Foklandski rat 1982. godine

(1/61) > >>

Rade:
O сукобу
Фокландски или Малвински рат је назив за рат вођен у периоду од 02. априла 1982. године до 14. јуна 1982. године између Аргентине и Велике Британије.
Фокландска острва, или Фокланди, се састоје из два већа и много мањих острва у јужном Атлантику, источно од Аргентине, чији се сверенитет над острвима дуго „разматрао“.

Рат је инициран заузимањем Јужне Џорџије од стране аргентинских снага 19. марта 1982. године, након чега су окупирани Фокланди. Рат званично није објавила ни једна зараћена страна у овом сукобу. Првобитна инвазија је са аргентинске стране гледана као повратак аргентинске територије, док је то Британцима значио напад на британски суверенитет.
У времену непосредно пред сукоб, Аргентина је била у сред разарајуће економске кризе и великим унутрашњим немирима против војне хунте која је управљала земљом. Аргентинска војна управа, предвођена генералом Леополдом Галатијеријем (Leopoldo Galtieri) одлучила да заигра на карту националних осећања Аргентинаца заузимањем острва. Тензије су почеле да расту када је 50 аргентинских војника искрцано на Јужну Џорџију и истакло аргентинску заставу 19. марта 1982. године. Тај чин се сматтра првом офанзивном акцијом у овом сукобу. 2. априла генерал Галтијери наређује инвазију на Фокландска острва, чиме и започиње рат.
Британија је у почетку била збуњена аргентинским нападом на острва, али је упутила оперативну групу у сусрет аргентинској флоти како би повратила територије десантном операцијом. Након борби које су резултирале са 258 британских и 649 аргентинских жртава, Британија је повратила владавину и острва су остала под њеном контролом. Како било, Аргентина ни данас не одустаје од тврдње о припадности Фокландских острва.

Rade:
РАТ

До средине априла РАФ је оформио своју базу у Вајдвејку (Wideawake) на острву Асенсион (Ascension), где су се налазили бомбардери Avro Vulcan B Mk 2, авио-танкери Handley Page Victor K Mk 2 и ловци McDonnell Douglas Phantom FGR Mk 2. У међувремену на острво је стигао и флотни састав како би се припремио за рат. Мале снаге су већ биле послате да заузму острво Јужну Џорџију.
Сукоби су почели у априлу; британска ударна група је приметио аргентински Боинг 707 током свог лета на југ. Један од оваквих летова је био пресретнут од стране британског Си Херијера, али до обарања није дошло, јер је дипломатија још увек „радила“. Велика Британија још увек није чврсто решила да уђе у рат.


Поновно заузимање Јужне Џорџије и напад на Санта Фе

Снаге за заузимање Јужне Џорџије, односно снаге за извршење опрације Paraquat, под командом мајора Гаја Шеридана (Guy Sheridan), састојале су се од маринаца из 42 командо батаљона (3. командо бригада), чланова САС и специјалне пловне јединице (СБС) које су требале да се искрцају у циљу прикупљања података на терену за даљу акцију краљевских маринаца. Десант је био укрцан на броду Тајдспринг (Tidespring). 19. априла у воде око Фокландских острва допловљава британска подморница класе Черчил (Churchill), ХМС Конкверор (HMS Conqueror), а 20. априла терен надлеће и мапира Хендли Пејџ Виктор. Прво искрцавање маринаца је изведено 21. априла, али су метео прилике омеле даље искрацавање и дотур материјала.
23. априла је оглашена опасност од подморница, те су се британски бродови повукли у „дубље“ воде. Сутрадан су се британски бродови прегруписали и кренули у тражење подморница.
Хеликоптер Вестланд Весекс Мк3 који је полетео са разарача Антрим (HMS Antrim) је приметио аргентинску подморницу Санта Фе (бивша америчка Кетфиш) и напао је дубинским бомбама. Фрегата Плимут (HMS Plymouth) је у акцију такође послала хеликоптер, Вестланд Весекс Мк1, док је фрегата Брилијант (HMS Briliant) упутила хеликоптер Вестланд Линкс Мк2 који је извео торпедни напад на подморницу. Сва три хеликоптера су лансирали своје противбродске ракете AS-12. Од укупно испаљених 9 ракета на подморницу која је сада била заробљена на површини мора (испод ње је кружило противподморничко торпедо), 4 су погодиле, 4 промашиле, а 1 ракета је отказалапри лансирању. Од 4 поготка, 2 ракете нису експлодирале при удару у оплату подморнице, већ по излааску на супротној страни. Оштећена у тој мери да не може да зарони, посада је напустила подморницу у луци Кинг Едвард Поинт и придружила се аргентинским војницима у луци. Иако је Тајдспринг, брод са укрцаним десантом био далеко од обале, а аргентинци појачани посадом уништене подморнице, мајор Шеридан одлучује да изведе напад на град још истог дана. Након усиљеног марша и артиљеријске припреме бродском артиљеријом, аргентински војници су се предали без борбе.

