O tenkovima uopšteno, opušteno i pošteno

[Brok]

U pokušaju da se tenk učini što sigurnijim, razmatrane su sve opcije: Spoljni rezervoari kao zaštita tenka?
 
Sovjetima, pa ni drugim korisnicima, nikad nije bilo dovoljno zaštite, pa su razmatrali sve raspoložive mogućnosti.

Jedna od njih je vrlo neobična – dizel gorivo u spoljnim rezervoarima kao moguća zaštita od kumulativnog mlaza. Da li je to moguće? Pogledajmo u ovom kraćem osvrtu.

Svima je poznato da je tenk najveći potrošač goriva na ratištu, kako u jedinici vremena, tako i pređenom putu. U mnogim armijama njegova potrošnja izračunava se kroz kilometar/čas, dok se pređeni put može samo približno proceniti, jer zavisi od mnogo faktora.

Jedna od njih je vrlo neobična – dizel  gorivo u spoljnim rezervoarima kao moguća zaštita od kumulativnog mlaza. Da li je to moguće? Pogledajmo u ovom kraćem osvrtu.

Svima je poznato da je tenk najveći potrošač  goriva na ratištu, kako u jedinici vremena, tako i pređenom putu. U mnogim armijama njegova potrošnja izračunava se kroz kilometar/čas, dok se pređeni put može samo približno proceniti, jer zavisi od mnogo faktora.

No, sve je to već odavno apsolvirano, kao što je notorna i činjenica da je svaki tenk, ako stoji na mestu, samo jedna čelična otporna tačka. Ogromna snaga motora traži i velike količine goriva koje se mere u stotinama litara i raspoređene su po unutrašnjim rezervoarima, ali i u spoljnim rezervoarima.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Oni se ne nalaze se na svim tenkovima, ali ih na većem broju ima, pogotovo na onim iz sovjetskog, pa i ruskog perioda. Problem je što se teško povezuju na zajedničku liniju goriva (to nije neizvodljivo, kao što se može saznati iz prakse), pa su to u principu samo skladišta za rezervu, ali to je druga priča. Takođe, jedan pogodak težim kalibrom, ili šrapnel, dovoljan je da ih zapali.

Međutim, spoljno curenje ne može naštetiti posadi. Ako se gorivo i zapali, može doći do zagrevanja oklopa, ali ni to nije garantovano. Modifikovani tenkovi imaju i mogućnost prespajanja i priključka na glavnu liniju rezervoara, pa su bezbedni za tenkove.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Na zapadnim tenkovima oni se uopšte ne praktikuju, a razlozi nisu nigde striktno navedeni ili dostupni javnosti, pa neki kolega, koji je tenkista, može da nam pomogne svojim pretpostavkama.

Ništa novo nećemo reći ako napomenemo da je dizel gorivo višestruko upotrebljivo. Osnovna namena je, naravno, pokretanje agregata na vozilu. S druge strane, ono pruža zaštitu od opasnosti koje vrebaju na ratištu.

Malo ljudi zna da dizel, zbog visokog sadržaja vodonika, znatno slabi protok neutrona koji prodiru u vozilo tokom eksplozije nuklearne ili neutronske bombe.

Međutim, ono što je najvažnije, s obzirom na gabarite, rezervoari s gorivom značajno smanjuju prodor kumulativnog mlaza. To je ispitano i dokazano.

Ako je to tako, da li se dopunski rezervoari koji podsećaju najčešće na bure, mogu koristiti kao antikumulativni štitovi ili kao deo kombinovanog oklopa?

Suština dileme

Treba najpre istaći jedan važan detalj, koji će možda razočarati neke čitaoce: predmet ovog teksta neće biti unutrašnji rezervoari, jer se oni ne mogu smatrati pouzdanim i nezavisnim sredstvom zaštite.

Štaviše, oni su izvori povećane opasnosti pa se moraju posebno izolovati od borbenih odeljaka. Potpuno je drugačije s dopunskim rezervoarima koji su ojačani tako da pretrpe udarce šrapnela ili antimaterijalnih kalibara streljačkog oružja i nalaze se, najčešće, okačeni na zadnji deo tenka, dajući mu prepoznatljivu siluetu.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Njihova antikumulativna svojstva tada su mnogo interesantnija jer ona eliminišu mogućnost uništenja kompletnog vozila ako je gađano sa zadnje strane. Takav dizajn ojačanih rezervoara razmatra se u celom svetu, bez obzira što se na njega gleda sa sumnjom.

Razlog je jednostavan – opet je nezaobilazna SVO poremetila mnoge zamisli, kompromitovala mnoge ”sjajne” i skupe ideje, a potvrdila neke koncepte za koje se smatralo da su odavno ostali u istoriji naoružanja.

Kako se ponaša kumulativni mlaz u dodiru s gorivom?

Kako dizel gorivo smanjuje prodor kumulativne municije? Odgovori su vrlo različiti. Najmaštovitiji su oni koji se bave usporavanjem kumulativnog mlaza zbog količine tečnosti, kao i njegovo hlađenje, zbog čega mlaz ne može da progori osnovni oklop.

Ustvari, rezervoari za gorivo najpre obavljaju ulogu razmaknutog oklopa (neka vrsta ”sendvič oklopa”) i tada izazivaju prevremenu detonaciju, jer kumulativni mlaz se kreće kroz sredine s različitom gustinom (zidovi rezervoara, sloj  goriva, osnovni oklop tenka). To naravno samo po sebi utiče na probojnost ometajući zamišljeni proboj mlaza kroz prepreku.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Ako rezervoar ima malu zapreminu i robustan dizajn, onda on može da izazove lutanje kumulativnog mlaza koji bi rikošetirao od njegovih zidova. I treći momenat nije zanemarljiv: gorivo ima sposobnost da ugasi kumulativni mlaz.

Kao što znamo, mlaz je nastao kao rezultat kolapsa oklopa tokom detonacije, udarom koji se kreće ogromnom brzinom. Najviša brzina mlaza je 7-9 km/sec, srednja je 4-6 km/sec, a najmanja 1,5-3 km/sec.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Takva snaga, kao što znamo, u zoni kontakta mlaza i oklopa izaziva toliki pritisak i temperaturu, da  dovodi do loma napadnutog mesta i daljih posledica, paljenja pa i uništenja tenka. Kada udari u rezervoar, mlaz se usporava i širi, raspršava, udaljavajući se kupasto od zone najvišeg pritiska, formirajući neku vrstu zavese.

To možete i sami probati ako imate crevo s mlaznicom i gomilu peska. Prodiranjem u pesak mlaz vode gubi kinetičku energiju i rasipa se već na vrlo kratkom rastojanju od površine navedene gomile.

Možda ovo nije pravo poređenje (na štetu kumulativnog mlaza) jer mlaz vode iz creva je, uslovno rečeno, beskonačan element. Ako ste dovoljno uporni i ne brinete o računu za vodu, možete bilo koju gomilu peska da za relativno kratko vreme raspršite.

