Specijalizovani niskovisinski detektor 5N66/76N6 "Krokodil"

[Kubovac]

Niskovisinski detektor 5N66 / 76N6 "Krokodil", redovan pratilac raketnih sistema PVO S-300P/PM

Već je pisano o ovom neobičnom i impresivnom radaru. Ipak, da bi ovaj tekst bio "kompletan", ponoviće se istorijat, namena i osnovne karakteristike, ali i ubaciti deo koji govori o otpornosti ovog radara prema protivradarskim raketama, kako starije, tako u određenoj meri i novije proizvodnje.

Jedna od glavnih razlika sistema S-300V konstruktora Antej i S-300PT(PS) konstruktora Almaz je što je u taktičko tehničkom zahtevu ( TTZ) Anteja stajala borba protiv balističkih projektila malog dometa, a nije stajala borba protiv krstarećih raketa, dok je u TTZ Almaza borba protiv krstarećih projektila bio jedan od glavnih zahteva. Bilo je to vreme pojave Tomahavka i ALCM i Vozdušna PVO (teritorijalna PVO) je bila suštinski zainteresovana za borbu protiv takvog cilja.

PVO Suhoputnih (PVO trupe, kopnene vojske) nije bila toliko zainteresovana za takav cilj u smislu Anteja, jer on  je njima trebao da bude ešalonska nadgradnja nad Bukovima i pokriven neposrednom zaštitom Torovima. ASURI (automatizovani sistemi upravljanja radarskom informacijom) tipa PORI-1 i PORI-2 su pokrivali i armijski i frontovski nivo i imali su usled potrebe divizijske artiljerije i potrebe Bukova i niskovisinske radare u svojim granama i njihovi podaci bi u slučaju pojave krstarećih raketa više značili divizijskoj (uglavnom Osama) PVO i armijskoj PVO sa Bukovima nego samom Anteju koji se bavio vrlo dalekim, vrlo brzim i vrlo visokim ciljevima, kao i balističkim ciljevima. Zbog toga u samoj strukturi Anteja i nema nekog pravog niskovisinskog detektora.

Sasvim je druga priča u razvoju S-300P Almazove grane. Primarno delujući pukovskim formacijama sa tri nišanska radara, imali su kao pukovski radar prve oblike Stervjatnika (5N64 / 64N6). On je izuzetan i neobičan radar, ali ne i radar koji je dobar za otkrivanje krstarećih raketa, tako da je ta dužnost pala na jednu sasvim posebnu konstrukciju koja u svoje doba nije imala pandana, a danas možemo da kažemo da veoma podseća na neke istina uglavnom malog dometa radare sa CW (kontinualnim isijavanjem) i stvaranjem slike u potpuno sintetičkom obliku. Takav radar, specijalizovan za otkrivanje niskovisinskih ciljeva, pre svega krstarećih raketa ali i aviona naravno, koji su tada još uvek bili najaktuleniji je po formaciji išao uz svaki divizion odnosno nišanski radar sistema S-300P. Radi se naravno o radaru tipa 5N66 / 76N6 Krokodil.

Krokodil je bio i ostao neobičan radar, ne slučajno je podsećao na nišanski radar sa sistema PVO S-200 (Angara, Vega, Vega-M, Dubna) samo da se našalimo (mi smo inače poznati kao šaljivi ljudi) neobično rotiran za 90 stepeni. Njegova sposobnost osmatranja malih visina je bila izvan svih sličnosti, prvo zato što je mogao da odbaci smetnje u klateru ili smetnje od parazitskih odraza na nivou od 120 dB (približno dvaput više od većine uobičajenih osmatračkih radara i danas) što je moguće samo takvim tipovima radara sa CW. Nije bio savršenog plafona zahvatao je ispod Tropopauze, a ni posebno velikog dometa realno negde oko 110-120 km za ciljeve na nešto većim visinama od nekoliko hiljada metara. Iako sa tim manama on je zapravo krstareće rakete zasecao na najvećim mogućim daljinama u to doba za radarska sredstva, čak i one u vrlo niskom letu je zasecao na daljinama preko 40 km, ponekad i na oko 50 km. Takvo zasecanje je bilo dovoljno dobro po daljini da tada radio komandne rakete sistema S-300P pređu na njihovo gađanje i uništenje. Njegovu manu, specijalizovanost niskovisinca, kasnije su u sistemu kompenzovali dodavanjem radara ST-68 koji iako i sam ima osobine niskovisinca ima i osobine svevisinca na većim dometima i time je omogućavao samostalnim divizionima nezavisan rad po svim ciljevima u tadašnjem dometu raketa.

Usled tih karakteristika Krokodil je morao po pravilu da deluje sa stubova ili malih (23,8 m - 40V6) ili vrlo visokih (37,8 m - 40V6M), čak i kada nije u pitanju delovanje iz šumskog rejona nego uvek. To mu je bila mana koja je ostala i koja ga je u daljoj budućnosti i deklasirala sa modernog bojišta jer to podizanje na stubove u trajanju od malo manje od sat vremena ili malo manje od dva sata za visočiju verziju nije više u skladu sa modernim bojištem. U to doba, a to je sam kraj 70-tih godina za Vozdušnu PVO koja nije po definiciji na samoj liniji fronta to nije bila tako teška mana. Verovatno nije ni danas ako se radi o odbrani ciljeva na velikoj dubini svoje teritorije.

