Историјски развитак полицијских власти у Србији (1793-1869)

[dzumba]

Душан Ђ. Алимпић

Рођен је у Баричу 15. јуна 1873. Основну школу завршио је у Шапцу, гимназију у Крагујевцу а правне науке у Београду. По завршетку студија стручно се усавршавао у Француској, Белгији и Швајцарској где је и проучавао управно-полицијску струку и рад техничке полиције. На швајцарском универзитету у Лозани специјализовао је модерне криминалистичке поступке, пре свега антропометријску методу по Алфонсу Бертилону, код професора Арчибалда Рајса.
Алимпић је уређивао Полициски Гласник и Полицију, а написао је: Полицијски Подсетник за жандарме и остале полицијске органе (1904); Историјски развитак полицијских власти у Cрбији (1905); Полицијски Речник (1924); Управне власти у старој српској царевини (1921). Преводио је и објављивао радове свог професора Рајса: О Бертилонажу, Полицијске технике, Примена научних метода у полицијским и судским истраживањима, Злочиначка удружења и банде, Потказивачи, Злочин као позив и спорт и др..
Још као млад чиновник заузимао је истакнуте положаје у полицијској струци: 1905. године био је шеф антропометријског полицијског одељења, које је он основао, организовао и уредио, од 1908. до 1910. године био је управник Београдске вароши, 1912. године је начелник округа битољског, а 1914. био је обласни инспектор целе Јужне Србије (охридски, битољски и тиквешки округ), од 1918-24 је начелник у Министарству унутрашњих дела. 1924. унапређен је у великог жупана и недуго затим пензионисан.
Умро је у Београду 5. октобра 1930.

Из овога могу да претпоставим да се Алимпић још пре Првог светског рата трудио и залагао да се полицијска служба у Србији организује ис проводи на модеран начин какав је у то време био по другим европским државама. То ће се десити тек после Првог светског рата када полицијска служба и на простору данашње Србије постаје слична онима у Европи. Кључна ствар је била потпуно раздвајање судске и полицијске власти и полицијске делатности од административних (чиновничких) послова општина и срезова. Колико сам могао да закључим из више текстова објављиваних 30-тих година и стручном полицијском часопису "полиција", у поглављу "Градска стража", значајан допринос томе су дали полицијски службеници из Хрватске, Словеније и БиХ који су већ имале организовано полицијску службу према Аустроугарском моделу.

Имам комплет часописа "полиција" из 1932. године. И ево, нађох текст "Душан Алимпић, комеморација" (са сликом). Поставићу га касније.

[JASON]

