Evo transkripta video priloga na srpskoj latinici preko Google prevodioca
00:00
Kada sam došao i počeo da radim na Desetom kanalu, pre 15 godina, jedan od voditelja tamo mi je rekao: „Vau, Lusi, ti si Arapkinja, ti si muslimanka, ti si žena, dolaziš sa periferije Izraela. To je kao da sve 'ne radi' u jednoj osobi. Kao da je jedino što je preostalo je da ćeš biti lezbejka. I to je to.
00:20
Kao da ćeš razbiti svaki stakleni plafon.” Lusi Ahariš je jedan od najistaknutijih televizijskih emitera u Izraelu. A opet, to je Izrael. To je mala zemlja i nema mnogo poznatih emitera. Ono po čemu se Lusi ističe je to što je ona prva arapska muslimanska voditeljka vesti na mejnstrim izraelskoj televiziji na hebrejskom jeziku.
00:43
Rođen i odrastao u malom jevrejskom gradu u izraelskoj pustinji Negev kao jedna od jedine arapske muslimanske porodice. Lusi često kaže da sebe vidi kako sedi na ogradi. Time ona ne znači da nije voljna da stane na stranu. Kao što ćete videti, ona je žena čvrstih ubeđenja i moralne okosnice. Ono što ona misli je da ima jedinstvenu tačku iz koje se mogu posmatrati podele u izraelskom društvu, složenost nacionalnog identiteta zemlje i Bliski istok uopšte.
01:15
Ta složenost je stavljena na videlo 2018. kada je Lusin brak sa jevrejskim izraelskim glumcem i zvezdom serije „Fauda“ Cahi Halevijem izazvao ogromnu reakciju verske krajnje desnice u zemlji. Lusi je dugo bila glasni kritičar premijera Benjamina Netanjahua. 2020. godine, odmah nakon njenog učešća na onlajn skupu koji je protestovao zbog Bibijevog postupanja sa pandemijom koronavirusa, državna televizija KAN otpustila je Lusi sa njene uloge.
01:44
Mreža je njeno otpuštanje pripisala smanjenjima vezanim za pandemiju. Lusi je takođe bila podjednako kritična prema svojim kolegama izraelskim Arapima, posebno prema arapskom nasilju i arapskom rukovodstvu za koje kaže da to odobrava. Musliman i cionista; Arap i Izraelac. Ukratko, Lusi Ahariš je ikonoklasta. Nedavno sam seo sa Lusi u Tel Avivu.
02:11
Razgovarali smo o masakru 7. oktobra i njegovom uticaju na zemlju i njenu porodicu. Njen muž je obukao uniformu i krenuo na jug nekoliko sati nakon što je čuo vesti. Razgovarali smo i o izazovima sa kojima se suočavala dok je bila jedino muslimansko arapsko dete u tradicionalnom jevrejskom selu. Razgovarali smo o terorističkom napadu koji je preživela u Gazi, i o nadi koju ima za svog muslimansko-jevrejskog sina i budućnost zemlje koju naziva domom.
02:46
Ti si Arap Izraelac. Mnogi ljudi bi to verovatno pomislili kao oksimoron. Nikada nisu sedeli gde mi sada sedimo. Ali u tome, vi predstavljate 20 odsto izraelskog stanovništva kao izraelski Arap. Ne znam da li predstavljam 20 posto jer će vam mnogi reći, pa, ona nas ne predstavlja.
03:07
A ti si—kažu da si—Znaš, ja se ne pretvaram da predstavljam nikoga. Ja predstavljam sebe jer imam jedinstvenu priču. Nisam živeo — nisam živeo u arapskom gradu ili arapskom selu. U suštini, moji roditelji su se preselili u Dimonu, koji je veoma mali grad na jugu Izraela. Dakle, u suštini, živeo sam u jevrejskom gradu, može se reći polutradicionalnom jevrejskom gradu.
03:38
A kada kažete „tradicionalno“, za američkog slušaoca, gledaoca, šta to znači, tradicionalno? To znači da je mali. To je na periferiji Izraela. To je više, recimo „masorti“, kažemo na hebrejskom, koji je pola religiozan, pola sekularan, više je desničarski. Ja sam živeo iznad Likud centra u Dimoni, pa ti pričaš o oksimoronu.
04:07
I da, bila je to dobra vožnja. Voleo bih da odrastem kao jedina arapska porodica koja živi u Dimoni, kao jedini arapski đak u školi i muslimanski učenik devedesetih gde je Izrael znao za najgore terorističke napade u svojoj istoriji pre 7. oktobra. I nije bilo lako. Ali to je moj dom, kao što će Dimona uvek biti moj dom.
04:34
Moji roditelji i dalje žive tamo. A ja sam odrastao u jevrejskoj tradicionalnoj atmosferi. Slavio sam jevrejske praznike pored svojih arapskih muslimanskih praznika, bio sam Izraelac, Jevrej, Arap, kao Jevrejin, znate, živeti u jevrejskoj kulturi ili obrazovanju je bilo kao—to je nešto što je bilo potpuno povezano sa mojim životom. Nisam ga ja izabrao.
05:04
To je kao moji roditelji, odluka mojih roditelja. Ali za mene, znate, ne samo da sam počastvovan, već sam dobio i poklon. A poklon je bila činjenica da sam ceo život živeo sa jevrejskim narodom. I da, iskusio sam rasizam i da, bio sam maltretiran u školi, posebno nakon terorističkih napada. Ali najčešće je to bilo, za mene, to je najbolje vreme u mom životu jer je to moj dom.
05:37
A kao što znate, svako dete prolazi kroz neka teška vremena. Dakle, imate debelo dete i imate dete sa naočarima i imate dete sa, znate, aparatićima na zubima. A ja sam bila arapska muslimanka. A kakve su bile—mislim, rekli ste da nije bilo lako. Ranije ste rekli da su vam govorile strašne stvari.
06:02
Dajte nam osećaj, znate, vrste stvari koje su rečeno. A onda kada biste se vratili i verovatno rekli svojim roditeljima o tome, kako bi oni reagovali? Sećam se toga — mislim da su najteža vremena bila posle terorističkog napada. Jutro terorističkog napada bilo je kao jutra kada nisam želeo da idem u školu.
