног попа, и то пре долазка Кунибертовог 4-5 дана суруџијом донешеног. Ово вино смо и ми и многи други овди пили, пак се нико не тужи да му је што од тога лоше. Осим тога донео нам је Куниберт Пантом X. Стојилом за наш рачун купљени Аусбрух но под печатом онога од кога је послан. Еле од које смо год стране ми ову ствар погледали, нашли смо да је Ваша сумња неоснована, и да сте много погрешили, што сте је и другима јављали. Будите дакле од сад предосторожни у подобним случајима и у сумњама Вашима, а особито према онакови лица, која у једнаком отношенију с Нашим поданицима не стоје'.
Одговор је Рајовићев на ове прекоре готово дирљив. Он за писмо Кнежево вели:
'Содержаније истога као гром поразило ме је... Ово није моје намјереније било, кунем Вам се Богом јединијем, него је моја службена дужност била, да само Вашој Свјетлости неповољни случај онај секретно јавим, сваке осторожности ради, које сам тако и учинио, и никоме другоме ни писмено ни усмено једне речи о томе јавио нисам, нити ја знам од куда та Господа тамо таково извјестије имаду, то нека или кажу, ја доиста рјечице никоме јавио нисам, и што више, Ваша Свјетлост ми опомиње којекаква вина о којима ја ни једне рјечице не знам. Ја молим нека се мој Рапорт још једанпут прочита, у којем је смислу написан, онде нема речи ни о вину нити да кога намјеравају отровати, него сам мислио да је добра предосторожност не вређајући с тим никога.
Позивам се на всевишњега Бога, да ја никоме, кромје Ваше Свјетлости, нити сам дужан коме секретне ствари јављати, особито ствари овога Рода.
Истина, да овај неповољни случај још прије долазка мога у Београд свуда је разглашен био, и не могу знати, ко је тај глас тамо у Совјет донио, и таково неповољно замјешатељство учинио. Ја покорно молим Вашу Свјетлост, да би благоволили увјерити се о невиности мојој дознавши од исте Господе Совјетника од куда они тај глас имаду: преко мене или преко другога кога.
Оваково и овому подобно неповерење Ваше Свјетлости к мени, упропасћује ме до крајности, и молим благога Бога, да ми час прије прекине овај несрећни мој живот. Штогод ја више се трудим, дању и ноћу, и непрестано ревносно тјелесно и душевно радим, да заслужпм у пуној мјери поверење и милост Ваше Свјетлости, кога првога иза Бога љубим и поштујем, то ми се све несрећом или незнањем мојим наопако окреће и толкује.
Опростите ми, милостовјејши Књаже, Господару и оче мој. Да туга и скорб све довде речено изтиштала је из слабомоћни прсију моји, коме ћу другоме, ако не Свјетлости Вашој, излити срдце моје, и олакшања тражити!!'
Ми данас можемо с пуним уверењем рећи да старешина београдске полиције није био крив. Он је своју дужност учинио, и учинио ју је смотрено. Сва је прилика да је све остало у Крагујевцу инсцоновао сам Кнез, да би у томе 'замјешатељству' уочио истину. А кад је видео да нема ничега, бацио је кривицу чак на шефа београдске полиције... И велики људи имају својих слабости.

Саопштио А.
Полицијски Гласник, 15/16/1911.