Dečak ubio osam vršnjaka i čuvara škole "Vladislav Ribnikar"

[dzumba]

Našu decu ne štite fizičke barijere, specijalni čuvari, zabrane ili strogi zakoni.
Štiti ih:
1. Porodica
2. Drugovi
3. Škola/zajednica

Kad sva 3 nivoa propadnu...

Na školske radionice sa roditeljima od celog odeljenja dođe četvoro, decu vaspitava Internet ili đubre sa TV-a koji gledaju preko ramena roditelja, važnije je da imaju petice nego drugove, šta god se desi kriv je neko drugi.

Uspešna društva posle velikih tragedija zajedno rade na tome da im se one više nikada ne ponove. Ona druga nestaju.

Na nama je.

Потпуно се слажем. И са "апстрактиним" планом као и чињеницом да је дуг и тежак пут до реализације. Кинези кажу да и најдужи пут почиње првим кораком, Дакле, потребно га је учинити. Али треба и знати начинити први корак.

Ја разумем емоционални набој друштва и потребу да власт, Влада, државни органи, школски систем морају у овом тренутку учинити, предложити нешто. Али, оно што знам и из искуства, праксе, али и теорије јесте да казне, саме по себи неће решити проблем. Снижавање границе кривичне одговорности неће одвратити у будућности починиоце. Из криминолошке праксе готово је занемарљив број оних који су одустали од извршења кривичног дела јер су се плашили казне. Иако сам лично за потпуни забрану поседовања оружја од стране грађана (сматрам да га требају имати и користити само органи државе - полиција и војска), предложене мере у вези мораторијума или ревизије издатих дозвола неће пуно помоћи. Ко је наумио да убије учиниће то и мотком, ноже, каменом. Мало теже али ће учинити. У конкретном случају, по мом суди ради се о психички поремећеној особи. Дакле, све предложене мере државне неће спречити "лудаке" да чине оваква дела. Њих треба на време открити, изоловати и лечити, ако је могуће. Ако није држати тамо где неће нашкодити другима.

Наравно, лако је овако нешто изрећи а тешко наћи начин да се такви идентификују. Разна тестирања, "терања" на прегледе, изолације и присиле и сл, могу бити контрапродуктивни (па и опасни). Зато је важна едукација и помоћ породицама, родитељима (од породице све почиње), просветним радницима, па и свим онима који раде са људима, да могу препознати психијатријске болеснике и лица којима је потребна психолошка помоћ. Бити болестан (психијатријски) не би требало да буде срамота. На жалост то се код нас сматра тешком срамотом, крије се, прикрива, или се окреће глава. Кренимо од тога.  Као што рече Душан за тако нешто треба време. Свест људи, а посебно колективна свест, се најспорије мења. Дакле, потребни су осмишљени, на струци, знању, науци засновани планови, за 1, 2, 5, 10, 50 година. И да свака нова гарнитура власти не започиње са уверењем да све пре њих ништа није ваљало.

[fazan]

Ко је наумио да убије учиниће то и мотком, ноже, каменом. Мало теже али ће учинити.

Управо тако. 3D принтер који кошта 350 долара може да направи функционалан пиштољ којим може да се убија, за кратко време.

Криминалци по правилу користе оружје без дозволе. Психички болесници који желе да постану масовне убице припремају свој план, тако да имају времена да направе или набаве оружје. Пре неку годину је неки идиот побио људе у Канади, обучен у полицијску униформу, возећи полицијски аутомобил. Човек је направио полицијски аутомобил, детектовали су га по таблицама - из хеликоптера и са земље је изгледао идентично.

[BSD]

Сматрам да су све предложене мере само замајавање народа. Да стварно псотоји нека воља да се нешто промени онда би те мере обухватиле многе кумове и разну другу родбину а то јелте није здраво по оне који донесу такве мере. Проблем је у томе што је такво поступање у последњих тридесетак година довело до свега овога.

