Кад се Рус и Украјинац нађу у истом ровуМобилисани руски војник Алексеј десет дана, од тога четири с Украјинцем, преживео без воде и хране док су меци летели изнад његове главе, а они помагали један другоме. [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Један ров. Два рањена борца непријатељских страна. Украјинац и Рус. Око њих пуцњава. Данима у рову раме уз раме. Укоштац са смрћу, без воде, али с надом у помоћ. Морали су да помажу један другоме. Када су ране руског борца почеле да крваре, Украјинац је помогао с превијањем. Четвртог дана је борац из Украјине умро, а руски је прележао у рову крај његовог леша још шест дана, пре него што је стигао спас. Сада се руски борац налази у болници у Москви.
Тридесетједногодишњи Алексеј је мобилисан на СВО. Дотад је радио у текстилној фабрици у Санкт Петербургу. Стигао је позив. Онда окупљање, вежбање и одлазак. Код куће су остали да чекају девојка и родитељи.
Дан кад је рањен Алексеј настоји да заборави, као и све што се дешавало до спасавања. Али не може да заборави.
„Био сам у резерви, али је уследила команда да се крене. По наређењу кренуо сам у групи од четири човека. Били смо група за осигурање, али је морало да се јуриша. Налетео сам на мину и био рањен”, присећа се Алексеј.
У први мах је помислио да више никада неће да устане, није могао да помери ноге. Јуриш је био ноћу. Без мрдања је прележао на бојном пољу до јутра.
„Претварао сам се да сам мртав да ме ’птичица’ (дрон) не примети, да ме не гађа нечим. Пуцњава се наставила. Тек наредног јутра сам допузао у најближи ров да се сакријем. Тамо сам видео живог Украјинца, такође рањеног”, прича овај руски војник.
На изглед је имао око 50 година. Чашица колена му је била потпуно отворена, разнесена. Крв није текла, запекла се.
„Није ходао. Покушавао је некако да се искобеља из рова, али сам му рекао да не иде никуда. Било је страшно, могу да виде померање и да гађају гранатама. Због тога смо обојица седели. У рову се нисмо срели као непријатељи. Замолио сам га за воду. Рекао је да нема. Кажем: ’Пузаћу, да се померим малчице?’ Тамо су била још двојица мртвих. Мислио сам да ћу ускоро да дођем до својих, али нисам могао да померам ноге”, прича Алексеј.
У непријатељском рову је морао да се задржи, а заједно с Украјинцем да преживи. Када је другог дана на њихову заједничку срећу почела киша, појавила се могућност да бар мало нешто попију.
„У конзерву смо скупили мало воде, по гутљај. Поделили смо. Имао сам жваку, она такође помаже против усахлости, ако жеђ силно мучи. Поделио сам је с њим. Једног дана је почео снег да пада, али се брзо топио. Ништа нисмо јели. Била су нека њихова сува следовања, да ли јапанска, да ли корејска. Све сами хијероглифи. Било је динстано месо. Нисам јео, зато што се после тога одмах ожедни”, сећа се Алексеј.
То се догодило у новембру. Од хладноће руски борац је почео јако да кашље. Од кашља су почеле да пуцају и крваре ране на леђима. Било је неопходно превијање.
„Украјинац ми је помогао да превијем ране. Нисам много разговарао с њим, није ме занимало како се зове. Он ме је, можда, и разумео, али ја њега нисам. Говорио сам на руском, а он је од руског знао само псовке. Псовао је своју команду што га је оставила. Издржавали смо заједно три-четири дана, а онда је једног тренутка отишао с овог света. Рана му је већ била сува. Није умро од ране. Можда ни од хладноће, него је дехидрирао. Можда је дуже од мене преседео без воде. Кад сам дошао, већ је није било. Захвалан сам му. У рову нисмо били непријатељи, нисмо се свађали”, каже руски војник.
После смрти „цимера” из рова Алексеј је остао сам с три леша. Није могло ни да се спава – стално се пуцало. Сад прича као да је све било у бунилу. Није могао ни да изађе – биће одмах убијен. Преостало му је само да седи и чека. Или смрт или спасење. Спасење је дошло раније. Нашли су га момци из друге јединице.
„Надао сам се да ће да ме нађу. Чекао сам. Морао је неко да дође. Дошао је други пук, сасвим друга јединица. Добили су наредбу да заузму бункер. Дотрчала су двојица, очигледно, извидница, а тамо сам био ја. Отрчали су, пренели команди да је тамо човек, рањен. Одлучили су да ме избаве. Направили су групу за евакуацију. Ујутру, десетог дана, почели су да ме ’ваде’. Радовао сам се што сам се на крају извукао из тог рова. Кад сам схватио да ме извлаче, искључио сам се, заспао сам. Већ сам био у бунилу”, прича овај војник.
После толико дана без вести о њему сматрали су да је мртав. Рођацима нису саопштили док се не увере. После спасавања Алексеја су фотографисали. Исцрпљен, онемоћао с једва видљивим осмехом. Та фотографија, као и цео догађај, брзо су се проширили по друштвеним мрежама и медијима, али родбина у спасеном борцу свог Љошу није познала.
„Мами су говорили да сам то ја, а она ме није познала, јер сам увенуо, смршао сам 10 килограма, док сам седео у том рову. После, кад сам већ био у болници у Ростову на Дону, позвао сам је, потврдио.”
Сада је још у болници, као и један његов саборац с којим је ишао у јуриш. Шта се догодило с осталом двојицом не зна.
Лекарске прогнозе су добре, моћи ће да хода, али је потребна још једна операција за пресађивање коже. Од парчића мине има ране на леђима и ниже и промрзла стопала.
Izvor