Rade:
„Black Buck рејдови“

„Black Buck raids“ је назив за серију од пет ваздушних напада на острва које су извели авиони РАФ-а типа Avro Vulcan из састава 44. сквадрона који су базирали у ваздушној бази Вајдвејк на острву Асенсион, близу екватора.
Први ваздушни напад, назван „Black Buck 1“ је изведен 1. маја на аеродром на Стенлију. Авиони Вулкан су у бити намењени за средње даљине тако да нису имали радијус којим би могли да досегну Фокланде. Раф-ови авиони танкери су били модификовани Вулкани тако да су и они захтевали попуну у ваздуху. Тако је 11 авиона танкера било потребно да задовољи услове за употребу 2 авиона бомбардера. Напад је за резултат имао један погодак на полетно слетној стази аеродрома. У литератури се овим нападима придаје важност у смислу да су Аргентинци због оваквих напада били приморани да повуку авионе типа Мираж за потребе одбране од напада на континентални део земље.  Како било, према аргентинским изворима, они су још пре напада повукли своју Групу 8 бна аеродром у Рио Гаљегосу у циљу заштите од потенцијалних чилеанских напада и као резерву за формирање оперативне групе. Њихов мањак у  капацитетима за допуњавање горивом у ваздуху спречило их је да буду ефикасно употребљени изнад Фокланда, што је и „приказано“ њиховим јединим ангажовањем 1. маја. Забринути од могућих напада чилеанских снага или САС јединица, аргентинско РВ је било приморано да изврши дисперзију авиона на аеродроме на југу земље. Као пример се наводи и употреба дела аутопута број 3 као полетно слетне стазе.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Неколико минута након бомбардовања Авро Вулкана, 9 морнаричких Си Херијера са носача авиона Хермес је бомбардовало Стенли аеродром кластер бомбама и мању травнату писту у Гус Грину (Goose Green). Херијери су уништили један авион Пукара на аеродрому Гус Грин и причинили мању штету на инфраструктури аеродрома Стенли. Преостале полетно слетне стазе остале су у употреби преостало време рата.
Преостали Си Херијери који су узели учешће у акцији полетели су са носача авиона Инвинсибл (HMS Invincible) и обављали су задатак ваздушне подршке.
Од укупно 5 изведена ваздушна напада бомбардерима, три су била усмерена на бомбардовање аеродрома Стенли, док су преостала два била усмерена на уништење радарских инсталација.