Kumulativni mlaz, naprotiv, ima veoma kratko vreme da učini ono zbog čega je izmišljen. Što više prodire u oklop, njegov pritisak i efekat slabe. Slično je i s gorivom. Pošto je gorivo kompresibilno (kao i voda), u zoni njegove zapremine i kumulativnog mlaza formiraju se zone visokog pritiska koji ostvaruje anti-reakciju.

To nije tako brzo usporavanje kao kod oklopa, pa ipak, u slučaju ugradnje rezervoara na tenk ili unutar njega (kao komponente kombinovane zaštite), efekat je značajno primetan: onog momenta kada dodirne zid rezervoara, tada se i mlaz kumulativne struje značajno degradira, oslabi, pa se može računati s tim da će ga ovaj rezervoar u potpunosti oslabiti i učiniti nedelotvornim.

Napomenimo, usput: kod udarca granate sve je suprotno: to što je prednost prilikom direktnog udara u glavni oklop, jeste velika mana ako ona pogodi rezervoar.

Testovi i iskustva

Ranih osamdesetih, stručnjaci sovjetske tenkogradnje, vodeće po mnogim parametrima, počeli su istraživanja i eksperimentisanja s kumulativnim udarom u rezervoar.

Naravno, nisu korišćeni standardni rezervoari jer su bili beskorisni usled svojih dotadašnjih fizičkih svojstava (to je nešto manje bure, dovoljno kruto da posluži osnovnoj nameni, okačeno na ”krmu” tenka).

Na poligonu je simulirana kupola ekvivalenta 107mm debljine, i rezervoar debljine 267 mm. Zadnja ploča iza rezervoara bila tako ojačana da kumulativni mlaz ne može prodreti u nju, kako bi se mogao proceniti efekat nakon proboja rezervoara. Prilikom ispitivanja, bez obzira na mnoštvo zapaljivog materijala, nije došlo do požara.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Dobijeni su uprosečeni efekti: rezervoari bi bili razvaljeni, gorivo bi se raspršilo (kao kad bacimo kamen u vodu) u približnom radijusu do šest metara, a iznad mete se nakon eksplozije formirao plavičasti oblak. To je bilo pouzdan znak da je gorivo delimično isparilo i pretvorilo se u aerosol, ali nije bilo požara!

Izvedeno je devet eksperimenata. U svakom od njih najpre je procenjivan prodor mlaza kroz oklop bez  goriva, a zatim i s gorivom, s ciljem da se pronađe i optimalna debljina zida rezervoara.

Prosečne vrednosti su bile ustaljene i nisu odstupale od proseka eksperimenta, pa se moglo sa relativnom sigurnošću zaključiti: bez goriva, kumulativni mlaz prodro bi kroz oklop 222 mm. Kada bismo dodali gorivo, prodor mlaza smanjen je na 134 mm.

Drugim rečima, sloj goriva debljine 267 mm smanjio je prodor kumulativnog mlaza za 88 mm. Na osnovu ovih eksperimenata proračunato je da rezervoar standardne debljine 500 mm (pola metra) ima ekvalent od 185 mm homogenog oklopa.

Da li je to mnogo ili malo?

Uzimajući u obzir da je gorivo mnogo teže od oklopa, ovo može izledati mnogo. Međutim, neracionalno ga je koristiti ga kao komponentu kombinovanog oklopa na prednjem delu tenka.

U pogledu antikumulativne sposobnosti ono značajno zaostaje za laminatom od fiberglasa. Jasno je da dizel gorivo neće biti ”čudotvorno” u zaštiti tenka, ali za dodatnu zaštitu bokova ili opreme od municije manje snage, rezervoari bi mogli biti korisni, naravno, pod uslovom da imaju dovoljno debele zidove.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Na poljima bitke SVO nismo videli mnogo  snimaka sa pomoćnim rezervoarima. Razloga ima više: relativno kratka rastojanja koje tenk prelazi, logistička snalažljivost i urednost prilikom dotura goriva, promena taktike napada usled neprekidne opasnosti od dronova, itd.

Jasno je da su ovom prilikom konstruktori i istraživači na poligonima pravilno razmišljali i sve uradili kako treba, ali ratna praksa je rekla svoje. Nije kumulativni mlaz jedino što može uništiti tenk. Ako mu je dizel gorivo i kakav-takav usporivač i protivnik, svim drugim sredstvima ono je idealno za uništenje tenka.  

Autor: Dragi Ivić poznatiji kao Sirius
Izvor
U ovom tekstu nije pomenuto da tenk sem spoljnjih rezervoara u vidu dva "bureta" iza motora, na samom tenku ima dve vrste rezervoara, i to spoljnji i unutrašnji.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Zašto je ovo važno (za sam tekst i nije važno). Ako bi bili pogođeni spoljnji rezervoari sa gorivom na tenku, koji gotovo nikada nisu branjeni sa ERA dodatnim oklopom ili drugom vrstom dodatne zaštite tipa "rešetaka", komandir tenka ih može isključiti i preći na "napajanje" agregata iz unutrašnjih rezervoara goriva.

[dzumba]

Мислим да је у овој анализи изостављен психолошки ефекат код посаде који настаје кад посада сазна да гориво на тенку гори. Они то (паљење) најчешче доживе као "гори тенк", односно као опасност по свој живот. Велики број оклопних возила бива напуштен од посаде након поготка, посебно БПЛ јер знају да после првог удара, вероватно следи и други, па трећи. Зато беже. А када је тенк запаљен (гори споља) и то бежање би било теже. Да не улазим у даље разлоге зашто ово (наменски распорођено гориво као противоклопна заштита) није било нити је добро решење.

[Brok]

UVZ nudi modernizaciju za strane tenkove T-72, T-80, T-90

Ruski Uralvagonzavod (UVZ), deo državne korporacije Rostec, najavio je svoju spremnost za modernizaciju sovjetskih i ruskih tenkova koji su izvezeni u inostranstvo.

Ova najava je data na sajmu IDEX 2025 u Abu Dabiju, gde je pres služba UVZ-a otkrila da je kompanija spremna da ponudi unapređenja za hiljade T-72, T-80 i T-90 tenkova koji su još uvek u upotrebi u prijateljskim zemljama.

„Hiljade sovjetskih i ruskih tenkova, isporučenih tokom poslednjih pet decenija, i dalje su operativni u stranim zemljama,“ navela je pres služba UVZ-a.

Ukoliko postoji interesovanje, Uralvagonzavod je spreman da modernizuje ove tenkove do nivoa T-72B3M, T-80BVM i T-90MS, čime bi se osigurala njihova maksimalna borbena spremnost.

„Stvarno borbeno iskustvo omogućilo nam je da dostignemo najviši nivo operativne spremnosti oklopnih vozila. Ove operacije dovele su do značajnih unapređenja, potvrđujući njihov ogroman tehnički potencijal,“ dodala je kompanija.