Сетимо се само неколико случајева у школама у Србији за које нико није одговарао:
- извлачење столице наставници у Трстенику и снимање и објављивање на мрежама
- прскање учионице парфемом како би се наставница као асматичарка гушила
- туча са професором који је одузео мобилни телефон
- разапињање по медијими оног професора Јоце кога су прозвали Убица и на крају човек умре

Беше један случај пре неких сада већ 8-9 година. У једној средњој школи једна ученица оптужи професора физике или беше хемије (човек само тражи знање) за сексуално узнемиравање. Њега суспендују, нови професор закључи оцене како је коме одговарало а онда се испоставви да је мала намерно измислила причу само да би овога привремено уклонили. Није уопште одговарала за то. Нема везе.

Е па годинама ако не и деценијама се урушава све што може да би један круг људи на томе добро живео.

Ова прича је објављена још 2009. или то би неки рекли "за време бивше власти". Била је тад актуелан, актуелан је и сада и ко зна до када ће бити тако. Бојим се да томе нема краја. 

http://zeljkopavicevic.blogspot.com/2009/10/

30.03.2023
- Nastavnica je počela da vrišti, izašao sam do njega i počeo da ga dozivam. Proverio sam mu i puls. On je nešto promrmljao, pokušao je da ustane i da kaže nešto, ali je samo pao i više nije ustajao - reči su očevica tragedije koja se dogodila juče kada je učenik osmog razreda Sava F. (13) nastradao prilikom skoka kroz prozor učionice osnovne škole u Kačarevu.

22.11.2019.
 "Počeo sam da pričam sa njim. On je u jednom trenutku okrenuo pogled ka tabli, i tada sam ja skočio na pušku. Krenuli smo da se rvemo. Uspeo sam da mu otmem oružje. Ispalio je dva metka meni pored glave, ali sam uspeo da regulišem situaciju. Policija je nakon toga došla i uhapsila ga", navodi profesor.
 
Prve informacije ukazuju na to da je u pitanju psihički bolesna osoba, koja je htela da napravi talačku situaciju u školi. Zbrinut je u Opštoj bolnici.
 
Mediji prenose da su kod G.T. pronađeni i ručna bomba, pištolj i eksploziv.

Ljudi zaboravljaju da se mnogo toga desilo u kratkom vremenskom intervalu i da se nije preduzelo nista.

[Brok]

Beograd zanemeo od tuge: Hiljade građana na Cvetnom trgu odaje počast žrtvama masakra na Vračaru


Cvetni trg preko dana

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Cvetni trg u večernjim časovima

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[attachment=10]

[brundalo]

Dok broje mrtve u Mladenovcu, na pink kanalizaciji puštaju dečiji film Vrelina sa Pačinom i Denirom..........

[Brok]

Beograd zanemeo od tuge: Hiljade građana na Cvetnom trgu odaje počast žrtvama masakra na Vračaru

Večernji sati

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Brok]

Dok broje mrtve u Mladenovcu, na pink kanalizaciji puštaju dečiji film Vrelina sa Pačinom i Denirom..........

Trebalo bi i kao forum da se angažujemo da se više te sakradne esmisije, gde se propagira nasilje, jednom za svagda ukinu.
Bolje je da nam deca gledaju Branka kockicu (a i mi stariji) od pre 30-40 godina nego emisije poput farmi, štala, maldiva i sličnih.

[Milan (longtrip)]

Prenosim tekst / objavu scenariste Monje Jović iz Beograda . Koliko sam razumeo , njena ćerka je jedna od devojčica "sa spiska" .


Duga objava za dan posle

Današnji je dan crnji od jučerašnjeg.

Crnji jer nije dan žalosti, a žalost ima tendenciju da pritisne jače običnim danima koji nisu dani žalosti – jer utakmica se mora odigrati.

Crnji jer ćemo slagati sebe da dete sa pištoljem nije naše dete, da ne bi nikad moglo biti naše dete.

Jer ako je maloletni K.K. psihopata – on se takav rodio, mi nemamo ništa sa tim. To je već mentalno odstupanje u ličnosti – moglo je bilo kad da kvrcne u glavi, eto njemu kvrcnulo sad. Ali mi tu ne možemo ništa. Fatum. Stihija. Nešto kao zemljotres. Važno da mi ništa nismo krivi.