06:21
I sećam se da sam svakog jutra govorila roditeljima: „Ne želim da idem u školu“, jer sam znala kroz šta ću proći tog dana. I, znate, dan nakon terorističkog napada, obično ste ne samo tužni, već ste i ljuti. Imate mnogo osećanja osvete. I potrebna vam je osveta jer ne možete da razumete ili da svarite ili prihvatite činjenicu da postoji neko ko ubacuje, znate, ide u autobus i eksplodira pred nedužnim ljudima i ubija nevine ljude, muškarce, žene, decu.
07:04
Ne možete ga probaviti. Ne možete to prihvatiti, čak ni u ime okupacije. Tako da se sećam svakog jutra - to je bilo skoro dva puta nedeljno, mislim, tada jednom nedeljno. I sećam se onih jutra kada sam mami i tati rekao: „Ne želim da idem u školu. I mama i tata bi mi rekli, tata će me odvesti u auto i staviti ispred, ispred školske kapije.
07:32
A on bi mi rekao: „Izaći ćeš odmah iz auta i suočit ćeš se sa svojim prijateljima i suočit ćeš se sa stvarnošću. Jer ako sada nećete moći da se suočite sa stvarnošću, nećete se moći suočiti sa njom u budućnosti.” I ja bih ušao. Pa, šta su rekli? Da li bi rekli da ste terorista? Videće me i onda ću videti sve svoje prijatelje kako, znate, govore „smrt Arapima.
07:57
Moramo da pobijemo sve Palestince. Prljavi Arapi.” A onda će me pogledati i reći će mi: „Pa, Lusi, ne mislimo na tebe. Znaš, ti i tvoja porodica ste dobro. Ali ostale Palestince, Arape, treba da ih ubijemo. Moramo ih sve pobiti." I to mogu da razumem. Ali kao—Pokušao sam to da razumem, ali bio sam maltretiran i vratio bih se u školu, kao, vratio se iz škole i vratio kući.
08:32
I ja bih isplakala oči i moj otac će mi reći: „Ako te ikada, ikada čujem da nekome ko te je nazvao 'prljavi Arap' ili 'prljavi musliman' kažeš da si ga nazvao 'prljavi Jevrej', nikad u svom život kao, podigao ruku i udario te. Ali to ću učiniti ako te čujem da nekome govoriš, 'prljavi Jevrejin'. Nikada se nećete spustiti na ovaj nivo jer ste bolji od njih.
09:09
” Lusi, mi živimo u—Izrael je sasvim drugačijem kontekstu od Sjedinjenih Država. Ali u Sjedinjenim Državama, moglo bi se reći da živimo u kulturi pritužbi, gde ljudi na neki način gomilaju svoju žrtvu. Mnogo puta ste u mnogim intervjuima rekli da ne mislite o sebi kao o žrtvi. Ne nisam. Većina ljudi bi čula ove priče i rekla: „ovo je krajnja žrtva.
09:29
Slušajte šta ona opisuje.” Zašto ne razmišljaš o sebi tako? Zato što nisam žrtva i nisam voljan da budem žrtva rasizma. Nisam žrtva rasističke vlade. Nisam žrtva — u određeno vreme, u određeno vreme kada premijer ide i kaže na izbore 2015. da Arapi idu autobusima da glasaju i da je to opasnost za vladavinu desnice, ovo predstavlja opasnost za Izrael.
10:05
Pošto sam državljanin države Izrael, nisam, znate, posetilac u državi Izrael. Ja sam državljanin države Izrael. Država Izrael je 1948. odlučila da daje državljanstvo 150.000 Arapa koji su ovde živeli. Jednom kada odlučite da mi dajete državljanstvo ove države, morate me tretirati kao bilo koga drugog.
10:37
Ja nisam tvoj rob. Ne činiš mi uslugu. Nije to – toliko je komplikovano šta se ovde dešava, jer palestinsko-izraelsko-palestinski sukob direktno utiče na izraelsko-arapske odnose. Pa, to ga jača. Mislim, postojala je anketa pre rata u kojoj su se izraelski Arapi pitali da li se osećaju delom Izraela.
11:04
Mislim da je 48 posto reklo da. I onda posleratna, ista anketa, otprilike 75, 77 odsto, misli da je to reprezentativno. Mislim da je reprezentativno jer je 7. oktobar prvi put dokazao da ovde delimo istu sudbinu. Arapi i Jevreji žive u Izraelu. Građani države Izrael dele istu sudbinu i za to ste imali živi dokaz.
11:34
Živi dokaz koji su pružili teroristi Hamasa kada su ušli i snimili sebe kako ubijaju i ubijaju i siluju i pale nevine ljude, da su uhvatili tipa iz Jerusalima, Istočni Jerusalim, on im govori: „Ja sam iz Jerusalima, ja sam iz istočnog Jerusalima“, a oni su mu rekli: „O, ti sarađuješ, sarađuješ sa Izraelom“, i ubili su ga.
12:01
Upravo su ga ubili. Dakle, to nema nikakve veze sa, znate, ako kažem, [govoreći arapski] oni će me spasiti. Ne. Poštedeće mi život. Ne, to ne funkcioniše tako. Odrastajući kao mala Lusi u Dimoni, jedina Arapkinja u vašem razredu, da li ste imali osećaj šta želite da budete kada odrastete? Glumica.
12:27
U redu, znači imaš sledeću najbolju stvar, pretpostavljam, a to je da budeš televizijski novinar. Znate, novinar. Znao sam da imam potpuno drugačiju priču. Znao sam da živim u Dimoni. Ja sam musliman iz muslimanske porodice. Prošao sam kroz teroristički napad u Prvoj intifadi kada sam imao pet i po godina, u Pojasu Gaze u subotu ujutro.
12:53
Pričajte mi o tome, jer bi upravo sada ideja da izraelski državljanin ode bilo gde blizu Gaze—pa, očigledno upravo sada, ali od 2005. godine, bila nezamisliva. Tada je bila potpuno drugačija situacija. Bila je to sasvim druga situacija. Nekada smo išli u pojas Gaze da, znate, tamo obavimo kupovinu, kao, znate, da kupimo namirnice i kupujemo i jedemo ribu na plaži.
