kontraAdmiral1
zastavnik
 Offline
Posts: 1 292
|
 |
« Reply #46 on: March 16, 2011, 01:04:50 pm » |
|
Evo članka iz beogradskog lista Evropa objavljenog 7.8. 2007. godine. Prelistavajući novine s početka 20. stoljeća, možemo zaključiti da je Beograd bio napredna varoš, što se vidi i po tome što se prije jednog stoljeća, kad unutrašnjošću Srbije još haraju hajduci, znalo da vino ubija niz izazivača bolesti, ali je otvoren i prvi nogometni stadion.
Ko je ovih dana pogledao s Topčiderskog brda, video je kako su Beograd pritisli gusti, debeli oblaci, u kojima se jedva raspoznaju kuće i dimnjaci.
Ovo nije ni magla ni dim već su najsitniji delići od silne prašine koji su ispunili najniže slojeve nad gradom. Ovakav se slučaj u meteorologiji zove čađ.
Ovako su novu vremensku nepogodu meseca avgusta pre sto godina opisivali listovi Politika, Dnevni list, Beogradske novine, Odjek, Večernje novosti i Mali žurnal, za nešto više od četiri stotine hiljada pismenih stanovnika Srbije.
Iako se nije znalo za benzen, štampa je prenela da su američki naučnici otkrili još jednu novu bolest koju su krstili „automobilska groznica“, te da je pedeset lica već obolelo „udisanjem zadaha od ulja koji se rasprostire pri prolazu automobila“.
Ben Akiba beleži u Politici da je Beograd napredna kulturna varoš u kojoj se neguju sve veštine i nauke, osim astronomije i vazduhoplovstva, jer se usled tog sloja prašine ne mogu koristiti teleskopom.
U stilu najboljih satiričara Branislav Nušić pod pseudonimom dodaje da se u Upravi grada nose mišlju da osnuju naročito odeljenje – upravu beogradske prašine. Uprava, međutim, nije osnovana do danas.
Kraljevina Srbija u tom trenutku broji tek nešto više od dva i po miliona stanovnika, a u njenoj prestonici svi su na odsustvu. „Sad je sezona odsustva jer, dozvolićete, i naši se činovnici tek moraju jedanput u godini odmarati“.
Život varoši tih vrelih avgustovskih dana, koje su bogatiji provodili u loše opremljenim srpskim banjama, za koje se tada, kao i danas, govorilo da bi mogle da imaju svetlu budućnost, a oni najbogatiji u stranim, odvija se pod kraljem Petrom Prvim Karađorđevićem, evropski obrazovanom i naklonjenom parlamentarnoj demokratiji.
Političke prilike su bile takve da se idejom jugoslovenske solidarnosti od svih jugoslovenskih plemena najviše oduševljavaju Slovenci. Srbijom haraju hajduci, a crna hronika je puna ubistava hladnim oružjem.
Tog leta u Beogradu je otvoren prvi fudbalski stadion, između krajnjih delova Ratarske i Kralja Aleksandra i poprečnog puta za Novo groblje, a osveštao ga je Boža Jovanović, grobljanski prota.
Vrelo sunce je sijalo nad glavama oduševljenih omladinaca koji su se razgaljivali hladnim pivom, poklonom gospodina Đorđa Vajferta. Telefonski saobraćaj u Beogradu razvija se sve više.
Prema statistici telefonske centrale, u samo jednom danu bilo je tačno 6.669 govora. Prema tako velikoj razvijenosti telefonskog saobraćaja, zaključuje štampa, krajnje je vreme da se proširi telefonska centrala i da toliki prijavljeni pretplatnici dobiju svoje telefone, a ne da kupuju od drugih pretplatnika za četiri do pet hiljada.
U gradu su se pojavili i novi ljudi pored Kolarčeve zgrade – čistači cipela.
Geca Kon, knjižar, tražio je šegrta „iz dobre kuće, za domaću i stranu literaturu“, a među najnovijim objavljenim naslovima našli su se Obrazovanje ženskinja Č. Marjanovića, nove knjige Nušića i Jovana Cvijića, kao i Komunistički manifest.
Narodno pozorište sezonu je počelo predstavom Miloš Obilić, istorijskom tragedijom Jovana Subotića u pet činova, u kojoj su „ulogama bili angažovani skoro svi članovi predstavljačkog osoblja“.
