B.P: radi male intelektualne vežbe, pokušajte da povučete paralele sa mnogim stavovima ovde navedenim i politikom Ujedinjenog Kraljevstva prema Srbima u poslednjih 30-ak godina.Британска перцепција Србије кроз вековеМноге мисли и реченице које су енглески путописци, историчари и политичари рекли или написали о Србији у последњих четири стотине година лелујају између империјалног цинизма и историографског бунила.Александар В. Кинглејк, аутор списа „Исток“ (Лондон, 1844. г.), најчитанијег енглеског путописа у 19. веку, преносећи своје импресије о Србији, каже: „Једина грађевина коју вреди видети у Србији је Ћеле-кула, сазидана од 30 000 (!) лобања које су приложили ребељиви (бунтовни) Срби“. Додаје да му се допала „једноставна величина архитектонске замисли“ Ћеле-куле и да је „уживао у деликатној лепоти рељефа“.
Према једној историји енглеске литературе (аутор: Џ. Сампсон) ово дело је „можда најбољи путопис на енглеском језику“, а за дотичног Кинглејка каже се да је „бриљантан“ писац и типични „енглески џентлмен на путу“.
Овај и многе друге изворе о енглеској перцепцији и политичком третману Србије и Срба нотирао је Милош Црњански у Додацима својим „Ембахадама“. Он каже да су се Енглези за Балкан заинтересовали тек после продора Османлија. После пораза код Беча, 1683. каже Црњански, Енглези су се „забринули“ за судбину Отоманске царевине и ту бригу бринули кроз цео 18. и 19. век.
Од почетка 17. века у Енглеској почиње писање „турских историја“, кроз које енглеска читалачка публика стиче прва сазнања о народима Балкана. Једно такво, чувено дело, штампано 1610. г. била је „Општа историја Турака“ Ричарда Ноулса.
Описујући Косовски бој Ноулс тврди да никад веће армије у Европи није било од Лазареве војске која је, према Ноулсу, бројала фантастичних пет стотина хиљада (!) ратника међу којима су, поред Срба, били и Италијани, Власи, Мађари, Чеси и Бугари. Мурат је, према њему, имао мање од половине тог броја војника.
Мурат је после битке, описује Ноулс, обилазио бојиште а онда се из масе покошених ратника подигао један војник, пошао према Мурату посрћући, „као да је пијан“. Султан је наредио да га пусте, пошто се чинило да ће да ће „полумртви хришћанин“ пољубити султанову ногу.
А онда је рањеник, Милош Обилић (Милес Цобелитз), потегао нож и пробуразио Мурата. Због тог Милошевог чина, тврди Ноулс, више од двеста година касније, стране амбасадоре приликом аудијенције на турском двору, стражари су држали за руке и за врат, пипајући их да виде да ли код себе имају нож.
Године 1716. специјални британски амбасадор Е. В. Монтегју креће за Цариград са супругом, али не путује уобичајеном маршрутом преко Италије већ кроз Угарску и Турску. На путу, Монтегјуова супруга леди Мери води дневник и пише писма пријатељима, која се штампају тек 1763.г.
До турске границе испратила их је већа војна јединица састављена од Немаца и „Расцијана“. За ове Србе у служби аустријског цара она каже да „више личе на пљачкаше него на војнике“. Јер: „Они немају плату а морају сами да набаве оружје и коње. Зато више личе на Цигане скитнице или на снажне просјаке него на регуларне трупе“.
Леди Монтегју је написала читаву једну дисертацију о Србима у Угарској, па се дохватила и српских свештеника: „Ти попови, пустајући да им коса и брада нарасту, неошишани и необријани, личе потпуно на индијске брамане. Они су наследници свега новца своје пастве, а у замену им дају, церемонијално, потписане и запечаћене пасоше за небо“.
Енглеска је кроз цео 19. век, на дипломатском нивоу, била не само најбољи пријатељ Турске већ и најгори непријатељ Србије, каже Црњански. Прота Матеја Ненадовић, на Бечком конгресу 1815. г. покушао је да дође до енглеског амбасадора али је стигао само до његовог секретара који је пренео амбасадорову поруку како Срби треба да се обрате „милостивом суверену своме, султану у Стамболу“.
Енглези су у 19. веку промовисали „комичну жицу“ у српској дипломатској судбини: „Слободњачка Енглеска и Француска тражиле су од кнеза Милоша да влада као диктатор, а царевине Русија и Аустрија захтевале су да влада парламентарно“, тврди аутор „Ембахада“. Кад је кнез Михаило покушавао да створи модерну, стајаћу војску помагале су га Русија и Француска, а на крају је на то пристала и Аустрија. Једино је британски премијер Палмерстон био против.