Sa druge strane tražila se velika otpornost na delovanje prema protivradarskim raketama jer kako su ciljevi sistema S-300P bili i teški i srednji bombarderi i duboki prodirači, osim krstarećih raketa bilo je jasno da će biti verovatno izložen gađanju sa tim tipom projektila.

Dotadašnja iskustva su bila sa takvim projektilima tipa AGM-45 Šrajk i AGM-78Standard takva da je rano gašenje radara uglavnom pomagalo u zadovoljavajućoj meri jer su oni imali tragače zasnovane na takozvanom amplitudno amplitudnom tipu i on je imao puno mana koje su se i relativno lako izbegavale upravo dovoljno ranim gašenjem radara pre svega. Međutim tokom tih prvih realnih dejstava došlo je do situacije na jednom od radara, verovatno sovjetskom P-35 (mada su tada aktivni bili i P-30 ne samo sovjetski nego i mađarski), da je operator prekinuo emisiju na dva kruga, a onda promenio ručno frekvenciju na maksimum u svim kanalima i onda punom snagom zračio jedan krug. Interesantno, protivradarski projektili su promašili. Iako su bili amplitudni projektili primećeno je da je potencijalna situacija zanimljiva kao protivdejstvo.

Vremenom se to pokazalo od velikog značaja bar kada je u pitanju radar 5N66/76N6 Krokodil. Posle izvesnog vremena u doba kada je on počeo da stupa u jedinice polako su stare protivradarske rakete zamenjivane novijima tipa HARM, ALARM, Martel, koje imaju daleko bolje zasnovane tragače. Prvi tip je takozvani fazno fazni tragač poređenja faza na skevencijalnoj frekvenciji, monopulsnog tipa. Drugi tip je takođe monopulsni amplitudno faznog tipa sa sumarnim radom na visokoj frekvenciji razdvojenog tipa. Pre svega ti tragači su skloni indukovanim greškama sopstvene glave pri radu i polovina njihove elektronike je filterisanje signala da do takve greške ne dođe. I tu se dolazi do glavne situacije. Da ne idemo sada u detaljnija objašnjenja rada niti dobrih karakteristika, ostaćemo na konkretnim lošim karakteristikama.

Prva loša karakteristika je izuzetno velika pojava greške pelengacije pri korišćenju od strane radara  fekventno modulisanog signala sa visokom devijacijom frekvencije. Upravo je to karakteristika radara tipa Krokodil i ona je kod njega prilično izražena. Drugo smanjuje se tačnost pelengovanja u amplitudnom kanalu pri obradi frekventno modulisanog signala odnosno pojavljuje se "parazitska" greška. Ponovo još jedna loša karakteristika kada je u pitanju upotreba protiv Krokodila. Da odmah budemo jasni, ove greške se javljaju i u slučajevima takozvanih klasičnih impulsnih (ajmo tako reći) osmatračkih radara sa osobinom širokopojasnog rada odnosno skokova na različite frekvencije u širem polju, a takvih radara iako nema mnogo ipak ima i ima ih sve  više. Zbog toga protivradrske rakete prelaze na sasvim drugačije oblike leta ka cilju gde je sam zahvat zračenja radara samo jedna faza, ali o tome drugi put.

Kako god, iz priloženog vidimo da je Krokodil i bez većih aktivnih radnji i postupaka u slučaju protivradarskih raketa samim svojim posebnimm osobinama bio veoma otporan na njih, a uz upotrebu posebnih odbrambenih mera koje su se svodile na brutalnu promenu frekvencije tj. istu takvu modulaciju uz pomeranje antene za neki ugao on je bio praktično neuhvatljiv cilj bar za takve protivradarske projektile.

No njegova glomaznosti i  sporost u razvijanju i napuštanju položaja danas je krajnje eliminatorna osobina i on zbog toga nije doživeo neki poseban put modernizacija koje bi ga dugo održale u upotrebi, a pojavili su se i sasvim superpokretni niskovisinci klasičnijeg tipa koji postižu rezultate u otkrivanju niskovisinskih ciljeva koji nisu mnogo lošiji od njegovih.

Dakle, na kraju ovog teksta možemo još reći i delimično ponoviti da se kod radara 5N66/76N6 Krokodil, radi o dva primopredajnika montirana na zajedničkoj anteni. Jedan radi u režimu FMCW (frequency modulated continuous wave doppler) čime vrši konstantno emitovanje radarskog snopa fiksne frekvencije (posledica je da bilo koji cilj koji se kreće usled doplerovog efekta će u prijemniku biti detektovan), dok drugi vrši određivanje daljine detektovanog poremećaja u frekvenciji putem elektronskog skeniranja azimuta u kom je prvi detektovao cilj. Na osnovu kombinacije podataka iz oba sistema dobija se lokacija i praćenje pokretnih ciljeva čak i u slučajevima male radarske površine cilja. Po specifikaciji radar poseduje mogućnost praćenja neverovatnih 250 ciljeva.

Radar ima primopredajnu antenu podeljenu na 2 sekcije. Gornja sekcija je prijemnik i on je postavljen na gornju stranu da bi se sprečio prolazak refleksija od zemlje.
Sa donje strane nalazi se predajnik. Predajnik može emitovati i menjati vertikalne snopove širine 1 i 6 stepeni i može menjati polarizaciju.

Radar 76N6 Krokodil u arhitekturi sistema PVO S-300PS:

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Radar 76N6 Krokodil, na nižem i višem stubu:

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Radar 5N66 Krokodil u sastavu sistema S-300PT:

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Radar 76N6 Krokodil i nišanski radar 30N6 iz sastava S-300PS, na stubovima 40V6:

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]