Kao što se danas umoljavaju da isključe mobilne telefone, tada su se posetioci umoljavali da na predstave dolaze „najdocnije u vreme označeno za početak“, na dnevnu predstavu u dva, a večernju u osam časova.
Pozorištu je tog avgusta bilo potrebno pet glumačkih početnica koje „mogu kompetovati samo ako su mlađe od 20 godina i ako su svršile bar dva razreda srednje ili stručne škole“. Izuzetak će se, kako je oglasila Uprava, učiniti jedino prema nesumnjivom daru.
Beograđani su tog leta kupovali kuće, iznajmljivali lokale, jeli friške ćevape u kafani Kod ujedinjenja Vladimira Međedovića i Kuma, a gradska Uprava, potpisana kao Prijatelji sirotinje, najavila je građanstvu prestonice da „drva ima puno, te da će ostati neprodatih, pa će cene po drvarama znatno da popustu još više“.
Neko je posle „vučenja lozova Crvenog krsta 15. avgusta“ dobio premiju od sto hiljada u zlatu.
Nameštenje u kući tražio je „čovek srednjih godina koji govori srpski, nemački i mađarski, i zna da piše ćirilicom i latinicom“, a pansion na Kosančićevom vencu isticao se „zdravom hranom, svežim vazduhom i lepim izgledom, kao i komunikacijom na nemačkom“.
Slaba i bolešljiva gradska deca leta su provodila u pansionu na Topčiderskom brdu, majke su ih hranile štauferovim brašnom čija fabrikacija „stalno stoji pod nadzorom dva belgijska državna činovnika“.
Stariji su, protiv malokrvnosti i bledoće i usled nervoze i glavobolje, pili kininsko vino s gvožđem. U kolonijalno-bakalskoj radnji Jovana Umlaufa na Cvetnom trgu prodavao se sir ementaler, imperijal srpski i svež buter.
Beograđani su verovali najnovijem otkriću da vino ubija niz izazivača bolesti, da se u nemešanom vinu održava tifusni bacil samo pola časa, a u pomešanom s vodom traje nešto duže, te da je za ubijanje bacila najbolje vino iz zatvorenih flaša.
Tog leta saznali su i za „podzemne lađe, nove podmorske mašine, čamce koji mogu da se smeste i na morsko dno“. Ma kako da je fantastičan ovaj opis, ipak američkog pronalazača i tehničara treba uzeti za ozbiljno.
Verovali su engleskom osiguravajućem društvu da znatno duže žive oni koji umereno piju, naročito vino, nego oni koji se uzdržavaju od svakog alkohola.
Zaokupljalo ih je pitanje da li na Mesecu stanuju bića koja odgovaraju zemaljskom čoveku. Još življa je postala prepirka zbog stanovnika Meseca kad je jedan minhenski astronom od struke tvrdio da na Mesecu vidi utvrđenja.
Takođe, varošani su tada prvi put saznali i da je Američko lekarsko društvo protiv poljubaca. Krajnje je vreme bilo da lekari obrate pažnju i da upozore da ljubljeni prekraćuju sebi život prenoseći tuberkule i druge klice bolesti.
Na venčanje Done, ćerke trgovca iz Niša, i Šemaje Levija, tapacirera ovdašnjeg, u Sabornoj crkvi, roditelji Ester i Bakor Levi pozvali su prijatelje da se okupe u porodičnoj kući u Strahinjića Bana 54, uz napomenu da će se „ići kolima“.
Beograđani su se tog leta fotografisali u Kolarčevoj 5, kod Živkovića i Antonijevića, u ateljeu snabdevenom najmodernijim aparatima, „tako da i najmanju decu mogu sa uspehom snimati“, pili prirodnu kiselu vodu Palanački kiseljak, protiv znojenja nogu koristili prašak za zasipanje i formalinski loj iz dvorske apoteke Viktorovića, a zube su prali higijenskom pastom Kalostoma.
Dr Stanković je u svojoj ordinaciji u Uzun Mirkovoj plombirao šuplje zube i vadio „zaista bez boli“, okivao labave zube u zlato, ispravljao iskrivljene, uglavljivao veštačke u koren, da se ne vade. Takođe, sve očne operacije i umetanje veštačkih očiju radio je „bez bola“.
