Да ли Израел упада у замку од које га само Америка може спаситиТерористички напад на САД 11. септембра 2001. године изазвао је реакцију Вашингтона чије последице су видљиве до данашњих дана. Американци су у осветничком походу редом започели инвазије Авганистана, потом и Ирака, а своју борбу против тероризма завршили су као непожељни окупатори чијој се доминацији у светским оквирима, по свему судећи, назире крај.
Инвазија на Авганистан изведена је под изговором да се у тој земљи крије вођа Ал каиде Осама бин Ладен који ужива подршку и заштиту талибана. Режим талибана је срушен, Бин Ладен није пронађен, али је у Авганистан уведена „демократија“ док су Американци заузврат преузели бригу о пољима мака како би се спречило даље дистрибуирање хероина чија се производња њиховим доласком волшебно удесетостручила.
Потом је на ред дошао Ирак. Оптужени да имају оружје за масовно уништење које је претња америчкој безбедности, после неколико месеци ратовања, поражени су и Ирачани. Оружје никада није пронађено, али кад су већ дошли „каубоји“ су решили да преузму експлоатацију нафте јер увођење демократије има своју цену. Садам Хусеин је обешен пред камерама чиме је настављена својеврсна традиција Дивљег запада у којој шериф пред усхићеном масом веша „зликовца“. Свако је добио своје. Ирачани демократију, Американци нафту, а публика представу.
Двадесет година касније, Јенкији су отишли кући из Авганистана, а претходно „уништени“ талибани су се вратили на власт.
Америка и ИзраелНа исти начин, јавност у Израелу назвала је напад Хамаса 7. октобра ове године „израелским 11. септембром“, односно даном када су упркос војној и технолошкој доминацији, пробијени бедеми безбедносног система који се сматрао за један од најбољих на свету.
Иако Израел није глобална војна сила и нема амбиције за покретањем инвазија на далеке земље, у оптицај је наравно дошла одмазда и удар на Појас Газе и Хамас чији злочин сада може да послужи за још једну рунду обрачуна са Палестинцима, можда и коначну, из које ће Израел изаћи већи за ново парче територије које се има населити.
Исламски фундаментализам као адут ИзраелаИсламски фундаментализам и сваки облик екстремизма у политичком деловању Палестинаца ишао је заправо на руку Израелу. Најпре је то била опција која се супростављала палестинском секуларном отпору, а потом би свака њихова акција могла да се представи као верски фундаментализам чиме би Израел добио подршку западног света у свом обрачуну са исламским екстремизмом. Управо је то оно што се догодило када су Хамас, а потом и Исламски џихад започели своје акције против Израела.
Хамас и друге милитантне групе заправо су помогле Израелу да остане у овом габариту јер би у противном морали да враћају територију коју су заузели Палестинцима. Одређене делове Газе су и вратили, али под блокадом.
Овде поново можемо уочити и одређене паралеле са америчким деловањем. САД су створиле талибане и помагале развој других исламских фундаменталистичких покрета како би их користили у борби против против Совјетског Савеза током њихове војне кампање у Авганистану. Израел је, дајући зелено светло за формирање Хамаса, покушао да игра америчку игру, али на мањем терену.
Иако постоје бројне теорије о нападу на САД 11. септембра, уколико ову званичну верзију узмемо као тачну, нема сумње да се оваква стратегија показала се као бумеранг који немилосрдно убија оне који су их створили.
Да ли се сада Израел упушта у авантуру која се неће добро завршити по њих?
Копнена инвазијаУколико се Израел одлучи на копнену инвазију, уз претходно већ започете ракетне и ваздушне нападе, жртве ће бити огромне. Управо онакве какве су имали Американци у Авганистану и Ираку. Међутим, проблем неће бити решен. Хамас ће опстати, а ако не они, онда Исламски џихад или нека трећа организација која ће поново тражити освету у бескрајном кругу проливања крви.
Израел неће моћи да реши проблем све док постоје Палестинци, они који ће рећи да правда није задовољена.
Иако у самом Израелу постоје ектремисти који се залажу за потпуно уништење Палестинаца или њихово протеривање, то би окренуло читав исламски свет против Израелаца.
Већина у Израелу сада тражи одмазду под утиском Хамасовог терора, али јесу ли спремни да ставе на коцку цео Израел?
