Ванземаљци долећу из главе
Да ли нас походе бића са других планета: за 'Борбу' говори генерал Златко Рендулић.
Разговор водила Анђелка Чубрило Косовац. Мало, мало, светом проструји вест, а новинари је брижљиво забележе: становнике тог и тог града надлетали неидентификовани летећи објекти; аутентична сведочења о блиском сусрету с бићима непознатог порекла. Или - једноставно: ванземаљци су међу нама. Навикли да овакве и сличне гласине махом долазе са Запада, одскора их, међутим, слушамо и левим ухом. И, управо чињеница што последња вест о свемирској посети стиже из, иначе, и за овакве информације 'закопчаног' СССР, подигла се, истина за кратко, жестока температура, а светска јавност, стављена је, при томе, по ко зна који пут, пред дилему: јесмо ли једино чедо мајке природе? А ако нисмо, шта нас то спречава да се састанемо са својом сабраћом?
Овим питањем почињемо разговор са Златком Рендулићем, доктором техничких наука, генералом у пензији и садашњим председником Савеза астронаутичких и ракетних организација Југославије, уједно чланом Интернационалне астронаутичке академије.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
- Све постаје много јасније, када уместо од репа, како то често чинимо пођемо од главе, и у разматрању сасвим објективне тврдње да нисмо једина цивилизација у свемиру, и у необјективним тумачењима НЛО (неидентификовани летећи објекти), као наводно, материјализованом доказу претходне тврдње. Нужно је при томе проценити наш стварни положај, а затим и могућности да се сретнемо с једном од евентуалних цивилизација. Полазак од главе значи и прихватање сазнања да је наше станиште - Земља, планета која кружи око просечног Сунца у нашој домицилној галаксији - Млечном путу - у 'друштву' са 100-300 милијарди звезда. И ма колико нам то пространство изгледало огромно, заправо занемарљиво је мало када се упореди са бројем галаксија у свемиру, који се мери величином 10
11. А када се то има у виду, онда баш нико нема право да тврди да нема вероватноће да и ван Земље постоје интелигентна бића. Наше данашње знање и такозвани пробалистички приступ овом питању, истина, не даје нам могућност чак ни да кажемо колика је та вероватноћа, а још мање - да ли до таквог сусрета може доћи за живота једне генерације, или можда чак након десет хиљада година.
Да би се то схватило морају се имати на уму велике удаљености у свемиру и могућност да се оне пређу. Јер, за свакога, без обзира на степен технологије, важе сва она ограничења која намећу природни закони. Објаснимо то, најједноставније, на нашем, Сунчевом систему. Ако је у његовом центру Сунце, а на свега два метра од Сунца куглица - Земља, онда је на крају Сунчевог система, на удаљености од 80 метара планета Плутон. Прва звезда, након њега је Проксина центаури, двојна је звезда и због тога за испитивање живота неинтересантна (варирајућа гравитација, не омогућава стварање планетарног система) а на раздаљини је од 550 километара у том моделу. Следећа - Барнарова - удаљена је чак 750 километара од нашег замишљеног 'игралишта - Сунчевог система - пречника 80 метара, по којем смо се у нашим истраживањима, до сада 'играли'. Да би, међутим, досегли поменуте две звезде требало би 'добацити лопту' иза Љубљане, односно Шентиља. На жалост, готово са сигурношћу можемо то утврдити на њима нема никаквог живота. Следе затим звезде на којима је евентуално могућ живот интелигентних бића. Та пространства, за нас су међутим, за сада недостижна.
Научници истина верују да ћемо ускоро, већ око 2000. године, бити у могућности да са Земље лансирамо свемирске летелице, које би Сунчев систем напуштале брзином од 100 километара у секунди. Па и таква, релативно идеализирана летелица до прве звезде путовала би 14 хиљада земаљских година. То онда практично значи да технологијом коју поседујемо можемо истраживати Сунчев систем али је она безнадежно спора за међузвездане летове.
Машта, филм, стрип, роман одавно су нас винули у космичка пространства. Какве су нам, међутим, техничке могућности, у догледно време, за такве походе?
- Најједноставнији начин за прорачунавање енергетског биланса неопходног за међузвездана путовања добија се када се као реперне вредности узме енергија, добијена анихилацијом материје и антиматерије. Нама позната материја састоји се од атома са позитивним језгром и негативног омотача. Насупрот, антиматерија садржи атоме са негативним језгром и позитивним омотачем. У контакту антиматерије и материје долази до анихилације, чији производ је енергија.