Черчил о „српској срамоти“После убиства српског дечака на Чукур-чесми и турског бомбардовања Београда сва Европа је била на страни Срба. Само је Палмерстонова дипломатија кривила Србију за те догађаје“.
За озбиљну анализу британске улоге у катастрофалном српском страдању током 20. века, за ту тему над темама, потребан је енциклопедијски подухват. За ову прилику наводимо неколико аутора чија изопачена оптика итекако илуструје енглески србофобични ангажман, презир и цинизам.
Фабулозни Винстон Черчил, у својој књизи о Првом светском рату („Светска криза“) тврди да је Никола Пашић знао да се спрема атентат на надвојводу Фердинанда и „да се то открило после рата“. Наравно, Черчил не наводи изворе или доказе за своју тврдњу. О самом атентату каже: „Један споменик који је подигнут од његових (Принципових) сународника сачуваће успомену његове срамоте и њихове (српске)“.
Осврћући се на Први балкански рат Черчил пише да су се Бугари борили против најбољих турских трупа а да су Срби „само пројурили“ кроз Македонију.
Чувени енглески археолог, потпуковник Стенли Кесон, у књизи „Грчка и Британија“, тврди да су заправо Грци пробили Солунски фронт 1918. године!!!
Многим Србима омиљена Ребека Вест, ауторка славног, србофилног путописа („Црно јагње и сиви соко“), написала је веселу реченицу: „Церску битку Срби су добили захваљујући артиљерији и муницији коју су послали Енглези“!!!
Пред слом Србије 1915. године управник енглеске болнице у Скопљу била је леди Пеџет, супруга енглеског посланика у Београду, сер Ралфа Пеџета. Њеним мемоарима Црњански посвећује велику пажњу, а ми издвајамо невероватну епизоду: како је леди Пеџет сачекала окупаторске бугарске снаге и предала им болницу у којој се лечила српска војска:
„Кад је већ било сигурно да ће болница морати да напусти Скопље, јер се очекивао пад Скопља, леди Пеџет се решава да остане... Њена је болница, каже, била једина добро снабдевена болница у Македонији и она је била готова, сасвим вољна да пружи своје услуге и Бугарима. Најлепше је то што је њен муж, посланик Велике Британије сер Ралф Пеџет био против тога.
Својим писмом из Ниша, 1. октобра, он је опомињао жену да њена болница треба да служи циљу, због којег је у Србију послана и да користи пре свега српској армији... Српска армија има потребу за британским лекарским и болничким особљем. Ако остане у Скопљу српска армија ће то изгубити. Напротив, биће од велике користи непријатељу. Међутим, леди Пеџет је посетила 17. октобра команданта енглеских трупа искрцаних у Солуну, па се вратила, и остала.
Болница у Скопљу, која је упућена из Енглеске у Србију у помоћ српској војсци, напустила је ту војску и остала у Скопљу... Српски рањеници из њене болнице, каже, гледали су да из болнице што пре побегну. Сцене које су се при том бекству из Скопља одигравале биле су језиве“.
Београду с љубављу
Током Другог светског рата у Лондону је штампана књига „Иза мене ето једног Немца“, која је у оно време била сензација, а чији је аутор била позната енглеска новинарка Клер Холингворт. Она се 6. априла „затекла“ у Југославији, а Црњански наводи карактеристичне сентенце Холингвортове:
„Хрвати су поносни на свој универзитет и старе традиције. Срби су скоро дивљачки народ (an almost savage people). Београд се зида таксама које плаћају Хрвати. Хрватска аристократија је осиромашила...
Краљ Александар је убијен у Марсељу, јер је био заборавио тог дана да обуче ’панцирну кошуљу’, коју је увек носио. Принц Павле се истакао као тиранин Хрвата. Он је куповао скулптуре од Мештровића, али их није плаћао.
У Далмацији станују сељаци дуж обала, али горе, у планини, људи који су, у ствари, људождери (practically canibals)...
Кад је Стојадиновић ручавао код кнеза Павла, кнез је стално морао да страхује да Стојадин не испије воду из чаше у којој се перу прсти.
Тога дана кад то пише, госпођица Клер каже сама о себи, да се није умила.
Београд је, каже, једна ругоба од модерне вароши и зато јој је врло мало жао што су га Немци сад разорили бомбама (I can feel little sadness that the Germans have now destroyed it by bombing) .“
Холингвортова је умрла јануара 2017. године, у 105. години живота. Преносећи ту вест, и београдски медији испратили су је комплиментима. Култивишући штокхолмски синдром, и Београд је постао свет.
Milan Četnik
Izvor
