Analize rata u Ukrajini

[Brok]

Analiza održavanja tehnike kopnene vojske u ratu u Ukrajini

maj-jun-2023.

dr Marinko Aleksić, Vojska Crne Gore, u penziji
dr Sead Cvrk, Vojska Crne Gore, u penziji
col. dr Dražen Božović, Vojska Crne Gore, u penziji


Kao što se vidi na prvim slikama sa ratišta, rat u Ukrajini ima pretežno tehničku dimenziju. I Rusi i Ukrajinci u borbenim dejstvima koriste ogroman broj tenkova, oklopnih vozila i artiljerijskih sistema. Međutim, prema nepotvrđenim informacijama iz različitih izvora, do početka jula obe strane su pretrpele ogromne gubitke borbene tehnike. 1 Brojne fotografije ilustruju ove gubitke, ali numerički podaci ovde neće biti prikazani. Istorija nam pokazuje da su procene borbenih gubitaka često daleko od pouzdanih jer su podložne svim vrstama izobličenja izazvanih „maglom“ rata, željnim željama, otvorenim lažima i drugim faktorima. 2 Umjesto toga, ovaj članak analizira održavanje borbeno-tehničkih sistema za podršku kopnenim operacijama na obje strane u početnom periodu rata.

Tenkovi, oklopna vozila, kamioni i sistemi naoružanja, pored toga što trpe oštećenja u borbi, često otkazuju u uslovima intenzivne upotrebe i povećanog stresa. Ova oprema se ne može stalno zameniti, pa su održavanje i remont veoma važni kao elementi logistike mehanizovanih operacija i treba ih analizirati. Na primer, oklopni bataljoni sa relativno starim tenkovima M1A1 imali su u proseku samo 74 odsto operativne spremnosti tokom rotacione obuke u Nacionalnom centru za obuku američke vojske od 1999. do 2001. godine; četiri od dvadeset dva bataljona ostvarila su manje od 70 odsto, što se često smatra prelomnom tačkom za borbenu gotovost. 3 O važnosti održavanja u borbenim uslovima govori i tvrdnja francuskih stručnjaka za održavanje da je do trećine svih tenkova jedinice stalno neispravno i da su na potrebnim popravkama. 4

Sistem održavanja oružanih sistema zahteva korišćenje tehničkih resursa koji se značajno razlikuju od onih koji se inače koriste van vojske. 5 Kada je to moguće, puštaju se u rad nacionalne vojno-industrijske remontne sposobnosti, a na nivou korpusa tehnički potencijal sistema održavanja zasniva se na četiri glavna elementa: vozila za spasavanje, mobilne radionice sa univerzalnom opremom, setovi specijalnih alata i setovi. rezervnih delova. 6

Ukrajinski i ruski vojno-industrijski remontni kapaciteti

Teški gubici obe strane mogli bi da se ublaže brzom popravkom neispravnih oklopnih vozila i masovnim obnavljanjem starih zaliha iz sovjetskog doba, ali kako i ko to može da uradi? 7 Veća oštećenja zahtevaju radove na nivou generalnog remonta, koji se može uraditi samo u stacionarnoj fabrici. Za velike popravke potrebni su objekti sa dizalicama i specijalizovane radionice za složene sisteme i opremu za površinsku zaštitu. 8

Generalni remont može biti skup u mirnodopskim uslovima. 9 Međutim, u ratnim uslovima kada možda neće biti nove proizvodnje, sposobnost da se remontuje pokvarena oprema je jedan od ključeva svake vojske da nastavi borbu. Za Rusiju i Ukrajinu je od vitalnog značaja da ožive tenkove i borbena vozila koja inače rđaju na grobljima vozila godinama. 10
ukrajinske sposobnosti. Bivša Ukrajinska Sovjetska Socijalistička Republika imala je dobro razvijen vojno-industrijski kompleks i brojne industrije sposobne za mobilizaciju za masovne popravke vojne opreme. Većina ukrajinskih remontnih objekata nasleđena je iz SSSR-a, a sačuvane su mnoge vojne fabrike i objekti za remont. 11 Takođe, nakon 2014. godine, u zemlji se pojavilo nekoliko novih preduzeća, uglavnom vezanih za proizvodnju i popravku oklopnih vozila. 12

Pre ruskog napada, u Ukrajini je postojalo dvadesetak velikih preduzeća za proizvodnju, modernizaciju i popravku vozila i oklopnih vozila (npr. Harkovski mašinski konstruktorski biro Morozov, Fabrika V.A. Mališeva, Kijevska fabrika oklopnih vozila). Nalaze se širom zemlje. Posebno velike koncentracije (klasteri) vojnih fabrika su u Kijevu i Harkovu još od sovjetskih vremena; Harkovski klaster je poznat po svojoj legendarnoj sovjetskoj školi izgradnje tenkova. 13 Njihovi proizvodni programi sadrže mnogo novih modela i modifikacija nekih poznatih modela. 14 Važni su za snabdevanje oružanih snaga Ukrajine, a sistemi njihovog održavanja su složeni. 15

Tokom maja 2022. godine Rusi su uništili vojno-industrijski kompleks i velike remontne objekte u Kijevu i Harkovu, kao i u unutrašnjosti Ukrajine. 16 Na početku operacija na severu, klasteri Kijeva i Harkova, zbog delimičnog opkoljavanja ovih gradova, nisu bili u mogućnosti da prihvate oštećena vozila, niti su mogli da pošalju nove ili popravljene sisteme naoružanja na front.

Prema dostupnim informacijama, od dvadeset najvećih preduzeća industrije oklopnih vozila Ukrajine, do 20 odsto je nastavilo ili pokušalo da nastavi svoj normalan rad preseljenjem u bezbednu zonu ili korišćenjem odgovarajućih civilnih objekata za popravku u urbanoj zoni. 17 Ukrajinski izvori ističu da ti pogoni svakodnevno 100 odsto ispunjavaju svoje dnevne planove proizvodnje. 18 Takođe ističu da su pored popravke i održavanja ukrajinske opreme savladali i popravku ruske zarobljene opreme. 19

Veoma važan faktor u popravci opreme je dostupnost i vođenje remontne i proizvodne dokumentacije. Od početka invazije, Ukrajina je radila na jačanju otpornosti interneta u zemlji, što je važno za održavanje i zaštitu dokumentacije. Zahvaljujući Microsoftu, upravljanje digitalizovanim dokumentima se obavlja i održava u skladištu „oblaka“ van Ukrajine. 20 Ukrajina je takođe dobila neke SpaceKs Starlink primopredajnike kako bi osigurala sigurnu satelitsku komunikaciju. 21

Može se pretpostaviti da će ukrajinski vojno-industrijski kompleks nastaviti da opada zbog svakodnevnog bombardovanja sa tekućim neprijateljstvima, ali samo ako Rusi budu imali dovoljno krstarećih raketa dugog dometa. 22 Izveštaj Istraživačke službe američkog Kongresa potvrđuje da su kapaciteti Ukrajine da popravlja i održava svoju vojnu opremu ozbiljno potkopani ruskim raketnim napadima na proizvodna mesta. 23

Ruske sposobnosti . Tokom ere Hladnog rata, Rusija je zadržala veliki kapacitet za proizvodnju tenkova i oklopnih vozila. 24 Prema dostupnim informacijama u Ruskoj Federaciji, najveći proizvođač rezervoara u ovom trenutku je UralVagonZavod; drugi veliki proizvođač je Čeljabinska fabrika traktora. 25 UralVagonZavod trenutno ne proizvodi željeni broj tenkova, već se fokusirao na popravku oštećene borbene opreme. 26 Druga fabrika je navodno izgubila sposobnost proizvodnje tenkova zbog sankcija koje su ometale njenu sposobnost da nabavlja delove. 27

U izveštaju Glavne obaveštajne uprave Ministarstva odbrane Ukrajine navodi se da direktori ruskih fabrika za remont odbijaju da poprave teško izgorelu opremu vraćenu železnicom iz rata u Ukrajini. Ovo se uglavnom odnosi na tenkove i oklopna pešadijska vozila. Razlog je taj što se veliki deo opreme vraća sa izgorelim telima, a popravka zahteva demoralisanje i skupe sanitacije. 28 Izveštaj takođe tvrdi da nedostaje komponenti i novca za ovu vrstu popravke. Sada, međutim, nema zvanično potvrđenih informacija sa ruske strane. 29

Prema ukrajinskim obaveštajnim službama, Rusija je nedavno pokrenula potpunu mobilizaciju kompanija u Rusiji da podrže njene ratne napore, potencijalno zbog problema sa popravkom vraćene vojne opreme. 30 Rusko zakonodavstvo sada obavezuje kompanije da sklapaju ugovore za vladine porudžbine pod vojnim uslovima. To znači „rad u noćnim smenama, rad praznicima i vikendom i menjanje odmora“. 31 U Rusiji, međutim, ugovori zaključeni pod vojnim uslovima ne predviđaju naknadu za prekovremeni rad. Ovaj zakon će, kaže Ukrajina, podržati materijalna sredstva iz državnih rezervi, mobilizacionih kapaciteta i lokacija.

Povraćaj oštećene i neispravne borbene opreme

Da bi se oštećena ili neispravna borbena oprema popravila, ona se prvo mora evakuisati na sigurno. Ovo može biti veoma teško; veoma upečatljiv primer sa početka rata je kada se konvoj ruskih tenkova, oklopnih vozila i samohodne artiljerije zaustavio u okolini Kijeva. Prema britanskom Ministarstvu odbrane, konvoj je delimično zaustavljen odlučnim otporom Ukrajine, ali i zbog mehaničkih kvarova i nemogućnosti Rusije da povrati i popravi svoja pokvarena vozila. 32

Oporavak oštećenih sredstava i sistema sa bojnog polja je veoma važan zadatak. Neophodno je odvući oštećeno vozilo na bezbednu udaljenost do mesta gde postoje objekti za održavanje i popravku. Taktičke grupe ruskih bataljona, kombinovane borbene formacije do hiljadu vojnika, imaju u proseku samo jedno teško vozilo BREM-1 i jedno lako vozilo za spasavanje BREM-2, mada ih ima više na nivou puka ili brigade. 33 ukrajinske snage koriste isti ili modernizovani tip vozila za spasavanje. 34 Tokom operacija kratkog dometa, to nije problem. Borbene formacije imaju organske sposobnosti da stvore efikasnu bezbednost u oblasti u kojoj se nalaze na bojnom polju. Vozila za spasavanje mogu brzo da pokupe pokvarenu opremu uz minimalnu pratnju, pošto su prijateljske jedinice uvek u blizini. Kratke udaljenosti za vuču omogućavaju vozilima za spasavanje da naprave više okreta za kratko vreme, omogućavajući ruskim snagama da se zadovolje sa minimalnim brojem vozila za spasavanje na nivou bataljona. 35

Ništa od ovoga ne važi tokom dubokih operacija. Oštećena vozila moraju da se vuku do sto kilometara, a zbog nedostatka vozila za spasavanje, borbena vozila se često preusmeravaju na vuču. Samo teško vozilo za spasavanje ili tenk može da vuče drugi tenk. 36

Dugi putevi dovode do velikog broja pokvarenih vozila, što znatno premašuje sredstva za oporavak u ruskom bataljonu i formacijama puka. 37 Ovo nije samo ruski problem – on je zajednički za sve armije širom sveta. 38 Na severu, ruska vojska je izvršila napade dubokog prodora, prodirući do 120 km duboko u ukrajinsku teritoriju. U početku nije ostala nijedna jedinica koja bi obezbedila liniju komunikacije. To je značilo da su neispravna vozila ili napuštena ili su borbena vozila morala biti preusmerena da bi ih vukla. Na osnovu više slika koje su se pojavile na mreži, nakon određenog vremena, ruski komandanti su odlučili da napuste svoja vozila. Posade su u početku ostale sa njima, ali kako se pojavio partizanski otpor sa ukrajinske strane, ruska vojska je prestala da napušta posade, bojeći se da će biti zarobljene ili ubijene. 39

Primer lošeg osnovnog održavanja

Iskustva iz rata 1990-ih na Balkanu su pokazala da je osnovno održavanje često loše ili nedovoljno zbog velikog intenziteta borbi. Zbog čestih borbi sa opasnom izloženošću neprijateljskoj vatri, posade nemaju vremena da se posvete održavanju. 40 Štaviše, loše održavanje se može pripisati nedostatku obuke posade, posebno za one koji zamenjuju druge posade izgubljene u borbi, a koje nisu imale vremena za takvu obuku. Prema ruskim stručnjacima za tenkove, osnovno održavanje je čak važnije od popravke, jer je pravilno i blagovremeno održavanje koje može maksimalno da odloži odlazak borbenog vozila na popravku. 41

Na osnovu dostupnih fotografija možemo govoriti o lošem osnovnom održavanju nekih ruskih kamiona. Kamioni su okosnica svake moderne motorizovane vojne snage. Fotografija na koju se pozivamo pokazuje potencijalno oštećenje guma na višemilionskom mobilnom raketnom sistemu Pancir-S. Sa ovako skupim borbenim sistemom, očekuje se da bi njegovo održavanje bilo prvoklasno. Međutim, ovo vozilo je ostalo zaglavljeno u ukrajinskom blatu samo nekoliko nedelja nakon početka rata. 42

Ako se kamioni ne pomeraju često, guma na njihovim točkovima postaje lomljiva, a zidovi guma su podložni pucanju i kidanju. Problem je uobičajen kada se gume koriste sa niskim pritiskom da bi se nosile sa blatnjavim uslovima sa kojima su se ruske snage suočile u ukrajinskim ravnicama. Kada se gume za vojne kamione ostavljaju na jednom mestu mesecima, bočni zidovi postaju lomljivi na suncu i propadaju. Taj Pancir-S niko nije koristio verovatno godinu dana. 43

Za zapadne stručnjake koji su specijalizovani za pitanja održavanja kamiona američke vojske, stanje Pancir-S je velika greška. „Ako ne uradite preventivno održavanje za nešto tako važno, onda je vrlo jasno da je cela flota tretirana na sličan način“, kažu oni. 44 Fotografije pružaju dokaze o drugim kamionima sa sličnim problemima. 45

Održavanje u terenskim uslovima

Kao što je pomenuto, mobilne radionice sa univerzalnom opremom, specijalnim setovima alata i kompletima rezervnih delova su veoma važne za održavanje na terenu. 46 U ukrajinskoj vojsci, pretpostavka je da se velike popravke uglavnom vrše na skrivenim lokacijama u pozadinskim urbanim područjima kako bi se prikrio proces održavanja i popravke, pošto su Ukrajinci izloženi bombardovanju ruskih dalekometnih i krstarećih raketa. 47