Mora da je i K-ov otac lud. Nije izgledao kao lud, radio je kao lekar. Ali sigurno je tu nešto nenormalno čim se ovo desilo. Nesnosno je misliti da je on samo prosečan roditelj poput nas, koji baš i ne razume probleme dece ovog našeg vremena, pa pravi neke greške u odgovoru na situaciju. Nesnosno je to misliti – jer šta ako je tako? Kako se onda ovo desilo?

Možda se sve može i tako tumačiti, dubokom psihopatologijom. I tumačićemo naposletku upravo tako. Ali bi bilo veoma opasno da zbog toga zanemarimo sledeće:

K. je naše dete. Deca koja su mu dobacivala uvrede jer je socijalno nesnađeni štreber koji muca – naša su deca. Deca koja su okretala glavu i pravila se da to ne vide – naša su deca. Deca koja su prišla da mu pomognu – naša su deca. Da je ovih poslednjih bilo više – možda bi K. i dalje maštao o astrofizici a vršnjaci koje je ubio vratili bi se svojim kućama iz škole. Možda i ne. Ne mogu da tvrdim.

Ali… Deca koja po mrežama danas pišu da je K. car – naša su deca. Deca koja su danas uplašena i tužna naša su deca. Deca koja su danas besna naša su deca.

Mi o svojoj deci ne znamo ništa.

Ponavljajte kao mantru, lekovito je: ja o svom detetu ne znam ništa.

Ako i dalje verujete da “vi najbolje poznajete svoje dete” – tim stavom potvrđujete koliko nemate pojma o pojmu. Ne možete shvatiti sa kakvom mukom neki prosvetni radnik na nekim otvorenim vratima sluša takve što “najbolje poznaju svoje dete”. Jer on gleda vaše dete u drugom socijalnom kontekstu o kom vi, izvinite što vređam vaša roditeljska osećanja – nemate pojma.

A nemate pojma jer vam deca ne govore deseti deo onog kroz šta prolaze. I to nema nikakve veze sa ljubavlju. Nemaju kapacitet da vam objasne kroz šta prolaze, u socijalnom kontekstu u kom je nasilje potpuno normalizovano.

I ne, nemojte slučajno biti dovoljno glupi da pomislite – pa tako je bilo i kad sam ja odrastao. Samo mi poverujte da je neuporedivo. Dugo sam se time, po nesreći, bavila. Neuporedivo je. Vaša iskustva iz vašeg detinjstva i tinejdžerskog doba su ništavna, irelevatna. Zaboravite ih. Ona vam neće pomoći da razumete ko vam je dete niti u kakvoj sredini živi kad napusti kuću.

Upamtite dobro sledeće. Vaše dete u socijalnom sistemu škole okupira jednu od četiri moguće uloge: žrtva, nasilnik, pomagač, posmatrač.

Ne postoji peta. Ne lažite se da postoji.

Prvo pitanje koje si postavljate glasi – kojoj grupi moje dete pripada? Ne znate? Savetujem da saznate što pre.

Evo, da ne pričam uprazno, imam troje dece.

Prvo dete – posmatrač.

Drugo dete – žrtva.

Treće dete – pomagač.

Ta tri prethodna reda – to je kratka priča za pametnog tumača. Treće dete je videlo stariju sestru kao žrtvu. Zbog toga je ono danas pomagač. Da se to iskustvo nije dogodilo – možda bi i ono bilo posmatrač. Možda ni ja ne bih ovo pisala.

Prvo saznajte ko je vaše dete.

Dakle, mantra. Ponavljajte u sebi dok ne shvatite: “ja o svom detetu ne znam ništa.”

I to će biti dobar početak saznavanja.

