Чоњагина буна 1817.

[JASON]

Чоњагина буна 1817.


У листу Време, бр. 4492. од 13. јула 1934. године, у рубрици 'Југословенски народни календар' налазимо ову белешку: 13. јули (30. јуни) 1817. г. – Чоњагина буна. Живан Чоњага из Мачве диже буну против кнеза Милоша, али ова брзо би угушена и завереници кажњени.
У историографској литератури Чоњагина буна помиње се на два места, али узгреднo и сасвим неодређено:
'Године 1817. у пролеће одметне се кнез Сима Марковић и капетан Драгић из Ропочева (у београдској нахији), но обојицу ји увате и погубе у Београду. Исто прође (тог лета) и Живан Чоњага из Мачве.' Taко пише Вук у својим списима (Грађа за српску историју стр. 173.), а и Куниберт (Barthélemy-Sylvestre Cunibert) у историјском есеју: Essai historique sur les révolutions et l'indépendance de la Serbie depuis 1804. jusqu'a 1850., на страни 153.
'Cette obstination, les supercheries du divan, les cruautés que les Turcs redoublaient en Serbie, suscitèrent une fermentation qui menaçait de se produire au grand jour. Des chefs serbes, moins patients que Milosch, excitèrent le peuple à la révolte; ils poussèrent la calomnie jusqu'à accuser Milosch de connivence avec les Turcs, et la haine jusqu'à le rendre responsable de l'état précaire du pays. Les plus actifs à l'insubordination étaient Simon Marcovitch et le capitaine Draghitch. Malheureusement, leurs tentatives furent connues de Maraschli, qui, s'en exagérant l'importance, exigea qu'on remît entre ses mains ces deux chefs. Il fut obéi. Il les convainquit de leur crime et ils furent décapités dans la citadelle de Belgrade au printemps de 1817. Le même sort échut à Zivan Tchognak de Matchéva pour les mêmes motifs.'

Ко је (уствари) био (тај) Живан Чоњага?

[JASON]

Родио се око 1780. у с. Козјак (код Лознице), а одрастао у Салашу Црнобарском (који се иначе звао Али-Агин Салаш). У млађем свом добу чувао је свиње сеоских домаћина у друштву са Милинком Вилаћем, Јездимиром Кедићем и Заријом Јошићем. Непосредно пред устанак (1804), Милинко убије зулумћара Дели-Селима, после чега се сва четворица одметну у хајдуке. У почетку буне Чоњага је, заједно са Симом Катићем, Пантелијом Девом, Шуманцем Васиљем, Игњатом Белићем и др. одабраним бећарима, приступио голаћима Зеке Буљубаше. Стојан Чупић, војвода мачвански, одредио им је на Дрини простор за стражарење од упадања турског у Мачву од Раче до Бадиноваца.
Чоњага није припадао најистакнутијим личностима свога доба; М. Ђ. Милићевић га нигде не помиње, а у књизи К. Ненадовића 'Живот и дела великог Ђорђа Петровића', Чоњага се помиње само једном.
'Једном у време примирија Срба са Турцима, Турци пређу мучки Дрину, убију Капетана Мићу Шуманца, Бјелићевог друга, и украду коња Бјелићева под свом оправом и кубурама његовим на седлу. То Бјелића доведе у јарост и зажели осветити се Турцима и вратити им жао за срамоту, коју су му учинили. Па како је трајало примирије, он несмедне да пређе Дрину и да им се освети, већ оде своме Војводи Стојану Чупићу, потужи му се за учињену срамоту од Турака, и замоли га да му он допусти да може прећи са дружином Дрину у Босну и Турцима се осветити. Војвода Чупић му то дозволи, и Бјелић Игњатије са Бинбашом Симом Катићем, Зеком Буљубашом, Живаном Чоњагом и њиовим четицама пређу у Босну и преко Семберије уза Саву дођу до скеле Суботишке, гди нађу више Турака који су рану из Немачке примали, и раздвоје се у чете нападну на Турке, многе побију, а многе на Саву нагнају те се подаве. Ту задобију преко четрдесет оседлани коња под кубурама и оружјем, запљене многи пљен, а и новаца које кад на сто тридесет њи друга поделе, на свакога дође по литра злата (по 100 дуката).'
У поменутом походу преко Дрине Чоњага предводи чету бећара, њих двадесет. Пре него што ће Зека издати наредбу за напад, он извиђа терен и прати кретање Турака код скеле Суботиште. О његовом јунаштву и одважности сведочи Ф. Вишњић у песми Бјелић Игњатије.*)

Сви јунаци ником поникоше,
Не пониче Чоњага Живане,
Веће узе пушку за средину...
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

Заскака се Чоњага Живане.
Као љељен од три годинице,
Па он оде друмом Суботинском...