13:17
Bilo je kao—bilo je mnogo Izraelaca koji su ulazili u pojas Gaze. I sećam se da je bila subota ujutru i moj ujak i njegova žena su došli da nas posete sa svoje dvoje dece. Došli su da nas posete i moj ujak je rekao mom tati: „Šta ti misliš? Hajdemo na putovanje u pojas Gaze.” I moj otac mu je rekao: „Slušaj.
13:42
” I koliko sam shvatio, to je bilo 1987. To je bio početak Intifade, Prve Intifade, zapravo početak. A otac mu je rekao: „Pa, shvatio sam da bezbednosna situacija nije tako dobra. Hajde da to odložimo.” I da skratimo priču, odlučili smo da krećemo na put. Bio sam to ja, moja mama, moj tata, moj ujak, njegova žena i jedno od njegove dece.
14:05
Uvek kažem da mnogo ljudi u jednom autu—ima tu tendenciju, Arapi, da se uguraju u automobile. Kao da još jedan izlazi iz auta ko babe u bogašu. A znate i reč karma, gde vam, kao, sve pokazuje da ne biste trebali biti na tom mestu tog dana. Pa smo otišli u prodavnicu i prodavnica je bila zatvorena, a onda smo otišli na plažu i momak koji je prodao ribu mojoj mami je bio bolestan tog dana.
14:37
A onda smo krenuli u Naserovu ulicu gde je bila prodavnica Un Bambino. To je bila prodavnica odeće za decu, odeću i neke parfeme i slično. I upravo smo parkirali auto i vlasnik radnje je upravo hteo da izađe i zatvori radnju, a moj otac mu je rekao: „Šta se dešava? Sve je zatvoreno.
15:02
Niko nije na ulici.” I rekao je mom ocu: „Pa, znaš, bezbednosna situacija u poslednje vreme nije tako dobra. A mladi ovde pričaju o Intifadi. Ali znaš šta? Stigao si čak od Dimone. Otvoriću radnju za tebe.” I sećam se svaki put kada bih stigao tamo, zamolio bih mamu za jednu stvar.
15:20
Pitao bih mamu: „Mama, želim crveni lak za nokte. I ona bi mi rekla - ed, da. I ona će mi reći ne, jer to je kao na arapskom, nije pošteno staviti crveni lak za malo dete, devojčicu. I pokušao bih svoje — i ponovo okušam sreću. I ponovo sam je pitao: "Mama, mogu li dobiti crveni lak za nokte?" I bez razmišljanja mi je rekla: „Znaš, i samo uzmi.
15:46
” Pa sam ga zgrabio i stavio u malu braon kesu i izašao napolje da se mama ne predomisli. Vratili su se do auta i mi smo seli. I baš kada smo hteli da krenemo, vlasnik radnje se približio i rekao mom tati: „Učini mi samo uslugu. Dok ne napustite Gazu, samo pazite da su vam prozori zatvoreni.
16:13
“ A moj tata je gledao i rekao mu: „O čemu pričaš?” Ono što je rekao mom tati je da smo zaista „beli“. Kao, tata je plav. To je reč koju je upotrebio? Da, ne, ne, ne, rekao mu je: "Izgledaš Jevrejin." Kao, rekao mu je zato što je moj otac plav sa plavim očima. Moj ujak je takođe sa zelenim očima. Žena mu je plavih očiju.
16:35
Dakle, nismo ličili na tipične Arape. Dakle, moj otac—„Pa, šta ti radiš?—„Pa, stavi Kuran, stavi novine na arapskom na kontrolnu tablu da ljudi znaju da si Arap. I moj otac mu je rekao: "Šta?" "Ne. Morate razumeti. Imate žutu registarsku tablicu. Ljudi bi vas mogli zbuniti sa Jevrejinom.
17:01
” I moj otac, pogledao sam ga i on mu je rekao: „Tavakalt Ala Allah.” Ostavi to Bogu. I krenuli smo na put i upravo smo bili, mislim da je bilo u jednoj od glavnih ulica tamo, Salahedin, ako se ne varam. I zaista smo pogodili saobraćaj. Tako su kola stala. I bilo je vruće, kao u subotu ujutro, pa je moj otac otvorio prozor.
17:27
I svi su se, znate, smejali i šalili u kolima. I ja sam sedeo odmah pored prozora, i počeo sam da gledam napolje i video sam ovu figuru kako ide ka autu. Bio je zaista visok. Bio je mršav. Imao je neke ožiljke na licu. Na vratu je imao ogrlicu i na njoj ispisao zakon: Bože. A nešto na njemu me je prosto fasciniralo i nisam mogla da skinem pogled sa njega.
17:58
Imaš pet godina. Da, pet i po godina je bilo pre nego što sam krenuo u prvi razred. Sećam se da sam ga gledao, ali sam video nešto u njegovoj ruci, pa sam se, kao, malo uplašio. Pa sam počeo da skrolujem niz sedište i tako sam izgledao. A ja sam ga gledao kako se sve više približava kolima.
18:19
A mama me gleda kako idem. A ona mi je rekla: "Lusi, sedi uspravno." A ja je nisam ni pogledao. Samo sam nastavio da posmatram kroz prozor, gledajući ga kako se sve više približava autu. I moja mama opet: "Lusi, sedi uspravno." I treći put kada je moja mama – to je dobila – on je, zaista, zaista bio pored auta.
18:46
Pogledao me je pravo u oči. I treći put kada je moja mama rekla „Lusi“, dogodila se ogromna eksplozija u autu. Sledeće čega se sećam je da mi je lice udarilo o zemlju. Pokušavao sam da se podignem. Pogledao sam na jednu stranu. Video sam mamu kako plače. Pogledao sam na drugu stranu. Video sam ženu mog strica kako vrišti na smrt.
19:12
Podigao sam pogled i video kako se moj rođak zapalio. A moj otac pokušava da ugasi vatru. I u tom trenutku sam sebi rekla: Gde mi je crveni lak za nokte? Pokušavao sam da se isključim, od ovoga, od svega što sam video, od vriska mog oca: „Pomozite nam. Mi smo Arapi kao i ti. Pomozi nam." Niko se nije javio.