Sa decom pričajte svaki dan. To vam niko ne kaže tako precizno. SVAKI DAN. Svaki dan mora da se razgovara o tome šta im se tog dana desilo. Dakle ciljano – šta se desilo, kako su se osećali zbog toga. To je deo onog što ne razumete – frekvencija, učestalost. Jer njihovo vreme, vreme njihove generacije, protiče drugim tempom, neverovatno brzim. Ono što smo mi u njihovim godinama od utisaka sakupljali za mesec dana, oni sakupe za dan. Naučite ih da sve to istresu na vas, svaki dan. Iscrpeće vas, ali poverujte da je neophodno. Aktivno slušajte, postavljajte pitanja. Ne svaki drugi ili svaki treći dan. Svaki dan. Svaki dan.

Jer za tri meseca nepažnje izgubili ste dete. Ne za tri godine. Za tri meseca.

I poverujte – psiholozi o ovome uče kao i vi, u hodu. Oni su danas kao zubari na ratištu. Oni među njima koji to ne shvataju – nisu dobar izbor da pomognu vašem detetu. Ako vašem detetu treba stručna psihološka pomoć – nađite mu psihologa koji je dovoljno pametan da zna koliko ne zna. Takav možda nešto i pomogne, jer su mu alarmi uključeni i mozak mu radi. Ostali – koji veruju u naučene istine – u ovom kontekstu nisu efikasni.

Razumite da vaša deca nikad nisu nasamo. U njihovom pametnom telefonu su u svakom trenutku svi ostali. Dakle ako je vaše dete žrtva – ono je to i dok sedi sa vama u dnevnoj sobi a na nekom je četu. Ako je vaše dete nasilnik – važi to i za njega. Možda ponižava nekog dok vi mešate salatu u kuhinji. Ako je vaše dete posmatrač – ono to čita, prima u sebe i odlučuje da ignoriše. Od svih uloga – opet mi poverujte – samo će vam pomagač reći šta se događa. Jer pomagač je gnevan – i iz njega će to izbiti. Reći će – ne mogu da verujem, kakav kreten, uradio je to i to, napisao je to i to… problem je što je pomagača malo. Oni su najmalobrojnija grupa. Zato i ne znamo šta se događa.

Zašto ih je malo? Zato što je ta uloga u društvu najobezvređenija. Decu učimo da budu posmatrači i gledaju svoja posla jer i većina nas tako ide kroz život. Pomagači su budale koje se mešaju. Pa ipak – od njih sve zavisi. Da ih je u socijalnom sistemu OŠ “Vladislav Ribnikar” bilo više – do ovog ne bi možda došlo. Zajebana je to pomisao, i opasna, jer možda je onda ipak do nas.

Rešenje za normalizaciju društva krije se u odgajanju pomagača. Pomagač se gaji primerom. Da se ne lažemo – morate i vi ponekad biti pomagač i dati primer detetu. Morate vi biti utočište nekom potrebitom. Ne možete vi gledati uvek samo svoja posla.

Morate vi aktivno kreirati sadržaj koji će u vašoj deci izgrađivati vrednosti. Jer danas, ispod slike K.K.-a deca ostavljaju imena likova pucača iz domaćih serija. Likova koji žive od prodaje droge, ali ih život za to ne kažnjava. Ne morate to cenzurisati, samo ih morate vi naučiti da je to sve jedno veliko sranje, jer takvi sadržaji ne zaslužuju bolji opis. Naučite decu da takve sadržaje plasiraju kukavice. Jer to je jedina prihvatljiva kvalifikacija za ljude koji stoje iza tih sadržaja. Društveni oportunisti – dakle kukavice. Nema hrabrosti u preprodaji narkotika i pucačini iz pokreta. A posebno nema hrabrosti ni integriteta u produkciji sadržaja koji takve likove predstavlja kao nosioce narativa, one koji vode radnju i glavni su, sa kojima treba da se identifikujemo. Hrabrost je nešto drugo. Naučite ih šta.

To znači da morate vi kreirati paralelan konkurentni sadržaj. To će tražiti vaše ozbiljno promišljanje i kreativnost. To će tražiti vašu žrtvu – jer odustajaćete od onoga što vas interesuje ili odmara zarad toga. Verujte, isplatiće se. I verujte da to morate biti vi, ne može to niko drugi.

To zavisi od vas. Mi sedimo sa decom i pogledamo neki starinski film sa pravim, punokrvnim herojima i borcima za pravdu. Pogledamo stotinu takvih filmova. Pokažemo im svaki put razliku.