Kratko se pojavljivao oglas za proizvode prve srpske fabrike „kravatna, mašni i donjeg rublja“, brzo je uzeta pod kiriju kafana Stara Srbija na Savi „do idućeg Mitrovdana“, a gotovo čitav mesec nije mogao da se oženi „čovek inženjer, star 38 godina, vodi samostalno svoju radnju u unutrašnjosti Srbije koja donosi čistog dohotka 250 dinara mesečno“.
U gradu su se pojavile i „Pfatove šivaće mašine, uz koje ide i kurs šivenja i krpljenja pomoću aparata“. Radnja se nalazila u Kralja Petra 14, a stovarište mustri u Svilajncu.
Opčinjene modom iz Pariza, tri četvrt rukavima i dugim rukavicama do lakata, pa čak i preko lakata, Beograđanke su bile fascinirane feminizmom.
Iako su ih neretko školovali u zavodima čija je „glavna zadaća da roditeljima daju prilike da svojoj ženskoj deci dadu savremeno obrazovanje i vaspitanje prema potrebama srpske kuće“, devojke su rado čitale rubriku Ženski svet, u kojoj nepotpisana dama tvrdi da je „svaka udata žena robinja svome mužu“, kaže da je „ono što ženi u braku treba nije sloboda, to je samoća“ i predlaže da „muž dopusti ženi da ima svoj dan primanja, svoje prijatelje, šetnje, neka žena bude sama tako često kao što je muž bez nje“.
Ne ženi se, ne udaj se jer muževa i žena uvek ima dosta, poručuje ona.
Bavljenje sportom sumnjičavo se i sporo prihvata, a u prilog tome navodi se kako Engleskinje koje su doskora tražile obuću dvojke i trojke, sada traže petice i šestice, a ovo veliko povećanje pripisuje se njihovom „učestvovanju u sportu“.
One trče, jure i skaču s takvim oduševljenjem da su rašljopale svoje uske i duge nožice, te su izgubile svu svoju graciju. Ženskinje su se, kao slaba strana, pokazale i u nacionalnoj borbi u Vojvodini, jer su se prvo kroz modu potčinile tuđinštini.
Moda je bila nositi tuđinski jezik, moda je bila čitati tuđinsku knjigu, i najzad, udati se za tuđina. A ta i takva moda, mogla je biti fatalnija po održanje tamošnjeg srpstva, no najkrupnija pogreška političara koji su slučajno zaveli srpstvo pogrešnim putem. Eto, dakle, čime su bili ugroženi srpski nacionalni interesi.
Ostatak sveta se poznaje manje ili više. U jednom pismenom zadatku, čije delove novine prenose, kaže se da su „stanovnici u Kongu svi crni, čak i ženske, i to po celom telu, za razliku od ostalog sveta koji se naziva belom rasom.
Za njih se kaže da su divljaci jer idu neobučeni, i da su ljudožderi, jer jedu pečenje od ljudi koje meću na ražanj“. Poznato je da turski sultan ima u dvema svojim palatama na Bosforu oko sedam stotina žena, a da je Brazilija, nekadašnja carevina a sada republika u Južnoj Americi, veća od Engleske 230 puta.
Često se prenose vesti iz Amerike, najčešće iz Njujorka, modernog Vavilona. Tog avgusta aktuelna je neka vrsta ratnog stanja u Njujorku. Nagomilavaju se nemoralni napadi na ženskinje, a policija nije uspela da uhvati zločince.
Od kuće do kuće hitaju agenti da opominju žene, devojke i malu decu da ne izlaze kad padne mrak. Štampa svakoga dana donosi nove izveštaje.
Sudija linč uselio se u Njujork. Niz žrtava ruljinog besa leži po bolnicama. Policija krivi doseljenike. Drugi zločine dovode u vezu s žegom, koja prema statistici uvek donosi povećanje ovakvih zločina.
A u crkvama sveštenici propovedaju pokajanje i pomirenje s bogom, objavljujući da je sujetni, rasipni Njujork pored Pariza najgore leglo grehova na svetu.
Ipak, novinari priznaju da „ima ludorija koje su u stanju da učine samo Amerikanci. Jedna gospođa je napravila gozbu na koju su mogli da dođu samo oni koji su imali veliki kašalj, jer je njeno dete obolelo od velikog kašlja.
Američka žena je gotovo protivnost onome što mi sebi predstavljamo kao ideal ženske. Pa ipak, ima ona razna svojstva koja čine da može odgovoriti evropskom ukusu.