Душан Ђ. Алимпић

Стари полицајци наши, нешколовани, грубим понашањем створили су код нашег света уверење, којему је једном приликом дато израза и у Народној Скупштини: да је полиција жива рана на телу народном. Често, без обзира на правду, на морал, насртали су и на исправне, честите људе. И кад је законом укинута телесна казна, било је полиц. чиновника који су је, по свом ћефу употребљавали. Изнудити од окривљенога признање батинама: то је била утврђена метода већине полиц. чиновника.
Тек кад су културни људи, правници, стали улазити у полиц. службу, видело се да полиција има други, много лепши задатак. Пољуљана вера у правичност полиц. чиновника враћа се управо од оног времена када се јављају на позорницу: Таса Миленковић, Душан Алимпић, Васа Лазаревић и други млађи, школовани људи.
Душан Алимпић остао је за све време службе у полицијској струци. И као млад чиновник, и доцније као старешина кварта, округа, области; као начелник Министарства и инспектор обласни: на свима тим положајима био је беспрекоран. Интелигентан, вредан, благе нарави, одмерен у говору, отмен, обазрив, Алимпић је освајао људе с којима је долазио у додир. Могао се препреден и повољним приликама заклоњен кривац извући од казне, али права и невина Алимпић није могао осудити, јер није осуђивао без јасних доказа о учињеној кривици. Навести окривљенога да без принудних средстава призна своју кривицу; вештим питањима, пажљивом истрагом ући у суштину ствари: то је задатак иследника. Алимпић је на тој основи подигао практичну школу за млађе чиновнике полиције. Они су учили од њега.
Управник града Београда Алимпић је оставио код београдских грађана најлепшу успомену. И у квартовима и у централи радило се онако како је управник схватио дужност полиције, радило се и обазриво и брзо, увек с наслоном на закон. 'У канцеларији рад, у вароши ред': то је задатак полиције. Те речи управникове понављали су чиновници управе града, почевши од чланова квартова па до практиканта. Жандарми морали су бити учтиви и предусретљиви према сваком грађанину.
На говору тих, на раду неуморан, у понашању отмен и углађен Алимпић је чинио утисак једнога културнога Европљанина. А он је и по школовању био европски ученик. Зарад студија полицијске службе на пракси Алимпић је провео дуже времена у разним европским државама. Да је и било нешто оријенталског у њему, то би се изгубило у страном свету.
Алимпић није био само ваљан чиновник, већ и озбиљан књижевни радник. Сви његови радови књижевни везани су за полицију. Писао је много у Полицијском Гласнику и Полицији.
Неколико књига, великих обимом, одличних садржином, увеле се Алимпића у ред стручних писаца првог реда. Његове су књиге за полицијске чиновнике што је Требник за свештенике. И упутства за службу и коментари закона и уредаба марљиво су обрађена и лепо сређена у књигама Алимпићевим.
Још као млад Алимпић је отишао у пензију. Заморен напорним радом, подривена здравља, осећао је потребу одмора. Мало времена затим, Алимпић је отишао на вечити одмор.

_{Лука Лазаревић, Мали Поменик, Планета, Београд, 1933. стр. 6-7.}

[JASON]

Управници вароши Београда (од 1839 – 1910) према подацима објављеним у 'Полицији' бр. 5 од 1. 12. 1910.).

