Partizanski padobranski bataljon 1944g

[kosta1961]

Do sredine  1944g Partizanske jedinice su postale Vojska sa procenjenih pola miliona vojnika ,priznata od saveznika,sa školovanim kadrovima tenkista,avijatičara,šoferima.Primali su značajnu pomoć od saveznika i povezivali levo krilo Crvene armije i desno krilo Angloameričke armije u Italiji.
U ambicioznim planovima formiranja jedinica JA (jedinice koje su imale velike armije) došlo se na ideju formiranja padobranskog bataljona.Smatralo se da takva jedinica može da koristi u završnim operacijama oslobodjenja zemlje.Verovatno  ceneći dotadašnje primene padobranaca u ratu – Drvar,Normandija,Sicilija,Krit ..

Zato V.Š. NOV i POJ donosi odluku da se u Italiji formira naš padobranski bataljon i da se uz pomoć saveznika izvrši njegovo obučavanje i opremanje do pune borbene gotovosti.

Na žalost izvorni dokument u arhivama V.Š. nije pronadjen( do sedamdesetih godina, jer arhiva baze u Bariju tada još nije bila sredjena).Ali postoji depeša G.Š. Hrvatske od 19 VIII 1944g u kojoj se traži da se iz IV korpusa izabere 60 dobrovoljaca do 30 g. starosti za padobranske jedinice.Oni treba da budu zdravi,hrabri i odani.Pored njih izabrano je još momaka iz jedinica koje su tada bile u Bosni i Hrvatskoj.Iako ne postoje tačni podaci ,pretpostavljase (po izjavama svedoka)  da je prikupljeno oko 100 boraca.

Mora se odati priznanje tim dobrovoljcima ,jer neki nisu ni videli padobran a kamoli znali nešto o takvim jedinicama.Birani su prekaljeni borci(neki su bili u Partizanima od 1941g),komandiri vodova i četa,komesari,diverzanti,bombaši,a bilo je i onih sa samo 17 godina.

Za komandanta padobranskog bataljona je odredjen Čedomir Vranić – poručnik ,do tada  komandant 3 bataljona  9  krajške brigade  ,a za komesara Podgornik Milan.Prvo se sa odabranima na sastancima razgovaralo šta se od njih očekuje i kako treba da se ponašaju u Italiji.Prebačeni su krajem avgusta 1944g savezničkim avionima sa aerodroma kod Gline i Sanskog Mosta.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Komandant padobranskog bataljona poručnik Čedomir Vranić

Po dolasku su se okupili u jugoslovenskom logoru Gravina(kod Barija) u kome se nalazila baza za školovanje i snabdevanje.Kako je broj ljudi  bio mali za formiranje padobranskog bataljona , Vranić i Podgornik su dobili odobrenje od komandanta baze Branka Poljaneca, da iz redova Jugoslovena u Gravini izvrše dopunski izbor ljudstva. Prvo su tražili medju bivšim ranjenicima koji su čekali da budu prebačeni u zemlju, a potom i Slovence iz Istre i Juliske krajne koji su nakon kapitulacije Italije bili u Talijanskim Partizanskim jedinicama ,pa su dospeli u logor.

Nakon kapitulacije Italije ,svi talijanski vojnici su bili u zarobljeničkim logorima pa i Slovenci koji su bili u talijanskoj vojsci.Odatle su neki  pobegli ,neki izbegli zarobljavanje,pa  su se priključili Partizanskim jedinicama u Italiji. Kada su se spojili sa saveznicima svi su bili razoružani i opet zatvoreni.Kasnije su u dogovoru sa V.Š. Jugoslovenskih Partizana neki pušteni.
Izabrano je 160 ljudi,i svi su prvo morali da idu na lekarski pregled .Iako su ih pregledali Britanski lekari,za sposobne su proglašeni svi oni koji su se izjasnili da hoće da skaču,pa čak i oni koji su prehodno bili teško ranjeni.