Postoji više informacija o Rusima. Prema Međunarodnom institutu za strateške studije, ruska vojska ima „10 brigada materijalno-tehničke podrške, koje podržavaju 11 kombinovanih armija, jednu tenkovsku armiju i četiri armijska korpusa“; ruska „zapadna i južna komanda imaju po tri armije i tri brigade materijalno-tehničke podrške za podršku“. 48

Ruska vojska je od ovih brigada za podršku formirala mobilne remontne timove koji se upućuju na ratište da na licu mesta poprave manje oštećenu i nesagorelu opremu, ugrađujući nove delove i sklopove. Međutim, uspostavljanje isturenih punktova za popravku i održavanje, koji su blizu borbenih linija, veoma je opasno. Kada popravka počne, vozila postaju nepokretna i ne mogu se pomerati u slučaju indirektne vatre ili napada neprijateljskih snaga pozadi. 49 Iz tog razloga, većina održavanja se obavlja pozadi u takozvanim remontnim bazama. Primer je Deseti specijalni puk za remont i evakuaciju, koji je rasporedio remontnu bazu na Krimu za popravku i remont naoružanja i vojne opreme ruske vojske. Ovaj puk je mobilan, spreman za raspoređivanje bilo gde i spreman da izvrši bilo koju vrstu remonta bilo koje složenosti i na bilo kojoj temperaturi. 50

Remontne baze su opremljene svim potrebnim alatima i priborom za izvođenje bilo koje vrste popravki, bez obzira na složenost i vremenske uslove. U ovim bazama zanatlije i inženjeri se bave ne samo neispravnom opremom već i njenim planskim održavanjem. Održavanje i popravke se odvijaju u prilično udobnom okruženju u šatorima sa grejanjem i svetlom. Civili rade zajedno sa vojnim predradnicima. Uzorke opreme pod garancijom daju predstavnici industrije iz kompanija u kojima se proizvode. 51

U takvim uslovima, zamena agregata je najbrži i najčešći metod popravke. 52 Na primer, ako automobil sa oštećenom šasijom stigne na mesto popravke, onda točkovi neće biti popravljeni, već će se jednostavno staviti novi. Ukoliko stigne rezervoar sa oštećenim motorom, ni on se neće popravljati, već će se ugraditi novi. 53

Obezbeđivanje rezervnih delova je uvek problem. Stoga se u borbenim uslovima nameće kanibalizam kao način obezbeđivanja rezervnih delova za oštećene sisteme u remontnim bazama. Ruski remontni bataljon navodi primer sa četiri oštećena automobila. Ako ima rezervnih delova, automobili mogu izaći već sledećeg dana. Ako ih nema, onda je princip četiri automobila ušla, dva će sigurno izaći. 54 U mirnodopskim uslovima kanibalizam se smatra nepovoljnim načinom obezbeđivanja rezervnih delova, a njegovo korišćenje je jasan pokazatelj da na ruskoj strani postoji nedostatak rezervnih delova. 55 I Ukrajinci koriste kanibalizam, ali na drugačiji način. Na njihovoj teritoriji nalazi se veliki broj oštećenih i onesposobljenih ruskih tenkova i borbenih vozila istog tipa koje koriste. 56 Svaka brigada ima jedinicu tehničkog izviđanja koja je posvećena traženju napuštenih vozila i opreme na terenu, a zatim ih transportuje do mesta popravke. Kada se deo skine sa borbenog tenka, on se onesposobljava, ali „broj zaplenjenih radnih tenkova mogao bi se prebrojati na jednoj ruci. Oni kojima je bila potrebna popravka, ali će na kraju proći, verovatno je još 30 odsto. A poslednjih 50 odsto bilo je smeće koje zahteva mnogo rada.” 57 Tako im se nameće kanibalizam kao prirodan način obezbeđivanja rezervnih delova.

Slabosti modernizacije sistema

Upotreba određene opreme u ratu brzo dokazuje da li ta oprema radi kako je predviđeno ili je na neki način manjkava, a proces popravke pruža priliku za poboljšanja ili zaobilaženje na toj opremi kako bi se ispravili svi nedostaci. 58 U ovom ratu tenkovi sovjetskog i ruskog porekla, koje inače koriste obe strane, pokazali su dve veoma važne slabosti koje je trebalo rešiti.

Prva slabost je u dizajnu ruskih tenkova i oklopnih transportera. Rani razvoj ruskih borbenih vozila se fokusirao na zamenu ljudi mašinama kao što je automatski utovarivač tenkova. Ova promena je konkretno značila da je municija smeštena u rotirajućem „transporteru” ispod nogu posade. 59 Tenkovi zapadnog porekla su na sličan način automatizovani da bi se smanjio broj članova posade, jer je tehnološko rešenje jeftinije od obuke, smeštaja i plaćanja vojnika. Za Ruse, to je omogućilo ruskoj vojsci da više ulaže u vatrenu moć, kao i da smanji siluetu tenka. 60 Međutim, slabost ruskog dizajna je u tome što kada tenk pogodi protivtenkovska raketa, on aktivira municiju ispod odeljka za posadu koja eksplodira, izbacujući kupolu iz tenka. Strašne slike pokazuju da posada u ovakvim slučajevima nema šanse da preživi. Na području Balkana, na primer, mnogi jugoslovenski tenkovi M84 (proizvedeni po licenci T-72) doživeli su istu sudbinu 1991. godine tokom bitaka za Vukovar, Hrvatska. Tenkovi su se borili bez podrške pešadije, a mnogi su uništeni u borbi na Trpinjskom putu. 61

Slike iz rata u Ukrajini pokazuju da su ova katastrofalna ubistva uobičajena. Zbog toga je novi ruski tenk Armata dizajniran sa skladištem municije u zadnjem delu kupole, kao tenkovi zapadnog porekla. Svi članovi posade sede u dobro zaštićenoj oklopnoj ćeliji odvojenoj od automatskog punjača i municije. 62

Još jedna slabost se odnosi na zaštitu od tandem bojeve glave na protivtenkovskim projektilima. Da bi se tenkovi zaštitili od ove pretnje, oni su preko osnovnog oklopa prekriveni eksplozivno reaktivnim oklopom. 63 Reaktivni oklop reaguje na udar projektila kontraeksplozijom kako bi se smanjila šteta na vozilu od metka. Najefikasniji je u zaštiti od kumulativnih raketa i posebno penetratora čvrste kinetičke energije. 64

Međutim, problem je sa gornjom stranom kupole. Moderne rakete kao što je Javelin pogađaju svoje mete na vrhu gde je oklop tanji i nije zaštićen eksplozivno reaktivnim oklopnim pločama. Ruske tenkovske posade su nedavno počele da postavljaju letve oklop preko kupole na svoje glavne borbene tenkove, posebno dizajnirane za zaštitu od udara odozgo prema dole protivtenkovske rakete Javelin ili dronova. 65 Ovaj tip improvizovanog kaveznog oklopa, koji se sve više pojavljuje na ruskim tenkovima T-80 i T-72 u ovom ratu, viđen je ranije u Siriji. 66

Dodatni oklop kaveza na vrhu može u određenoj meri smanjiti efikasnost određenih vrhunskih raketa navođenih u napad. Međutim, dok metalne strukture na vrhu kupole tenka mogu potencijalno da ometaju sekvencu detonacije RPG-a i smanje verovatnoću prodiranja u osnovni oklop, malo je verovatno da će oklop kaveza sam po sebi obezbediti značajnu zaštitu od napredne protivtenkovske vođene rakete kao što je Javelin. Ispitivanja neposredno pre rata su pokazala neefikasnost ove zaštite, a sa ratišta nema dokaza da je ova zaštita bila efikasna. 67

Krađa tehnologije

Još jedna karakteristika ovog sukoba je krađa tehnologije sa obe strane. Obe strane su zauzele mnoge sisteme naoružanja i oklopna vozila. 68 Čim se takvi interesantni sistemi uhvate, oni se šalju u vojne fabrike ili institute na detaljno ispitivanje i analizu. Zapadne zemlje donatori procenjuju rizik od otkrivanja osetljive tehnologije ruskoj vojsci ako njihova donirana oprema bude zarobljena. Tehnološki trofeji rutinski menjaju vlasnika u modernom ratovanju, a bilo je izveštaja o ukrajinskim snagama koje su promenile situaciju i stekle uvid u rusku opremu zaplenjenu na bojnom polju. Ono što je novo je da procene rizika od opreme koja padne u ruske ruke postaju sve dublje ugrađene u nove odluke o donacijama, pošto je u toku generacijska promena u kvalitetu oružja koje ulazi u Ukrajinu. 69

Ukrajinci su predstavili analizu naprednih elektronskih čipova preuzetih iz sistema navođenja ruske krstareće rakete Kh-101 koja nije eksplodirala. 70 Ova analiza je pokazala da se ruska vojna industrija oslanja na sopstvene, ali i na zapadne izvore snabdevanja. Neki mediji su tvrdili da je veliko prisustvo napredne elektronike zapadnog porekla dokaz da su zapadne sankcije izuzetno efikasne u zaustavljanju ruske vojne proizvodnje. Majkl Kaufman, direktor ruskih studija na Institutu u Arlingtonu, izrazio je skepticizam u pogledu tvrdnji da su sankcije primorale neke ruske fabrike tenkova i druge odbrambene kompanije u Rusiji da zatvore svoja postrojenja: „Još je prerano u ratu da se očekuje značajan lanac snabdevanja problemi u ruskoj odbrambenoj industriji“. 71

Kao primer gubitka sofisticiranog zapadnog naoružanja ističe se britanska raketa Brimstone. Prva neoštećena britanska raketa Brimstone, koja ima ugrađenu tehnologiju prepoznavanja ciljeva, završila je u rukama ruske vojske u julu 2022. 72 ukrajinske snage koristile su je u regionu Zaporožja, ali je raketa neoštećena pala u ruke Rusa strani tokom borbi. Odmah je poslat u Rusiju na analizu njegove konstrukcije i tehnologije. 73 Drugi primer je kako su ruske trupe zauzele dva francuska samohodna topa Cezar u Ukrajini. Prema dostupnim informacijama, haubice su već poslate u Rusiju, gde će ih analizirati ruski konstruktori iz koncerna UralVagonZavod. 74

Raznovrsnost i složenost borbenih sistema kao problem održavanja

Obe zaraćene strane koriste mnoge različite sisteme. Fondacija za odbranu demokratija iz Vašingtona je u svom izveštaju identifikovala više od 6.300 relevantnih sistema naoružanja koje koristi Ukrajina. 75 Ruska strana je primetno koristila veoma stare sisteme, što su neki zapadni analitičari tumačili kao činjenicu da nemaju dovoljno tehničkih sredstava da zamene uništene. 76 Međutim, može biti da korišćenje starijih, poznatih sistema olakšava obuku za njihovo korišćenje. Pored toga, korišćenje poznatih sistema olakšava nabavku rezervnih delova i održavanje. Ako postoje poznati sistemi, onda postoji razvijen sistem održavanja za njih. 77

Proizvodnja i održavanje tenkova i drugih oklopnih vozila je veoma složen i zahtevan proces koji zahteva jaku industrijsku bazu u zemlji. Da biste imali kompletan proces održavanja, morate imati sposobnost da izvršite generalni remont, koji se smatra najkompleksnijim vidom održavanja. Popravka teške borbene štete se kategoriše kao operacija generalnog remonta. 78 Međutim, proces generalnog remonta je veoma komplikovan i zahteva školovane i iskusne inženjere i zanatlije. Pored toga, potrebni su objekti, tehnička remontna dokumentacija, specijalni alati, instrumenti, rezervni delovi, oprema. 79

Sadašnji modeli oklopnog naoružanja i opreme kojima su ruske i ukrajinske snage opremljene predstavljaju bezbroj sistema koji pripadaju različitim službama ili specijalnostima kopnenih snaga (npr. raketno i artiljerijsko naoružanje, oklopno naoružanje, inženjering, hemikalije, komunikacije). Ova široka raznolikost je mesto gde nastaju problemi kada ova oprema treba da se popravi.
Nedostatak jedinstvene dokumentacije jedna je od najozbiljnijih prepreka tehnološkim unapređenjima i organizaciji vojnog remonta složenih modela oklopnih vozila. Prema ruskim izvorima, stručnjaci moraju da koriste petnaest do dvadeset knjiga o radu vozila i isto toliko knjiga dokumentacije za popravke. 80

Leo Peria-Peigne, stručnjak za oružje u francuskom think tanku IFRI, potvrđuje da je borbeni tenk najsloženije vojno vozilo vojske u pogledu održavanja. 81 Da bismo ilustrovali složenost zadataka održavanja vezanih za oklopne borbene sisteme, u tabeli dajemo pregled sklopova sistema za upravljanje vatrom i topa jugoslovenskog tenka M-84. Sistem za upravljanje vatrom ovog rezervoara je elektrohidrauličkog modularnog tipa, automatski sa stabilizacijom u obe ravni, integrisan sa balističkim računarom i laserskim daljinomerom, dnevno-noćnim nišanom i automatskim utovarivačem. 82

Vezano za ovaj primer, zanimljivo je pitanje kako i ko će održavati slovenačke tenkove M-84 koji su poslati u Ukrajinu. Od pedeset četiri tenka tipa M-84 u Sloveniji, samo trinaest je remontovano i modernizovano; ostali rezervoari su u rezervi od 2013. godine i sa zastarelom opremom. 83

Ukrajinci su počeli da dobijaju složene zapadne sisteme, ali nema mnogo vremena za obuku kako da ih koriste, a kamoli da ih održavaju. Saopšteno je da Bugarska neće isporučiti oružje, već će umesto toga pružiti „vojno-tehničku pomoć“; drugim rečima, popravljaće oštećeno ukrajinsko naoružanje i održavati vojnu opremu. 84 Slovačka je Ukrajincima ponudila i korišćenje remontnih kapaciteta u državnim preduzećima u vlasništvu Ministarstva odbrane, ali na komercijalnoj osnovi. 85

Pretpostavka je da će borbena upotreba brzo dovesti do potrebnog nivoa obučenosti za upotrebu, ali održavanje je daleko veći izazov koji se ne može rešiti tokom borbenih dejstava. Primer je sedam samohodnih haubica Panzerhaubitze 2000, koje je Ukrajina dobila od Nemačke. Nakon kratke obuke i intenzivnog dejstva u borbi, nije bilo problema sa upotrebom. Međutim, mehanizmi punjenja su počeli da otkazuju i cevi su se istrošile pošto su Ukrajinci za kratko vreme ispalili veliki broj granata. Popravku i remont moraće da izvrše Nemci, što zahteva da se haubice transportuju u Poljsku. 86