Završimo svako filmsko veče poukom brkatog Banijca Nidže, koji je među onima koji su meni formirali vrednosti:

Rode, ovo su ljudi, a ovo su kontejneri. Nauči da ih razlikuješ.

Vi možete raditi sa decom nešto drugo, ne znam, nisam vam u koži.

Ali učinite sve da vam deca naposletku ne postanu kontejneri. Ne da učinite sve da budu lekari, advokati, sportisti, biznismeni, kuvari, glumci, automehaničari, jutjuberi, manekeni, sveštenici, zubari, veterinari. To nije vaš zadatak.

Nego da budu ljudi. A ne kontejneri. To vam je dovoljan zadatak, ne opterećujte se u životu drugim zadacima. Dosta eto taj jedan da obavite pa da mirno odete tamo kud svi idemo.

Jer je to danas podvig, a ne nešto što se podrazumeva.

Ajd sad hrabro dalje, u drugi dan posle.

monja jović 04. 05. 2023

[S.PALESTINAC]

Mi smo duboko podeljeno društvo koje sve više tone.
Na jednoj strani imate bogatu vlast koja veliku energiju i sredstva troši da uništi konkurenciju i prigrabi što više bogatstva.
Njoj na usluzi stoje bogati medijski likovi koji sebi dozvole da u ime vlasti sude drugima a za uzvrat dobijaju neograničene slobode, finansijske benefite i nacionalne frekvencije.

Na drugoj strani imate agresivan deo opozicije koji je pod kišobranom militantni organizacija sa zapada koje žele da nas potpuno pokore i razore kao narod.
Oni takođe imaju deo medija koji su jednostrani i koriste sličnu  retoriku kao oni iz vlasti.

Nekada su agresivne igrice za mlade bile samo igrice i zabava, a danas one u agresivnom društvu postaju za neke prilika da se ,,proslave,, sa dobrim izgledima da izbegnu adekvatne kazne.
Udarne vesti su kako maloletnik koji je okrutni ubica ne može biti kažnjen po zakonu.
Ako je to i tačno onda treba doneti zakoz sa retroaktivnim delovanjem za takve počinioce.
Vlasti su donosile retroaktivne zakone za manje bitne stvari kad je to išlo lično u njihavu korist.
Ako kazna za ovo delo ne bude adekvatna i rigorozna velike su šanse da se slični incidenti ponovo dogode.

Ovo je vreme kad se proces gubljenja Kosova privodi kraju a da bi to bezbolnije narod progutao možda mu treba skrenuti pažnju na nešto drugo.
Možda je i ovo razlog da neke strukture poguraju slične događaje naredni dana.
Mi smo jedan razoren narod koji se ne snalaz u težim situacijama a drugi nam sa strane obilato pomažu u tome.

[dark-bullet]

Upozorio bih još jednom, da postoji odgovarajuća logika, da deca ispod X (stavi tu 14 ili 12, svejedno je) godina nisu krivično odgovorna za počinjena (ne)dela. Krivična odgovornost proizilazi iz činjenice, da je lice koje počini zločin svesno, da čini zlo, te ga samim time društvo upozorava na to. Deca se ne rađaju sa svesti o tome šta je dobro i šta je zlo. Ta svest se gradi kroz godine odrastanja i sazrevanja, da bi zakon postavio (za sada) dobnu granicu na 14 godina.

Rekavši to, to ne znači, da se dete koje počini krvavi pir pušta među ljude i na slobodu kao da se nije ništa desilo. To svakako nije bilo normalno, ali ta nenormalnost mora proizilaziti iz dubljih, zdravstveno-patoloških razloga (to naravno ne znači, da nema toga i kod mnogih odraslih, ali sa odraslima se prevashodno bave kriminalisti, tužilaštvo, sud i nakon presude zatvor, te zatvorski službenici). Ovde će se baviti psihijatrija i osoblje ustanove zatvorenog tipa iz koje konkretna osoba, po mom ubeđenju, neće skoro van (ako ikada).