Iako bataljon nije formiran ,svi kandidati su upućeni na obuku koja se obavljala na aerodromu „Gioia del Colle“. Instruktori su bili iz savezničke padobranske škole,gde su se obučavali Britanci,Poljaci,Francuzi i drugi.Našim borcima su instruktori bili Britanci ,a prevodioci Kanadjani Jugoslovenskog porekla.Bili su podeljeni u pet nastavnih grupa po 30 ljudi u svakoj.Kurs je trajao 15 dana ,jer se svima žurilo da što pre budu upućeni u borbu.To je bilo dovoljno da budu osposobljeni za skokove danju i noću,i izvršavanje zadataka u pozadini neprijatelja.

Obuka se prvo sastojala od telesnog vežbanja i savladjivanje tehnike skoka padobranom.Veoma se vodilo računa o fizičkoj spremnosti i kondicij,gde su ljudi terani do krajnjih granica.Za savladjivanje tehnike skoka su postojale skromne sprave,trambulina za uvežbavanja prizemljenja i ojačavanje gležnjeva  i  sajla za skok sa 4m gde su uvežbavali radnje u vazduhu i prizemljenje.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Vrlo zanimljivo ,ali desantni padobran nije izučavan ni njegovo pakovanje.To je radila profesionalna ekipa u školi,a naši borci su samo provedeni kroz pogon za pakovanje.
 
Nakon sedam dana se krenulo sa skokovima.Nije bilo lako odlučiti se na skok.Zbog toga su održavani  sastanci na kojima se diskutovalo o tome kako niko ne sme da osramoti  Jugoslaviju i NOV.Tako da su borci skakali –pa šta bude.Nisu imali nikakve benificije za razliku od Britanaca koji su imali poseban dodatak za skokove pa i čokolade.

Po sećanjima naših boraca,iskakalo se iz talijanskog Caproni ili iz Britanskog Wellington kroz rupu u podu prečnika jedan metar.U avionu je bilo po 12 padobranaca sa padobranom „Irvin“koji su koristili i saveznici.Veoma siguran u otvaranju i velike kupole (63m²).Pored toga imali su  opremu za padobrance-haube za glavu,kombinezone,duboke cipele.


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Skokovi su izvodjeni sa 700m ,pa sa 400m i 300m.Neke grupe su imale po sedam a neke devet skokova.I pri ovome nije niko nastradao,čak nije bilo ni ozbiljnih povreda.Nakon toga su upućeni u diverzansku obuku.

[kosta1961]

 U medjuvremenu je formiran bataljon,na žalost nema tačnog datuma,pa se smatra(po izjavama svedoka) da je bilo oko 15 oktobra 1944g.Tada je Čedomir Vranić ,pred okupljenim ljudstvom pročitao naredbu V.Š. NOV i POJ o formiranju Prvog padobranskog bataljona,a zatim je izvršena podela ljudstva po četama i izabran rukovodeći kadar.

Kako nije sačuvan originalni dokument,na osnovu spiska ljudstva i izjava učesnika ,smatra se da je bilo 159 ljudi.Od toga:

Komandu bataljona su činili – komandant  poručnik Čedomir Vranić,komesar Milan Podgornik,zamenik komandanta potporučnik Milan Stojanović ,zamenik komesara Voislav Šiljegović ,obaveštajni oficir Mišo Vulović ,intendant zastavnik Momčilo Čup i dr.

1četa – komandir potporučnik Dragutin Vukliš,komesar Luka Zorić ,zamenik komandira potoručnik Drago Novaković ,komandiri vodova Djuro Popović,Andjelko Spremo ,Franjo Javorčić.

2četa – komandir potporučnik Mustafa Vejzović ,komesar Vladimir Čegalj ,zamenik komandira potoručnik Savo Kovačević  ,komandiri vodova Ignjac Petručko ,Dušan Novaković  ,Rade Radošević.