Ako im raznovrsnost dolaznog oružja predstavlja logističku glavobolju, vojni analitičari se slažu da je ukrajinska tehnička podrška pokazala izuzetnu sposobnost da se tome prilagodi. Peria-Peigne je rekao da Ukrajina ima značajan broj specijalista koji mogu da prihvate raznovrsnu zapadnu opremu. 87 Međutim, napori ukrajinske strane na obuci održavanja isplatiće se samo ako Zapad pošalje dovoljno tenkova i oklopnih vozila. Kada bi, na primer, Velika Britanija poslala samo deset tenkova Challenger2, to bi bio „otrovan putir“. 88

Ruski vojni časopisi ističu da je iskustvo borbenih dejstava u Ukrajini veoma važno za njihovu vojsku. Ovde će se izdvojiti iskristalisana potreba za standardizacijom, odnosno „unifikacijom“ borbenih sistema, u tolikoj meri da se važnost unifikacije stavlja na prvo mesto u pogledu inovacija i razvoja novih sistema! 89 Oni koriste slogan „Unifikacia važnih inovacija“ (unifikacija je važnija od inovacije). Na objedinjavanju vojne opreme insistiralo se čak iu Sovjetskom Savezu, koji je dostigao vrhunac do kraja Drugog svetskog rata. U Crvenoj armiji su do kraja rata na proizvodnoj traci bila samo dva glavna modela tenkova: T-34 i IS (KV), sa jednim tenkovskim motorom V-2, u dve verzije za srednje i teške tenkove. . Na osnovu ovih platformi su izgrađene i samohodne topove. 90

Ovaj pristup u Sovjetskom Savezu bio je u suprotnosti sa nemačkim pristupom u to vreme. Tehničke novine koje su Nemci uveli na frontovima Drugog svetskog rata bile su impresivne, ali su ozbiljno zakomplikovale logistiku, održavanje i popravke. Čuveni nemački general oklopnih jedinica Guderijan se sećao toga u svojim memoarima: „Hitlerove naredbe koje su zahtevale konstruktivne promene u procesu proizvodnje borbenih vozila, a samim tim i stvaranje bezbroj različitih tipova sa mnogo rezervnih delova, bile su velika greška. Sve je to dovelo do toga da je remont rezervoara na terenu postao nerešiv problem.” 91

Interesantna je situacija oko objedinjavanja ruskih glavnih borbenih tenkova. Ruska vojska koristi tri linije oklopnih vozila sa modifikacijama: T-72, ​​T-80 i T-64. Ovo su tri krune Harkovske, Lenjingradske i Nižnjetagilske škole dizajna. Međutim, zamenljivost delova ili podsistema ovih tenkova završava se na municiji; motori, menjači i šasija su potpuno drugačiji. 92

Kada se uzme u obzir da ukrajinski vojni proizvodni program sadrži dosta novih i modifikovanih modela tenkova i borbenih oklopnih vozila, kao i razne vrste opreme koja stiže sa Zapada, jasno je da postoje problemi u održavanju i snabdevanju rezervnim delovima i za jedan i drugi. zaraćenih strana. Pri tome, naravno, Rusija je u prednosti, jer i dalje ima neoštećene skladišne kapacitete iz kojih se mogu nabaviti rezervni delovi.

Zaključak

Do sada u sistemima održavanja nisu primećene nove karakteristike koje nisu viđene u ranijim ratovima, uključujući rat na Balkanu. Može se zaključiti da su glavne karakteristike ovog rata veliki broj nepovratno uništene opreme i veliki broj i raznovrsnost tehničkih sistema za koje je potrebno planirati i sprovoditi održavanje. Takav model ukazuje da je jedna od najvažnijih lekcija iz ovog rata potreba za ujedinjenjem u svim elementima tehničkih sistema, slično onome što su sovjetske snage uspešno postigle protiv snaga Vermahta u Drugom svetskom ratu. Prema standardima NATO-a, ovo se naziva interoperabilnost među saveznicima, koja teži najvišem nivou kompatibilnosti – odnosno nivou zamenljivosti kada su u pitanju municija, gorivo i sistemi snabdevanja i usluga.


O autorima

Pukovnik dr Marinko Aleksić, Vojska Crne Gore, u penziji, vanredni je profesor na Pomorskom fakultetu Bar i rukovodilac istraživanja i razvoja u odbrambenoj industriji Poliek Berane, Crna Gora. Doktorirao je inženjerstvo održavanja na Ratnoj školi – Vojnotehnička akademija u Beogradu i diplomirao industrijsku elektroniku na Vojnotehničkom fakultetu u Zagrebu. Aleksić je tokom pukovničke karijere služio u Pomorsko-remontnom zavodu Tivat kao specijalista za održavanje kompleksnih sistema vojske i mornarice i načelnik Odjeljenja za standardizaciju i kodifikaciju u Ministarstvu odbrane Crne Gore. Bio je direktor Nacionalnog kodifikacionog biroa Crne Gore. Aleksić je dobio nagradu za doprinos NATO kodifikaciji kao član Glavne grupe direktora NATO komiteta AC 135 u novembru 2018.

Dr Sead Cvrk, Vojska Crne Gore, u penziji, završio je Vojnu pomorsku akademiju u Splitu, Hrvatska. Magistarske i doktorske studije pohađao je na Univerzitetu Crne Gore. Cvrk je oko dvadeset osam godina obavljao komandne dužnosti na brodovima i komandama Ratne mornarice Jugoslavije i Vojske Crne Gore. U Ministarstvu odbrane Crne Gore obavljao je poslove savetnika za održavanje pomorskih sredstava. Trenutno je zaposlen na Pomorskom fakultetu u Kotoru Univerziteta Crne Gore, kao saradnik u nastavi.

Pukovnik dr Dražen Božović, Vojska Crne Gore, u penziji, docent je na Jadranskom univerzitetu u Baru. Završio je Višu vojnu školu pešadije i magistrirao i doktorirao krizni menadžment na Fakultetu bezbednosti Univerziteta u Beogradu. Petnaest godina obavljao je komandne dužnosti u specijalnim jedinicama Vojske, a potom i u Ministarstvu odbrane Crne Gore kao savetnik za strateško planiranje i načelnik Uprave za kontrolu naoružanja (Verifikacioni centar Crne Gore).

Izvor

[Brok]

Analiza - Kurska operacija iz drugog ugla: Operativno manevarske grupe i taktika upotrebe na terenu! U čemu su Ukrajinci pogrešili

19.08.2024.
 
Ukrajinci su ostali vezani za sovjetski metod da komandant borbene grupe ne bude na samom terenu, on je C3I komandovanje vršio iz pozadine i time je lišio podčinjene komandante slobodne akcije

U Kurskoj operaciji Ukrajina je u velikoj meri primenila većinom oklopne transportere sa topovima kalibra 30 mm i borbena vozila točkaše, dok su tenkovi koji su trebali biti nosioci prodora u dubinu ruske teritorije korišteni u manjem broju i više kao sredstvo podrške kao i artiljerija, dok su oklopni transporteri, laki oklopnici i borbena vozila točkaši postali nosioci prodora po različitim pravcima.

Prve jedince koje su prodirale bile su snage za vezivanje u prvoj fazi operacije i pokretne snage koje su ubacivane po boku. Dok su ruske jednice vodile borbe sa jednicama za vezivanje pokretne snage po boku su ih zaobilazile i dolazile im iza leđa ili nastavljale dalje u dubinu ruske teritorije. Međutim, Ukrajinci su ostali vezani za sovjetski metod da komandant borbene grupe ne bude na samom terenu, on je C3I komandovanje vršio iz pozadine i time je lišio podčinjene komandante slobodne akcije.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Ukrajinci su smatrali da za razliku od teških oklopnih vozila posebno tenkova i borbenih vozila pešadije koja su upotrebljena za vezivanje ruskih snaga korištena su borbena oklopna vozila točkaši, oklopni transporteri na točkovima i sovjetski BMP-2 koji iako na gusenicama su mnogo brži i okretniji nego zapadni BVP poput Bredlija i CB-90 koji imaju jako naoružanje topove kalibra 25 i 40 mm.

Upravo borbena oklopna vozila točkaši omogućila su prodor kroz međuprostor ili duž nekog spoja kroz brešu u Kursku oblast, a onda skreću dijagonalno u dubinu duž zadnje granice rejona ili zone odbrane. U pitanju je taktički obilazni manevar uz zaštitu bokova koji vrše tenkovi i BVP i naterava branioca da racpoređuje snage po boku sa čime otvara koridor da u trećoj fazi nastupi glavnina mobilnih snaga koja eliminiše otpor.

U prevodu jedinice koje izvode takav napad mogu same da krenu pravo ka nekom operativnom cilju, pri čemu se neka grupacija opštevojnih snaga kreće za njima kao drugi ešalon, sa zadatkom obezbeđivanja bokova stvorenog koridora, a onda se kroz sevreni koridor uvodi glavina pokretnih snaga kao treći ešalon.

Inače u borbama kod Kurska i Rusi i Ukrajinci koriste “Operativne manevarske grupe OMG”. Prema sovjetskom modelu suštinu Operativne manevarske grupe trebali su da čine tenkovi, frontovske snage i specijalističke jedinice. Modifikovane ove jednice su na ukrajinskoj strani povećali broj pešadije usled nedostatka dovoljne količine borbene tehnike (tenkova). Za primer govori da jedna takva grupa po formaciji trebala bi da ima 500 tenkova, a Ukrajinci su za celu operaciju angažovali 500 tenkova, oklopnih transportera, borbenih vozila pešadije i lakih oklopnih i terenskih vozila.

S druge strane angažovanjem točkaša povećan je znatno manevar takve jedinice koja je trebala delovati kao jedinstvena celina. Međutim, u određenoj fazi iznenada, vodovi i čete ovakvih oklopnjaka su delovali samostalno kao autonomni sistem što je dovelo u kasnijoj fazi do uništavnja i zaustavljanja prodora.

Sve Ukrajinske operativne borbene grupe delovale su na nivou pešadijskog bataljona koji se koristi kao prepadna snaga, a onda su u jednom momentu kada su upali u dubinu teritorije pokretne snage odvojene od snaga za vezivanje i time su u jednom momentu sprečili razvoj poluge koju su trebali da čine tenkovi i BVP zapadne proizvodnje Bredli, Marder i CB-90.

Operativne manevarske grupe su svojim delovanjem trebale da podržavaju tenkove u nastupanju povoljnim uslovima zemljišta, međutim te grupe su se po upadu odvojile od poluge i nastavile samostalno kretanje uz prepade po ruskoj dubini, sa čime je ukrajinski prodor bio faktički zaustavljen.

Drugi ešalon ukrajinske vojske ranga brigade trebao je biti pojačan pre svega borbenim vozilima pešadije koji je trebao da vrši dve funkcije: prepade i izvodi borbena dejstva radi odvraćanja pažnje od tenkovskih elemenata koji su trebali da nastave prodor, ali takvog tipa oklopnih vozila Ukrajinci jednostavno nisu imali dovoljno.

Jedan od velikog problema u ukrajinskom nastupanju bilo je nedostatak dovljnog broja artiljerijskih sistema vučnih i samohodnih artiljerijskog sistema, kao i neposredne vazduhoplovne podrške, što je udvostručilo teškoće za održavanje zamaha napada i sposobnosti kontrabatiranja.

Izvor

[dzumba]

Много речи а мало речено. Очигледно превод онога што је говорио онај немачки официр (види се на сајту "Фронта"). Суштина успеха Украјинске војске се огледа у:
- тајности припрема (планирања и груписања снага) и оперативном маскирању (обмани противника);
- квалитетном обавештајном раду и извиђању;
- доброј припреми командног састава јединица (проиграли су напад на моделима);
- слабој, врло слабој руској одбрани (граничне јединице распоређене у једној линији, без тешког наоружања и нешто мало војника); резерве у великој дубини;
- груписању украјинских снага ПВО како би "очистили" небо изнад простора операције;
- снажном и вештом електронском ометању како би се потисле руске БПЛ и омеле радио комуникације руских јединица (нарушио систем веза); ударне групе су на челу нападних колона имале снажне уређаје за електронско ратовање; дакле ти уређаји нису остајали у позадини већ су "крчили електронски пут" на челу борбених јединица.
- добро организована и заштићен систем командовања

[Brok]

Analiza - Četiri scenarija kako bi se mogao razviti sukob između Evrope i Rusije do 2030. godine

25.09.2024.
 
Ideja o bliskom partnerstvu, koja karakteriše politiku Zapada prema Rusiji od kraja Hladnog rata, očigledno je propala. Još uvek ne postoji koherentna nova politika Rusije

Sukob između Rusije i Ukrajine nastavlja da oblikuje debatu o evropskoj bezbednosti posle više od dve i po godine švjacarski sajt NZZ u svom tekstu i napominje da je ruski predsednik Putin februara 2022 godine prešao crvenu liniju i ugrozio dotadašnji bezbednosni poredak.

Da ironija bude veća autor teksta Ulrlih Bekon navodi da je Putin kako kaže: “osporio evropski bezbednosni poredak”, čiji su centralni osnovni principi bili nepovredivost granica između suverenih nacionalnih država i zabrana agresivnog rata (Kako je zaboravio na agresiju 19 članica NATO pakta na Saveznu Republiku Jugoslaviju???).

Autor se tu nije zadržao nego je otišao i korak dalje pa tako navodi da je Rusija otišla korak dalje u vođenju rata i sada vodi umesto agresorskog i osvajački rat i da je deklarisani cilj rataokončanje postojanja nezavisne ukrajinske nacije i suverene ukrajinske države.

“Time Rusija napada temelje na kojima počivaju bezbednost, prosperitet i sloboda Evrope – poredak koji je izgrađen u zapadnoj Evropi posle Drugog svetskog rata, a koji je po završetku Hladnog rata usvojio istok kontinenta, sa NATO-om. i EU kao centralnim stubom”, piše Urlih Bekon.
On navodi da rat radikalno menja odnos Evrope sa Rusijom.

“Ideja o bliskom partnerstvu, koja karakteriše politiku Zapada prema Rusiji od kraja Hladnog rata, očigledno je propala. Još uvek ne postoji koherentna nova politika Rusije. Za sada se Evropa, predvođena Vašingtonom, složila oko dvojnog pristupa: podrške Ukrajini i sankcija Rusiji”.