T-72, T-80 i T-90 tenkovi, svi proizvodi sovjetskog, a kasnije i ruskog dizajna, široko su rasprostranjeni u različitim zemljama širom sveta. Ovi tenkovi su postali osnovni deo mnogih vojski zbog svoje ekonomičnosti, pouzdanosti i dugogodišnje istorije službe.

T-72, koji je prvi put proizveden 1973. godine, izvezen je u više od 40 zemalja, što ga čini jednim od najrasprostranjenijih tenkovskih dizajna na svetu.

U istočnoj Evropi, zemlje poput Hrvatske koriste oko 75 M-84A4 Sniper tenkova, varijantu T-72M, dok Češka poseduje oko 30 T-72M4CZ tenkova.

U Africi, Etiopija ima značajan broj T-72 tenkova, procenjuje se oko 221 jedinicu, od kojih su mnogi nabavljeni iz Jemena i Ukrajine.

Na Bliskom istoku, Irak je istorijski bio jedan od najvećih korisnika sa oko 776 T-72 tenkova u službi krajem 1990-ih, iako su trenutne brojke nejasne zbog ratova i kasnijih gubitaka.

Ostali korisnici uključuju Siriju, koja je izgubila značajan broj svojih T-72 tenkova u aktuelnim sukobima, i Jemen, gde su ovi tenkovi takođe aktivno korišćeni u različitim unutrašnjim konfliktima.

T-80, prvi sovjetski tenk sa gasnoturbinskim motorom, manje je rasprostranjen zbog većih troškova održavanja i potrošnje goriva u poređenju sa dizel-pogonskim T-72.

Zemlje poput Južne Koreje nabavile su 33 T-80U i dva T-80UK tenka iz Rusije. Kipar koristi 27 T-80 tenkova, dok Belorusija poseduje oko 95 jedinica.

Ukrajina, koja je nasledila značajan broj T-80 tenkova iz sovjetskog perioda, trenutno ima oko 271 tenk u aktivnoj službi, iako su mnogi uništeni ili zarobljeni u nedavnom sukobu sa Rusijom. Egipat i Kazahstan takođe koriste manji broj T-80 tenkova, sa Egiptom koji ima 14 jedinica i Kazahstanom sa oko 25 tenkova.

T-90, evolucija iz T-72, predstavlja moderniju tenkovsku flotu Rusije. Najveći operater izvan Rusije je Indija, koja proizvodi ove tenkove pod licencom pod nazivom T-90S Bišma.

Alžir i Azerbejdžan takođe koriste T-90 tenkove, pri čemu je Alžir nabavio oko 300 jedinica, dok Azerbejdžan poseduje manji broj. Ovi tenkovi su često smatrani korakom napred u pogledu tehnologije i zaštite u odnosu na T-72.

Što se tiče hitne potrebe za modernizacijom, nekoliko zemalja se izdvaja.

Ukrajina, zbog aktuelnog sukoba, ima trenutnu potrebu za modernizacijom svojih T-72 i T-80 tenkova.

Mnogi od ovih tenkova su već unapređeni ili su u procesu nadogradnje lokalnom tehnologijom, ali tempo i obim tih modernizacija su ograničeni nedostatkom resursa i intenzivnim ratnim operacijama.

Sirija, sa značajnim delom svoje tenkovske flote uništenim ili dotrajalim usled decenija sukoba, takođe zahteva ozbiljnu modernizaciju kako bi održala operativnu efikasnost.

Irak, iako je dobio neka unapređenja, i dalje se suočava sa izazovima zbog zastarele opreme iz sovjetske ere, što zahteva ili opsežnu rekonstrukciju ili zamenu tenkova.

Demokratska Republika Kongo, koja je dobila tenkove iz Ukrajine, mogla bi imati koristi od modernizacije kako bi se osigurala njihova operativnost i borbena efikasnost u različitim scenarijima.

Etiopija, iako poseduje veliki broj T-72 tenkova, suočava se sa problemima zastarelosti opreme, gde bi modernizacija mogla produžiti njihov operativni vek i poboljšati sposobnosti.

Čak i zemlje poput Indije, koje aktivno modernizuju svoju T-90 flotu, prepoznaju potrebu da prate tehnološke inovacije kako bi zadržale prednost nad regionalnim protivnicima.

Zaključak: Iako su T-72, T-80 i T-90 tenkovi još uvek u službi širom sveta, potreba za modernizacijom uveliko zavisi od države. Faktori poput aktuelnih sukoba, ekonomskih ograničenja i strateških vojnih potreba igraju ključnu ulogu u određivanju hitnosti i obima unapređenja ovih tenkova.

Izvor
Očigledno pogurali Ameri Rusiju da se malo naplati i ojača posle (zapravo još traje) sukoba u Ukrajini. Sve ovo govori da je dugo očekivani mir na pomolu.
Srbiju i ne pomenuše iako Srbija ima veliki broj što T-72 što M-84, kako i modernizovane M-84AS, M-84AS1 i M84-AS2.

[Brok]

Snimak otkriva napuštene T-90 i BMP-1 na sirijskom autoputu

Upečatljiv video koji kruži na društvenoj mreži X privukao je pažnju vojnih posmatrača širom sveta, prikazujući značajnu količinu napuštene vojne opreme u Siriji.

Snimak, koji je objavio korisnik Andrei_bt, prikazuje niz tenkova T-90—jedan sa prepoznatljivom livenom kupolom—zajedno sa modelima T-90A, T-55 tenkovima i BMP-1 borbenim vozilima pešadije, ostavljenim na, čini se, pustom sirijskom terenu. Iako tačan datum snimka nije poznat, njegovi implikacije su duboke, nagoveštavajući mogući kolaps ili povlačenje snaga koje su se nekada oslanjale na ovu opremu.



Oprema bi mogla pripadati Sirijskoj arapskoj armiji, koja je dugo koristila ova vozila u svom dugotrajnom građanskom ratu, ili bi mogla poticati od ruskog kontingenta koji je podržavao Asadov režim gotovo deceniju. Ova nejasnoća dodatno produbljuje misteriju oko napuštenih vozila.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Sirijski građanski rat, koji je izbio 2011. godine, bio je poligon za testiranje različitih oklopnih vozila, pri čemu su i sirijska vojska i ruske snage tokom godina raspoređivale značajan broj jedinica. T-55, sovjetski radni konj, bio je oslonac Sirijske arapske armije mnogo pre početka sukoba.

Procene sugerišu da je Sirija do 2011. imala oko 2.000 T-55 tenkova u različitim stanjima spremnosti, kao deo vojne pomoći iz sovjetskog doba.

Kako se rat odugovlačio, ovi zastareli tenkovi su intenzivno korišćeni, ali su habanje i nedostatak održavanja značajno smanjili njihov broj. T-90, moderniji ruski dizajn, stigao je na sirijsko ratište u manjim količinama.

Rusija je Siriji navodno isporučila najmanje 30 T-90 tenkova počevši od 2015. godine, s ciljem da ojača Asadove snage naprednijim naoružanjem. Ruski kontingenti su takođe doveli dodatne T-90 i T-90A varijante—možda u desetinama—kao deo svoje intervencije u cilju jačanja režima.