3četa – komandir potporučnik Vaso Klipa ,komesar Petar Kovačević- Kenta ,zamenik komandira potoručnik Nikola Vranješ ,komandiri vodova Mile Samardžija ,Dragan Ivanišević  ,Zlatomir Šavija ,Slavko Dejanović.Moguće da je u sklopu ove čete bio i zaštitni vod.

4četa – komandir potporučnik Mile Vasić ,komesar Mirko Meničanin ,zamenik komandira potoručnik Dušan Ćurgus ,komandiri vodova Pavao Mraović ,Milan Munjiša ,Milan Manojlović.


Posle ovoga su dobili naoružanje,ali ne padobransko,već obične automate(možda „STEN“) ,puškomitraljez „Brengal“ ,pištolje i za zaštitni vod PT puške.U bataljonu nije bilo opreme koja se nije mogla nositi pri skoku,jer je to  trebalo da bude mala jedinica za divezanska dejstva.

Upućeni su u diverzantsku školu kod mesta „Irsine“ gde su izučavali eksplozive,upaljače,razne vrste mina nemačkog i savezničkog porekla.Učili su kako se nešto minira ili razminira,kako se koriste zapaljiva sredstva.Izučavana je topografija i rad sa kartom i busolom ,orjentacija u prostoru.Obučavani su kako se koristi naoružanje,i izvodili veliki broj gadjanja.

Tokom obuke organizovan je kulturno – političko - partiski rad.Partiske ćelije su usmerile svoj rad na što bolje savladjivanje nastave i skokova i pravilan odnos prema drugima.Izlazile su zidne novine i list „Padobranac“.Postojale su razne sekcije i izvodjene priredbe.Jedna je kasnije  izvodjena u Dubrovačkom Narodnom kazalištu.Glavni za ovakve aktivnosti je bio Jug Grizelj.

Interesantno je da se jako vodilo računa o čuvanju tajne.Naime nikome nije bilo dozvoljeno da piše o bataljonu,imena ljudi su držana u tajnosti,a sa saveznicima su razgovarali samo komandant i komesar bataljona.

Nakon obuke za padobrance smetili su se u  jugoslovenskom logoru Gravina desetak dana.Tu su intenzivno imali fizičku i strojevu obuku i druge mere za upotrebu bataljona u borbi.Dobili su naredjenje o pripravnosti krajem novembra,jer se govorilo o prevozu avionima i iskakanje negde u Jugoslaviji(navodno forsiranju Dunava).
Početkom decembra 1944g ,bataljon dobija naredbu da se prebaci u Beograd.Tada su dobili i ostalu opremu – male radio stanice za svaki vod i četu,veća stanica za komandu bataljona,minerski alat i pribor,eksplozive i upaljače i odeću za diverzante i rančeve.Ali,nisu dobili padobrane.Do sada nije utvrdjeno zašto je ispalo tako.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Bataljon na paradi u Jugoslaviji

Ukrcali su se šestog decembra 1944g na britanski brod koji ih je ,zajedno sa drugim borcima,prebacio u Dubrovnik.Kako su Nemci i dalje držali glavne saobraćajnice i gradove u Crnoj Gori nisu mogli da nastave ka Beogadu,već su bili smešteni u hotel „Ekcelzior“ koji je bio napola razrušen i bez invetara.

Dvanaestog decembra su prevoženi uskom železnicom do Trebinja,jer je situacija sa Nemcima bila bolja,a odatle kamionima 2 korpusa do Nikšića.Odatle se moralo ići pešice,pa je bataljon morao da ostavi svu tešku opremu.Dogovor je bio da sa opremom –radio stanica,eksplozivi ,PT puške i ostalo ,ostane zamenik komesara Voislav Šiljegović u Nikšiću i da sačeka avion koji bi opremu prebacio u Beograd.Ostali su krenuli pešice za Podgoricu.

Očekivani avion nikad nije došao,pa je Šiljegović posle dugog čekanja svu opremu predao štabu 2 korpusa,u nadi da je oni nekako pošalju ili sačuvaju.Medjutim,bataljon nikada nije dobio tu opremu.