19:45
Niko nam nije pomogao. Svi su ga gledali kao da je zaista loš akcioni film. Mislim da je posle 20 minuta bilo kao da su neke vojne snage ušle i izvele nas. Moj rođak je prošao kroz mnogo—mnogo operacija i ja sam, za mene, dugo vremena mrzeo Palestince. I rekao sam to naglas. Mrzim Palestince.
20:22
Morate ih ubiti. Morate ih sve pobiti. I sećam se u jednom trenutku, moja šira porodica me je čula kako to govorim i rekli su mom tati: „Pa, ona nas mrzi. Ona mrzi sebe. Ona mrzi ko je. Ona mrzi ono što smo mi.” A moj otac, moj veoma, veoma pametan, mudar tata im je rekao: „Pa, ona će porasti.
20:52
Ona će shvatiti da je život malo komplikovaniji nego što ona misli.” I bio je u pravu. On je bio u pravu. Život je bio mnogo komplikovaniji. I nije crno-belo. Zato mi je bilo važno da 7. oktobra progovorim, jer je to bilo lično. I video sam zlo u očima teroriste. Video sam ga kako me gleda pravo u oči pre čak — kao kada je video petogodišnjaka i trogodišnjaka, i video je par roditelja kako sede u kolima, i znao je da će ih spaliti živ.
21:37
Znao je, i uradio je to bez razmišljanja. Tako da ovo zlo koje smo videli 7. oktobra nije nešto novo. Nije, znate, samo ono što se dogodilo 7. oktobra. Ne, bilo je tamo. Sada, ima mnogo stvari koje su ušle tokom godina. Ali bilo je tamo. Prvi put ste mi se pojavili kada ste postali prvi arapsko-izraelski muslimanski emiter u zemlji.
22:17
I mislio sam, to je kul. Kao, ko je ta žena? To je stvarno zanimljivo. A onda si nekako eksplodirao, barem u određenim krugovima u SAD-u kada si se udala za—pa, zašto mi ne kažeš tačno? Tsahi Halevi. Da. Da. Pričajte mi o tom braku i recite mi zašto je to izazvalo toliku pometnju u ovoj zemlji i možda razliku između javnog odziva na njega i odgovora vaše porodice, što i mene zanima.
22:47
Vau. Odgovor moje porodice. Pa, bili smo stvarno, stvarno zabrinuti za odgovor naših porodica. Nije to bila samo moja porodica; bile su to naše porodice. Cahi je takođe razveden sa - tada je bio kao tinejdžer. Sada ima 20 godina. I bili smo zabrinuti, znate - znamo gde živimo. Nije tako uobičajeno da se arapska muslimanka uda za Jevrejina.
23:22
A kada su oboje veoma poznati, to je veza visokog profila. Tako da smo dugo vremena odlučili da to čuvamo u tajnosti. To je bilo tajno oko četiri i po godine. Čudna je stvar imati zatvorenu strejt vezu sredinom 2010. I reći ću vam da je pre svega, znate, to je mala zemlja.
23:48
Pa da je zadržimo kao malu državu, mali, znate, mali medij, a ipak smo uspeli da je sačuvamo kao četiri i po godine. Sećam se da kada smo se venčali, bilo je kao da su mediji znali. Svi novinari su znali. I uvek smo dobijali telefonske pozive sa rečima: „Znamo za vašu vezu. Dakle, tu smo.” I pokušao sam da im objasnim, da im kažem: „Slušajte, ovo nije normalna veza.
24:25
Usred toga je tinejdžer. Naše porodice ne znaju.” To je kao - to je bila tajna. Bila je to velika eksplozija u Izraelu jer je to bila tajna do dana venčanja. Kao, moj—rekao sam Cahi, rekao sam: „Pa, hoćeš li nešto da kažeš?“ A možda nedelju dana ranije ili dve nedelje, ne znam. Znate, idemo kao — ide na eksploziju.
24:59
Pusti me bar da kontrolišem eksploziju. Znam da će eksplodirati, ali barem kada će eksplodirati, želim da to bude vrlo jasna činjenica. Mi smo u braku. Nije da ćemo se venčati za mesec ili dve nedelje, a onda ću morati da odgovorim na milion pitanja o vezi i da vodim diskusije na TV i radiju da li je ovo – trebalo bi da postoji ova veza je prikladna veza za političare ili ljudi koji žive u Izraelu.
25:36
Ne, želim kada ja—kada ćemo objaviti naš brak. To će biti činjenica. Činjenica u lice svih ljudi koji imaju šta da kažu o ovom braku. Šta su ljudi rekli? Šta su radili-. Samo da bude jasno, govorimo o jevrejskom izraelskom glumcu koji je u emisiji Fauda Ieah. Da. I on je bio bivši vojni oficir u elitnoj jedinici, tajnoj elitnoj jedinici.
26:11
Kao zapravo Fauda. Da. A njegov otac je bio veteran Mosada. Tako da sam se osećao kao, znaš, da si me pitao za 20 godina, udaćeš se za Jevrejina koji je prikriveni oficir u elitnoj jedinici, a njegov otac radi u Mosadu, reći ću ti [ruga se] to je kao, zaista, ovo je nerealističan film, a ipak je ovo moja stvarnost.
26:48
Ali znate, sve ove titule koje ljudi daju, on je ovakav i onakav, a njegov otac ovakav. Zaljubio sam se u [govori arapski]. Zaljubila sam se u čoveka. Uvek govorim da, da trenutno živim u Sjedinjenim Državama, ne bih bio problem. Zaista. Bio bih ličnost koja zaista nije interesantna.