BMP-1, borbeno vozilo pešadije dizajnirano za transport trupa pod vatrom, bio je još jedan stub sirijskih arsenala, sa predratnim zalihama procenjenim na preko 2.000 jedinica.

Rusija je dodatno isporučila još BMP-1 vozila i koristila ih u sopstvenim jedinicama, iako tačni brojevi ostaju nepoznati zbog netransparentnosti vojne logistike u sukobu.

Svako od ovih vozila nosi jedinstvenu istoriju i borbene sposobnosti, odražavajući decenije vojnog inženjeringa. T-55, koji je prvi put uveden krajem 1940-ih, robusnog je, ali zastarelog dizajna, sa 100 mm puškom i oklopom koji je nekada bio moćan, ali je danas podložan modernim protivtenkovskim oružjima.

Varijante poput T-55MV, opremljene reaktivnim oklopom, doživele su ograničene nadogradnje u sirijskoj vojsci, dok je većina zadržala osnovnu konfiguraciju.



T-90, koji je ušao u proizvodnju 1990-ih, predstavlja značajan iskorak sa svojom 125 mm glatkocevnom topom, sposobnim za lansiranje vođenih projektila, i višeslojnim sistemom zaštite, uključujući Kontakt-5 eksplozivni reaktivni oklop i Shtora sistem za ometanje neprijateljskog nišanjenja.

T-90A, unapređena verzija, poseduje poboljšane sisteme za upravljanje vatrom i bolju zaštitu, čineći ga moćnim sredstvom u ruskom arsenalu. BMP-1, pak, datira iz 1960-ih i nosi 73 mm top niskog pritiska, zajedno sa 9K11 Maljutka protivtenkovskim raketnim bacačem, dizajniranim da podrži pešadiju pokretljivošću i umerenim vatrenim kapacitetima.

Njegov tanak oklop, međutim, čini ga ranjivim na savremene pretnje, slabost koja je u Siriji često bila eksploatisana u borbenim zonama.

Tokom građanskog rata u Siriji, ova vozila su igrala ključne uloge u značajnim bitkama, često preokrećući ishod u korist snaga koje su ih koristile. Krajem 2016. godine, tokom bitke za povratak istočnog Alepa, ruski podržani sirijski vojnici su se u velikoj meri oslanjali na T-90 tenkove za probijanje pobunjeničkih položaja.

Napredna optika i oklop T-90 omogućili su mu da izdrži improvizovane eksplozivne naprave i vođene protivtenkovske projektile, što je omogućilo vladinim snagama da povrate grad posle višemesečnih borbi—pobeda koja je tada učvrstila Asadovu vlast i raselila stotine hiljada civila.

Ranije, 2013. godine, T-55 tenkovi su bili ključni u odbrani režima u Homsu, gde je njihov veliki broj nadjačao opozicione borce koji nisu imali teško naoružanje, osiguravajući strateški koridor neophodan za snabdevanje. BMP-1 se istakao tokom ofanzive na Deir ez-Zor 2017. godine, kada su sirijske i ruske jedinice razbile opsadu Islamske države na grad.



Prevozeći pešadiju preko neprijateljske teritorije pod vatrom, BMP-1 su pružili ključnu podršku trupama u napredovanju, pomažući u ponovnom zauzimanju naftom bogatih oblasti i slabljenju džihadističke kontrole—napor koji je promenio tok rata na istočnom frontu.

Konačno povlačenje ruskih snaga iz Sirije, koje se poklopilo sa padom Asadovog režima krajem 2024. godine, označilo je dramatičan preokret u konfliktu i ostavilo scene poput one zabeležene u ovom videu.

Ruska vojna intervencija, započeta u septembru 2015. godine, bila je ključni oslonac za Asada, sa vazdušnim udarima i kopnenim raspoređivanjem—uključujući korišćenje T-90 i BMP-1—koji su preokrenuli pobunjeničke uspehe.

Do sredine 2024. godine, međutim, Rusija je preusmerila svoj fokus, opterećena ratom u Ukrajini i smanjenim strateškim interesima u Siriji. Kako su opozicione snage, predvođene grupama poput Hajjat Tahrir al-Šama, pokrenule munjevitu ofanzivu u novembru 2024, ruska podrška je oslabila.

Izveštaji ukazuju da je Moskva ozbiljno započela povlačenje svojih kontingenata početkom decembra, sa satelitskim snimcima koji pokazuju konsolidaciju opreme u bazama poput Hmejmima i Tartusa radi evakuacije.

Kolaps sirijskih odbrambenih linija ubrzao je proces; do 8. decembra, dok su pobunjenici zauzimali Damask, Asad je pobegao u Rusiju, a ruski komandanti su panično pokušavali da izvuku osoblje i tehniku. Konvoji vojnih vozila su viđeni kako prolaze kroz Siriju, a neka su napuštena usled logističkog haosa.

Povlačenje, haotično i nepotpuno, ostavilo je trag napuštene opreme—možda upravo T-90, T-55 i BMP-1 koji sada rđaju u pustinji—svedočeći o iznenadnom kraju skoro decenijske ruske prisutnosti i režima koji je podržavala.

Izvor

[Brok]

[Brok]

Moderni europski tenkovi i obrana od dronova

S povećanjem europskih obrambenih proračuna, otvaraju se i narudžbe za nove tenkove, te se nakon puno vremena pojavljuju i nove platforme. Budući da dugo nije bilo ovakvih narudžbi, razvoj i istraživanje kaskaju za trenutnim potrebama. Stoga smo u zanimljivoj situaciji u kojoj imamo trenutne modele tenkova, međumodele koji su nadograđene verzije postojećih tenkova, te buduće modele koji se nadaju postati glavna europska tenkovska platforma u budućnosti. Postojeće modele poput Leoparda 2 A8 sam obradio u drugim videima, tako da ćemo danas obraditi međumodele i koncepte za budućnost, iz čega će nam biti jasno koje su to tehnologije koje možemo očekivati kao standardne za 5 do 10 godina.

[Brok]

Šnorkel, mulj i strah: Podvodna vožnja tenkovima – genijalna taktika ili smrtonosna zabluda?

Da li je ovo još jedan u primeru upornih stranputica u istoriji naoružanja? U tekstu ”Neprijatelj prelazi reku” bavili smo se formacijskim sredstvima predviđenim da pešak-pojedinac savlada vodenu prepreku močvarnog tipa ili manju reku i kanal.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Tenku je to neuporedivo teže, čak i tamo gde mu gaz dozvoljava. Mnogo faktora treba da se sklopi kako bi tenkovi uspešno savladali vodenu prepreku vozeći po dnu. U jednoj prigodnoj prazničnoj emisiji, za vreme direktnog prenosa tenkovskog marša, naš cenjeni komentator izjavio je da tenkovi mogu, na taktičkom nivou, savladavati vodene prepreke i plivajući. Dva visoka oficira, tenkista, gledali su u vrhove cipela, kako se to obično kaže, ne želeći da pokvare renome dotičnog svojom stručnom korekcijom.