 1. Јован Герман потпуковник, постављен 25. 11. 1839. године, смењен 22. 11. 1839. г.
 2. Илија Чарапић полицмајстер, постављен 22. 11. 1839. године, смењен 27. 5. 1840. г.
 3. Милош Богићевић мајор, нач. окр., постављен 27.5. 1840. г.
 4. Младен Жујовић мајор, нач. окр., постављен 24. 9. 1840. г. 
 5. Михајло Љотић потпоручник, био привремено и смењен 6. 11. 1842. г.
 6. Раја Дамјановић главни казначеј, постављен 6. 11. 1842. године, смењен 7. 11. 1844. г.
 7. Јован Вучковић потпуковник, начелник округа, постављен 20. 12. 1844. године, смењен 22. 7. 1848. г.
 8. Гаја Јеремић пуковник, нач. окр., постављен 22. 7. 1848. године, смењен 27. 9. 1852. г.
 9. Костантин Магазиновић мајор, нач. војног одељења, постављен 27. 9. 1852. г., смењен 18. 10. 1856. г.
10. Никола Христић мајор, постављен 18. 10. 1856. године, смењен 11. 11. 1859. г.
11. Јован Димитријевић мајор, секретар полиц. одељења, постављен 11. 11. 1859. г., смењен 27. 9.. 1859. г.
12. Никола Христић помоћник попеч. правосуђа, постављен 27. 9. 1859. године, смењен 7. 10. 1860. г.
13. Драгутин Жабарац потпуковник, привремени управник, постављен 7. 10. 1860. г., смењен 19. 1. 1861. г.
14. Михајло Барловац мајор, постављен 19. 1. 1861. године, смењен 5. 7. 1868. г.
15. Јаков Туцаковић, помоћник окр. начелника, постављен 18. 7. 1868. године, смењен 2. 4. 1873. г.
16. Живојин Блазнавац, начелиик окружни, постављен 2. 4. 1873. године, смењен 13. 2. 1874. г.
17. Димитрије Јоксић, начелник окружни, постављен 13. 2. 1874. године, смењен 22. 10. 1875. г.
18. Јован Авакумовић, секретар Касационог Суда, постављен 22. 10. 1875. године, смењен 1. 6. 1876. г.
19. Јаков Туцаковић, министар у пензији, постављен 1. 6. 1876. године, смењен 1. 6. 1878. г.
20. Панта Н. Луњевица, начелник окружни, постављен 1. 6. 1878. године, смењен 25. 2. 1879. г.
21. Живојин Блазнавац, начелник окружни, постављен 25. 2. 1879. године, смењен 7. 3. 1887. г.
22. Живко Анђелић, начелник окружни, постављен 7. 3. 1887. године, смењен 11. 5. 1887. г.
23. Глиша Ђорђевић, члан I. класе Управе вароши Београда, постављен 1. 9. 1888. године, смењен 16. 9. 1889. г.
24. Светозар Арсеновић, начелник окружни, постављен 13. 1. 1890. године, смењен 11. 5. 1891. г.
25. Михајло П. Јовановић, начелник окружни, постављен 27. 5. 1891. године, смењен 9. 8. 1892. г.
26. Павле Денић, професор Војне Академије, постављен 9. 8. 1892. године, смењен 2. 4. 1893. г.
27. Стојан М. Протић председник Пореске Управе, постављен 2. 4. 1893. године, смењен 7. 4. 1893. г.
28. Ђорђе Несторовић, јавни правозаступник, постављен 7. 4. 1893. године, смењен 12. 1. 1894. г.
29. Милош Михајловић потпуковник, постављен 12. 1. 1894. године, смењен 24. 5. 1894. г.
30. Живко Касидолац мајор, постављен 24. 5. 1894. године, смењен 29. 10 1894. г.
31. Алекса Стефановић, начелник окружни, постављен 29. 10. 1894. године, смењен 1. 8. 1895. г.
32. Никола Стефановић, помоћ. упр. фондова, постављен 1. 8. 1895. године, смењен 20. 4. 1896. г.
33. Риста Бадемлић, инспектор Министарства Унутр. Дела, постављен 20. 4. 1896. г., смењен 14. 7. 1900. г.
34. Божа Маршићанин, начелник окружни, постављен 14. 8. 1900. године, смењен 29 5. 1903. г.
35. Богдан Дамњановић пуковник, постављен 29. 5. 1903. године, смењен 24. 6. 1903. г.
36. Душан Вујић, помоћ. упр. монопола, постављен 24. 6. 1903. године, смењен 28. 10. 1903. г.
37. Михајло Деровић окружни начелник, постављен 28. 10. 1903. године, смењен 20. 1. 1905. г.
38. Михајло Рашковић окружни начелник, постављен 20. 1. 1905. године, смењен 14. 8 1905. г.
39. Драгић Павловић, адвокат, постављен 14. 8. 1905. године, смењен 21. 1. 1906. г.
40. Бранимир Рајић, инспектор Министарства Унутр. Дела, постављен 21. 1. 1906. г., смењен 15. 3. 1906. г.
41. Михајло Церовић, окружни начелник, постављен 16. 3. 1906. године, смењен 19. 7. 1907. г.
42. Драгутин Милићевић, адвокат, постављен 19. 9. 1907. године, смењен 10. 1. 1908. г.
43. Обрад Благојевић, начелник Министарства Унутр. Дела, постављен 22. 4. 1908. г., смењен 27. 9. 1908. г.
44. Душан Алимпић, шеф антроп. одељења, постављен 27. 9. 1908. године, смењен 20. 2. 1910. г.
45. Гојко Павловић, судски потпуковник, постављен 10. 5. 1910. г.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
42. Драгутин Милићевић – рођен 1861. у Пожаревцу; био је адвокат у Београду, начелник министарства полиције, управник Београда, председник пореске управе, начелник окружни, народни посланик, члан самосталне монополске управе и т. д. Умро је 6. јуна 1911. године у Београду.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
8. Гаврило-Гаја Јеремић - рођен 1808. године; 1828. постао унтерофицир, 1831. потпоручник, 1833. поручник, 1837. капетан, 1840. мајор, 1848. управник вароши Београда, 1850. члан Државног савета. Умро у Београду 1888. године.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
1. Јован Герман, потпуковник - рођен 1782. године; банкар, трговац и бродовласник; 1836. књажев кавалир, 1838. начелник полиције вароши Београда, 1839. секретар гувернера нахије и вароши Београда, 1842. књажев благајник. Био је ожењен Симеоном (Симком) Обреновић, ћерком господар Јеврема Обреновића и Томаније Обреновић, рођ. Богићевић. Умро у Београду 1854.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
23. Глиша Ђорђевић - рођен 1842. године. Био прво практикант, доцније полицијски писар, затим срески начелник, судски писар, опет срески начелник и члан Управе града Београда. Од 6. јануара 1888. до 13. јануара 1889. управник града Београда и у том звању пензионисан. Умро у Београду 1896.