27:14
Redovna, sasvim redovna priča. I bilo mi je smešno da su ljudi – kao što su otvorili Kneset jutro posle, kao sastanak Kneseta, sastanak parlamenta, dan posle. O tvom braku. Da. To je kao pitanje nacionalne bezbednosti. Da. Bio sam iznenađen. Kao što su članovi Kneseta reagovali, kao što su rekli da je problem što je ta asimilacija i šta su oni, koji je primer koji daju ljudima? Jedan od članova Kneseta je čak objavio na Fejsbuku da je Cahi napravio Faudu jedan korak napred i da treba da razmisli,
28:03
preispitati svoje postupke i vratiti se jevrejskom narodu. Nedavno ste bili dosta u novinama, uključujući veliki profil u velikim izraelskim novinama za, pa, iskreno, za odjeke onoga što ste iskusili kao dete, mogli biste da raspravljate. Reci nam šta se desilo. Bio sam pozvan da govorim prošlog maja u Megidu. Šta je Megido? Megido je, kao, mala oblast u centru severnog Izraela.
28:36
U Šavuotu, predvečerje Šavuota. To je veliki praznik gde Jevreji uče celu noć. Baš tako. Dobijanje Tore. Da. Možda dovedu mnogo govornika. Pa su me doveli kao govornika, a ne da govorim Toru. Osećam se kao— Znate, da govorim o svom životu. Nisam voleo da igram kao rabin, dolazim da govorim jevrejskom narodu i dam poruku jevrejskom narodu.
29:04
Došao sam i održao predavanje o svom životu. Govorio sam o svom životu, o zajedničkom životu koji imam, o suživotu koji živim. To je to. Bilo je to neverovatno veče. Zaista smo bili—svi smo se osećali povezani i zaista je bilo emotivno veče. Dobio sam novac koji su mi platili i to je to. Pre dve nedelje, kao pre dve nedelje, samo izađem iz kupatila pod tušem, i pogledam u telefon i imam, kao, gomilu poruka koje mi govore, kao, šalje mi članak u celini ne govori ja — izvini zbog mog jezika —
29:54
„Kakvo je ovo sranje? Šta je ovo?" Očigledno je Ministarstvo prosvete Izraela sprečilo novac od Megida, odlučilo da ne plati Megido jer su me doveli, žena koja simbolizuje asimilaciju, koja predstavlja asimilaciju, ne može da govori o jevrejskoj kulturi. Dakle, ne možete je navesti da govori o jevrejskoj kulturi uoči Šavuota.
30:36
I zato vam ne damo novac. Ovo pismo je izašlo iz Ministarstva obrazovanja zvanične države Izrael, što znači da me zvanična država Izrael u suštini gleda i govori mi da sam rasista i da se toga ne stidim. Znate, tada su se neki ljudi - ljudi pomalo stideli svog rasizma.
31:04
Sada? Bez srama. Dakle, Lusi, postoje ljudi, kao što znate, širom sveta koji gledaju na Izrael i kažu da je to rasistička, kolonijalistička država, aparthejd. Nije ništa bolje od Jim Crov South-a u Americi pre pokreta za građanska prava. I ono što vam se upravo dogodilo je dokaz za to. Šta kažete na to? Pogledajte svoje zemlje.
31:28
Pogledajte šta se trenutno dešava u vašim zemljama. Ono kroz šta trenutno prolazim je čisti rasizam, definitivno. Aparthejd? Ne. Pogledaj me. Ne može da funkcioniše. Ja nisam kao—ja sam prezenter na mejnstrim TV kanalu u Izraelu. To je kao—ne. Moja sestra radi u jednoj od velikih banaka u, jednoj od najvećih banaka u Izraelu.
31:53
Moja druga sestra je potpredsednica, generalni je direktor velikog hotela u Eilatu. Ovo nije zemlja aparthejda. Da, ali ima dosta rasizma prema Arapima, kao što se svaka zemlja bavi rasizmom i protiv rasizma se treba boriti. Trebalo bi da se borim protiv toga, i boriću se. Moje dete neće da studira u Ministarstvu prosvete države Izrael kada mu ovo ministarstvo obrazovanja u suštini kaže, nije vam mesto ovde, a mi vam ovo govorimo.
32:36
To se neće desiti. A ako treba da tužim Ministarstvo prosvete Izraela, uradiću to. Hoćeš li to da uradiš? Da. Da. Jer za mene je ovo crvena linija. Možete pogledati i ono što vam se upravo dogodilo i reći da je sadržano u toj priči fundamentalna napetost identiteta same države. To je jevrejska država i to je demokratska država, i mnogi ljudi na to gledaju kao na paradoks u najboljem slučaju.
33:06
Drugi ljudi gledaju na to i kažu, te stvari su u sukobu i nikada se ne mogu pomiriti. Kakav je vaš pogled na to? I ja ću vam tako nešto reći. Ova zemlja mora biti jevrejska i demokratska. Zašto? Zato što jevrejski narod nema drugu opciju osim da bude demokratski zbog svoje istorije, zato što je bio proganjan, zato što je prošao kroz holokaust, zato što je šest miliona njih ubijeno zato što su Jevreji, zbog svih progona, zbog antisemitizma.
33:49
Kao Jevrejka ili Jevrejka, ne možete sebi dozvoliti da budete nešto drugo osim demokrata. Tako da je za mene, ova država, prirodna stvar da će biti jevrejska i demokratska. I ako postoje neki delovi ili ekstremisti u Izraelu koji koriste demokratiju, koriste izraelsku demokratiju da naškode izraelskoj demokratiji i da od nje naprave neku vrstu mesijanskog, ne znam šta, ja ću ih pronaći.
34:34
Ako hoćete da me nazovete vratarom izraelske demokratije i jevrejskog naroda, nemam problema sa tim. Ja sam vratar. Ja ću biti osoba koja će podsetiti mnoge Jevreje i jevrejski narod da nije bilo tako davno da država Izrael nije postojala i da jevrejski narod skoro da nije postojao.
35:01
Ovo stanje je čudo po svakom parametru. To je čudo. Sedamdeset pet godina. To je to. Postoje babe i dede koji su stariji od ove zemlje. Dakle, biti demokratija, znate, to je kao—to su mali koraci. Mi smo u bebinim koracima, kao da ova zemlja tek počinje da hoda. Gde si bio ujutru onog dana koji je promenio sve u vezi ove zemlje, a možda i sveta.