Поступак анихилације иначе одавно већ није чиста, научна фантастика. Антипротон и антиводоник су створени, мада још у збиља малим количинама. Након открића антипротона - 1955. године (Луис Алварез) - он се непрестано ствара у снажним акцелераторима. За сада, у изузетно малим количинама да би се могло рачунати с његовом практичном употребом. Проблем што је све још у сфери истраживачког рада је у чињеници да садашњи акцелератори не могу да производе велике количине антиматерије. Нужно је решити и проблем њеног складиштења. Никаква физичка спремишта наравно не долазе у обзир јер би у додиру антиматерије са материјом дошло до разлагања на атоме. Могуће ју је чувати унутар магнетног поља.
Кад се ови проблеми превазиђу, за 80 до 100 година, анихилација, као начин за добијање погонске енергије, постаће вероватно стварност. Истина, неће то бити једини начин добијања енергије. Ту је и фузија, али као мање ефикасна. Колико смо, међутим данас још увек далеко од неопходне енергије за међузвездана путовања нека покаже следећи пример. Читава светска производња енергије из 1986. године одговара вредности енергије која би се добила анихилацијом свега 3,6 тоне масе. За путовање дуго 40 светлосних година неопходна је 10 милионска производња енергије на бази производње из 1986. године. То теоретски значи целу ту светску производњу концентрисати, ускладити и употребити за путовање од 40 светлосних година. И поред свега тога обићи тек 125 звезда. За путовање свемирским бродом (ограничене масе од 3.600 тона) од 80 светлосних година требало би нам, међутим, једна милијарда светске производње енергије (мерена по производњи из 1986. године), а тада би могли обићи и до 1000 звезда.
Ако ми због нерешеног проблема погонске енергије још не можемо код њих, шта њих омета да нас посете? Можда, опет, недостатак погонске енергије?
- Чак и да прихватимо теорију о настанку свемира из великог праска (дакле из сингуларне тачке), не би се здраво за готово могла прихватити тврдња да су баш сви светови настали истовремено. На ком су нивоу евентуалне цивилизације, чак и да су се развијале под условима сличним овима на земљи, ни о томе не можемо озбиљно говорити. Јер, могуће је да је тај развој ишао спорије, или брже, или чак да је прекинут, Ми сматрамо с великом вероватноћом да је на Марсу почео орган ски живот - не цивилизација, већ основни микроби - и да су даљи услови онемогућили његов развој. Прекид развоја, уосталом, ако наставимо загађивање Земља овим темпом, прети и нама.
По неком мом прорачуну, да би прешли међузвездана пространства и дошли до нас, неке друге цивилизације морале би бити на вишем ступњу развоја вероватно за три величине реда, или за хиљаду пута. При томе, немам у виду културна достигнућа, већ могућност производње и контроле енергије, њеног стокирања и употребе. Ако су та питања претпостављене цивилизације боље решили од нас, онда су и цивилизацијски далеко изнад нас. Али такве цивилизације онда владају и таквом сензорском техником којом могу детаљно, из орбите, или чак са Марса, или неке друге тачке, мерити целокупан живот на Земљи, анализирати све наше сигнале, све што пулсира. Како онда можемо таквој цивилизацији приписивати нелогичне поступке? Тврдити, да таква бића силазе на Земљу, ходају, да би видела изблиза људе, да чепркају земљу лопатицом, да би је на тај начин анализирала.
Мислите на вороњешке посетиоце...
- И на њих. То је бесмислица. Немамо право на такво размишљање, осим оних људи који не прихватају рационални приступ у размишљању. Тврдим следеће: један од огромних разлога што се о НЛО толико прича лежи у човековој укорењеној ирационалности. Вероватно и генетској. Али, ирационални приступ при решавању проблема много је и лакши. Ирационални систем размишљања је систем размишљања на прескок.
Како објашњаватешто су, баш 60-тих година из САД готово свакодневно пристизале вести о појави НЛО?Тих 60-тих година снаге НАТО пуштале су велике истраживачке балоне за испитивање горњих слојева атмосфере. Мерене су и нуклеарне експлозије у СССР. У те сврхе из Италије балони су ваздухом 'пловили' чак до Јапана. А понекад би залутали у наше ваздушне 'просторе'. На висини од преко 10.000 метара при јаком осветљењу зими, готово хоризонталном, када је на земљи сумрак давали су јаку еманацију светлости и збуњивали чак и пилоте. У том периоду обе суперсиле СССР и САД испитивале су интензивно и ракетну технику. А при повратку остатака ракета и њиховог сагоревања у атмосфери стваран је снажан јонизирајући траг са радарским одразом који је збуњивао радаристе.
Трећа ствар, која је збуњивала чак и стручњаке су кугласте муње у тропским крајевима. И оне су стварале лажне слике о наводно свемирским летелицама. Збуњивале су лаике, наводиле на помисао неискусне радаристе да је ипак реч о ванземаљцима.