O čemu je reč? Istina je da za jedan sovjetski laki tenk postoji oznaka ”PT -76” (плавающий танк – plivajući tenk), ali to je laki tenk-amfibija koji plovi vodenom površinom pomoću propelerskog pogona. Druga razlika je, naravno, lingvistička i ne može se zanemariti: glagol plivati u našem jeziku rezervisan je za živa bića.

Prelazak vodene prepreke vožnjom po dnu veoma je retka taktička situacija: on se primenjuje kada su mostovi porušeni ili su neprohodni zbog težine tenka, ako amfibijskih skela još nema ili ne mogu da priđu datom mestu; inžinjerci tek treba da postave pontonski most – a tempo napada ne sme da se uspori. Kolika je verovatnoća da do toga dođe u isto vreme?

Tada se angažuju inžinjerijske jedinice u sadejstvu s oklopnim sastavom. Treba pronaći odgovarajući prilaz, ispitati prohodnost dna (ne samo kvalitet već i da li je prolaz miniran, o čemu smo već pisali), obezbediti obe strane mostobrana iz svih dimenzija; pri tom treba imati i uvežbane, iskusne posade, jer je vožnja po dnu izrazito složen i stresan postupak. Danas, s mnoštvom protivsredstava i izviđačkih metoda, uz prisustvo ogromnog broja BPL, reklo bi se i nemoguć. Istina je da je ovaj način vrlo retko primenjivan u realnim situacijama.

Ipak, takođe je istina da sve armije sveta i dalje obučavaju svoje posade i opremaju tenkove za ovu operaciju! Sovjeti, koji su u toku Hladnog rata bili zastupnici rapidnog napada (on je podrazumevao i forsirano savladavanje vodenih prepreka), opremu za podvodnu vožnju tenka zovu Оборудование подводного вождения танков (ОПВТ). Nemci za ovu operaciju imaju naziv Wattiefe, Englezi isto – deep wading ili deep fording (duboki gaz ili duboki prelaz). U našoj literaturi zove se podvodni tenkovski gaz.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Da bi tenk savladao vodenu prepreku vožnjom po dnu, on mora da ima opremu koja se, u svim varijantama, sastoji od fiksnih i dopunskih delova. Uklonjivi, dopunski deo, uključuje cev za dovod vazduha (obično je zovu šnorkel –  schnorchel, od nemačke reči za cev), kod nekih i za odvod gasova, razne zaptivke i ventile.

Dopunski set sastoji se od klapni za prečistač vazduha, zaptivke blende topa i žirokompasa, kao i delova na koje se montira šnorkel. Pored toga, na raspolaganju je i sistem pumpi koji može biti fiksni ili uklonjiv, kao i komplet prsluka sa odgovarajućim aparatima za disanje. Oni su predviđeni za spasavanje posade u slučaju havarijskog napuštanja tenka (prodor vode izazvan zastojem motora, skretanje s čvrstog dna u blato i poniranje u mulj, itd).

Kako smo već napomenuli, ovakav gaz, pored toga što je rizičan i složen, ima i značajna tehnička ograničenja. To su  dužina i prečnik šnorkela, kvalitet izrade tenka i njegova zaptivnost, potrošnja goriva, dužina trase, sistem veza i orijentira. Mnogi tenkovi prave se sa značajnom tolerancijom između delova radi kontrole diletacije,  pa se moraju dodatno hermetizovati. U tom slučaju, crpke za vodu moraju biti spremne da izbace vodu koja se nakuplja u tenku.  

Bez obzira na sve rizike (tehničke i ljudske), već Drugi svetski rat tražio je ta rešenja. Desantni brodovi doplovili bi do plićaka, iskrcavajući tenkove koji bi potom svojim pogonom stigli do obale. Značajan napredak ostvaren je uvođenjem sistema Dupleks drajv (DD-duplex drive, dvostruki pogon). On je instaliran na standardnim tenkovima i imao je preklopni vodootporni ekran (neka vrsta ograde oko tenka).

Tada bi tenk mogao da pluta, a kretao se pomoću elisa sa sistemom dovoda snage iz motora. To nije bila vožnja po dnu kakvom se sada bavimo. Usled tehničke nesigurnosti, posade tenkova su se radije iskrcavale sa svojim vozilima blizu obale. Kretali bi se delimično ili potpuno po morskom dnu jer je put bio kratak, kao i vreme zadržavanja u vodi. Visoki talasi brojne tenkove su poslali na dno, olakšavši posao Nemcima. Izduvnici gasova bili su slaba tačka engleskog i američkog načina kretanja tenkova na vodenoj površini.

Tenkovi ”Čerčil”, koji su imali ugrađen sistem ”Deep Wading” (oprema za kretanje po dnu vodene prepreke), već 1942. godine učestvovali su u neuspelom napadu na Dijep; to je bio demonstracioni napad s ciljem ispitivanja mogućnosti masovnog desanta na evropsko kopno. Korišćeni su i tokom Dana D. Tim povodom viđeno je mnogo (često neuspelih) rešenja za iskrcavanje tenkova s tenkonosaca i desantnih brodova.

Nemci su to rešili drugačije i jednostavnije, koristeći dugačku cev montiranu na komandirskom luku. Gotovo je neverovatno da se Angloamerikanci toga nisu setili. Nemački tenkovi su mogli, zahvaljujući dobrim zaptivkama, da savladaju vodenu prepreku dubine i do četiri metra. Tako je ”Tigar” postao prvi tenk na svetu koji je imao ovu mogućnost.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Međutim, ni on nije bio pionir u tom naumu. Shodno Hitlerovoj opsesiji da izvrši invaziju na Veliku Britaniju (operacija ”Sea Lion – morski lav”) 1941. godine, tenkovi Pancer III i Pancer IV modifikovani su za vožnju po morskom dnu. Ova modifikacija u Nemačkoj je dobila ime Tauchpanzer, odnosno tenk-ronilac. Oni su koristili fleksibilno gumeno crevo s plutajućom bovom koja je crevo sve vreme držala na površini. Tako su uspeli da stignu i do dubine od 15 metara, što predstavlja ekstremni primer takvog postupka.

Teorijski, ovaj način prelaženja reke je tri do pet puta brži od postavljanja pontonskog prelaza. Međutim, to podrazumeva i pripremu obale, jasno obeležavanje i ravnomerno propuštanje vozila. Pri tom je poželjno da ne voze svi po istom kolotragu. Na obali se postavljaju čekrci i traktori, odnosno tenkovi za izvlačenje u slučaju havarijskog zaustavljanja.

Obala treba da bude nagiba do 10° (ne većeg), a prilaz mora biti prostraniji od dve širine vozila. Sva druga borbena zaštita (PT i PVO) podrazumeva se. Ni to nije sve: pre ove operacije mora se tačno postaviti vučni proračun tenka. U toj jednačini nalaze se faktori koji utiču na bezbedno kretanje tenka, a to su njegove tehničke mogućnosti, dejstvo sila koje se suprotstavljaju njegovom kretanju, kao i sam dijagram vučne sile.