35:46
Bio sam kod kuće i spavao sam u svom krevetu. Tel Aviv je udaljen 10 minuta odavde. Čuo sam sirene u 6:30 ujutro. Ja sam, kao, nazvao Tsahi i rekao sam mu da postoje sirene. Rekao mi je da nisi. . . ti sanjaš. Rekao sam mu ne, ne sanjam, postoje sirene. Zgrabili smo Adama, našeg sina, i otišli u sigurnu sobu.
36:15
I počeo sam da gledam u svoj telefon da razumem šta se dešava. Jer, znate, imamo ove VhatsApp grupe—VhatsApp grupe na našem kanalu. Pa sam počeo da tražim nešto kao – tokom cele noći, možda se nešto dogodilo, možda, pa, ne znam, napali smo Gazu, ne znam. Ja sam samo—i ništa.
36:34
Svi u ovoj grupi su se pitali: „Šta se dešava? Šta, šta se dešava? Šta se dešava? Šta se dešava? Čujemo sirene, čujemo si…” A vi ste jedna od najistaknutijih informativnih stanica u zemlji. Da. I niko, niko nije razumeo šta se dešava. A onda nam jedan od naših novinara šalje ovu sliku terorista u Tojoti— U belom kamionetu.
36:55
Da, beli kamionet sa oružjem. I on kaže da postoji infiltracija u jednom od gradova na jugu Izraela. To je jedna od najranijih slika. Da li je ovo bio kao ovaj kamionet? Da. Šest momaka u Sderotu. Da. I to je izgledalo kao najluđa stvar, to— Bilo je ludo. To je kao jedna od stvari koje kažete samo—kako su dospeli tamo? Šta? Šta? I onda vidite ovu sliku i kažete, u redu, za otprilike, znate, 10 minuta, to je, to će se dogoditi.
37:26
Ali vojska će biti tu, policija će biti tu. Biće kao, znaš, ovo—jebena država Izrael. A onda počinju da se pojavljuju još užasnih slika, užasnih slika uvlačenja izraelskih vojnika – tela koja se uvlače u pojas Gaze, pljuvaju, zaista – kao da ljudi napadaju tela ovih vojnika.
37:59
I bio sam kao—gledao sam ove slike jer je sve na društvenim mrežama. Sećam se da sam rekao Cahi: „O moj Bože, njegova mama gleda. To je bila prva rečenica koja mi je izašla iz usta i počela sam da plačem. „O moj Bože, njegova mama ovo gleda. Ona ne zna da jeste, ona gleda, gleda kako joj ubijaju dete pred njenim očima.
38:21
” I dok sam izgovarao kaznu, Cahi je ušao i kada je izašao, bio je u uniformi. I on — dok ovo gledate, otišao je u spavaću sobu, obukao uniformu i izašao. Da. I on kao da stoji na vratima balkona. A ja sam mu rekao: „Gde misliš da ideš?“ Rekao mi je: „Moram da izađem.
38:47
Ovo nije vežba." Sam sam ovde. Šta je trebalo da uradim? Rekao mi je: „Zatvori vrata, uđi u sigurnu sobu i svaki put kada čuješ sirenu, samo uradi šta treba. Moram da izađem.” U koje doba dana je obukao uniformu i otišao? Bilo je oko 8:30, 9. Tako rano. Da, to je bio prvi sat.
39:13
Da li je bio pozvan? Ne. Dakle, kada je rekao „moram da idem“, šta je uopšte mislio? On će služiti svojoj zemlji. Spasiće svoju porodicu, spasiti ovu državu, spasiti sve u šta veruje. Znate, vi – mislim da ljudi ne razumeju šta se ovde dogodilo 7. oktobra. Ne mislim da čak ni mi kao Izraelci razumeju šta se ovde dogodilo 7. oktobra.
39:54
Tek smo počeli, samo sam — rekao sam vam na početku da ste došli ovde u dobrom trenutku jer slika počinje da bude jasna i to je užasna slika. Mi — 7. oktobra, treba da kažemo istinu. Izgubili smo. Gubili smo satima i satima. Ljudi su spaljivani, silovani i ubijani u svojim kućama, u sefu — na svom najsigurnijem mestu u utočištu jevrejskog naroda u svojoj zemlji.
40:54
I ljudi su čekali da neko dođe da ih spasi, a niko nije došao. I čekali su i slali sms poruke i poslali su nam – novinare – da nam pomognu, uputite nekoga na nas. Mi—kao, postoje teroristi ispred naših kuća. Ništa. Mislim da je osećaj koji osećamo u Izraelu, posebno posle 7. oktobra,— mnogi od nas osećaju—je da smo tog dana bili siročad.
41:42
Znate, ja uvek kažem da je moja zemlja kao moji roditelji. Volim svoju zemlju kao što volim svoje roditelje. Učiniću sve za svoje roditelje. Hodaću sedam mora. Hodaću po vatri. Ali ne slažem se uvek sa roditeljima. I kažem sebi, pa, hoću—ovo ću se pozabaviti malo drugačije nego što su moji roditelji radili sa mnom.
42:18
Ali to ne znači da ne volim svoje roditelje. I 7. oktobra osetili smo da nemamo mamu, oca, koji će brinuti o nama. Znate osećaj da uđete u svoj stan i kažete sebi, ako će terorista ući u ovu zgradu, gde da sakrijem svoje dete? Bilo je to kao razmišljanje, misao za koju nikada, nikada u životu nisam mislio da ću imati.
43:06
Da ga stavim u mašinu za veš? Da ga stavim kao, kao, u neki orman? Ko dođavola na svetu to misli? Gde da sakrije svoje dete? Neko misli kao—misli tako u Njujorku ili Vašingtonu ili San Francisku ili Londonu. U tim ranim danima, da li ste osećali da bi ovo mogao biti kraj države Izrael? Da.
43:45
Jesi? Da. I dalje se bojim. I dalje se plašim političara koji se bave politikom i razmišljaju samo o svojim političkim malim interesima nego o velikim interesima države Izrael. Dakle, kada neki ljudi kažu da se plaše, oni misle ne samo na rat sa Hamasom, već na još jedno otvaranje fronta na severu.