Америка је до 11. септембра била неоспорна светска сила број један. Није имала никакву конкуренцију, а приближни геополитички ривали попут Русије и Кине понашали су се конструктивно пред налетом јастребова из Вашингтона и интереса америчке политике. САД су релативно мирним путем контролисале цео свет.
Две деценије касније, САД се боре са великим проблемима на унутрашњем политиком плану где је све приметнији сукоб елита које контролишу полуге моћи, али и на спољном где се одисеја светског полицајца полако завршава пред надолазећим структурама које траже свој део плена.
Пад Америке кренуо је оног дана када су показали слабост и када су нападнути на свом тлу. Тада се показало да сила која је изгледала непобедиво има своје слабости. Својим даљим реакцијама, само су их потврдили. Војне кампање широм света постале су јасно поприште пљачке да би се одржао стандард који је управо тако и изграђен, а изговори попут рата против тероризма само су оголили лаж и лицемерје.
Израел сада упада у исту замку и извесно је да се они који желе да буде уништен надају да ће поступити исто као САД пре више од двадесет година. Може ли Америка која је верни савезник и покровитељ сада спасити Израел? Председник САД Џозеф Бајден допутовао је изненада у ову земљу, не без разлога.
РатЖестоки рат између Хамаса и Израела траје већ неколико дана и односи масовне цивилне жртве. После првог изненађујућег удара који је нанео Хамас, а који су Израелци дочекали неспремно, сада се већ полако назире надмоћ израелске војске.
Поставља се питање зашто би Хамас кренуо у готово самоубилачку мисију против једне од најмоћнијих војски на свету, знајући да их чека одмазда која ће неселективно погодити све Палестинце.
Опремљена најмодернијим наоружањем и технологијом америчке и домаће производње, насупрот Хамасу, израелска војска је ипак показала одређене недостатке.
То се најбоље видело током сукоба са Хезболахом 2006. године. Израел је имао велике губитке и од тада раде на реформи војне доктрине, усмеравајући своја борбена дејства на технолошку надмоћ и избегавање крвопролића.
Иако је израелско друштво милитаристички уређено уз војни рок који служе и мушкарци и жене, временом је ова војска изгубила ону фанатичну борбеност какву Хамас у Гази или Хезболах у Либану још увек поседују.
Управо због тога Израелци су се базирали да сукобе решавају, по могућству без директне конфронтације, на даљину и уз што мање губитке.
Хамас је држан на дистанци, иза високог зида. На ракетне нападе из импровизованих лансера чију су улогу имале водоводне и канализационе цеви, Израел је одговарао интензивним бомбардовањем Појаса Газе и немилосрдним рушењем праћеним великим цивилним жртвама.
Израел се притом ретко суочавао са критикама, поготово међу велесилама од утицаја за које је углавном важила фраза „Израел има право да се брани“. Они ретки би позвали на преговоре који имају за циљ стварање Палестине као независне државе која би коегзистирала уз Израел, а која би се простирала на данас окупираној Западној обали и Појасу Газе као енклаве.
Пропуст или нешто другоИпак, израелска војна доктрина функционисала је годинама и доносила резултате у виду уништених циљева Хамаса. Све до тог јутра 7. октобра ове године. Како је Хамас преварио технологију која сваке секунде назире сваки метар зида између Израела и Појаса Газе? Детаљи пробоја ће се свакако откривати, али је тешко поверовати да је Хамас кренуо у напад тек тако, стихијски и без икаквог плана за дан касније.
Ово је била толико добро планирана акција да је онај ко стоји иза ње успео да надигра оне који су се сматрали најбољим када је реч о обавештајном и безбедносном раду.
Све указује на почетак израелске копнене офанзиве на Појас Газе. У међувремену, израелске ваздушне снаге непрестано бомбардују насеља, рушећи све пред собом док број убијених расте из дана у дан.
Након што је Хамас упао на територију Израела убивши стотине цивила и одводећи велики број њих у заробљеништво, израелски премијер Бенјамин Нетанијаху је објавио рат и мобилисао 300.000 војника. Медији су јавили да је Нетанијаху саопштио Бајдену у телефонском разговору да је неопходна копнена офанзива на Појас Газе.
Неколико дана касније, Бајден долази у Израел. Не без разлога.
Izvor