Ovaj način vožnje bio je izuzetno nepopularan kako kod posada, tako i kod komandnog sastava. Tenk je mogao svakog momenta da se pokvari i ostane na dnu, pa bi šteta bila višestruka – moguća smrt posade i gubitak tenka. Dodatni psihološki problem predstavljalo je i ”slepilo” posade jer nisu mogli videti kuda voze, pa su navođeni putem radija i posmatrača na obalama. I to je imalo svojih rizika, jer je rečna struja mogla da zanese bovu i da osmatračima lažnu sliku gde se tenk nalazi, pri čemu je i radio mogao da otkaže, itd.

Prva javna demonstracija ovog postupka organizovana je na Baltičkom moru 22. VI 1940. godine, a već u septembru Nemci su imali 250 takvih vozila. Jednom su samo korišćeni tokom forsiranja reke Bug, 1941. godine na početku operacije ”Barbarosa”. Na kraju su čak i uporni Nemci odustali pa su 168 komada modela ”Pancer III” i 42 tenka ”Pancer IV” preradili u amfibijska vozila. Ni tada nisu korišćena u tu svrhu. Ratište je opet pokazalo da ono ima svoja pravila i zahteve, pa je  svako ignorisanje dovodilo je do velikih i često tragičnih posledica.

Posleratna iskustva

Zahvaljujući razvoju tehnologije materijala i mirnodopskom ritmu proizvodnje, posleratni tenkovi  mogli su da dobiju mnogo pouzdaniju opremu, pri čemu su i posade imale na raspolaganju savremene, tipske poligone i vreme za obuku. Stratezi Hladnog rata i dalje su insistirali na ovom taktičkom postupku nadajući se da on može doneti presudne rezultate. Već šezdesetih godina većina tenkova mogla je da savlada vodene prepreke čak i pod borbom, na neodgovarajućim prelazima.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Smatralo se da bi se eventualni novi rat vodio na prostorima Centralne Evrope koji su bogati brojim vodotokovima, rekama i kanalima. NATO je imao svoj koncept koji je podrazumevao  šnorkel takve širine da je kroz njega mogla da se evakuiše posada, što je predstavljalo manje stresno rešenje. Takva cev montira se neposredno pred prelazak prepreke. Tako američki tenk ”M60A1” može da savlada prepreku dubine i do 4,6 m.

Na nemačkim tenkovima ”Leopard II” primenjeno je interesantno rešenje: šnorkel je sklapan modularno, člankovito, tako da je sastavljan od prstenova, prilagođavajući ga dubini prepreke. Međutim, takav šnorkel osetljiv je na rečnu struju zbog svoje širine i savitljivosti; povija se, pa tenk može savladati vodenu prepreku dubine do tri metra.

Radi poređenja, navedimo da je prosečna dubina Dunava od tri do 17 metara, a slično je i s drugim velikim rekama u Evropi. Podsetimo da je farvater reke (njen centralni tok, matica) mnogo brži nego drugi delovi reke, pa i on može uticati na kretanje tenka ili promenu dna. Tenk jeste težak, ali ima i veliki površinski otpor.  

Svi savremeni sovjetki/ruski tenkovi od šezdesetih godina do danas opremljeni su za ovaj  postupak. Ruski šnorkeli jesu relativno uske cevi (do 15 cm) i postavljaju se za nekoliko minuta. Mogu se nositi na samim tenkovima, pa su nezavisni od drugih inžinjerijskih pomagala.

Na kombinezonima tenkista može se uočiti jedan interesantan detalj: hvataljke (tregeri) koji idu ispod pazuha i prelaze preko ramena (pod uglom od 90º); one služe za izvlačenje posade iz tenka. Tenkisti imaju spasilački komplet u kome se nalaze boce s kiseonikom za disanje i naduvavanje plutajućih prsluka. Kod nas on nosi oznaku IKROSTEP (individualni komplet ronilačke opreme stalnih tenkovskih posada).

U opremi za podvodnu vožnju tenka ”M-84” nalaze se poklopci za hermetizaciju gornjeg dela hladnjaka, usisnika za vazduh neophodan za rad motora, izlaznih žaluzina i klapne izduvnika (”auspuha”). Top se hermetizuje gumenom kapom, a dodatno se koristi mast ZZK kojom se hermetizuju lukovi, poklopac motora, trasmisije i svi drugi otvori gde postoji mogućnost prodora vode.

Ukoliko voda prodre u izvesnoj količini, na podu tenka postoje čepovi čijim uklanjanjem se voda ispusti. Kako bi se orijentisao pod  vodom, vozač ima i žiro-kompas. Kod tenkova serije ”T72/T90” šnorkel se postavlja na posebnom otvoru luka nišandžije, a na izduvnu granu montira se klapna koja sprečava vodu da dopre u nju.

Preduslov je da motor, razume se, radi sve vreme jer u tom slučaju izduvni gasovi ne dozvoljavaju ulazak vode čiji je pritisak mali; pri tom klapna ne može dugo da zadržava prodor vode ukoliko motor stane. Model ”T-80” ima dva šnorkela. Jedan se nalazi na zadnjem delu kupole i on obezbeđuje vazduh za rad motora i posadu, a drugi za izduvne gasove turbine montira se na samom kraju tenka.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Rizici

Nezavisno od borbene situacije, za koju smo na početku teksta konstatovali da je danas složenija nego ikada, čak i sam postupak izveden na vežbi veoma je zahtevan i opasan. Bez obzira na razvijenu tehnologiju izrade, pouzdanost sklopova, uvežbanost i rutinu, mogućnost nesreće uvek postoji.

Više je nepoznanica: da li su u posadi ima akvafoba i da li će se uspaničiti? Koliko će biti komotni u spasilačkoj opremi? Hoće li ih, ako uopšte napuste tenk i primerno odrade aktiviranje spasilačkih prsluka, navuku ronilačku masku, itd, povući vodena struja, da li će spasilačke ekipe biti dovoljno brze i spremne da im pomogne?

Kao olakšicu u ovom postupku napomenimo da bi u napadu komanda sigurno koristila u sadejstvu i borbena motorna oklopna vozila. Podsetimo se da su sve armije razvile uspešne modele amfibija već krajem Prvog sv. rata, pa one mogu pre tenkova preći na suprotnu obalu i ojačati mostobran, ulivajući sigurnost svojim kolegama.

Reklo bi se da su gotovo sve okolnosti protiv ovog postupka, zato nije ni čudo što se u literaturi ne pojavljuju masovno primeri njegovog korišćenja. U ovom slučaju, veći neprijatelj posadi je reka nego sam protivnik.