На крају, уз помоћ науке све се дало објаснити. Наравно, уколико се то хтело, али, нису сви желели истину. Шездесетих година, нарочито у САД, када су обе суперсиле испитивале интерконтиненталну ракетну технику и вршиле нуклеарне пробе у атмосфери, шпијунирајући једна другу при том, НЛО масовно су одједном виђале и домаћице, и шерифи, и пилоти. Допринео је томе добрим делом и део несолидне штампе. Уосталом, догађало се то и раније. Илуструјмо то примером пилота Томи Монтела. Седмог јануара 1948. године поменути пилот летео је у групи клипним ловцем 'мастанг'' и од контроле лета добио задатак да прати страни објекат који се изненада појавио изнад авиона. Испуњавајући задатак, пилот се винуо на 6.000 метара, заборавивши при том да укључи маску за кисеоник. То га је стајало главе, а државну комисију мукотрпног објашњавања са штампом. Наиме, пад авиона протумачен је као судар са ванземаљским бродом, наравно од стране представника седме силе, док су струњчаци из комисије упорно тврдили да је дошло до хипоксије - губитка кисеоника а потом и контроле над авионом.
Новинари, желећи тиражне наслове устврдили су: влада зна да постоје лете ћи тањири, странци су дошли, али да би спречила масовно узнемиравање становништва, то крије. Никакви деманти нису помогли. Пуних десет година 'важила је општа претпоставка' да летећи тањири заиста постоје. У међувремену, било је и масовне хипнозе и масовних халуцинација, али и масовног хохштаплераја. Тако је међу сијасет 'материјалних доказа' јавности о постојању ванземаљских летелица презентирана и фотографија за коју је касније утврђено да је вешта монтажа слике три пинг-понг лоптице у осветљеном лустеру. Тога је било много.
Има и мишљења да су ванземаљске летелице невидљиве, да су свемирци у стању са блокирају наше, земаљске сензоре и непримећено се спусте на земљу?- СССР на основу уговора САЛ-П задржао је активан противракетни систем који би, наводно, могао да пресретне и један део ракета САД. Он, дакле, подразумева изванредне сензорске уређаје који су стању да прате бојеву главу од само једног метра на висини од 700-800 километара. Како онда не би могли да региструју летелицу од десет тона, каква се, наводно, спустила у вороњешки парк?
Да је невидљив, да је брод нематеријалан, такође је немогуће. Са исто толико сигурности може се тврдити да је немогуће и да паралише сензоре. Јер, такав брод енергетски мора да кочи, дакле да ослобађа енергију, да загрева простор око себе. А то, опет, не може да измакне инфрацрвеним сензорским зрацима. Да одговорим и упорним веровницима доласка свемирских бродова на Земљу: да би успела да апсорбује, при кочењу створену топлотну енергију таква цивилизација морала би, да буде бар 10.000 пута напреднија од нас. А када би сварно била таква, онда би стварно били луди да се и спусте међу нас. Јер, сав посао посматрања могла би да обави и из пристојне удаљености. Затим, зашто би, када су већ толико напредни, бежали, избегавали контакт са нама. И опет улазимо у ирационалне сфере.
Може ли се већ сада прогнозирати која ће од светских суперсила прва закорачити у међузваздане просторе; И хоће ли, можда, на та путовања заједно?
- Ми криво посматрамо СССР. Упоређујемо излоге у Москви са онима у Њујорку, па на основу тога меримо технички напредак. У понечему су, када је у питању свемирска техника, Совјети отишли даље, у понечему Американци. Неке подухвате међутим, планирају заједно. Тако је, познато је то, потписан уговор између две суперсиле о истражи вању Марса. Већ сада је сигурно то да ћемо у неминовном постепеном напуштању Земље, и због све извесније еколошке катастрофе и насељавању нама доступних планета Марса, а можда и других небеских тела, градити интернационалне колоније. Претпоставља се да би прва таква колонија на Марсу могла да се формира 2050. године. На бази финансијских могућности земаља и научних достигнућа наћи ће се у новим људским стаништима житељи СССР и САД, Европске заједнице, Јапана и Кине.
Како бисте, мада, кажете, не верујете у ту могућност, реаговали да се нађете лице у лице са ванземаљцем?- Не верујем у ту могућност. Уосталом, откуд баш ја да их сретнем, када би њихове бродове и сонде морали приметити, при уласку у атмосферу, наши сензорски уређаји, па би им они, који су за то позванији приредили прикладнији дочек. Иначе, за мене, када би се, кад већ инсистирате, тако нешто и догодило била би то велика срећа. Наравно, да при томе не бих осетио страх. А и чега бих се плашио; ако су већ успели да долете до нас, значи да су далеко интелигентији, и шта би онда могли од нас да узму?
извор
