Sada o jedno topu za koji ovaj izvor tvrdi da je jedan primerak bio u naoružanju Kraljevine SHS/Jugosalvijje.Jja prvi put čujem za to i ako je to tačno onda je to najveći kalibar kojji je ikada služio u bilo kojoj Jugoslaviji.Malo sam skeptičan u pogledu tačnosti te tvrdnje ali . . .Njegovo veličanstvo Škoda 350mm:
" Najmoćnije oružje u arsenalu austrougarske vojske bila su četiri džinovska topa koja je prvobitno proizvela kompanija Škoda za naoružavanje nove klase bojnih brodova, poznate kao Ersatz Monarch Klasse. Njihovo razmeštanje na frontu u ulozi kopnenog topa bilo je veliko iznenađenje za neprijatelja zbog dometa i dejstva projektila, iako je bilo povezano sa potrebom rešavanja niza složenih problema.
Poslednjih godina devetnaestog veka Škoda se svrstala među dobavljače teških topova za austrijsku mornaricu. Pilzenski dizajneri su prvo projektovali moderan top kalibra 15 cm sa dužinom cevi od 40 kalibra, a njegovo unapređenje rezultiralo je legendarnom „petnaesterkom“ dužine cevi od 52 kalibra, koja je bila među apsolutno najboljima u svojoj kategoriji, uglavnom zbog njegov domet. Plzenska artiljerija je tada snabdevala sve snažnijim topovima prema zahtevima mornarice. U početku su to bili teški topovi kalibra 24 cm, za čiju proizvodnju je Škoda morala da kupuje otkovke topovskih cevi. Međutim, 1910. godine završili su novu kovačnicu u Plzenu opremljenu ogromnom presom, dopunjenu operacijom rafiniranja čelika. Od tada je Škoda mogla proizvoditi i topove najvećih kalibara.
Međutim, prava prekretnica u proizvodnji pilzenskog topa bila je porudžbina Ratne mornarice za artiljerijsko naoružanje za nove austrijske „drednoute“. Ovo je trebalo da se sastoji od 12 topova kalibra 305 mm u četiri trostruke kupole. Pred dizajnerima iz Plzena bio je veoma težak zadatak. Ne samo da je kalibar 305 mm bio najveći top koji je Škoda ikada proizvela, već je bilo potrebno rešiti niz problema u vezi sa povratnim uređajem, skladištenjem topova u kupoli, a pre svega transportom granata. i patrone iz magacina do pojedinačnih pušaka. Kule bliznakinje su bile isprobano rešenje koje se koristilo i na brodovima austrijske mornarice. Ali Škoda je prvi put uspela kada su njeni dizajneri uspešno rešili postavljanje tri topa na jednu rotirajuću platformu. Zahvaljujući svom glavnom naoružanju idealno koncentrisanom u osovini broda, austrijski „drednoti“ su stekli odlične nautičke karakteristike i svrstali se među najbolje dizajne bojnih brodova na svetu.
Ali, austrijska ratna mornarica je pokušavala da parira svetskim silama, pa su napravljeni planovi za izgradnju četiri masivna bojna broda, koji su trebalo da budu naoružani sa deset topova od 35 centimetara sa dužinom cevi od 45 kalibara. Kako je trebalo da zamene četiri zastarele oklopnjače serije Monarch, za ove dizajne je usvojena privremena oznaka Ersatz - Monarch - Klasse,ili "Zamena klase Monarh"
Iako nijednom od plovila nije položena kobilica i započeta gradnja, ostala je zanimljiva artiljerijska struktura. Razvoj novog oružja je razumljivo ponovo poveren Škodi, koja je u to vreme već postala monopolski snabdevač topovima za mornaricu. Tradicionalno, trebalo je da budu dve trostruke kule, plus dve kule bliznakinje, ovog puta opremljene masivnim topovima od 35 centimetara. Dizajneri iz Pilzena iz Kancelarije za mornaričko oružje uradili su odličan posao i napravili projekat za austrijsku mornaricu sa masivnim puškama od 14 inča koje su bile među najboljima u svojoj kategoriji. Zahvaljujući njima, austrijski bojni brodovi mogli su hrabro da se takmiče sa svim potencijalnim protivnicima.
Kada je na početku rata otkazana narudžba za novi bojni brod, ostali su samo topovi, koji su već bili razvijeni u Plzenu. Na osnovu narudžbe iz jula 1914. Škodovke su pokrenule njihovu proizvodnju. To je bilo 10 kompletnih topova i jedna rezervna cev. Pošto su u vreme ukidanja brodske porudžbine već bile uznapredovale pripreme za proizvodnju čitave serije artiljerijskog naoružanja za prvi brod nove klase, doneta je odluka da se završi najmanje pet najzastupljenijih topova. Već u novembru 1914. godine bilo je moguće ispaliti prvi top od 35 cm na improvizovani lafet, ali austrijska vojska nije baš znala kako da se nosi sa njima.