Kako će se u ovim uslovima razvijati odnosi sa Rusijom u narednim godinama? Autor navodi četiri scenarija koja su zamisliva: direktan sukob sa Rusijom, tekuće tenzije, modus vivendi i promena režima u Rusiji. Vremenski horizont je 2030. godina, odnosno srednjoročna budućnost.

1. Otvoreni sukob sa Rusijom

Ovaj scenario je najneverovatniji, ali istovremeno izuzetno važan za sadašnjost – jer opisuje moguću budućnost koju sadašnje akcije moraju apsolutno sprečiti.
Rusija se značajno naoružava, ulažući velika sredstva u svoje oružane snage, a u tome je podržavaju brojni partneri: iz Kine posebno robom dvostruke namene, iz Irana sa dronovima i balističkim projektilima, iz Severne Koreje sa municijom i drugim ratom – osnovna dobra.

Istovremeno, Putin je više puta jasno stavio do znanja da ga ne zanima samo Ukrajina, već i dominantan položaj u istočnoj i istočno-centralnoj Evropi.

Frontalni napad Rusije je najmanje verovatna opcija. Međutim, izazivanje incidenta je u domenu mogućnosti; Rusija bi mogla da izvrši invaziju pod izgovorom da štiti etničke Ruse. To bi na taj način primoralo države NATO-a da ili vojno odgovore ili da nereagovanjem otkriju nevaljanost obećanja o zaštiti NATO-a – i tako oslabi evropsku bezbednost. To bi u budućnosti otvorilo dodatne mogućnosti za Rusiju.

Moskva bi mogla da preduzme ovaj korak da isprovocira slabost Zapada – ili njena pojava. Nejedinstvo na Zapadu i nova ruska politika, na primer nakon prekida vatre u Ukrajini, koja se oslanja na nove ponude Moskvi, mogu se posmatrati kao slabost.

Kako bi se ovaj scenario mogao razviti zavisiće od reakcije Zapada. Odlučan, brz otpor mogao bi obuzdati sukob i zadržati ga na nivou „incidenta“. Duže oklevanje bi, međutim, omogućilo Rusiji da zabije klin u savez – između zemalja istočne i severne Evrope koje su odlučne da zaustave rusku ekspanziju, makar i po visokoj ceni, i onih zemalja koje traže moćno-političku napravljen kompromis sa Rusijom.

2. Trajne napetosti

Drugi scenario za narednih nekoliko godina bio bi nastavak tenzija na sadašnjem nivou. Rusija nastavlja da napada Ukrajinu, postoje periodi pojačanog ratovanja i zatišja, moguće u vidu prekida vatre. Međutim, obe strane i dalje vide priliku da dobiju rat. Zbog čega ne odustaju.

Istovremeno, Rusija udvostručuje svoj hibridni rat protiv Zapada, uz dezinformacije i propagandu, kao i povremene napade koji su prikriveni. Posebno veliki pritisak vrši na Gruziju i Moldaviju i nastavlja postepenu aneksiju Belorusije.

Zapad ostaje neodlučan u podršci Ukrajini: daje dovoljno da Ukrajina ne odustane i nastavi da pruža otpor Rusiji, ali nedovoljno da bi dobila rat.

3. Novi modus vivendi

Moguće je da će Zapad u potpunosti podržati Ukrajinu. Nakon prekida vatre, Ukrajina bi bila toliko vojno obezbeđena od Zapada da bi za Rusiju bilo beznadežno da nastavi rat.

Zapad gradi ukrajinske oružane snage i snabdeva onim što je potrebno. Jer Ukrajina sada ima pouzdane bezbednosne garancije, investitori dolaze u zemlju, izbeglice se vraćaju, a Ukrajina se oporavlja. U isto vreme, Gruzija i Moldavija su zaštićene od ruskog preuzimanja.

To znači da Rusija gubi svoju vojnu opciju u svom zapadnom susedstvu. Iako može da nastavi da sprovodi hibridne operacije, to će biti odvraćano jer Zapad jača svoje oružane snage i nudi se kao pouzdan partner zemljama u regionu.

Ostaju tenzije između Rusije i Zapada. Ali jasno razgraničenje takođe omogućava Zapadu da daje ponude Rusiji – bez ugrožavanja njene jasne pozicije u oblastima bezbednosti i odbrane.

4. Promena režima u Rusiji

Četvrti scenario je malo verovatan. Putinov naslednik bi verovatno nastavio svojim kursom. Međutim, nejasno je da li će on uskoro imati sličan nivo moći i moći da kontroliše zemlju jednako efikasno kao Putin. Moguće je da Putinov naslednik ne bi imao kapacitet da brine o osvajanju susednih zemalja jer bi prvo morao da konsoliduje vlast kod kuće.

Moguće je da će doći ne samo do promene liderske pozicije, već i do promene režima – i da će opet preovladati liberalnije pozicije. Kao što je bio slučaj posle Staljinove smrti 1953. godine, u Moskvi bi moglo ponovo doći do otopljenja, a sa njom i mogućnosti za otvaranje prema Zapadu.

U takvom slučaju, Zapad bi morao da uloži napore da Rusiji da nove ponude saradnje i integracije – a da, kao što je to bio slučaj nakon završetka Hladnog rata, ne zatvara oči ili dva na pitanja teritorijalnog integriteta i suverenitet ruskih suseda. Preduslov saradnje mora biti jasno odricanje od imperijalnih ambicija.

Uticaj Zapada

Zapad se mora pripremiti za niz mogućih scenarija. Ono što se dešava u Rusiji ne može se kontrolisati spolja. Ali Zapad je u stanju da oblikuje strateško okruženje u kome Rusija deluje, što zauzvrat utiče na samu Rusiju.

Što jasnije Zapad odbacuje pokušaj Moskve da upotrebi vojnu silu i hibridni rat kako bi povratio dominantnu poziciju moći u istočnoj i istočno-centralnoj Evropi, veća je verovatnoća da će Rusija odustati od ovog projekta. Jer zemlja ima manje energetskih resursa od Evrope.

Odbrana i odvraćanje su centralni za samopotvrđivanje Evrope protiv novog ruskog imperijalizma. Sigurne granice čine dobre komšije. Ako Evropa želi da živi u miru sa ekspanzionističkom Rusijom, mora pokazati čvrstinu i odlučnost i uložiti u svoje oružane snage. To se ne može postići diplomatijom, prijateljskim rečima i prilagodbom, što se poslednjih godina iznova i iznova pokazuje. Evropa mora da oblikuje odnos snaga u svoju korist.

Izvor

[Boro Prodanic]

Najveća evropska tragedija od 1945.

Tokom prethodne tri godine sa lica zemlje su nestajala čitava sela i gradovi. Porušeno će se možda nekada i obnoviti, ali preko milion poginulih i teških invalida vaskrsnuti neće, niti se isceliti.

Moskva – Osam decenija Evropa nije videla stradanja i razaranja kakva je doneo rat Rusije i Ukrajine. Tokom prethodne tri godine sa lica zemlje su nestajala čitava sela i gradovi poput Bahmuta, Torecka, Soledara, Avdejevke, Krasnogorovke, Volčanska... Porušeno će se možda nekada i obnoviti, ali preko milion poginulih i teških invalida vaskrsnuti neće, niti se isceliti.

Sve je počelo u zoru 24. februara 2022. Rusija je na Ukrajinu udarila sa mora, kopna i iz vazduha. Ne čekajući da kao Amerikanci i NATO dugotrajnim bombardovanjem i raketiranjem raznesu infrastrukturu i slome moral protivnika, Rusi su odmah krenuli i kopneno, iz pet pravaca: Donjecka, Luganska, sa Krima i prema Harkovu i Kijevu. Samo jedan pravac, onaj koji je krenuo od Luganska, bio je apsolutno uspešan.

Iz današnje perspektive razlozi za uspeh na ovom potezu su dvojaki. Prvo, Luganska oblast, sa izuzetkom Severodonjeckog gradskog okruga, predstavlja uglavnom poljoprivredno područje gde nije bilo gradova-tvrđava kao u susednoj Donjeckoj. Lako su osvojeni Starobeljsk, Novoajdar i Stanjica Luganskaja. Drugi razlog za apsolutni uspeh na Luganskom pravcu je zato što tamo 16. marta stiže iz Afrike najbolja ruska formacija – legendarna grupa „Vagner”, u momentu kako je kasnije rekao njen osnivač Jevgenij Prigožin – „postalo je jasno da SVO ne ide po planu”. Vagnerovci su već 9. maja zauzeli utvrđeni grad Popasnu i prodrli dublje u Severodonjecki gradski okrug. Tamo će zajedno sa čečenskom specijalnom jedinicom Ahmat i lokalnom milicijom do početka jula zauzeli Severodonjeck i Lisičansk, odnosno očistiti kompletnu teritoriju LNR od ukrajinske vojske. Prigožinu i Vagneru vratićemo se kasnije.

Relativne uspehe Rusi su imali još i na pravcu sa Krima. Za prve dve nedelje uspeli su da zauzmu kompletnu Hersonsku oblast i preko 70 odsto Zaporožske oblasti, uključujući Melitopolj i nuklearnu elektranu u Energodaru. Zapadno iz Hersonske, na Dnjepropeterovsku oblast nisu se usudili uopšte da kreću, a istočno su pokušali da prodru u Nikolaevsku oblast i tako stvore veliki mostobran za nastupanje na Odesu. Rusi su ipak početkom marta zaustavljeni na prilazima regionalnoj prestonici Nikolaevu i nakon poraza u boju za gradski aerodrom bili su primorani na povlačenje. Može se reći da je zaustavljanje Rusa pred Nikolaevim prva važna ukrajinska pobeda u ratu. Uprkos ovom neuspehu, na Krimskom pravcu ostvaren je najvažniji strateški uspeh u ratu, kopneno spajanje Krima preko Hersonske, Zaporožske i Donjecke oblasti sa međunarodno priznatom teritorijom Rusije.

Grupacija koja je krenula iz Donjecka imala je najteži zadatak, jer su se pred njom nalazili gusto naseljeni, industrijski i rudarski gradovi od kojih su Ukrajinci sedam godina gradili utvrđenja i linije odbrane. Prvi organizovan otpor pružili su im u Volnovahi, gradiću na pola puta od Donjecka do Mariupolja. Otpor je nakon desetak dana žestokih borbi slomljen i boj se prenosi na Mariupolj, na koga je već krenula ruska vojska iz Novoazovska. Preko mesec dana vođene su ulične borbe u Mariupolju, a esktremistički puk Azov i ostaci 36. brigade morske pešadije sve do juna bili su opkoljeni u katakombama železare „Azovstalj”. Mariupolj je pretrpeo kolosalno razaranje gradske infrastrukture, a broj civila koji su poginuli tokom borbi verovatno nikada neće biti utvrđen.

Sa izuzetkom bitke za Bahmut, na teritoriji DNR ruska vojska godinu i po dana nije uspela da na nijednoj tački pomeri čvrste linije odbrane ukrajinske vojske. Situacija počinje da se menja pre ravno godinu dana kada pada Avdejevka, najjače ukrajinsko uporište, gradić na desetak kilometara od Donjecka. Za Avdejevkom pala je Krasnogorovka, a tokom jesenje kampanje Rusi zauzimaju Ugljedar i Ukrajinsk krajem septembra, Selidovo u oktobru, Kurahovo poslednjeg dana 2024. i Toreck pre 15 dana. U ovom momentu pritiskaju ozbiljno Pokrovsk i Mirnograd, ali su i dalje daleko od Konstantinovke, Slavjanska i Kramatorska, gradova gde je puškaranje pre 11 godina počelo.

Na Kijev se krenulo iz Belorusije i to je bio slobodno možemo reći pravac glavnog udara. Rusi su na putu do ukrajinske prestonice opkolili Sumi i Černigov, stavili pod kontrolu zatvorenu nuklearnu elektranu u Černobilu i za samo par dana zauzeli nekoliko gradova nadomak prestonice. Helikopterski desant na aerodrom „Gostomelj” verovatno će ući u vojne udžbenike kao do tada neviđen podvig specijalaca VDV-a. Ipak, istorija će ga zapamtiti kao uzaludnu žrtvu, jer će nakon mesec dana ruski vojni vrh doneti odluku da se vojska iz Kijeva, Sumija i Černigova povuče.

Grupacija koja je došla do Kijeva imala je dva velika problema. Prvo, način njihovog napredovanja bez obezbeđivanja bokova bio je nešto što istorija nije videla još od hunskih pohoda. Očekivanja da masovna upotreba borbenih helikoptera to mogu da kompezuju pokazala se kao neutemeljena. Drugi problem bio je hroničan nedostatak ljudstva. U martu 2022, ruski politički vrh još nije bio načisto kako da se postavi u sukobu koji nije išao po planu. Kontingent od oko 150.000 vojnika sa kojim se krenulo u SVO definitivno nije bio dovoljan da pobedi zemlju od 40 miliona stanovnika, sa vojskom odlučnom da se brani do poslednjeg.

Umesto mobilizacije odlučili su da vojsku iz Kijeva povuku i koncentrišu se na operacije na Donbasu. Formulacija SVO „za demilitarizaciju i denacifikaciju Ukrajine”, preko noći je u državnim medijima promenjena u „zaštitu naroda Donbasa”. Kad podvučemo crtu, ruske operacije ka Kijevu bile su sa vojničke tačke gledišta uspešne, angažovane snage ostvarile su podvig dostojan poštovanja, međutim neodlučnost političara i smušenost vojnog vrha njihovu žrtvu je učinilo uzaludnom.

Sa vojne tačke gledišta potpun fijasko doživela je samo grupacija koja je krenula na Harkov. Upućeni u prilike u prvom redu za debakl krive dvojicu komandanata general-pukovnika Aleksandra Čajka, u to vreme komandanta Istočnog vojnog okruga, general-potpukovnika Sergeja Čajka, komandanta 1. gardijske tenkovske armije. Greškama višeg komandovanja treba dodati i potpuno promašene obaveštajne informacije ruskih službi o situaciji u Harkovu. Na treći dan rata, 27. februara, specijalni odred ruskog GRU probio se u centar Harkova, gde su prema obaveštajnim podacima trebali da ih sačekaju naoružani građani, sa kojima su trebali da zauzmu nekoliko strateških objekata i na njima istaknu rusku zastavu.