__________
_{*) Устаничка епопеја Филипа Вишњића, садржи дванаест песама о људима, догађајима и бојевима из Првог српског устанка. Опевани су јунаци, кнезови, ратници и мегданџије, а поменут је и низ других познатих или мање познатих личности. У књизи Јунаци из устаничке епопеје Филипа Вишњића, Стево Ћосовић понаособ је представио свих 88 Срб-јунака које је Вишњић поменуо или опевао, као и 41 име из противничког – турског табора.}

[victoria]

Од њега су данашњи Чоњагићи.Сви их још зовемо Чоњаге а не по пуном презимену.

[JASON]

Чоњага је учествовао у многим борбама по западној Србији: на Салашу, Лешници, Лозници и Засавици, али, и у бројним мањим сукобима против босанских бегова (углавном ради пљачке и освете). У једном боју је рањен у главу, али, наставио је да се бори, пунећи пушку старцу Радивоју (Прекодринцу). У војничким стварима имао је доста ратног искуства и стекао је чин буљукбаше. Али, шта је било са њим после боја на Равњу (Засавици*) и пропасти Српске (1813), то је непознато. Да ли је преко Саве (октобра 1813.) код Забрежја прешао у Срем, побегао у шуму Китог, или је у питању нешто треће, остаје да се и даље истражује.
Судећи по одломцима неких (историјских) приповедака Јанка Веселиновића, можемо (с разлогом) веровати, да се Чоњага, кад је Mилош устао на Турке, налазио у Србији. То потврђује и Сима Сарајлија. Описујући време о којем говоримо, Сарајлија у својој 'Историји' помиње Чоњагу, називајући га сераскиром мачванским, 'којега су кметови Мачве били поставили заовда, ако би дошло с хајдуцима до боја, да имаде тко Мачве с војском и оружјем комендирати'.

__________
^{*) И ту погибе Србаља, храбријех јунака, коих земља више неће родити...Плачи, ридај, славна земљо српска, док се не обрати Божја воља на те, записао је тим поводом ноћајски летописац, поп Василије Бабић, на пентикостару ноћајске цркве.}

[JASON]

Кад у пролеће 1815. букне у Шумадији нови устанак, Сима Катић, Марко Штитарац, Илија Срдан, Никола Смиљанић и Никола Чупић покушају да побуне Мачву и Поцерину. 'Мучно је било – пише К. Ненадовић - одметнути ове крајеве око Дрине особито Мачву која је још од почетка првог устанка на Турке, готово непрестано кроз петнест година право бојиште била, које су сваку стопу земље Турски коња копите садирале, и у којој је највише народ страдао. Много је се Чупић са својим људма усиљаво да народ на устанак покрене, но сво његово усиљавање остане без користно; јер народ волео је и у том злу под Турцима остати, него да га веће Турско зло, постигне; нису могли ни мислити Мачвани да се већ и кад од Турака избавити могу, па су и у том стању желили да остану на миру'.

На скупштини у с. Штитар, где се искупило пет стотина мачванских сељака и кметова, Живан Чоњага поново излази на видело. Наиме, Марко Штитарац, који је са дванаест хајдука дошао да своју постојбину побуни, стане говорити народу да устају против Турака. Но они му одговоре, да неће, него нека се он између њи са његовом хајдучијом торња, докле је читав! На последку Штитарац запита Мачване: Или воле за крстом, или за ибриком? Неки Ћирко Николић одговори му да воле за ибриком, а тако му одговоре и сви други кметови. Онда најстарији између њих, ког су они као за главног њиховог кмета и старешину изабрали, Живан Чоњага, повиче:
- Ајте амо, тко ће за ибриком! А тко ће за крстом, нека иде тамо за оним хајдуцима и бунташ'ма који но се извлаче из Мачве, к'о тарана из лонца.
И тако сви пођу за Чоњагом и разиђу се својим кућама, а Штитарац, видевши да сви Мачвани одоше, кличе и одпева му (Чоњаги) овако:

Ој! Туре вели, тахрана је рана,
А каурче, купус и сланина;
Загоркињо које је истина?!
Видов дан ће, који данак бити,
Сваком ће се очи отворити,
Знат' се хоће вјера и невјера,
Хај, нестаће Србинског злотвора,
У ибрику неће имат' мјеста,
А тако ми мог часнога крста!

Потом Штитарац са хајдуцима оде у Цер планину, где се неко време притаји.
Није боље (тог пролећа) прошао ни Илија Срдан. Срдан је летео од села до села и тражио присталице за нов устанак. Али све узалуд: нико неће ни главе да окрене. У невољи својој, он оде попу Јовану Миленковићу, у село Рибаре, али поп, кад чује шта Срдан мисли, повиче:
- Носи крв из моје куће, не роби ме и не кољи! С душе ми се торњај; пуна ми је кућа туђих људи, све посленика, па те може ко видети, те ћемо оба пропасти... Ви упропастисте себе, па хоћете и нас! Своју си кућу сам раскућио и таким послом разорио и затро, па хоћеш још да и ја моју? Уклањај се, велим ти, док није било и другојаче.