Međutim, kada su predstavnici Artiljerijskog odeljenja pozvani da posete nemačku artiljeriju ispred tvrđave Verden, mogli su da se upoznaju sa upotrebom brodskog topa kalibra 38 cm u ulozi teškog opsadnog oruđa. To ih je inspirisalo da dođu na ideju o pretvaranju neupotrebljenih teških brodskih topova za upotrebu na kopnu. Najpre su stručnjaci vojno-tehničkog komiteta pokušavali da reše postavljanje topa na železnički vagon, ali su naišli na nepremostive prepreke. Zbog toga je odlučeno da se dizajnira jednostavniji lafet koji bi omogućio raspoređivanje na frontu. Ali dizajneri su morali da se pozabave nizom teško rešivih problema i na kraju se ispostavilo da će to biti veoma skup projekat. Zbog toga je austrijska vojska morala da naruči privremenu kočiju u Plzenu, koja je bila zasnovana na konstrukciji koja je služila za gađanje topova na streljanu čete u Bolevcu. Ova improvizacija sa montiranim glavnim brojem 1 završena je i testirana već u januaru 1916. godine, a testovi novog dizajna su nastavljeni na daljinskom strelištu u Hajmaskeru, u Mađarskoj.
Ovde je top dostigao čak i domet od 35 kilometara, a verifikovana je i ugradnja lafeta u terenskim uslovima. Puška je postavljena u vatreni položaj pomoću portalne dizalice koja se kretala duž dva železnička koloseka. Top i pojedini delovi lafeta transportovani su i železnicom, pa je zato vatreni položaj topa morao da bude izgrađen u stanici ili na kolovozu sa dovoljnim brojem koloseka. Za glavni transport je morao da se koristi specijalni automobil nosivosti 78 tona. Drugi automobili su zatim prevozili delove lafeta i konstrukcijske elemente za ležište. U vatrenom položaju prvo je bilo potrebno iskopati veliku jamu za ležište. Sastojao se od čeličnih nosača i drvenih greda, na koje je uz pomoć dizalice prvo postavljen privremeni lafet, a zatim se cev uvlačila u njega. Nagib je podešavan pomoću vitla i u kasnijim verzijama vagona je dostizao do 60 stepeni. Nedostatak serije improvizacija u dizajnu lafeta i ležaja bila je loša preciznost topa i neviđeni broj operatera. Ali sve je bilo uravnoteženo impresivnim dometom i dejstvom granate teške 700 kilograma.
Prvo razmeštanje topa broj 1, koji je operater nazvao „Lange Georg“, dogodilo se u maju 1916. godine na italijanskom frontu. Položaj topa izabran je na železničkoj stanici Kaldonaco u dolini Valsugana, odakle je pucao oko grada Azijago u dubokom italijanskom zaleđu. Top koji je zvanično označen kao Kanone M 16 kalibra 35 cm u ovoj konfiguraciji mogao je da ispali 122 metka, ali ekstremno punjenje baruta potrebno za postizanje dometa od preko 30 kilometara izazvalo je veliko habanje cevi. Zbog toga je poslat u Plzen na popravku i zamenjen rezervnom cevi.
U međuvremenu, Georg” sa novom cevi prešao je na novu vatrenu poziciju južno od Kalijana, u dolini reke Adiđe, odakle je usmerio vatru na železnički čvor u Aleu. Ovo raspoređivanje topa označilo je najveći zabeleženi uspeh topa, pošto je jedan od hitaca pogodio voz municije, a došlo je do velike eksplozije koja je uništila veliki deo stanice. Pošto je italijansko vazduhoplovstvo otkrilo položaj topa i pokrenulo seriju napada na njega, top se vratio nazad u dolinu Valsuago. Ovde, kod Ročenga, počeo je da se gradi novi vatreni položaj za top. Nažalost, ove pripreme nisu mogle ostati u tajnosti. Top je ponovo bio žrtva bombardovanja i granatiranja, pa je iz tog razloga oružje konačno povučeno sa fronta i poslato u pozadinu.
Novembra 1916. top je raspoređen na novoosnovanom rumunskom frontu. Tu je top svojom vatrom podržavao prolaz austrijskih trupa preko Dunava kod Svištova. U međuvremenu je u Plzenu ispaljen drugi top, a posle sloma Rumunije oba topa su prebačena na italijanski front. Top broj 2 našao je vatreni položaj kod Santa Kročea, odakle je usmerio vatru na italijanske obalske baterije i ušće reke Soče. U maju 1917. godine na strelištu Bolevka gađan je treći top kalibra 35 cm, koji je u junu 1918. godine raspoređen na italijanskom frontu u oblasti Gorgo di Molina. Top broj tri zarobili su Italijani nakon sloma austrijskog fronta, dok je jedan top kalibra 35 cm zauzela Vojska Jugoslavije. Još ga je imala u kondiciji krajem dvadesetih i računala je na njegov borbeni raspored. Top broj četiri, ispaljen u leto 1918. godine, bio je pohranjen u bečkom Arsenalu, gde ga je otkrila saveznička inspekcijska komisija. U novembru su je Francuzi odveli u Pariz na ispitivanje, a neki izvori navode da je njen dizajn poslužio kao model za najteže francuske pomorske topove. Krajem 1918. u Plzenu je ostalo još jedanaest topova u raznim fazama razvoja, ali su svi završili na otpadu.
Topovi M16 kalibra 35 cm predstavljali su vrhunac Škodine škole dizajna teških pomorskih topova, i iako nisu mogli da dokažu svoje kvalitete u pomorskim angažmanima, njihova upotreba kao teških opsadnih topova potvrdila je ogromnu efikasnost ovih oružja, koja su bila među najboljima u svom kategorija.
Izvor
https://delostrelectvocsarmady1918-1939.estranky.cz/clanky/namorni-dela-firmy-skoda/35-cm-lodni-kanon.html