Snimak ruskih specijalaca u centru Harkova tada je obišao svet, ipak ovaj odred nije sačekao niko i umesto da krenu na zdanje SBU, našli su se opkoljeni u zgradi 134. škole. Odbili su da se predaju i većina ih se u okruženju borila do smrti. General Čajko se na dužnosti komandanta celog ruskog kontigenta u Siriji nalazio od septembra do decembra 2022, dok se general Kiselj na toj dužnosti zvanično nalazi od maja prošle godine. Koliko su bili uspešni u ispunjenju ovog zadatka videli smo u decembru prošle godine. Nakon što je postalo jasno da grupacija koja je krenula na Harkov ne može da ostvari glavni cilj, u martu je izvršena uspešna operacija u kojoj su ipak zauzeli Izjum.

Rusi su od kraja marta kontrolisali više od trećine teritorije Harkovske oblasti. Umesto da pojačaju garnizone i učvrste linije odbrane pet meseci nije urađeno ništa, pa će ova velika teritorija početkom septembra biti izgubljena za samo dva dana. „U septembru smo spasili armiju koja je sramno bežala iz Izjuma i Krasnog Limana, zadržali smo liniju fronta dugu od 130 km i izdržali pritisak protivnika. A onda smo 8. oktobra 2022, da bi armiji omogućili predah, privukli glavninu snaga protivnika na sebe, žrtvujući svoje živote, počeli operaciju ’Bahmutska klanica’ i tamo smo pokazali uspeh i dobar rezultat”, kazao je nekoliko meseci pred pogibiju Jevgenij Prigožin.

Nakon katastrofe u Harkovu, politički vrh u Kremlju napokon shvata ozbiljnost situacije, donosi odluku o delimičnoj mobilizaciji i za komandanta SVO imenuje generala Sergeja Surovikina. U svom prvom obraćanju javnosti po stupanju na dužnost Surovikin izgovara sledeću rečenicu: „Moramo biti spremni i na one najbolnije odluke.” Šta je to trebalo da znači videli smo već nakon desetak dana, kada donosi odluku da se ruska vojska povuče iz delova Nikolajevske i kompletne desne obale Hersonske oblasti, uključujući i regionalnu prestonicu. Bez obzira što su mnogi ovu odluku tek imenovanog komandanta prihvatili sa nevericom i negodovanjem dugoročno se pokazala kao opravdana.

Dok je general Surovikin konsolidovao vojsku i gradio linije odbrane grupa „Vagner” je u bici za Bahmut uništavala najbolje ukrajinske jedinice. Glavni komandant general Valerij Zalužni smatrao je da još krajem 2022. treba ostaviti Bahmut i pripremati se za letnju protivofanzivu na Zaporožju. Međutim, to se nije uklapalo u narativ političkog vrha u Kijevu da se ruska vojska raspada i da je pobeda na dohvat ruke.

Ako je Bahmut bio Staljingradska, onda je ofanziva na Zaporožje bila Kurska bitka za Oružane snage Ukrajine. Njihov sa vojne tačke gledišta potpuno predvidivi masovni napad, bez podrške iz vazduha, pokazao se kao samoubilački čin. „Samo bi ludak udario na naše linije”, kazao mi je u nekoliko dana pred početak ofanzive Jevgenij Balickij, gubernator Zaporožske oblasti, koga je imenovala Moskva. Koliko je bio u pravu videlo se već nakon nekoliko nedelja, kada je po zaporožskim poljima masovno gorela skupa NATO oklopna tehnika. U zaporožsku avanturu Oružane snage Ukrajine pored predsednika Zelenskog i okruženja gurnuli su njihovi NATO pokrovitelji.

Danas je teško utvrditi koje su obaveštajne procene bile veći promašaj i šteta za vojsku koja ih je primila – one ruske da u Harkovu čekaju naoružani odredi proruskih pobunjenika, odnosno procene ukrajinskih i NATO službi da će se ruski vojnici razbežati čim vide „leoparde” i „abramse”. Definitivnim porazom u Zaporožju krajem leta 2023. konačna sudbina Oružanih snaga Ukrajine je zapečaćena. Ostalo je samo pitanje da se proceni koliku će cenu Kijev morati na kraju da plati. Što rat bude duže trajao i cena će biti viša. Očajnički pokušaj upada u Kursku oblast početkom prošlog avgusta, bez obzira na nove nedopustive propuste ruskog vojnog vrha, samo će povećati ceh.

Sutra rat Rusije i Ukrajine ulazi u svoju četvrtu, na sreću po svoj prilici poslednju godinu. Dvojica najzaslužnijih za to što je Rusija preokrenula i prelomila rat odavno su daleko od fronta. General Sergej Surovikin u februaru 2023. smenjen je sa dužnosti komandanta SVO i u julu otpušten iz aktivne službe. Jevgenij Prigožin je u avgustu iste godine tragično stradao u udesu aviona. Narednih decenija osećaće se posledice rata, mržnja dva nekada bratska naroda preneće se na naredne generacije.

Istoričari, političari i sociolozi, svako iz svog ugla i ideoloških svetonazora, objašnjavaće da li je ovo moralo da se desi i ko je odgovoran za ovu najveću evropsku tragediju od kraja Drugog svetskog rata.

Igor Damjanović

Izvor

[Boro Prodanic]

Rusija lansira idealan scenario: šta će biti posle oslobođenja Kupjanska?

Ruske snage nastavljaju ofanzivne operacije u pravcu Oskola, sa Kupjanskom kao ključnom tačkom strateškog značaja. Prema najnovijim izveštajima sa fronta, ruske jedinice su se približile predgrađima grada, dok intenzivni artiljerijski napadi sistematski slabe ukrajinske položaje i remete snabdevanje operativno-taktičke grupe Oružanih snaga Ukrajine (OSU) „Starobelsk“.

Izveštaji sa ukrajinske strane potvrđuju da je situacija oko Kupjanska postala veoma ozbiljna. Ukrajinski šef okupacione administracije Kupjanska, Andrej Besedin, otvoreno je priznao da su ukrajinske snage pod teškim pritiskom.

„Situacija je sada veoma teška i kritična. To se tiče linije fronta, bezbednosne situacije, socijalne i kritične infrastrukture“, izjavio je Besedin.

Ovo priznanje dolazi u trenutku kada ruske trupe sistematski pomeraju linije fronta u korist svojih jurišnih jedinica. Napredovanje ruske pešadije i tenkova, uz podršku artiljerije i bespilotnih letelica, dovelo je do značajnog slabljenja ukrajinskih odbrambenih položaja.

Kupjansk je već dugo u fokusu ruskih vojnih operacija, a ukrajinske snage su u prethodnom periodu ulagale značajne napore da ga učvrste kao svoje uporište.

Tokom 2023. godine, ruske trupe su sprovodile talase ofanzivnih napada na grad, suočavajući se sa miniranim poljima, FPV dronovima, kasetnim i fosfornim projektilima. Ukrajinci su koristili ovaj period da dodatno ojačaju svoje položaje.

U februaru 2023. godine ukrajinske snage su imale jednostavne rovove i borbena uporišta, ali su do jula već razvile kompleksnu odbrambenu mrežu. Prvi sloj odbrane postao je u potpunosti funkcionalan, uključujući i betonske bunker-strukture.

Do oktobra, Ukrajina je izgradila tri linije odbrane, od kojih je poslednja još bila u fazi razvoja. Ove utvrđene pozicije sada predstavljaju osnovu ukrajinske odbrane u istočnim predgrađima Kupjanska, ali ruske snage uspešno prodiru i na ova područja.

Od 19. februara 2024. godine, ruske snage nastavljaju sistematsko širenje mostobrana na istoku Kupjanska, posebno u oblasti Zaoskolja. Jurišne jedinice su ostvarile napredak do predgrađa Kondrašovke, a dalji razvoj operacije omogućiće proboj ka naseljima Tišenkovka i Radkovka.

Ovaj napredak nije samo taktički dobitak već ima i strateške posledice – presecajući puteve ka Kupjansku, ruske trupe sprečavaju snabdevanje i mobilnost ukrajinskih trupa u ovom sektoru.

Vojni analitičar Jurij Podoljaka naglašava, da je ruska taktika u ovom sektoru zasnovana na dominaciji u korišćenju dronova i optičkih sistema. Ruske jedinice sistematski uništavaju ukrajinska uporišta koristeći bespilotne letelice pre nego što uopšte angažuju pešadijske snage.

„Ovde je sve po starom. Naše jedinice nastavljaju polako da zauzimaju nove položaje. Stil rada naših jedinica ovde je takođe već opisan (od strane neprijatelja). Uklanjanje neprijateljskih uporišta dronovima (i ovde imamo nadmoć u oblasti), koje se onda obračunavaju sa pešadijom. Štaviše, do ove taktike smo već došli – zahvaljujući masovnoj upotrebi fronta, danas je najefikasnija optika“, navodi Podoljaka.

Iako trenutno nema eksplozivnih napredovanja, ruske snage se aktivno pripremaju za prolećno-letnju ofanzivu koja bi mogla imati dalekosežne posledice.

S obzirom na to, da je ruska vojska stekla značajnu prednost u ljudstvu, logistici i tehnologiji, očekuje se da će predstojeće operacije premašiti sve prethodne po obimu i efektima.

Osim Kupjanska, ruske snage nastavljaju napredovanje u drugim sektorima fronta, sistematski uništavajući ukrajinske logističke čvorove, skladišta municije i komandne centre. Cilj ovih operacija nije samo taktičko zauzimanje teritorije, već i iscrpljivanje ukrajinskih resursa do tačke gde Kijev neće moći da održi svoje vojne operacije.

Oslobađanje Kupjanska moglo bi da bude ključni momenat za dalji razvoj operacija u Harkovskoj oblasti. Kontrola nad ovim gradom otvara mogućnost ruskoj vojsci da proširi svoje pozicije bez potrebe za direktnim napadom na sam Harkov.

U vojno-strateškom smislu, ovo bi značilo da Ukrajina gubi jedno od svojih poslednjih uporišta u severoistočnom delu zemlje, čime bi se oslobodio prostor za dalju ofanzivu prema zapadu.

Ukoliko ruske snage uspešno ovladaju Kupjanskom i dodatno osiguraju linije snabdevanja u Harkovskoj oblasti, Ukrajina će se suočiti sa ozbiljnom strateškom dilemom – ili će pokušati da organizuje kontraofanzivu sa sve manje resursa, ili će morati da povuče trupe iz ovog regiona i preusmeri ih na druge delove fronta.

Sva dosadašnja vojna dešavanja ukazuju na to da Rusija trenutno vodi sistematsku kampanju iscrpljivanja ukrajinskih snaga, dok istovremeno nastavlja sa laganim ali sigurnim napredovanjem ka ključnim strateškim tačkama. Kupjansk je jedno od takvih mesta, a njegovo oslobođenje bi moglo značajno promeniti dinamiku na frontu.

S obzirom na to da se ruska vojska već sada priprema za prolećno-letnju ofanzivu, jasno je da će naredni meseci doneti još intenzivnije operacije. Ukoliko Ukrajina ne pronađe način da stabilizuje svoju odbranu, postoji realna mogućnost da će Harkovska oblast u velikoj meri preći pod rusku kontrolu u drugoj polovini godine.

Izvor

[Brok]

Analiza - Tri godine ukrajinskog rata: “O ruskim pobedama i porazima”

Kako vreme brzo leti… Danas se navršavaju tri godine od početka rata ili Specijalne vojne operacije u Ukrajini, sukoba kojem se ne nazire kraj. Sukob koji je doveo do kolosalnih promena u ruskom društvu, vojsci, pa i samoj Rusiji.

Rat, zahvaljujući kojem se Rusija oslobodila mnogih parazita koji su zarazili njeno biće u teškim devedesetim godinama prošlog veka, dobila je čitav sloj ljudi sposobnih da ne samo da govore, već i da čine, a što je najvažnije, da brane svoja dela, ljude koji su dokazali i dokazuju svoju odanost narodu i zemlji u borbama…

Međutim, čini se da da se u Rusiji živi skoro isto kao i pre sukoba. Problemi su isti. Nešto je odlučeno, nešto dolazi niotkuda i uništava ruske živote. Rusi su se i navikli da mediji svakodnevno izveštavaju o bitkama, herojstvu vojnika i oficira, oslobođenju nekog grada, sela ili naselja.

O rezultatima trogodišljice sukoba mogla bi da se napiše knjiga. Skoro svaki dan se u Rusiji i svetu dešava nešto što je na neki način povezano sa ovim sukobom. Negde se otvara novi proizvodni pogon, pojavljuje se novo oružje ili oprema nafrontu, policija hvata ukrajinske diverzante i njihove saučesnike, donosi se još sankcija prema preduzećima ili jednostavno ljudima… Život je u punom jeku.

Pobeda ili poraz Rusije u protekle tri godine, o tome se može raspravljati!

Ruska vojska i vojna nauka

Svaki rat, svaki oružani sukob nije samo način da se postignu neki politički ciljevi koji se ne mogu postići diplomatskim ili drugim sredstvima, to je i prilika da se proveri spremnost sopstvene vojske, sopstvene vojne nauke i vojno-industrijskog kompleksa. Štaviše, rat je najpouzdaniji i, verovatno, najbolji način da se obnovi vojska, uzimajući u obzir stvarno, savremeno borbeno iskustvo.

Čak su i razmere rata od velike važnosti. Mnogo toga što potencijalni ruski protivnik ima poznato je čisto teoretski. Rusko i zapadno moderno oružje nikada se zapravo nije sukobilo direktno. Tačnije, T-55 protiv modernog Abramsa ili Leoparda nije ozbiljan sukob.

Upravo takvu vrstu čisto teorijske ideje smo imali o moći zapadnog oružja pre početka ovog sukoba. Prva godina sukoba bila je upravo ovakva vrsta „poznanstva“. Ruska vojska je naučila da se odupre takvom oružju, naučila je da koristi zarobljene uzorke, dala trofeje specijalistima za detaljnu studiju, a na nekim mestima je čak promenila i taktiku borbe. Nova znanja su zahtevala nove metode vođenja borbenih dejstava.

Verovatno je glavna greška ruske vojske, koju je sukob brzo identifikovao, bila zanemarivanje dronova. I ne samo u vazduh, već i na kopnu i moru. Ne znamo tačan razlog za ovo zanemarivanje, ali najverovatnije je banalna cena objekta. Napravili su Rusi mlazne bespilotne letelice, dronove za dejstva u dubokom moru, ali „mala cena“ nije bila od interesa za rusku industriju…

Istovremeno, Rusi su dobro znali da se takva „mala stvar“ dobro pokazala u američkoj vojsci tokom bitaka na Bliskom istoku. A bitke u Nagorno Karabahu su vrlo jasno pokazale mogućnosti dronova. Bajraktari ne samo da su uništili jermensku PVO, već su stekli i nadmoć u vazduhu… Sovjetski PVO sistemi jednostavno nisu videli ovu „sitnicu“.