[JASON]

Чоњага није био међу оним кметовима који су Змаја од Ноћаја издали Турцима, иначе би (после боја на Дубљу) и њему Димитрије Ногић, стари хајдук из Совљака, отпевао потскочицу (бројаницу):

Хопа, цупа Марта!
Сукња ти је кратка!
Удри ногу о ногу... и т. д.

Овај контроверни догађај (издаја Чупића) никада није разјашњен, али у Мачви се уопште причало, да су Митар Лазић, Стојадин Јелић и његов брат поп Остоја, Ђорђе Новаковић и Петар Туфекџија, сви из Петловаче, Ћирко Николић и Мијајло Јекић из Прњавора, издали војводу по наговору Марка Штитарца, као што је њему кнез Милош заповедио.
Опширно је о томе, и сам учесник у догађајима, сведочио Сима Милутиновић у свом списанију 'Исторія Сербie одЪ почетка 1813-е до конца 1815-те године'.

[JASON]

Али да се вратимо (к) нашему јунаку – Живану Чоњаги. Следећи запис узет је као извод из приповетке Суреп (слика из прошлости) познатог српског писца Јанка Веселиновића.

И опет пуче пушка. И изви се густ дим; али кад с дим разиђе, Србија се опростила од Турака.
На месец дана после боја на Дубљу, дођоше Сурепу Сима Катић и Чоњага.
- Ама, знаш шта?
- Шта? – пита он.
- Чудне гласе чујемо.
- А каке?
- Милош се спрема да нам буде господар.
- А с којим правом?
- Вели: он нас је ослободио.
- Јок!... Шта би мого он, да није нас?
- Зато смо и дошли. Да идемо у Петловачу на договор.
- Да идемо!
И одоше. Тамо беху противници Милошеви на окупу. Ту су говорили и договорили се: да убију Милоша и Јеврема и Јована. Сурепу је Јеврем пао на тал...
Али некако дозна се то и њи' окупе. Погинуло им је неколико другова; али Суреп, Сима Катић и Чоњага измакоше. Бежећи, дођу до Дрине. Катић и Чоњага почеше одмах дрешити лађицу што је нађоше, а Суреп их запита:
- Шта то хоћете?
- Да бежимо.
- Куда?
- У Босну.
- Па куда?... у Босну.
- Ја.
- Зар Турцима?
- Море, ваља главу изнети.
- Па је носити Турцима! – јекну Суреп јетко.
- Оћеш ти ићи?
- Ја јок.
- Ми одосмо!
- Идите! – рече он и саже главу.
И они одоше.
Он се крете кући. Кипело му је у грудима... Зар и они да га изневере?... И коме да оду?... Турцима!.

***
Није прошло више од три дана, баш пред само вече, нагнаше се од запада густи облаци. Наједаред замрачи. Крупне кишне капи почеше падати. Суреп је 'одао преко собе. Чу да га неко викну. Он изиђе и кога виде?... Катић и Чоњага вратили се. Залупа му срце силовито, и он грмну ка гром.
- Везујте се!...
- Али, молим те! – поче Катић.
- Везуј се!... Везуј се, или ћу те ја сад са земљом свезати! – грмну он и потеже пиштољ иза паса.
Сену муња, и они видеше пред собом страоту. А знали су да Суреп никад џаба не потеже оружје. Отпасаше појасеве и везаше један другог; а он и' онако везане, привеза за плот, па се врати у собу. Киша и' је сву ноћ тукла...
Сутра зором Суреп је већ био на ногама. Собом опреми вранца, сoбом и' привеза обојицу вранцу за реп, па се крете Шапцу. Ни речи није проговорио. Не рече им ни куда и' води. А кад већ беше пред Шапцом, рече Катић:
- Сурепе! Ти нас водиш Јеврему?!
- Јес! – рече он оштро.
- Зар Јеврему, Сурепе?
- Боље него Турцима. Нека вам српска рука главу скине!
- Онда нас побиј ти!
- Јок ја!
И више не проговори.
Кад га Јеврем угледа, он истрча пред њега.
- Зар и' доведе?
- Доведо'!
- А како и' по'вата?
- Дошли сами!
- Дела, причај ми!
- Немам шта да ти причам! Ево ти њи'! Збогом.

***
Вратио се сам. Нека туга свила му се око срца. Жалио је своје другове, али је био уверен да је тако моро учинити... Ни дотле није ни с ким разговарао, а од тог доба заћуто сасвим.
Једног јутра јавише му да је дошо Катић.
- Дошо?! – упита он зачуђено.
- Дошо.
- А Чоњага?
- Њему одсекли главу у Београду. Тели су и Катићу, али га спасе његов шурак, газда Јова Госпавић. И господар Милош им опрости обојици, али док је стиго Татарин да јави – Чоњагу погубише...

***
Ово ти је цела истина, ка што је Бог на небу, и ка што ја и ти овде стојимо.