44:17
Naravno. Razmišljaju o Iranu. Da li je to i vama deo slike? Naravno. Naravno. Imamo — Ehud Barak je jednom rekao za Izrael da je to vila u džungli. Sećam se toga, i bilo je veoma kontroverzno kada je to rekao. To je. Hteli mi to ili ne, jeste. Pogledajte šta se dešava na Bliskom istoku.
44:51
Pogledaj šta se dešava. Kao, znate, pokrivao sam sirijsku izbegličku krizu. Bio sam dva puta u Grčkoj. Jednom sam snimio dokumentarac o sirijskoj izbegličkoj krizi. I drugi put sam otišao i volontirao deset dana u školi koju su Izraelci izgradili za izbeglice. Čuo sam njihove užasne priče. Video sam decu, znate, kako dolaze.
45:36
I ja kao da sečem jabuku i ja — šta god od nje ostane, zatvorim to u gar — bacio sam u đubre, i video sam decu kako dolaze do đubreta i uzimaju odatle. I sećam se da sam se vratio kući i rekao sam sebi, ovo ne može da se desi 2020. Kako to da se ovo dešava 2018. ili 2017. godine? Ja to ne razumem.
46:09
Kao da je svet takav, znate – 2017. je, za ime Boga. 2018. je, za ime Boga. Kako to da su se ljudi jednostavno tako promenili? Kako objašnjavate – mislim, trenutno postoji, ne znam da li biste to nazvali džihadom ili šta, ali totalno desetkovanje hrišćana u Nigeriji od strane islamista. Ako pogledate šta se dešava u Siriji, pogledate ceo svet i to su ljudi poput tipa koji je zurio u vas sa prozora kada ste imali pet godina ili ljudi koji su izvršili 7. oktobar, terorišući ljude,
46:55
uključujući hrišćane, Jevreje, druge muslimane širom sveta. I ima mnogo ljudi koji gledaju na to i kažu ono protiv čega se Izrael bori, u osnovi, nije rat sa Hamasom, to je fundamentalni rat između zapadne civilizacije i islama. A šta kažete na to, jer ste musliman? Znate, vidim šta ovi fundamentalisti rade u ime islama.
47:21
Vidim šta rade u ime religije, u svakoj religiji. Vi—mislim hrišćanstvo ili judaizam ili islam. Ako želite da uradite nešto ekstremno, naći ćete pravi izgovor za to. Mislim da odustajemo od obrazovanja. Odustali smo od obrazovanja. Kada vidim ovakve ljude u Sjedinjenim Državama, poput mladih ljudi, mlade generacije kako idu na elitne univerzitete govoreći: „Od reke do mora, Palestina će biti slobodna.
48:08
” Nikada nisu bili u Palestini, nikada nisu bili u Izraelu. Oni ne razumeju šta Palestinac oseća. Inače, Ujedinjeni Emirati, znate, Dubai, sve ovo po zemljama, shvatili su opasnost od ovog fundamentalnog islamističkog pokreta i bore se protiv njega. Zapitajte se zašto Abdel Fatah el-Sisi ne želi ništa sa Palestincem.
48:44
On želi da bude, znate, umeren. "Voljan sam - ali ne želim ovaj problem u svojoj zemlji, ne, ne." Zašto Jordan ima, kao, znate, osećaj ljubavi i mržnje prema Palestincima. Zašto? Oni ne žele ovaj problem. Hajde da ipak objasnimo problem. Jer, znate, pre 7. oktobra, čak i nakon Intifade, čak i nakon svih raketa na Sderotu, čak i nakon svih ovih stvari – uglavnom na izraelskoj levici, a svakako u Sjedinjenim Državama na levoj strani, bilo je konsenzus stav.
49:29
I taj konsenzus stav je bio da postoje dve osobe, a sukob je u osnovi oko podele zemlje. Čini mi se da je to suštinski pomereno, ta ideja. Jer ono što se dogodilo 7. oktobra nije imalo veze sa okupacijom. Jer kada sada čujete Khaleda Meshaala— Biti jedan od šefova Hamasa.
49:53
Hamas. Da. Jedan od šefova Hamasa — intervjuisan u podkastu — ponoviću. Khaled Meshaal je intervjuisan pre dve nedelje u podkastu. Dobro? Bio je kao da sedi u jednom od, znate, prestižnih hotela i pravi podkast dok njegovi ljudi gladuju ili, znate, prolaze kroz izraelske napade u Pojasu Gaze.
50:24
I on je na intervjuu za podkast i u tom podkastu kaže: „Ne govorimo o rešenju sa dve države. Ne ne ne. Postoji samo jedna država od reke do mora, što znači da eliminišemo državu Izrael. Dakle, kada Hamas traži da se zaustavi rat, to je veoma smešno. Izjavljujete se duboko u trku.
51:01
Kažete da država Izrael neće biti u redu samo sa Pojasom Gaze ili palestinskim teritorijama. Kažete da ćete biti u redu sa celim Izraelom. Dakle, kada tražite da se zaustavi rat u istoj rečenici, to je pomalo smešno. A u isto vreme, drugi lider Hamasa se u suštini smeje međunarodnoj zajednici.
51:44
Gledaju ove mlade ljude kako marširaju ulicama, vičući u ime terorističke organizacije, i smeju se. Dakle, kada podučavate ljude, kada obrazujete ljude da govore zvučno, a ne daju – a ne čitaju, znate – sećam se tipa na koga sam pao na njegov, kao, dan terorističkog napada.
52:12
Bio je jedan veoma star čovek koji sam pao pored njega. Kada sam pao na zemlju, lice mi je udarilo o zemlju. Bio je jedan tip koji je prodao male cipele, pogledao je sve što se dogodilo i rekao im: „Da, pa, hajde“. Kuda ćeš pobeći od Boga? To su nevini ljudi. Kuda ćeš pobeći od Boga? Mislim da ti fundamentalisti, ti ekstremisti ne žele da postavljamo prava pitanja, ne žele da dovodimo u pitanje stvari koje se govore, koje se rade.