Jedna lepa pojava kod Amerikanke je njena sposobnost da se oduševljava za pozorište i muziku. Istina, one kao da uopšte nisu u stanju da sude o dobroj i rđavoj muzici i pozorištu.
Amerikanka energiju pokazuje u svim oblastima delanja, bilo po zanimanju bilo zabave radi. To je neobična revnost u naprezanju da prevaziđe muškog kolegu... Njen veliki nagon za slobodom pronalazi onu društvenu zagonetku koja se zove ašikovanje, koketovanje ili specijalno američki – flert.
Beograđanke su u galanterijskim trgovinama pazarile najčuvenije marke korseta koji se „preporučuju za ženski svet jer su ovi u pogledu zdravstvenosti, praktičnosti i kvaliteta nenadmašni“.
Protiv peruti su se borile svakodnevnim pranjem kose mešavinom karbolne kiseline, glicerina, alkohola, destilovane vode, sve po deset grama. Plavuše su morale znati da plava kosa potamni od pranja, međutim pranje žumancetom i vodom s mekinjama održava je svetlom te se to pranje i preporučuje sretnim plavušama.
„Uprkos svoj nezi, jednog dana se pojavi prva seda vlas. Nju žene pozdravljaju uzdahom i kletvom, jer je to u samoj stvari oproštaj od mladosti. Obično taj kobni čas kucne za čoveka pre nego za ženu, pošto čovek više radi mozgom“, pišu novine.
Crna hronika puna je ubistava hladnim oružjem. Jednog zemljoradnika ubile su žena i njena kći Milanka, a ubijen je zato što je zaveo Milanku. U Dunavu je pronađen leš starice i kod nje pismo jednoj beogradskoj opštini da je prime u dom ubogih starica, pošto nikoga nema.
O hajdučiji koja hara Srbijom, upozoravaju novinari, ne sme se više pisati kao o posledici labavosti vlasti, nesređenosti društvenih odnosa ili, ako hoćete, i neobuzdanosti narodnog temperamenta. Hajdučija nije ni posledica gladi.
Pored hajduka i jataka, kao i danas, aktuelni su bili i Arnauti. Novine pišu kako su Arnauti na konferenciji mira u Hagu podneli svoj memorandum u kom vele da na Balkanu ne može sve dotle biti govora o miru „dok se god arnautskom narodu ne dadu prava, sve dotle dok Srbi, Grci i Bugari (!) budu ugnjetavali arnautski živalj“.
Pored ovoga Arnauti zahtevaju službeni arnautski jezik, samostalnu i poštenu vladavinu i mole velike sile da imaju obzira prema potomcima Aleksandra Velikog i neumrlog Skenderbega.
Koliko su u Hagu shvatili ozbiljno ovaj arnautski memorandum, komentariše novinar, najbolje se vidi iz toga što predsedništvo konferencije nije čak htelo ni da ga prima.
Protiv opaljenosti
U tekstu Protiv opaljenosti, pisanom zbog strašne žege po banjama i u Beogradu, preporučuje im se da se protiv preplanulosti od sunca bore kao Francuskinje, sredstvom od mleka i mekinja.
„Masa se kuva, kada se zgusne i ohladi, stavi se na lice. Pošto se zgusne i na licu opera se mlakom vodom u koju se stavi nekoliko kapi tinkture benzoe (dobija se kod braca Pere u drogeriji Balkan, koji ne samo da lepo miriše nego je uz to i momak za ženidbu). Dejstvo se još povećava kad se lice prethodno namaže žumancetom, koje bolje nego sapun udaljuje svaku prljavost iz pora“.
Kmetovska politika, hajduci i jataci
Odmeću se besni i obesni, odbegli robijaši, odmeću se obično obučeni i obuveni, okićeni redenicima i snabdeveni puškama i revolverima...
Hajdučija je uvek dobijala maha u doba kad je zemlju i narod žegla razbuktalost partijskih strasti, a takve prilike ako ne daju baš hajduke, onda daju bar jatake.
Naša kmetovska unutarnja politika, sa svim onim sitničarenjima, podjednako podržavana kmetovima i seljacima, podjednako podržavana inteligencijom kao i pukom, poremetila je sve odnose u društvu, izigrala sve zakone, i razorila sve obzire.
Na ovoj se konsultaciji treba zaustaviti, od nje valja poći i u traženju leka bolesti koja se zove hajdučija – zaključuje analitičar.
|