Даљи ток рата

На Фокландима су постојала три аеродрома. Најдужа писта ( једина бетонирана), била је у главном граду, Порт Стенлију. Била је прекратка за полетање млазних авиона, тако да је аргентинско РВ морало да упућује авионе у акцију са континента. Ова околност је спречила аргентинске авионе да учествују у борби за ваздушну превласт над острвима.
Први велики напад је извршио састав од 36 авиона (авиони McDonnell Douglas A-4 Skyhawk, Israel Aircraft Industries Dagger, English Electric B Mk 62 Canberra и Dassault Mirage III), 1. маја, у уверењу да је британска инвазија у току. Једино је део групе 6 ( са авионима израелске производње ) пронашла бродове који су дејствовали по аргентинским снагама одбране. Авиони су извели напад и безбедно се вратили. То је повратило морал пилотима који су увидели да се може извести напад на бродове и преживети га, користећи ометање радара (са острва) и користећи низак профил лета до самог доласка пред циљ.
У међувремену, остали аргентински авиони су били пресретнути од стране британских Херијера који су базирали на носачу Инвинсибл. „Бодежи“ и Канбере су оборене.
Борба се водила и између Херијера из 801 сквадрона  и Миража III из Групе 8. Обе стране су избегавале да се боре на висинама које одговарају противнику, све док се Миражи нису одлучили да нападну. Један је оборен ракетом AIM-9L, док су се остали повукли због недостатка горива. Кренули су на Стенли, али су тамо оборени пријатељском ватром.  
Поучени овим искуством, команданти аргентинског РВ су одлучили да авионе Dagger употребљавају искључиво као ударне снаге, авионе Canberra ноћу, а Мираже (без допуњавања горивом у лету и ракета ваздух-ваздух) као мамце за Херијере. У једном од проигравања варијанти „мамаца“ оборен је Лир џет у коме се налазио командант аргентинских ваздушних снага, вице комодор Родолфо де Ла Колина (Rodolfo De La Colina).
Стенли је сво време рата коришћен као упориште аргентинских снага. Упркос нападима из ваздуха и ноћним бомбардовањем са деташованих бродова, аеродром Стенли је остајао у функцији. Био је брањен мешавином ракетних система земља-ваздух и двоцевних топова калибра 35 мм. Помоћ и залихе су достављани ноћним летовима. Истим летовима је вршена и евакуација рањеника. Једини Херкулес аргентинског РВ је оборен дању, док је трагао за британском флотом. Британци су Херијере сматрали сувише вредним, али и неподесним за ангажовање ноћу.

Rade:
Потапање аргентинске крстарице "Генерал Белграно", 2. мај 1982. године

Брод „Генерал Белграно“ (ARA General Belgrano) је аргентинска крстарица потопљена  у контроверзном инциденту током Фокландског рата, уз велики број жртава. Губици са Белграна представљају више од половине укупних аргентинских губитака у току рата.
Ова крстарица је изграђена као америчка крстарица Феникс (USS Phoenix, CL-46), из класе Бруклин (Brooklyn) 1938. године. Преживела је јапански напад на Перл Харбур 1941. године. Из оперативне употребе је избачена јула 1946. године, да би октобра 1951. године са још једним бродом исте класе (USS Boise) био продат аргентинској морнарици по цени од 78 милиона долара. Крстарица USS Phoenix је добила име „17 de Octubre“ по важном датуму за партију тадашњег председника Перона, али је после преврата 1955. године брод добио име Генерал Белграно, по генералу Мануелу Белграну који се борио за аргентинску независност 1816. године.
У раној фази Фоккландског рата, већина аргентинске флоте је избегавала сукобе. „Генерал Белграно“ је испловио 26. априла 1982. године са пратњом од два разарача,
D-29 ( ARA Piedra Buena) i D-26 (ARA Bouchard) kao operativna grupa 79. Два разарача из пратње су били такође пореклом бивши бродови америчке морнарице.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
29. априла састав је патролирао јужно од острва. Дан касније га открива британска подморница Конкверор. Иако се аргентински састав налазио ван ЕЕЗ коју је Британија прогласила око острва, означени су као претња. Након консултације са Кабинетом, премијер Маргарет Тачер је одобрила напад.
Према аргентинској влади, Белграно се налазио на позицији 55º 24´ S, 61º 32´ W. У 1557 часова, 2. маја, Конкверор је лансирао три торпеда Мк8 Мод2, свако са оп 363 кг експлозива Торпекс у бојевој глави. Два торпеда су погодила циљ. Конкверор је у свом арсеналу поседовао и далеко модернија торпеда типа Марк 24 Тајгерфиш (Tigerfish), али командант подморнице изгледа није имао пуно поверење у њих па се стога одлучио за побољшану верзију торпеда из Другог светског рата.
Након погодака, вода је почела брзо да продире и није се могла избацивати дренажним системом јер није било електричне енергије за погон пумпи. Брод се нагнуо на леви бок и добио прамчани трим. 20 минута након напада, у 1624, командант крстарице је наредио посади да напусти брод. Сплавови за спашаванје су бачени у море и започела је евакуација без панике.
Разарачи из пратње су започели лов на подморницу. Док су увидели да Белграно тоне, веч је било мрачно а невреме је ометало спашавање посаде. Аргентински и чилеански бродови су спасили 770 чланова посаде у времену од 3. до 5. маја. Укупно је страдало 323 чланова посаде.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Још увек постоје извесне контроверзе око потапања ове крстарице...

