JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
 Offline
Gender: 
Last Login: Today at 12:54:53 pm
Location: Prokuplje
Posts: 9 386
|
 |
« Reply #109 on: May 09, 2023, 09:07:07 am » |
|
ОД КОЛЕВКЕ ПА ДО ГРОБА…
(Посвећено трагично погинулој деци)
Причао ми је уважени члан 'Палубе', пок. Ћ. (старији чланови знају о коме говорим), да је већ првог дана у школи, штрпкајући помало, појео читаво сунђерче, па је прво полугође брисао таблицу рукавом. Спомињем то као увод у причу 'како су некада изгледале школе', знајући, да се мој пријатељ не би наљутио због нечувања 'тајне'. Напротив.
У то време није се славио Савиндан, али је школа још увек била права школа. Звала се: основна, гимназија и средња – већ према струци.
За сваки почетак школске године патос у учионицама је премазиван олајем а зидови и плафони су кречени.
Почетак и крај школског часа, звоном је најављивао школски послужитељ.
Свако одељење имало је свога ђака-редара, и сваки ученик је био редар, редоследом по презимену – онако како се води у Дневнику.
Ђаци-прваци исписивали су прва слова писаљком на таблицама и брисали их сунђером привезаним канапом на њен дрвени оквир. Рачунало се (до 20) помоћу дрвца направљених од базге, врбе или неког другог дрвета.
Била је ту и магарећа клупа и прут-шиба као обавезан педагошки реквизит. Недолично понашање за време часа кажњавало се и одстрањивањем виновника са часа након чега се следиле, предвиђене санкције.
Прве цигарете кришом су се пушиле у школском веце-у. Биле су то плава Зета, зелена Морава – без филтера, а оне, као и неке друге, могле су да се купе на комад.
Школске клупе биле су исписане и изрезане именима и надимцима свих оних који су у њима седели кроз генерације и године.
У нижим разредима за дечаке било је обавезно шишање а девојчице су углавном носиле мушку фризуру у којој је декор била укосница, шнала или машна. Дугу косу девојчице су морале да плету у кике. Све су биле једнобразно обучене, у једноставне црно-тегет ђачке кецеље.
Тек у вишим разредима гимназије, мушкарци су смели да се замомче а девојчице – сада девојке, усуђивале су се да на кецељи око врата ставе белу – чипкасту крагну или вежу свилену мараму (тако да се један њен део лепршао на ветру који се истовремено поигравао праменом њихове косе – док су, као, негде журиле носећи у руци књигу – којој се обавезно видео наслов).
У свеске сваштаре уписивале су се прибелешке из свих предмета, водио лични дневник и још све остало: први стихови и прве приче, прве љубавне поруке симпатијама из нижих разреда, за девојчице – из виших, и цепали листови да се направе авиони, који ће се бацати с прозора учионица за време одмора или правити грудвице којим ће се гађати друг из другог реда, или за игру 'потапање бродова'.
Писмени задаци били су скоро мали ритуал. Реквизити су били свеска-вежбанка, мастионица и перница с перцетом. Капи од мастила на свесци, звале су се 'крмаче'. Тако је све било док се нису појавиле хемијске оловке и укинут предмет Лепо писање.
Домаћи задаци имали су велики утицај на стварање радне навике, мада су били много преписивани, поготову они из математике.
Уџбенике смо наслеђивали од претходних генерација. Звали смо их купусарама, и да би нам послужили лепили их гумарабиком, како се тада звао лепак, и увијали у новинску хартију.
Стрипови су били омиљена литература. Читали смо их кришом на часовима, испод клупа, и позајмљивали једни другима.
На почетку и на крају школске године организовани су излети у оближња излетишта.
Преко целе школске године родитељи су контролисали успех своје деце и о проблемима и како их решити договарали се са учитељем/учитељицом односно разредним старешином на родитељским састанцима.На крају школске године обавезно се уписивало у споменаре. Свако свакоме. И фотографисало се…
(На прославама годишњице матуре, како године пролазе, скоро да се нећемо препознавати на тим фотографијама и са чуђењем ћемо се питати: да ли смо то били ми? И смејаћемо се томе, несвесно прикривајући тугу.)
Ходник и просторије школе украшавале су пароле: ČOVJEK JE NAŠE NAJVEĆE BOGATSTVO! и ČUVAJMO BRATSTVO I JEDINSTVO KAO ZJENICU OKA SVOGA!
Филмове: Славица, онда – Барба Жване, Мајор Баук, Живјеће овај народ, Симо Шолаја и друге, гледали смо заједнички, разуме се, бесплатно.
Узор нам је био Павле Корчагин, и веровали смо да смо баш ми одабрани, ми, којима припада част и епитет бесмртне младости, за које ништа није било немогуће. Васпитавани смо да нам ништа много не треба. Требало је да будемо издржљиви и да као такви, челичећи се, постанемо 'људи новог кова', изграђујући Земљу и себе.
Лаже свако онај који каже да то тада није било лепо. Деци је свако време лепо. А ми смо тада били деца. Одатле до вечности, то су (биле) најлепше године нашег живота.
Моја генерација, и не само моја, имала је част да јој професори буду… читава једна плејада руских 'белогардејаца': Марија Платонова, Марија Ђаченко, Вера Зарубина, Евгенија Шалајев, Јулијус Јагода, Валентин Кочержевски, Василије Пејхељ, Василије Качурин, Валентин Лаудански, Петар Ус, Хелена Липовшченко, Људмила Бутаковска, Константин Сотников, Кузман Супрунов, Александар Шчеглов, Павле Чернов, Петар Устенко, Василије Сињеншчиков, Николај Марковски.
Том руском тиму припада и моја учитељица Јелена (удата Шитић), из Харкова.
(Нека се свако сети своје учитељице или учитеља. Они су нас научили да читамо и пишемо. 'Девојчицама' ће то бити лакше: у првим играма, свака је желела да баш она, кад порасте, буде учитељица.)
Шездесетих година, бивши основци и гимназијалци, као студенти односно студенткиње, кад год су могли, за семестралне распусте обавезно, долазили су у П. – да се покажу нама средњошколцима. Мушкарци су ишли 'а ла београдски' – фрајерски, трудећи се да оставе утисак – причали су своје невероватне догађаје 'на београдски' – ударајући у бандере и шутирајући конзерве. Носили су тада ретки џинс и организовали кермесе и студенске забаве, на којима су рецитовали Лоркину 'Неверну жену'. Студенткиње су манифестовале велеградску еманципованост. Гардероба, обућа и фризуре још увек су им биле скромне – као и оне, мада их је малчице измотавања и кокетирања чинило још дражеснијим. То се посебно уочавало на корзоу, на игранкама… док је музика свирала – а певач певао као да се обраћа баш њој:
Девојко стид да те буде
што си толико лепа…
Ћерке и синови генерација ових студената/киња, нажалост неће ићи у школе. Они ће ићи у ОУР-е за усмерено образовање.
Реших да некако зајазим причу о томе 'како су некад изгледале школе'. Али како? Бистре успомене слећу ми у јутро сваког дана. Школски дани као да теку још увек…
Ја сам отишао у подофицирску школу, у Пулу, она је остала у П. Размењивали смо писма свакодневно. Одједном, престала је да пише. А кад дође летњи распуст нисам је затекао у П. Отишла је незнано куда. Ее, што ти је судбина. Никад је више нисам видео…
Има утехе у свему што је било
Макар само то што је било
И нешто још утешније у свему што пролази
Макар само то што је прошло.
(Преписано из 'Ћирилице'.)
|