I šta smo videli tada, na samom početku? Videli smo jedinstvenu osobinu ruskog naroda. Sposobnost da se ne samo prilagodite okolnostima, već da izmeni situaciju u svoju korist. Narod je preuzeo zadatak da reši problem dronova. Jedinice sada imaju vešte majstore koji prilagođavaju obične civilne dronove za rat. Volonteri su počeli da kupuju ove bespilotne letelice gde god je to moguće.

U isto vreme, inžinjeri iz vojnih preduzeća su se takođe bavili tim pitanjem. I ovde se pojavila još jedna ruska osobina, karakteristična za ruske inženjere i konstruktore, a verovatno i za ceo ruski vojno-industrijski kompleks. Rusko oružje ima najjednostavniji mogući dizajn i skoro uvek je jeftinije za proizvodnju od zapadnih analoga.

Prošle su tri godine. Danas ne čudi odsustvo dronova u jedinicama, već njihova raznovrsnost. Ruska preduzeća, privatne radionice i jednostavno talentovani samouki ljudi proizveli su sve vrste dronova. Neki od bespilotnih letelica „starih tajmera“ više se ne smatraju ni dronom. Uobičajeno, veoma efikasno oružje. Na primer, ruski poznati “Geran”.

Ponekad su Rusi optuživani da koriste razvoje drugih. Iste „gerane“ navodno su kupili u Iranu. Kakva čudna tačka gledišta. Otvorite haubu sopstvenog automobila i vidite odakle dolaze komponente. Uglavnom, svako efikasno oružje prvo je neko izmislio, a zatim ga poboljšali drugi majstori koji nisu ni poznavali autore. Čak i običan Kalašnjikov…

Ista stvar se dešava i sa drugim vrstama oružja. Koliko su tuge stanovnicima LNR i DNR doneli „američki“ „Himars“. Koliko je npada po mirnim naseljima ovaj VBR izvršio svojim visoko preciznim raketama dugog dometa? Pa, dakle?.. Danas Rusi imaju analog ovog sistema – „Tornado-S“. Dodali su kontrolnu jedinicu, koristili GLONASS – i sada komandu Oružanih snaga Ukrajine boli glava.

Ili ruski poznati “Solncepёki“. Dobar, pouzdan i izuzetno efikasan sistem. Ali “previše moćan” i težak. Ceo paket se skoro nikada ne koristi za uništavanje protivnika. A sada se pojavio sistem na točkovima, sa manje granata, ali mobilniji. „Tosočka-2“ već duže vreme muči ukrajinske snage na prvim linijama fronta.

Ponekad se iz nekog razloga tvrdi da je ruska industrija tenkova „zaustavljena“. Koliko je godina prošlo, a ruska vojska i dalje juri po ukrajinskim poljima u T-72, ​​T-80 i T-90. Razumemo da takvo mišljenje postoji jednostavno zbog nekompetentnosti osobe koja postavlja pitanje. Dodatno slovo ili broj u nazivu vozila za njih je samo slovo.

Ruska vozila su već dokazala svoju efikasnost u borbama protiv zapadnih tenkova. Ne samo da nisu inferiorni, već su u nekim aspektima i superiorniji od svojih zapadnih kolega. A proboji tenkova i frontalne bitke su još uvek prilično retke u modernom ratovanju. Moramo da zapamtimo još nešto. Na primer, o “Car-mangalu”.

Ovde se opet radi o ruskoj genijalnosti i jednostavnosti rešavanja problema. Pojavio se neprijatelj koji se nije očekivao i za koji se niko nije pripremao. I opet je ruski vojnik našao rešenje za problem. Tek kasnije su se pojavili industrijski modeli zaštite od dronova. A sada na video snimku sa prvih linija možete videti desetine, pa čak i stotine „roštilja“ različitih tipova ne samo na oklopnim vozilima, već i na običnim „civilnim“ automobilima.

Inače, otprilike ista situacija je i sa projektilima. Američki ATACMS i britanski Storm Shadow nam prave velike probleme. Ali ovde je situacija nešto drugačija, ovde su ruski „Kinžali“ i druge rakete superiorniji od zapadnih kolega.

Pa, i poslednja stvar o oružju. Gledamo inovacije koje koriste ruski borci. Koliko se robotskih sistema pojavilo u jedinicama? Od militarizovanih robota za isporuku do sićušnih robota za izviđanje koji mogu da idu bilo gde. Postojao je čak i naziv za robote – BR.

Već je pisano uveliko koliko je promena urađeno u ruskoj vojnoj nauci tokom sukoba. Promene su uticale na gotovo sve aspekte vojnih operacija. Od logistike do borbene tehnike. Danas se pomno proučavaju skoro sve operacije ruske vojske, od zauzimanja uporišta i malih naselja do strateških operacija tokom kojih su zauzete ogromne teritorije.

Rusko iskustvo se prilično ozbiljno proučava u vojnim akademijama gotovo svih vodećih armija sveta. Tako se, prema nekim informacijama, još uvek nezvanično potvrđenim, operacije tokom ovog sukoba proučavaju u SAD, Kini i nekim evropskim zemljama. Čini mi se da će jedan od rezultata rata u Ukrajini biti ozbiljne promene u borbenim propisima ne samo ruske vojske, već i mnogih drugih.

O pobedama koje su Rusi ostvarili

Velika većina posmatrača, pažnju su usmerili na ruske vojne pobede. Ali moderno ratovanje je zbir nekoliko komponenti. To razumeju u srcu, ali, kao psi, ne mogu to da izraze ili formulišu.

Da li se iko seća kako je počelo? I pre početka rata? Zapad je počeo da se bori mnogo pre nego što je počela vruća faza konfrontacije. „Rusija je regionalna sila“, „Putin mora biti postavljen na njegovo mesto“, „demokratske zemlje moraju da stave Rusiju na mesto koje joj pripada“ i slično.

Koliko su puta pokušali da ubede Ruse da su izopćenici, da Rusija ne treba i ne može da se meša u međunarodne poslove. Koliko su puta pokušali da im oduzmu samopoštovanje i samopouzdanje? Trebalo je da se Rusi uplaše, da se razbeže i da postanu gomila malih država koje ništa ne znače u međunarodnoj politici.

Ali eto, prva, verovatno i najvažnija pobeda za Ruse! Ne samo da se Rusija nije raspala, već se ujedinila i zaboravila na sopstvene unutrašnje probleme.Rusi su svesni da su Rusi. Bez obzira na nacionalnost, ruski vojnici smatraju sebe ruskim borcima. Ruski vojnici koji svojim radom i svojim podvizima veličaju svoj narod, svoje pretke. Rusi su se ujedinili i na frontu i u pozadini.

Setite se zabune Zapada kada se, umesto negodovanja delimičnom mobilizacijom, u nacionalnim republikama iznenada pojavio ogroman broj dobrovoljaca. I to uprkos činjenici da su ogromne količine novca uložene u destabilizaciju ruskih regiona. Koliko god to čudno zvučalo, Zapad je igrao na strani ruskog predsednika. Hteli su da ga diskredituju, ali se pokazalo da su ojačali veru naroda u ispravnost svog izbora.

Ovo je pobeda koja im je donela sledeću, ništa manje važnu pobedu. Ruska snaga, rusko jedinstvo naterali su mnoge zemlje da razmišljaju o tome ko je u pravu u trenutnoj situaciji. „Prava Zapada su dovedena u pitanje. Umesto međunarodne izolacije, Rusija je dobila priliku da razgovara sa onima koji su nedavno sumnjali u rusku snagu. Red u BRIKS jasno pokazuje rezultate „izolacije“.

Sada o još jednoj važnoj pobedi. Da li neko sumnja da Zapad vodi ekonomski rat protiv Rusije? To je upravo rat, a ne uvodi pravedne sankcije za neke izmišljene grehe. Da li su potrebni dokazi za sankcije? Ko ih je video? Ne, “à la guerre comme à la guerre“.

Sećate se koliko su sankcije teško pogodile rusku ekonomiju? Teza koja se dugo usađivala u glavu o međunarodnoj saradnji i tako dalje je urodila plodom. Ali mini-lekcije su Rusima pokazane još devedesetih godina prošlog veka. Mislimo na priču o cigaretama. Kada se posle raspada SSSR odjednom ispostavilo da fabrike duvana ne mogu da proizvode filter cigarete. Jednostavno zato što je vlakno od kojeg su napravljeni filteri proizvedeno u Sovjetskom Savezu samo u Jermeniji…

Ali i ovde su Rusi bili stameni. Zahvaljujući supstituciji uvoza, zahvaljujući sivim šemama uvoznih nabavki i mnogim drugim trikovima ruskih privrednika. Da li se sećate rezultata prošle godine? Kada su skoro sve evropske zemlje osetile uticaj sopstvenih sankcija, kada su ekonomije ovih zemalja otišle u pad, u Rusiji je, prema zvaničnim podacima, zabeležen rast BDP od četiri odsto! Prihodi stanovništva porasli su za više od 8%.

Istovremeno, država ne samo da ispunjava svoje društvene obaveze, već i uvodi nove. Istovremeno, tokom pandemije, Rusija je bila jedna od retkih zemalja koja je mogla samostalno da stvori vakcinu. Istovremeno, tempo izgradnje stanova, puteva, preduzeća se ne smanjuje.

Nije li pobeda to što je Rusija postali jedna od vodećih svetskih ekonomija? Pre pet ili deset godina, da li je neko ovo mogao da zamisli? Ali desilo se, sukob i sankcije postale su odlična lokomotiva za razvoj ruske privrede.

Sada o mogućim porazima

Nažalost, priča o „mušici u medu“ nije zabranjena. Danas ceo svet priča o skoroj „pobedi“ Rusije i završetku rata u Ukrajini. Američki predsednik, pod maskom goluba mira, razbija Zelenskog na internetu. Ćutimo, ali ćutimo, svima je jasno, mi smo za kraj rata. Da li je zaista sve tako „čokoladno“? “Kako je svet ušao u trogodišnjicu sukoba“? Pravo na stvar.

Šta se dešava sa teritorijama LNR i DNR? Da li su ih Rusi potpuno oslobodili ili ne? Avaj, Zadatak se izvršava, ali nije završen. Kao i zadaci oslobađanja drugih novih regiona, Zaporoške i Hersonske oblasti. A u Kurskoj oblasti ima još puno posla.

Sledeće. Šta ćemo sa denacifikacijom ako rat stane? Setimo se priče o okupacionim zonama u Nemačkoj 1945. godine. Ako čak i mali komad Ukrajine ostane bez čišćenja, onda možemo sa sigurnošću reći da denacifikacija nije sprovedena. Jednostavno će Rusi „istisnuti“ naciste sa “oslobođene” teritorije i to je to. Za deset godina ukrajinski otpor će se ponovo roditi.

Sledeći zadatak je demilitarizacija. Ovde su stvari još mračnije. Ono što Rusi doživljavaju kao pobede na frontovima, ogromna većina Ukrajinaca doživljava kao poraze. A porazi i smrt rođaka i prijatelja uveliko ogorčavaju stanovništvo. Otuda ogromna želja za osvetom, za vođenje rata do pobedničkog kraja svim potrebnim sredstvima. Umesto demilitarizacije dobijamo militarizaciju.

Ne želimo da vičemo, ali da se razumemo. Uprkos ruskim stalnim napadima na vojne objekte u pozadini, vojna proizvodnja u Ukrajini postoji, a vojska, opet uprkos gubicima, održava borbenu gotovost. Štaviše, danas je to verovatno najbolje opremljena vojska u Evropi sa bogatim borbenim iskustvom.

Zelenski je predložio da Evropljani uzmu ukrajinske snage kao osnovu za novu evropsku vojsku. Šta god da se kaže, sa vojne tačke gledišta, ova opcija je zaista najjednostavnija i najbolja za formiranje evropske vojske.

A pitanje prijema Ukrajine u NATO danas se razmatra ne apstraktno, već sa vremenskim okvirom. deset – najviše dvadeset godina. Ovo ne samo da menja celu sliku, već dovodi u pitanje i pravovremenost postavljanja pitanja mira uopšte. Dogovor sa Sjedinjenim Državama bez ozbiljnog rešavanja ovih pitanja neće značiti ništa više i ništa manje od gubitka rata, ruskog strateškog poraza.

Umesto zaključka

Sukob se nastavlja. I nastaviće se, do nečije konačne i prave pobede. Ovaj sukob menja svet, ovaj rat menja Rusiju, ova operacija menja sve. Ovo je rođenje nove generacije heroja.

Prerano je za slavlje. I nema šta da se slavi. Samo treba da se zapamti. Ne zaboravite šta se desilo i one koji su dali svoje živote. Setite se i onih koji su izgubili zdravlje.

A verovanje u pobedu, kakvu pobedu?

„Postoji stara izreka da pobeda ima stotine otaca, dok je poraz siroče“.

U prirodi je ljudskog roda, međutim, da slave pobednike, a da se pobeđenima ostavi minimum prostora u sećanju i u zapisima. Tako će biti dokle god ljudski rod bude ratovao, a iz ratova izlazile dve vrste nesrećnika – oni koji misle da su pobedili i oni koji smatraju da nisu poraženi.

Zbog takvog stava, današnjih političkih elita, namerno se zaboravljaju mrtvi sudionici tih nemilih događaja, sudbine neutešnih majki, njihove suze koje zbog viših ciljeva nisu poželjne da se vide.

Istorijski fakti govore sve, a politika je za neke drugu priču.
U davna vremena, stari Rimljani šaljući svoje legije, govorili su im: „zapamtite da ste smrtni“.

Izvor

[Brok]

Rat u Ukrajini otkriva slabosti nemačkih tenkova, stari sistemi trijumfuju

Dana 11. aprila 2025. u nemačkim medijima pojavio se izveštaj, koji je preneo i Bojan Pančevski, glavni evropski politički dopisnik Wall Street Journala, a koji je izazvao uzbunu u vojnim krugovima. Nemački sistemi naoružanja donirani Ukrajini, uključujući i neke od najnaprednijih NATO platformi, imaju ozbiljne probleme pod teretom rata koji ne jenjava.

Izveštaj, koji se oslanja na interni dokument nemačke vojske (Bundesver), otkriva da sistemi poput samohodne haubice Panzerhaubitze 2000 i tenkova Leopard imaju velike izazove u održavanju, sa visokim troškovima i složenošću koji utiču na njihovu efikasnost na frontu.