53:05
Lakše je imati negativca — znate, u religiji je sve vrlo jasno. Dobar momak, loš momak. Mi smo poslednji. Ne. Ranije ste mi rekli da je 7. oktobra Izrael izgubio rat, ali naravno, rat, znate, za borbu protiv Hamasa nije zaista počeo 7. oktobra. Trebalo bi nekoliko nedelja. A sada smo skoro četiri meseca u tom ratu.
53:40
Da li mislite da je moguće da Izrael – postoji paradoks, zar ne? S jedne strane, Izrael mora da dobije rat jer demokratska zemlja ne može da živi sa terorističkom grupom na granici koja obećava da će to činiti iznova i iznova. S druge strane, drugi ljudi kažu da ne možete pobediti ideju, a ovo je ideja. Dakle, može li Izrael dobiti rat? Kao što ste rekli, Izrael mora da pobedi.
54:08
Nema druge šanse. Nema drugog izbora. I izabrao sam rat: slučaj i izbor. Moramo da dobijemo ovaj rat. Znate da će reakcija biti oštra i brutalna, i želite da reakcija bude oštra i brutalna. Zašto? Zato što žele da nam ubiju osećaj čovečnosti. Bio sam ljut i frustriran zbog ove terorističke organizacije jer su mi uzeli sposobnost da sa saosećanjem gledam na drugu stranu.
55:10
Na početku ovih dana ubili su samilost. Osećaj saosećanja u meni. Ubili su osećaj saosećanja u meni, ljudskosti, nisam mogao da pogledam nekog drugog i kažem, u redu, moram da pogledam i ovo. Nisam hteo da gledam. Nisam hteo da vidim. Nisam zainteresovan da vidim. I to je ono što je Hamas želeo da uradi.
55:47
I bio je u stanju da to uradi. Mnogo Izraelaca, i znate šta? Na određenom nivou, oni su u pravu. O bedi ljudi u Pojasu Gaze ne žele ni da slušaju. Oni ne žele, da imaju sažaljenja prema ljudima u Pojasu Gaze, jer kažu za sebe „nisu imali sažaljenja kada su došli i žive nas spalili.
56:17
Zašto bismo trebali imati sažaljenja prema njima?" I ja to razumem. Ali onda kažem sebi, izgubili smo taj dan i oni žele da izgubimo ovaj rat. Nisam voljan da im dam ovo, korist da gledaju i vide da smo izgubili ljudskost. Mi nismo Hamas. Izrael nije Hamas. I zato sam poslednjih dana, poslednjih nedelja, počeo da pratim šta se dešava u Pojasu Gaze.
57:04
To je strašno. Nije lako videti slike koje izlaze iz pojasa Gaze. I žao mi je i bolno za bebe, za decu, za muškarce i žene koji ginu u ovom ratu. Ovo niko ne bi trebalo da doživi. Niko na ovom svetu ne bi trebalo da doživi ono što smo mi doživeli i ono što doživljava palestinski narod u Pojasu Gaze.
57:42
Sledeća generacija ljudi koji žive u Pojasu Gaze za 20 godina, ako ih želimo, ako želimo da počnemo da tražimo oprost između Izraelaca i Palestinaca, takođe moramo da budemo deo rešenja. Ne možemo samo reći da to nije naš problem. Ovo su naše komšije. Nemamo drugih komšija. Znate, ako neko sedi u Izraelu i misli da će jednog dana, 3 miliona Palestinaca sa, znate, Zapadne obale, 1 milion sa Zapadne obale i 2 miliona u Pojasu Gaze, jednostavno nestati, vi živite u
58:30
stvarno, stvarno, stvarno loša koncepcija. A Izrael – najavljujem kao Izraelka, muslimanka, arapska žena, neće nikuda nestati, kao ni jevrejski narod. Jevrejska država je tu da ostane. Sada moramo da budemo deo rešenja. A da samo pogledamo geopolitičku situaciju, imamo veliku priliku. Svi imaju političke interese.
59:05
Svi imaju interes za Bliski istok. Znate, mi imamo mirovne sporazume sa Jordanom. Imate mirovni sporazum sa Egiptom. Imamo Abrahamov sporazum. A Saudijska Arabija nam namiguje i poručuje. . . . Dakle, moramo da budemo zaista, zaista, zaista, znate, slepi da ne bismo videli veliku priliku u kojoj se mnogi politički interesi okupljaju za Izrael i palestinski narod.
59:45
Samo treba da otvorimo oči. Pre nego što smo napustili intervju, pitali smo Lusi o njenim roditeljima. Želeli smo da saznamo nešto više o tome šta misle o njenom radu, životu i šta je postala. Zaista su ponosni. Oni—oni su neverovatni, zaista. Zvuče neverovatno. Ne mogu da im budem dovoljno zahvalan, i, znate, oni prihvataju Cahija onakvim kakav jesu – onog dana kada je Cahi, 7. oktobra, kada je moja mama znala da on ide na bojno polje i da ide – isplakala je oči.
1:00:28
On je kao njen sin. To nema nikakve veze sa činjenicom da je ona muslimanka ili da je on Jevrej ili da imamo dete. Njegovo ime je Adam. Imamo, znate, ne želim da ga opterećujem, ali on je budućnost. On je naša budućnost. Kao što je Adam Adam. On je, znate, prazan papir. Beo. On je ljudsko biće. Dakle, niko ga neće suditi i niko neće ići — on je budućnost.
1:01:22
On je taj i taj. On je musliman i on je Jevrej. A za mene je ovo moje—sve što trenutno radim u svom životu je za njega. Želim mu bolju budućnost. Želim da bude u zemlji u kojoj može da bude ponosan što je Jevrej i što je musliman. I nisam voljan samo da sedim po strani dok neki ljudi pokušavaju da ga gurnu i govore mu „ti nisi deo ove zemlje.
1:02:06
” Njegov otac je patriota. Kao čovek od 48 godina koji ne bi trebalo da radi rezerve jeste. I on je—on je ljudsko biće. I boriću se za njegovo pravo da bude ono što jeste bez suđenja. Ovo je moja borba. Ne mogu vam dovoljno zahvaliti što ste dali—Hvala vam. Znam koliko si zauzet. Da. Tako zahvalan. Sada morate ići i glasati.
1:02:45
Hvala Vam mnogo. Hvala Vam mnogo.