Sa bataljonom se prema Beogradu kretala i kolona prezdravljenih ranjenika i drugih(oko 1000) koji su se vraćali iz Italije.Kako je oružije imao samo bataljon on im je bio prinudno obezbedjenje.Nakon Podgorice išli su do Tuzija ,pa Plav,Gusinje,Peći ,Prištine i Kuršumlije gde su se ukrcali u voz.Po dolasku u Beograd šestoj januara ,komandant Čedomir Vranić se odmah javio u V.Š. i podneo raport.

Nastala je neverica i zbunjenost,odakle nama padobranci ! Navodno je zabunu rešio lično Tito,koji je rekao da očekuje dolazak padobranaca iz Italije.Bataljon je stavlen pod komandu JRV i smešten u Pančevu.

Dobili su nedostojni zadatak obezbedjena fabrike letačke opreme i padobrana u Indjiji ,prvo  1 četa ,a zatim i 2 četa i obezbedjene Zemunskog aerodroma.Zatim je 1 marta 1945g ceo bataljon premešten na taj aerodrom.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Prvi padobranski Bataljon na Zemunskom aerodromu 1945g

Rukovodioci bataljona su sve vreme tražili da im se dodeli zadatak desanta,pa se tako ozbiljno razmišljalo o desantu u rejonu Zidanog Mosta ,u završnim operacijama oslobodjena zemlje.Do toga nije došlo jer nisu imali padobrane kao ni  dovoljno aviona.Na kraj je odlučeno da desant i nije neophodan jer  su Partizani već imali velike snage na tom područiju.

Kako nisu znali šta će sa njima jula 1945g su oslobodjeni svih dužnosti i poslati su na odmor u selo Vlajkovec kod Vršca. A onda po naredjenju komande RV  16 avgusta 1945g 1 padobranski bataljon je rasformiran.Tom činu je prisustvovao Milan Simović koji je dobio zadatak da izvrši demobilizaciju dela ljudstva i preraspodeli ostale.

Ni ova naredba nije sačuvana,kao i ni arhiva ,dnevnik,pečati i druga dokumenta bataljona koji su predati komandi RV na čuvanje.Tako da ova ,do sada nepriznata jedinica,iza sebe nije ostavila nikakvog traga.

Jedan deo boraca i rukovodilaca bataljona je upućen u 1 klasu pilotske škole u Pančevu,jedan deo poslat na školovanje u SSSR,neke starešine na druge dužnosti u JRV,ali najveći deo je demobilisan.

Treba reći da je deo ljudstva kasnije poslužio kao jezgro za formiranje nove padobranske jedinice ,a neki su postali padobranski instruktori po letačkim jedinicama JRV.

[milan55]

"Po sećanjima naših boraca,iskakalo se iz talijanskog Caproni ili iz Britanskog Wellington kroz rupu u podu prečnika jedan metar.U avionu je bilo po 12 padobranaca sa padobranom „Irvin“koji su koristili i saveznici.Veoma siguran u otvaranju i velike kupole (63m²).Pored toga imali su  opremu za padobrance-haube za glavu,kombinezone,duboke cipele."

Padobran Irvin su uglavnom koristili Britanci. Vrlo pouzdan zato nisu nosili rezervni padobran na prsima kao Amerikanci. Na zemlji vrlo lako oslaobadjanje iz gurtni padobrana. Dovoljan jaci udarac u centralnu kopcu nakon okretanja iste i oslobadjanje. Presudno za prezivljavanje kod pada u vodu, kao sto je pokazao D-day ,gdje  se mnogo americkih padobranaca udavilo u plitkoj vodi jer zbog rezerve se nisu mogli osloboditi opreme i jos ako ih poklopi kupola, za razliku od britanaca gdje nitko nije utopio. Naima Njemci su u Holandiji i Francuskoj otvorili brane kanala i poplavili mnoga polja bas radi prepreke padobrancima. Skokovi nocu, tako da se padobranci nisu na vrijeme pripremili za vodu.