'Пао је ништавац који је годинама недостојно заузимао место за које никад није био; срушио се под бременом грехова својих један ружан неваљалац који је управљао, осрамотно и понизио све и сва, до чега се само дотакао својим грeшним рукама - збачен је с управничког места у престоници Глиша Ђорђевић, а на његово место, на жалост само привремено, дошао је г. Таса Миленковић, досадашњи секретар мин. унут. дела.' (Мале новине, 17. IX 1889.)

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Бадемлић, Риста, државни саветник, управник Београда (Београд, 15. VI 1839 - Београд, 20. IХ 1902)

Тешко је писати потпуну биографију заслужних људи, у оквиру листа, чији је простор заузет разноврсним стварима. У излагању биографије г. Ристе Бадемлића бићемо зато кратки али исцрпни.
Г. Бадемлић долази у ред оних, који су најстарији по својој служби, јер га још 1859. године виђамо у овој. Његов чиновнички живот пун је разноврсног искуства, што га је текао у дугом низу година своје часне и примерне службе. У Управи града Београда био је практикант, писар, члан и сада управник - представник полиције престоничке. У 1864. години добио је прво указно звање, и то као писар поменуте управе. За тим се низала година за годином, и он је пролазио редом кроз тај пургаторијум чиновничког рада и делања. 1874. г. постављен је био за начелника среског а 1880. г. за члана Управе града Београда. 1881. год. постављен је за начелника округа шабачког; 1882. за начелника округа нишког; 1887. г. за члана Глав. Контроле, а већ идуће 1888. године, као човек од поверења и спреме, враћен је био опет за начелника округа нишког. Као начелник окружни I кл. стављен је био у пензију у години 1889-ој. 1895. године враћен је у службу као инспектор министарства унутрашњих дела, где је за кратко време обишао више од двадесет срезова, ове прегледао и у ред довео. За тим у априлу 1896. године, постављен је за управника I кл. Управе града Београда.
Кратак је период његовог садањег рада. Кратак, али пун плодности и осведоченог родољубља. У дужности је строг али по све правичан. Тачан је као тачан сат, а то строго захтева и од подчињених му чиновника. Његова је девиза укек била и остаје: Краљ и Отаџбина.
Као чиновник за своју ревносну службу, оданост и пожртвовање, одликован је: од Његовог Величанства Краља Александра и Његовог Величанства Краља Милана, овим орденима: Сребрном и Златном медаљом, за ревносну службу; Белим Орлом V и IV степ. и Таков. Крстом IV и III степ. Од Њ. Величанства Султана: Звездом Османлије III степена. Од Њег. Височанства црногорског Кнеза Николе: Даниловим Крстом са звездом II степена и од Његовог Височанства бугарског Кнеза Фердинанда: Крстом са звездом за грађанске врлине II степена.
Поред свега наведенога, у погледу рада г. Бадемлића, њему припада и један део заслуге што је 'Полиц. Глас ник' стао на своју снагу и успешно отпочео свој задатак. Он је при покретању листа уредништву ставио на расположење цео албум Управе, у коме су слике свију зликоваца, а тако исто и све нужне податке о њима. И као што је одушевљено радио на напредак у своме ресору - јер је његова заслуга што данас Управа има и свој фотографски апарат за сликање неваљалих људи - исто тако одушевљено и енергично је радио и ради да наш лист добије могућности и за свој даљи опстанак. Нека му је хвала. ('Полицијски Гласник', 15. новембар 1897.)

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]