Autor: Dragi Ivić poznatiji kao Sirius
Izvor
Postoji i moj autorski tekst o podvodnoj vožnji sa tenkom M-84, od pre 19 godina, prvobitno pisan za jedan vojni forum koji odavno više ne postoji. Iako u to vreme još nisam znao da pišem teme, nešto se može i saznati iz prakse. Tekst se nalazi u sklopu teme o tenku M-84 ovde. Pisan je direktno "iz glave" bez pomoći ikakve dodatne literature jer u to vreme 2006. god. na Internetu i nije postojalo ništa slično pisano.

Kako god, mislim da je savladavanje vodenih prepreka tenka preko 1.2 metra sasvim nepotrebno. Već sam to negde pisao, dok sam radio mislim negde sredinom 1994. god. smo razdužili opremu za savladavanje vodenih prepreka od pet metara i smatram to kao dobar potez bar u to vreme. Kasnije sam opet video da su tenkovi ponovo zadužili opremu za savladavanje vodenih prepreka na dubini od pet metara, i pored toga da su u pitanju druga vremena, mislim da je ta oprema, kao i sam manevar, nepotreban rizik za tenkove mase od preko 40 tona, naročito što postoje inžinjerijske jedinice koje jako brzo mogu da "sagrade" pontonski most.

Savladavanje vodene prepreke dubine 5 metara. Tenk nije prešao celu reku, stigao je do pola i vratio se... U pitanju je tenk T-64. Obzirom da je video sa YT kanala na kojem sa pogledao više video priloga, mislim da je u pitanju T-64BV, modernizovana verzija T-64 iz 1985. godine sa ERA oklopom.

[Kubovac]

Sistem Arena-M počeo je da štiti ruske tenkove od napada odozgo

Rosoboroneksport je objavio novu epizodu testiranja ruskog sistema aktivne zaštite KAZ Arena-M na tenkovima T-72B3M.

Više detalja o kompleksu Arena-M možete pronaći na linku do snimka u komentarima uz video. U početku je sistem aktivne zaštite Arena-M mogao da uništi samo horizontalne leteće protivoklopne projektile (ATGM). Ali u novom snimku, u gornjem delu videa, sistem aktivne zaštite Arena-M sada štiti tenk od ATGM-ova koji lete u gornju hemisferu tenka. Još nije poznato da li će Arena-M KAZ moći da uništi FPV dronove. Vredi napomenuti da trenutno nijedan aktivni sistem zaštite tenkova, uključujući popularni izraelski sistem aktivne zaštite Trofej, ne može zaštititi tenk od FPV dronova.

Arena-M KAZ je počeo da se postavlja na ruske tenkove; prvi tenkovi T-72 su već viđeni u borbenim jedinicama. Ranije smo na poligonu pokazali i tenk T-90MS „Proriv” sa ovom zaštitom.

[Brok]

Rusija priznala da praznine u oklopu tenkova sada popunjava peskom i cementom

08.04.2025.

Dana 8. aprila 2025. godine, iz Rusije je stigla šokantna vest vezana za rat u Ukrajini: vojska te zemlje je zvanično priznala kritičan nedostatak eksplozivne reaktivne oklopne zaštite, poznate kao ERA, za svoje tenkove.

Prema studiji koju je sproveo NII Stali, poznati ruski istraživački institut specijalizovan za čelik i tehnologije oklopa, inženjeri su bili primorani na improvizaciju – razvili su novi tip neeksplozivne reaktivne oklopne zaštite (NERA), a čak su predložili i da posade tenkova popune praznine u postojećim ERA panelima peskom ili cementom.

Ovo priznanje, koje se prvo naslućivalo kroz izvore otvorene obaveštajne zajednice (OSINT), sada je i potvrđeno, i naglašava dublju krizu unutar ruskih oklopnih snaga, koje se sve teže nose sa odlučnim ukrajinskim otporom.

Ono što je u početku izgledalo kao kuriozitet u ratu, pretvorilo se u jasan znak logističkog kolapsa, dovodeći u pitanje održivost ruske vojne kampanje i njene posledice za savremeno ratovanje.

Značaj ovog razvoja događaja nije samo u neobičnim improvizacijama, već i u onome što one otkrivaju o realnim kapacitetima Rusije u ratu. Godinama su analitičari, uključujući i timove koji prate uništene ruske tenkove preko platformi poput Oryx, beležili ozbiljne gubitke koje su ukrajinske snage nanele uz pomoć naprednog protivoklopnog oružja i dronova.

Sada, kada i sami ruski istraživači dokumentuju problem, svet dobija jasniju sliku o tome kako nestašice materijala oblikuju ratnu realnost na terenu. Da bismo razumeli zašto je ovo bitno, moramo prvo objasniti razliku između ERA i NERA oklopa – i zašto su paneli ispunjeni peskom očajan pokušaj improvizacije.

Šta je ERA, a šta NERA?

Eksplozivna reaktivna oklopna zaštita (ERA) je već decenijama ključni element zaštite tenkova. ERA funkcioniše tako što između dva metalna panela postavlja sloj eksploziva.

Kada projektil, poput npr. američkog Javelina, pogodi ERA, eksploziv se aktivira prema spolja, ometajući mlaz rastopljenog metala i smanjujući njegovu prodornu moć. Ova tehnologija, koju su prvobitno razvili sovjetski inženjeri, pokazala se efikasnom protiv snažnih pogodaka, ali ima jednu veliku manu – jednom kada se aktivira, ERA panel je potrošen, i taj deo tenka ostaje ranjiv za sledeće udare.

Za razliku od toga, NERA (neeksplozivna reaktivna oklopna zaštita) koristi neeksplozivne materijale poput gume ili kompozita između metalnih slojeva. NERA ne detonira, već apsorbuje i preusmerava energiju deformacijom. Manje štiti po udaru, ali može da izdrži više pogodaka bez potpunog gubitka zaštite. Zapadne vojske, uključujući SAD, već dugo kombinuju ERA i NERA sisteme na tenkovima kao što je M1 Abrams.

Ruski odgovor: Cement i pesak

Ruski zaokret ka NERA sistemima, opisan u studiji NII Stali, predstavlja pokušaj prilagođavanja. Međutim, predlog da se praznine popune cementom i peskom otkriva krajnje granice improvizacije.

Fizički, pesak i cement nemaju nikakva reaktivna svojstva. Pesak može apsorbovati delić kinetičke energije, cement dodaje masu koja eventualno odbija parčad, ali nijedan ne može da zameni eksplozivnu reakciju potrebnu za neutralizaciju savremenih pretnji.

Fotografije uništenih T-72 i T-90 tenkova u Ukrajini koje su analizirali OSINT istraživači, pokazuju ogromne praznine gde su nekada bili ERA paneli, a neki su očigledno zakrpljeni improvizovanim materijalima. Ova zapažanja, koja već dugo kruže među analitičarima, sada su potvrđena i zvanično, pokazujući tenkovske jedinice koje su na izmaku snaga zbog gubitaka i prekinutih lanaca snabdevanja.