Nasuprot tome, stariji sistemi iz doba Hladnog rata, poput protivvazdušnog topa Gepard i borbenog vozila pešadije Marder, dobili su pohvale zbog svoje pouzdanosti i svestranosti. Ovaj kontrast oslikava surovu realnost savremenog ratovanja i ukazuje na dublje probleme u načinu na koji zapadne vojske dizajniraju i održavaju svoja sredstva za dugotrajne i visokointenzivne sukobe.

Rat u Ukrajini postao je poligon za testiranje vojne opreme NATO-a, otkrivajući i vrline i mane u meri koju je malo ko mogao da predvidi. Za razliku od kratkih, odlučujućih borbi za koje su mnogi zapadni sistemi projektovani, ovaj sukob zahteva izdržljivost, prilagodljivost i brzu logistiku – osobine koje su ogolile ranjivosti nekih od najsavremenijih nemačkih borbenih sistema.

Na primer, Panzerhaubitze 2000 je tehnički čudo. Razvijena od strane firmi Krauss-Maffei Wegmann i Rheinmetall, uvedena je u upotrebu u nemačkoj vojsci 1998. Njena haubica kalibra 155 mm L52 može da ispali do 10 granata u minuti, sa dometom većim od 50 km kada koristi naprednu municiju.

Opremljena automatskim punjačem i naprednim sistemom za upravljanje vatrom, omogućava precizne i razoravajuće baraže, što je čini jednom od najmoćnijih haubica u arsenalu NATO-a. Na papiru, ovo oružje menja pravila igre – nadmašujući mnoge ruske sisteme poput 2S19 Msta-S, koji sa standardnom municijom ima kraći domet od oko 38 km.

Međutim, ta složenost dolazi sa cenom. Sistem ima komplikovanu hidrauliku, elektroniku i precizne komponente koje zahtevaju pažljivo održavanje – a ukrajinska logistika, već preopterećena, teško može da pruži takav nivo podrške. Rezervnih delova nema dovoljno, a haubice često ispaljuju hiljade granata, daleko više od predviđenog, što dovodi do kvarova koje nije moguće brzo popraviti na terenu.

Tenkovi Leopard, posebno verzija Leopard 2A6 koju je Nemačka poslala Ukrajini, suočavaju se sa sličnim problemima. Prvobitno uveden 1979. godine i kasnije nadograđivan, Leopard 2 predstavlja osnovu nemačkog oklopnog naoružanja. Njegov top Rheinmetall L55 kalibra 120 mm može da probije većinu savremenih oklopa, a kompozitni oklop tenka pruža snažnu zaštitu.

Sa motorom od 1.500 konjskih snaga, može dostići brzinu od oko 68 km/h, pružajući odličan balans između vatrene moći, zaštite i pokretljivosti – što pokušavaju da dostignu i američki M1 Abrams i ruski T-90. Sistem upravljanja vatrom omogućava mu da precizno gađa ciljeve u pokretu, sposobnost razvijana tokom NATO vežbi za simulaciju brzih kontranapada protiv snaga Varšavskog pakta.

Ali u Ukrajini, ovi tenkovi se često koriste u statičnim ulogama ili kao improvizovana artiljerija – što nije njihova namena. Izveštaj Bundesvera navodi da održavanje Leopard 2A6 varijante zahteva specijalizovane radionice, često daleko od fronta. Stariji Leopard 1A5, takođe poslat Ukrajini, bolje se pokazao zbog jednostavnijeg dizajna, ali mu nedostaje oklopna zaštita protiv modernih protivtenkovskih oružja, što mu smanjuje upotrebnu vrednost.

Nasuprot njima, Gepard i Marder, naslednici Zapadne Nemačke iz Hladnog rata, pokazali su izuzetnu otpornost. Flakpanzer Gepard, razvijen 1970-ih od strane firme Krauss-Maffei, je samohodni protivvazdušni sistem baziran na šasiji tenka Leopard 1.

Naoružan sa dva topa kalibra 35 mm Oerlikon, može da ispali 1.100 granata u minutu – sposoban da obara dronove, helikoptere pa čak i niskoleteće avione. Njegov radarom navođeni sistem za gađanje, koji je bio napredan za svoje vreme, omogućava mu precizno gađanje više ciljeva odjednom.

Iako je penzionisan iz nemačke vojske 2012. godine, Gepard je reaktiviran za potrebe Ukrajine i pokazao se kao izuzetno uspešan. Ukrajinske posade ga hvale zbog efikasnosti u uništavanju ruskih Shahed dronova, koji koštaju daleko manje od preskupih raketa koje koristi sistem poput Patriot-a.

Mehanička jednostavnost Geparda znači da se može održavati osnovnim alatom, a njegova municija, iako nije jeftina, znatno je povoljnija od savremenih PVO raketa. U poređenju sa ruskim ZSU-23-4 Šilka sistemom, koji koristi manje precizne topove kalibra 23 mm, Gepard je neuporedivo efikasniji u svojoj klasi.

Borbeno vozilo pešadije Marder, uvedeno 1971. godine, priča sličnu priču. Dizajniran od strane Rheinmetalla, može da prevozi šest do sedam vojnika, naoružano je topom od 20 mm, uz opciju montiranja protivtenkovskih raketa Milan. Njegov dizel motor snage 600 konja omogućava brzinu do 74 km/h, a čelični oklop pruža zaštitu od streljačkog oružja i gelera.

Marder ima i ventilacioni sistem za zaštitu od hemijskih agenasa – osobinu proisteklu iz straha od nuklearnih sukoba tokom Hladnog rata. Iako ga Nemačka postepeno povlači i zamenjuje naprednijim Puma vozilom, Marder se u Ukrajini pokazao kao pouzdano sredstvo za prevoz vojnika i vatrenu podršku u teškim uslovima.

Njegov jednostavan dizajn je u suprotnosti sa ruskim BMP-3, koji je moderniji, ali ima tanji oklop i složeniju elektroniku koja lako otkazuje u uslovima dugotrajne borbe. Bundesver ističe da se Marder lako popravlja, što podseća na izdržljivost američkog vozila Bradley, koji takođe kombinuje vatrenu moć i održivost.

Zašto stariji sistemi nadmašuju moderne? Odgovor leži delimično u kontekstu njihove izrade. Tokom Hladnog rata, Zapadna Nemačka se pripremala za veliki sovjetski napad preko tzv. Fulda prolaza.

Sistemi poput Geparda i Mardera projektovani su za rat iscrpljivanja, gde su pouzdanost i brze popravke na terenu bili ključni. Inženjeri su tada davali prednost robusnosti nad sofisticiranošću, uzimajući u obzir da će logistika biti opterećena, a radionice zatrpane.

Savremeni sistemi, međutim, odražavaju post-hladnoratovsku filozofiju. Nakon pada SSSR-a, NATO je fokus prebacio na ekspediciona ratovanja – kratke, visokotehnološke sukobe protiv slabije opremljenih protivnika, poput onih u Iraku i Avganistanu.

Panzerhaubitze 2000 i Leopard 2 su dizajnirani za scenarije gde je nadmoć u vazduhu i jaka logistika zagarantovana. Ali rat u Ukrajini, sa svojim neprekidnim artiljerijskim duelima i osporavanjem nad vazdušnim prostorom, više liči na iscrpljujuće bitke iz Drugog svetskog rata nego na hirurške udare XXI veka.

Ova razlika nije specifična samo za Nemačku. Rob Li, viši saradnik u Institutu za spoljnopolitička istraživanja, primetio je da su mnogi NATO sistemi „previše složeni i teški za održavanje“ u ovakvim uslovima. On ukazuje na manjak rezervnih delova kao ključnu prepreku, koju dodatno pogoršava troma proizvodnja u zapadnim firmama.

Za razliku od Hladnog rata, kada je NATO skladištio milione komponenti za potencijalni sukob sa Varšavskim paktom, današnja vojna industrija funkcioniše po modelu „tačno na vreme“, prilagođenom mirnodopskim budžetima. Li takođe ističe da su mnogi ovi sistemi brzo uvedeni u ukrajinske trupe.

Obuka često traje svega nekoliko nedelja, umesto meseci, pa posade teško savladavaju složene platforme poput Panzerhaubitze 2000. Ipak, i pored toga, neke jedinice smatraju ovu haubicu najboljom u ratu zbog preciznosti i vatrene moći – što potvrđuje njen potencijal kad ima adekvatnu logističku podršku.

Logistički izazovi prevazilaze granice Ukrajine. Nemačka je, prema sopstvenim podacima, isporučila 25 haubica PzH 2000, 18 tenkova Leopard 2A6, kao i desetine Geparda i Mardera. Svaki sistem je isporučen sa rezervnim delovima, ali lanac snabdevanja puca pod pritiskom rata.

Rheinmetall je otvorio pogon za popravke u Ukrajini, ali on još nije potpuno operativan za teže sisteme. Kompleksnije popravke i dalje zahtevaju transport do Poljske ili Nemačke, što izbacuje opremu iz borbe na više nedelja. Slične probleme imaju i druge NATO zemlje.

Na primer, SAD se takođe bore da održe svoje HIMARS lanser sisteme u Ukrajini – često je za popravke potrebna pomoć direktno iz Amerike. Rusija, s druge strane, koristi jednostavnije sisteme poput T-72, koji su manje napredni, ali se lako krpe običnim alatom – što je grim prednost u ratu iscrpljivanja.

Rat u Ukrajini je takođe promenio način na koji NATO posmatra svoj arsenal. Uspeh Geparda u borbi protiv dronova podstakao je interesovanje za obnovu sličnih sistema. Na primer, SAD istražuju sisteme kratkoročnih protivvazdušnih odbrana kao što je M-SHORAD, koji mogu da se bore protiv bespilotnih pretnji – ulogu u kojoj se Gepard dokazao.

S druge strane, pouzdanost Mardera sugeriše da bi starije platforme, koje se često odbacuju kao zastarele, mogle biti unapređene umesto zamenjene. Panzerhaubitze 2000 i Leopard 2, uprkos svojim izazovima, ostaju snažni kada su pravilno podržani.

Ukrajinske posade hvale sposobnost haubice da precizno gađa ruske položaje, što prevazilazi mogućnosti starijih sovjetskih sistema poput D-30. Lekcija ovde nije da su moderni sistemi inherentno loši, već da njihova efikasnost zavisi od logistike i obuke – faktora koje NATO često uzima zdravo za gotovo.

Gledajući unapred, izveštaj Bundesvera postavlja pitanje o širem NATO-ovom strategijskom pristupu. Ako regionalni sukobi poput onog u Ukrajini dodatno opterećuju zapadne lance snabdevanja, šta bi zahtevao globalni krizni scenario?

Sjedinjene Američke Države ubrzale su proizvodnju 155mm granata, ali proizvodnja i dalje zaostaje za potrošnjom Ukrajine. Nemačka se suočava sa sličnim ograničenjima, dok Rheinmetall planira povećanje proizvodnje municije tek do 2026. godine.

Ovaj jaz podseća na strahove iz Hladnog rata, kada je NATO skladištio milione granata da bi obeshrabrio sovjetske napade. Danas, savez mora da pronađe ravnotežu između ulaganja u najnovije sisteme, poput hipersoničnog oružja, i obezbeđivanja osnovnih sredstava – tenkova, granata i rezervnih delova – za dugotrajan rat.

Uspeh sistema iz doba Hladnog rata, kao što su Gepard i Marder, daje podsetnik da jednostavnost može biti vrlina u haosu. Ove platforme, rođene iz doba egzistencijalnih strahova, dizajnirane su da izdrže, dok moderni sistemi, uprkos svojim zapanjujućim sposobnostima, često pretpostavljaju nivo logističke podrške koji ukrajinsko bojište ne može da obezbedi.

Međutim, priča nije samo o neuspehu. Panzerhaubitze 2000 i Leopard 2 su isporučili razorne udare kad su bili operativni, a njihovi izazovi odražavaju neverovatne zahteve rata, a ne inherentne mane tehnologije. Pravi izazov leži u prilagođavanju zapadnih industrijskih i doktrinalnih temelja svetu u kojem visokointenzivno ratovanje više nije teorijska pretpostavka.

Mogu li Zapad obnoviti svoje kapacitete za održavanje takvih sukoba, ili će ostati vezan za sisteme koji sijaju u mirnodopskim uslovima, ali pokazuju slabosti pod vatrom? To pitanje, još uvek neodgovoreno, visi nad svakom granatom koja se ispali i svakim tenkom koji se popravlja na Ukrajini.

Izvor
Ova analiza nas podseća na to koliko je bitno da se industrijska snaga i inovacija prilagode realnostima modernog ratovanja.

[dzumba]

Доњи текст је сажетак извора који је користио аутор текста из претходног поста. Преузео сам га са једног Телеграм канала. Мислим да је у овом сажетку прецизније речена суштина проблема о односно негативна искустава употребе немачке технике у рату у Украјини.


Немачко оружје у Украјини: ефикасно, али не без проблема

Интерни извештај Бундесвера, који је стављен на располагање медијима, описује озбиљне техничке потешкоће са којима се суочава украјинско војно особље када користи немачку опрему на бојном пољу. Током предавања пред око 200 младих официра у Деличу, немачки заменик војног аташеа у Кијеву је поделио стварне повратне информације од украјинских војника у вези са оружјем пребаченим из Немачке.

Главни проблеми:
- Панзерхаубитзе 2000 је препознат као ефикасан, али веома рањив на хабање, што доводи у питање његову борбену поузданост у продуженим ратним условима.
- Леопард 1А5 се сматра „поузданим“, али је његова заштита преслаба, па се често користи не као тенк, већ као импровизована артиљерија.
- У случају Леопарда 2А6, поправка је превише сложена да би се изводила директно на предњој страни.
- ИРИС-Т је веома прецизан систем противваздушне одбране, али је скуп за рад и недостаје муниције.
- Патриот је препознат као „одличан систем“, али је његова употреба ограничена због застареле МАН шасије, за коју резервни делови више нису доступни.
- МАРС МЛРС из Немачке је „промена игре“ због свог великог домета, али не може да користи америчку касетну муницију, за разлику од америчких система.

 Изузетак — Гепард
- Протуавионски топови Гепард постали су прави хит на фронту. Украјинска војска их сматра најпоузданијим, најефикаснијим и најомиљенијим системима. Упркос чињеници да их је Бундесвер одавно избацио из употребе, ове инсталације су враћене у употребу, па чак и набављене додатне из иностранства.

Проблеми нису само технички:
- Обука украјинског војног особља у Немачкој је била превише компримована, што је довело до недостатка знања у области одржавања и поправке.
- Логистика ремонта и испорука резервних делова је отежана јер недостаје инфраструктура на фронту, а ремонтна чворишта се налазе далеко од зоне борбених дејстава.
- Услови у Украјини су екстремни и то је оно што узрокује убрзано хабање опреме.