ТТ подаци брода:
Депласман:     9575 т (стандардни), 12242 т (пуни)
Дужина:          185 м
Ширина:         18.9 м
Газ:                 59 м
Брзина:          32,5 чв
Посада:          1138 чланова
Наоружање:  15 топова калибра 152 мм, 8 топа 127 мм и терцијалне батерије калибра 40 и 20 мм, 2 ПАР Sea Cat, 2 хеликоптера

Rade:
Потапање разарача "Шефилд"

Нико није могао ни да наслути да ће „Генерал Белграно“ бити „освећен“ само два дана касније, док се још трагало за преживелим члановима посаде. Наиме, британци су 4. маја 1982. године изгубили Шефилд (HMS Sheffield), разарач типа 42. Шефилд је са још два разарача истог типа послат као претходница како би пружао заштиту носачаима авиона. Након откривања британских разарача од стране аргентинског патролног авиона P-2 Neptune, два Супеер Етендарда (серијски броојеви 202 и 203) полећу из базе  Рио Гранде, сваки наоружан са по једном Егзосет (Exocet) противбродском ракетом. након допуњавања горивом у ваздуху, Етендарди прелазе на низак профил лета и на неких 20-30 миља од циља лансирају ракете.
Глазгов (HMS Glasgow), најсевернији од три разарача у саставу, открио је Етендарде при њиховом првом „искакању“ и упозорио координатора ПВО састава на носачу „Инвинсибл“. Ово упозорење је схваћено као лажно и сходно таквој процени, занемарено. Гзазгов је нааставио осматрање у том смеру и приметио и друго „искакање“. При другом искакању је откривен и радар са Егзосета. Инвинсибл је поново занемарио упозорење са Глазгова, али је Глазгов наставио да емитује кодну ознаку за опасност од ракете Егзосет.
Прва ракета је промашила Јармаут (HMS Yarmouth) пошто је озбиљно схватила поруке са Глазгова и применила контрамере. Глазгов је покушао да обори другу ракетама  Си  Дарт, али безуспешно. Чудно је да је Инвинсибл и даље остајао „глув“ на сва упозорења.
Шефилд није био у могућности да детектује долазак Егзосета, пошто је тада коришћен систем сателитске комуникације који је правио сметње на бродској електроници. Још увек није познато зашто није детектована ракета помоћу радара, или зашто није одговорио на упозорења са Глазгова и предузео контрамере. Бродски аларм се огласио свега неколико секунди пред удар ракете о оплату брода, када је ракета откривена визуелно од осматрача на мосту.  
Шефилд је погођен у средину трупа. Ракета није експлодирала, али се погонско гориво разлило и запалило. Пожар је био разарајући. Брод је напуштен неколико часова касније, деформисан од пожара који је беснео још шест дана касније. Потонуо је 10. маја, док је тегљен од разарача Јармаут. Посматрано са једне стране, Шефилд је испунио свој задатак,: примио је ракету намењену носачу авиона.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page