Uzroci nestašice ERA sistema

Koreni ove nestašice leže u industrijskim i logističkim problemima Rusije, koje su pogoršani preko tri godine rata i međunarodnih sankcija. NII Stali iz Moskve je decenijama razvijao oklop za sovjetske i ruske tenkove, od T-64 do T-14 Armata.

Međutim, proizvodnja ERA oklopa zahteva specijalne eksplozive i precizne procese, koji su otežani od februara 2022. godine, kada je počela invazija na Ukrajinu. Zapadne sankcije su ograničile pristup kritičnim komponentama, a ukrajinski napadi na industrijske pogone dodatno su poremetili proizvodnju.

Prema izveštaju Instituta za proučavanje rata iz decembra 2024, Rusija je izgubila preko 3.700 tenkova u sukobu, što potvrđuje i Oryx sa vizuelno potvrđenih 3.387 gubitaka do tog trenutka. Da bi nadoknadila te gubitke, Rusija je reaktivirala stare T-62 i T-55 tenkove iz sovjetskih rezervi, ali njihovo opremanje modernim ERA sistemima pokazalo se kao gotovo nemoguće.

Gde su nestale ambicije?

Ova situacija je u oštrijem kontrastu sa ratnim ambicijama Rusije pre 2022. T-14 Armata, predstavljen sa velikom pompom na paradi 2015, trebalo je da bude revolucija u tenkovskoj tehnologiji – napredan oklop, elektronika, automatizacija. Ipak, proizvedeno je manje od 20 komada do 2022, prema procenama Međunarodnog instituta za strateške studije.

Glavninu flote sada čine modernizovani T-72 i T-90, stari radni konji. T-72, prvi put uveden 1970-ih, ima top od 125 mm i maksimalnu brzinu od 60 km/h, ali bez ERA oklopa ostaje ranjiv. T-90, modernizovana verzija iz 1990-ih, ima poboljšanu vatrenu kontrolu i Kontakt-5 ERA, ali ni on se ne može nositi sa Javelinima, NLAW-ovima i FPV dronovima.

Posledice na terenu

Ove slabosti imaju direktne posledice na ratištu. Ukrajinci koriste ranjivosti ruskih tenkova sa razornim učinkom. Javelin, vođen projektil koji pogodi tenk odozgo, pogađa mesta gde je oklop najtanji, često mimoilazeći ERA. Jeftini FPV dronovi sa eksplozivnim punjenjem pretvaraju ruske tenkove u lake mete, što se vidi u bezbroj snimaka Ministarstva odbrane Ukrajine.

Bez ERA zaštite, posade tenkova su ranjivije nego ikad. Analitičari navode da ruski komandanti sve više izbegavaju tenkovske juriše, oslanjajući se na pešadiju i artiljeriju kako bi nadoknadili slabosti u oklopu. Ali i to ima cenu – moral među tenkistima je opao, a preko 1.100 tenkova je napušteno do početka 2025, pokazuju podaci Oryx-a.

Šira slika: Kraj jedne doktrine?

Problem prelazi granice Ukrajine. Ruska borba da održi tenkovsku silu postavlja pitanje budućnosti njene vojne moći. Tenkovi su decenijama bili stub ruske doktrine, još od Drugog svetskog rata.

Danas, međutim, dronovi i precizna municija menjaju pravila igre. Neki analitičari misle da će Rusija ubrzati razvoj bespilotnih kopnenih vozila, gde već sada značajno zaostaje za SAD, koje testiraju Robotic Combat Vehicle.

Alternativa je produbljivanje vojne saradnje sa Kinom, čiji tenk Type 99 koristi napredni kompozitni oklop i mogao bi poslužiti kao uzor – ili direktan izvor – za ruska unapređenja. Kina, koja sve više postaje ekonomski oslonac Rusiji, mogla bi igrati ključnu ulogu u ovom pravcu.

Pouke za Zapad

Za zapadne armije, ruski problemi predstavljaju lekciju u prilagodljivosti. Američka vojska, sa preko 6.000 Abrams tenkova, kombinuje ERA i pasivnu zaštitu, uz aktivne sisteme kao što je Trophy, koji presreću dolazeće projektile.

Ukrajinski Abramsi, isporučeni 2023, su dodatno opremljeni Kontakt-1 ERA i protiv-dronskim kavezima, kao plod ratnih inovacija.

U svetlu ruskih problema, NATO bi mogao još više ulagati u integraciju dronova i protivdronske tehnologije u svoje tenkovske doktrine.

Zaključak

Ruski pokušaj da tenkove zaštiti peskom i cementom evocira slike iz Drugog svetskog rata, kada su Nemci, suočeni sa nestašicama, improvizovali dodavanjem čeličnih ploča i betona na tenkove Panther i Tiger. Te mere su kupovale vreme, ali nisu promenile ishod rata.

Slično, današnje ruske improvizacije produžavaju kampanju, ali ne rešavaju suštinske slabosti. Rat u Ukrajini, sada već u četvrtoj godini, razotkriva ograničenja armije koja je nekada smatrana pandanom Zapadu – danas prinuđena da se oslanja na snalažljivost tamo gde fali resursa.

Ova vest NII Stali-ja je više od tehničkog izveštaja – to je prozor u realnost rata iscrpljivanja. Ruske oklopne snage, iscrpljene gubicima i osakaćene nestašicama, prilagođavaju se, ali po cenu očajničkih rešenja.

Za sve nas, ovo je podsetnik da industrijska snaga i inovacija oblikuju ratove, čak i daleko od naših granica. A veliko pitanje ostaje: mogu li ovakve improvizacije održati ambicije Rusije, ili samo odlažu neizbežan krah?

Izvor

[micha]

   Suviše uopšteno i malo verovatno. Da Rusija nema resurse da proizvede eksploziv koji se koristi za izradu aktivnog oklopa? Zemlja sa neograničenim izvorima nafte i razvijenom petrohemijskom industrijom ne može da proizvede dovoljno Amonala ili Trotila zvuči neverovatno. Pretpostavljam da je razlog nešto sasvim drugo.

   Pesak kao absorber velike toplote i kumulativnog mlaza je poznato rešenje, masovno korišćeno kao improvizacija u t.11 na oklopnim vozilima svih zaraćenih strana. Za beton već nisam siguran mada znam da keramika ima veliku tvrdoću uz relativno manju masu od pancirnog čelika te takođe može biti korišćena za izradu sendvič oklopa.

   Ovaj sukob doneo je novi pristup ratovanju masovnim uvođenjem savremene tehnologije ali i povratku klasične rovovske borbe gde bi oklopne jedinice trebale da služe za prodor. Sve to smo više puta videli samo u ograničenim i povremenim epizodama. I jedni i drugi se čuvaju velikih gubitaka osim kada grčevito pokušavaju da odbrane neku teritoriju što su Ukrajinci više puta pokazali. Tenkovi su se vratili na velika vrata ali će izgleda ovim tempom brzo biti potrošeni dok za nove nemaju snage ni resursa obe strane. Pat pozicija iz koje će neko od suparnika morati uskoro da nađe izlaz.