- Општи закључак извештаја:
„Ниједан од главних система наоружања из Немачке неоспорно није способан за рат.

[Brok]

Kraj ra­ta za­vi­si od uspe­ha ru­ske let­nje ofan­zi­ve

11.06.2025.

Po­ku­ša­ji Do­nal­da Tram­pa da se po­stig­ne mir ni­su da­li re­zul­tat, ra­zni lju­di na­da­li su se ne­če­mu, ali u ce­li­ni, svi shva­ta­ju da su po­zi­ci­je u Ukra­ji­ni i Mo­skvi ta­kve da je na­sta­vak su­ko­ba ne­iz­be­žan

Po­sle ukra­jin­skog na­pa­da na na­še aero­dro­me ima­mo gu­bit­ke u teh­ni­ci i oni su ve­ro­vat­no zna­čaj­ni su­de­ći po vi­deo snim­ci­ma, ko­je ne­ću po­de­li­ti. Je­di­no što mo­gu da ka­žem je­ste da ne­pri­ja­telj že­sto­ko la­že o bro­ju ošte­će­nih avi­o­na, ka­že u raz­go­vo­ru za „Po­li­ti­ku” voj­ni ana­li­ti­čar Ju­rij Po­do­ljak, ko­men­ta­ri­šu­ći ukra­jin­sku di­ver­zi­ju. Po­red ukra­jin­skih slu­žbi, kao su­or­ga­ni­za­to­re uda­ra po aero­dro­mi­ma, Po­do­ljak je ozna­čio i Ve­li­ku Bri­ta­ni­ju, ko­ja je po nje­go­vom mi­šlje­nju na taj na­čin „za­da­la uda­rac mi­rov­nom pro­ce­su” ko­ji je on dav­no oče­ki­vao.

Pre 11 go­di­na Ju­rij Po­do­ljak, in­že­njer iz ukra­jin­skog gra­da Su­mi­ja, svo­jim ko­men­ta­ri­ma na blo­gu po­čeo je da pri­vla­či pa­žnju jav­no­sti. Ubr­zo je bio pri­mo­ran da na­pu­sti rod­ni grad i pre­se­li se na Krim, ko­ji je na­kon re­fe­ren­du­ma uve­den u dr­žav­no-prav­ni si­stem Ru­ske Fe­de­ra­ci­je. Ka­da je po­čeo rat u fe­bru­a­ru 2022. za krat­ko vre­me po­stao je je­dan od naj­po­pu­lar­ni­jih voj­nih ko­men­ta­to­ra u Ru­si­ji, po­znat po to­me što u svo­jim is­tu­pi­ma če­sto iz­la­zi iz zva­nič­nih na­ra­ti­va, ne li­bi se da kri­ti­ku­je i ne iz­be­ga­va bol­ne te­me i kon­tro­verz­na pi­ta­nja. Nje­gov ka­nal na „Te­le­gra­mu” ima vi­še od 3,1 mi­li­o­na pra­ti­la­ca.

Zbog iz­go­vo­re­ne re­či Po­da­ljak je u Ukra­ji­ni osu­đen dva pu­ta u od­su­stvu, na ukup­no 27 go­di­na za­tvo­ra. Pr­vo je u de­cem­bru 2023. osu­đen na 12 go­di­na za­tvo­ra, a na­kon tri me­se­ca na još 15 go­di­na za „pro­pa­gi­ra­nje ra­ta, prav­da­nje agre­si­je, po­zi­va­nje na sme­nu vla­sti, pod­ri­va­nje te­ri­to­ri­jal­nog in­te­gri­te­ta i ve­le­i­zda­ju”. Dok se spre­ma­mo da kre­ne­mo sa in­ter­vju­om, pri­ča nam da su zlo­gla­sne taj­ne slu­žbe biv­še do­mo­vi­ne na nje­ga po­ku­ša­le čak tri aten­ta­ta.

Ka­kva je si­tu­a­ci­ja na fron­tu, šta mo­že­mo oče­ki­va­ti u na­red­nih ne­ko­li­ko me­se­ci?

Sa­da je već oči­gled­no da će bi­ti na­ša let­nja ofan­zi­va 2025. go­di­ne. Da­kle, po­ku­ša­ji Do­nal­da Tram­pa da se po­stig­ne mir ni­su da­li re­zul­tat. Ra­zni lju­di na­da­li su se ne­če­mu, ali u ce­li­ni, svi shva­ta­ju da su po­zi­ci­je u Ukra­ji­ni i Mo­skvi ta­kve da je na­sta­vak ra­ta ne­iz­be­žan. Rat će se vo­di­ti do je­se­ni 2025, i to in­ten­ziv­no. Sva­ka stra­na će po­ku­ša­ti da obez­be­di bo­lje po­zi­ci­je u bu­du­ćim pre­go­vo­ri­ma. Tvr­dim da do je­se­ni ne­će bi­ti ni ozbilj­ni­jih mi­rov­nih ini­ci­ja­ti­va, a od re­zul­ta­ta let­nje kam­pa­nje bi­će ja­sni­je ka­ko će se stva­ri raz­vi­ja­ti da­lje.

Ko­ji su osnov­ni pro­ble­mi s ko­ji­ma se su­o­ča­va ru­ska voj­ska u če­tvr­toj go­di­ni ra­ta?

Pro­ble­ma ima mno­go, kao i kod sva­ke voj­ske, glav­no pi­ta­nje je da li se oni re­ša­va­ju ili ne. Se­ćam se da smo sa va­ma raz­go­va­ra­li u de­cem­bru 2022. i ta­da je po­sto­jao ve­li­ki broj pro­ble­ma. Mno­go ih je u me­đu­vre­me­nu re­še­no, do­brim de­lom za­hva­lju­ju­ći to­me što je ime­no­van no­vi mi­ni­star od­bra­ne An­drej Be­lo­u­sov. On je lič­no pre­u­zeo od­re­đe­ne stva­ri pod svo­ju kon­tro­lu, uklju­ču­ju­ći i snab­de­va­nje ar­mi­je dro­no­vi­ma.

Do­bro je i da je re­še­no pi­ta­nje na­rod­ne po­mo­ći voj­sci i ko­or­di­na­ci­je sa voj­no-in­du­strij­skim kom­plek­som Ru­si­je. Kao što je od ra­ni­je po­zna­to tra­di­ci­o­nal­ni voj­no-in­du­strij­ski kom­pleks jed­no­stav­no ne uspe­va da od­go­vo­ri na iza­zo­ve ko­ji se ja­vlja­ju na fron­tu. Di­na­mi­ka ovog ra­ta je ta­kva da se od­lu­ke mo­ra­ju do­no­si­ti u ro­ku od ne­ko­li­ko ne­de­lja, mak­si­mum me­sec da­na, a u po­sto­je­ćem si­ste­mu za re­a­li­za­ci­ju od­lu­ka tre­ba­ju go­di­ne. Pre­no­še­nje ovla­šće­nja na no­ve struk­tu­re, ko­je re­a­gu­ju br­že, omo­gu­ći­lo je da se po­ste­pe­no pre­o­kre­ne si­tu­a­ci­ja u na­šu ko­rist.

Ali i da­lje ima mno­go pro­ble­ma, pre sve­ga u ko­mand­nom sa­sta­vu Oru­ža­nih sna­ga Ru­ske Fe­de­ra­ci­je. Još uvek ima mno­go ge­ne­ra­la sta­re ško­le ko­ji ne raz­u­me­ju mo­der­ni rat. Ono što nas spa­sa­va je što ni kod pro­tiv­ni­ka ni­je bo­lja si­tu­a­ci­ja, ima­ju go­to­vo iste, a mo­žda čak i ve­će pro­ble­me u ko­man­do­va­nju.

Ako upo­re­di­mo si­tu­a­ci­ju da­nas sa 24. fe­bru­a­rom 2024. go­di­ne, ko­li­ko se na­čin vo­đe­nja ra­ta iz­me­nio?

Rat se iz­me­nio u osno­vi. Fe­bru­ar 2022. je bio je­dan rat, je­sen 2022 – dru­gi rat, 2023 – tre­ći rat, 2024 – ne­što sa­svim no­vo. Sve se to­li­ko br­zo me­nja. Mom­ci sa ko­ji­ma sam raz­go­va­rao ka­za­li su mi da ako ni­si na fron­tu bio, re­ci­mo, šest me­se­ci, već za­o­sta­ješ za te­ku­ćim pri­li­ka­ma. Sva­kih po­la go­di­ne mno­ge stva­ri se me­nja­ju iz ko­re­na. Sve svet­ske ar­mi­je će mo­ra­ti da se tran­sfor­mi­šu. Vi­dim već sa­da da se od­re­đe­ne vr­ste na­o­ru­ža­nja vi­še ne ko­ri­ste ili se ko­ri­ste u znat­no ma­njoj me­ri, dok dru­ge vr­ste po­sta­ju ključ­ne. One ar­mi­je ko­je ne bu­du pri­me­nji­va­le is­ku­stva iz ovog – bi­će po­ra­že­ne u bu­du­ćim ra­to­vi­ma.

Da li je tenk u ovom ra­tu pot­pu­no iz­gu­bio zna­čaj i da li mu pre­ti sud­bi­na ko­ju je pre vi­še od osam de­ce­ni­ja do­ži­ve­la ko­nji­ca?

Ne­ko bi mo­gao da ka­že da je­ste – ali ja se ne bih slo­žio. I da­lje ima zna­čaj­nu ulo­gu u ofan­ziv­nim ope­ra­ci­ja­ma, ali od njih se da­nas znat­no ma­nje oče­ku­je ne­go što je to bi­lo u 2022. go­di­ni. Da­nas se ten­ko­vi i da­lje ko­ri­ste, ali pre sve­ga kao sred­stvo va­tre­ne po­dr­ške. Ten­ko­vi je­su ra­nji­vi, ali re­ci­mo mom­ci na fron­tu su mi pri­ča­li da je­dan tenk mo­že da iz­dr­ži i uda­re do 20 dro­no­va.

Sa ka­kvim uspe­hom se ru­ska voj­ska pri­la­go­di­la iza­zo­vi­ma i di­na­mi­ci sa­vre­me­nog ra­to­va­nja o ko­ji­ma go­vo­ri­te?

Ni­jed­na voj­ska se, na­ža­lost, ne mo­že br­zo da me­nja­ti i pri­la­go­đa­va­ti, ka­ko bi mo­žda tre­ba­lo i ru­ska voj­ska. Ipak, mi smo mno­go to­ga us­pe­li da po­stig­ne­mo na tom po­lju i to pri­zna­je sam pro­tiv­nik. Ako smo ra­ni­je usva­ja­li nji­ho­ve efi­ka­sni­je tak­tič­ke še­me ko­je su bi­le efek­tiv­ni­je, sa­da oni pri­zna­ju da pre­u­zi­ma­ju na­še mo­de­le. Evo kon­kret­nog pri­me­ra, pre ne­ko­li­ko da­na ob­ja­vlje­no je da je u ukra­jin­skom 425. ju­ri­šnom pu­ku for­mi­ra­na če­ta mo­to­ci­kli­sta. Pre sa­mo po­la go­di­ne, ukra­jin­ska voj­ska se sme­ja­la ru­skoj upo­tre­bi mo­to­ci­ka­la. Da­nas ih i oni ko­ri­ste jer je to naj­br­ži na­čin da se do­đe do ne­pri­ja­telj­ske po­zi­ci­je, iz­vr­ši na­pad i za­u­zmu po­lo­ža­ji. Šta će bi­ti da­lje sa mo­to­ci­kli­ma je ma­nje bit­no, oni su sa­da kao po­tro­šni ma­te­ri­jal, bit­no je da se stig­ne pr­vi i sta­vi pod kon­tro­lu te­ri­to­ri­ja. U bu­duć­no­sti će se po­ja­vi­ti no­va sred­stva za br­zo kre­ta­nje i pre­ba­ci­va­nje voj­ske, mo­žda i le­te­ća. Mno­go to­ga je pred na­ma.

Ši­rom Ru­si­je, uklju­ču­ju­ći i Mo­skvu, do­go­di­lo se vi­še aten­ta­ta, u ko­ji­ma su ubi­je­na dva vi­so­ko ran­gi­ra­na ge­ne­ra­la, ubi­je­no je i ra­nje­no vi­še is­tak­nu­tih ukra­jin­skih emi­gra­na­ta. U ko­joj me­ri ovo pred­sta­vlja pro­pu­ste ru­skih slu­žbi?

Mi­slim da je ov­de pre bi­lo do gre­ša­ka žr­ta­va, jer mno­gi lju­di jed­no­stav­no ne raz­u­me­ju da su po­sta­li me­ta, ne­go even­tu­al­nih pro­pu­sta bez­bed­no­snih slu­žbi. Ja sam de­talj­no ana­li­zi­rao sva­ki aten­tat, jer sam i sam odav­no me­ta. Do­šao sam do za­ključ­ka da su se stra­da­li, u sko­ro svim aten­ta­ti­ma, neo­zbilj­no od­no­si­li pre­ma vla­sti­toj bez­bed­no­sti, ili da ni­su raz­u­me­li ka­kvom su ozbilj­nom ri­zi­ku bi­li iz­lo­že­ni.

Šta bi­ste na kra­ju po­ru­či­li Sr­bi­ma?

Ana­li­zi­raj­te na­ša is­ku­stva, ne daj Bo­že da vam za­tre­ba­ju, ali va­ša voj­ska mo­ra bi­ti ja­ka. Ako je voj­ska ja­ka – vi će­te bi­ti sta­bil­ni­je dru­štvo. Prak­sa po­ka­zu­je da uvo­đe­nje sa­vre­me­nih dok­tri­na mo­že da obez­be­di po­be­du čak i pro­tiv broj­ča­no ja­čeg ne­pri­ja­te­lja. Pri­mer je pad re­ži­ma Ba­ša­ra el Asa­da u Si­ri­ji. Po mo­jim po­da­ci­ma, u pr­vom uda­ru sve­ga 300 do­bro ob­u­če­nih lju­di uz po­moć sa­vre­me­nih sred­sta­va i dro­no­va na­pa­lo je po­lo­ža­je si­rij­ske voj­ske i ona se za ne­ko­li­ko da­na ras­pa­la kao ku­la od ka­ra­ta. Mi­slim da je naj­va­žni­je u ovom tre­nut­ku da svo­ju voj­sku pri­pre­mi­te za sve iza­zo­ve sa­vre­me­nog ra­to­va­nja.

Izvor