"Krila Srbije" - Boris Ciglić (Feljton o Srpskoj avijatici)

[Dreadnought]

Bugari - poraženi

Rumunija je 10. jula objavila rat Bugarskoj, njena vojska je prešla Dunav i skoro bez otpora započela napredovanje prema Sofiji. Tri dana kasnije Turci su prodrli u gotovo nebranjenu Trakiju i 22. jula povratili Jedrene. Na jugu, grčka vojska je napredovala dolinom Strume dok je konsolidovane bugarske snage nisu zaustavile i okružile u klancu Kresna. Pre nego što je došlo do odsudne bitke, 31. jula zaključeno je primirje.

Drugi balkanski rat završen je katastrofalno po Bugarsku. Po slovu mirovnog sporazuma potpisanog 10. avgusta u Bukureštu, Bugarska se odrekla svih spornih teritorija u korist Srbije i Grčke, Rumuniji je pripala Dobrudža a Otomanskoj imperiji je vraćeno Jedrene. Poniženoj i pobeđenoj bugarskoj vojsci preostalo je samo da čeka neku novu priliku da izravna račune sa nekadašnjim saveznicima.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
_{Osmatrači u balonima}

Vazduhoplovna komanda je sa svojim tanušnim ljudskim, tehničkim i materijalnim resursima, uprkos velikim očekivanjima, odigrala tek simboličnu ulogu u balkanskim ratovima. Po završetku sukoba aeroplani i baloni su smešteni u magacine u Medoševcu, a osoblje u inžinjerijsku kasarnu u Nišu. Kako nisu nabavljeni novi baloni kojima bi se opremila tri odeljenja koliko je po formaciji trebalo da bude u sastavu Balonske čete, ona je ubrzo svedena na nivo odeljenja. Zalaganja majora Miletića da se izvrši reorganizacija komande i nabavi nova oprema nisu dobila podršku u ministarstvu vojnom. Štaviše, komandi nije dostavljeno ni gorivo za trenažne letove sa postojećim aeroplanima, pa su piloti sa ljudstvom sprovodili pešadijsku obuku.

Jedini događaj od značaja u tom periodu bio je iznenadni dolazak Žila Vedrina u Srbiju 1. decembra 1913. Stari srpski prijatelj i jedna od najvećih avijatičarskih ikona svog doba preleteo je 20. novembra iz Nansija u Prag, a odatle nekoliko dana kasnije u Beč.

Čuveni francuski avijatičar Žil Vedrin, koji je odneo prvu nagradu za preletanje Pirineja i obletanje britanskih ostrva, doleteo je u Beograd, direktno iz Beča. Oko dva časa po podne se nad Beogradom, a specijalno u pravcu od grada ka Paliluli, najedared začulo jako zvrktanje i Beograđani, za koje to zvrktanje nije više ništa neobično, odmah su znali da će to biti kakav aeroplan, pa su izleteli napolje i zaista ugledali jedan aeroplan.

Aeroplan je leteo u visini od 800 metara te se otuda ne samo jako čulo zvrktanje njegovog propelera nego se i on sam potpuno razaznavao u svojim delovima, pa se jasno video čak i sam pilot u svome sedištu. Aparat je leteo tako pravo i ravno i tako se ocrtavao prema vedrom nebu da je podsećao na vodenog konjica kad leti nad vodom.

I dok se aeroplan postepeno ali veoma brzo smanjivao i gubio put Mirijeva, gledaoci su nagađali ko bi to mogao biti. Međutim dok su gledaoci u samoj varoši to nagađali, dotle su oni, što su se nalazili kod Đerma ili na uzvišenju kod Novog groblja videli ne samo aeroplan nego su videli kako se taj aeroplan najedared počeo spuštati i dosta naglo se izgubio tamo negde u bulbulderskom potoku iza Milišićeve ciglane...

...Tako se i u samoj varoši već nekoliko minuta posle prolaza aeroplana znalo i da se on spustio, ili možda i da je pao, negde tamo iza Bulbuldera. Naravno da se onda požurilo k tome mestu.

Kolima se moglo doći samo do Sedam kuća, ali dalje ne. Sa te visine videla se daleko tamo iza ciglana više potoka na jednom visu crna gomila ljudi. Jedno novinarska profesija, a drugo i lična radoznalost, pomešana sa neizvesnošću o onome šta se tamo daleko na visu događa, povedu čoveka niz brdo i uz brdo preko raznih oranja, strnjika i posečene šaše i korova, preko blata i gliba. Dobrih pola sata tako se gaca i sapliće i čovek već da padne u očajanje, kad naiđe na nekoliko bulbulderskih dama, koje se, vične onom terenu, već vraćaju veselo i lakonoge...

(Nastaviće se)    

[Dreadnought]

Topovi na Vedrina

U gomili radoznala sveta, većinom dece, mladića i žena, stoji nekoliko starijih i ozbiljnijih ljudi, među njima jedan mali temeljit čovek, crnih, engleski podšišanih brkova i tičjih očiju; gologlav, u modernom plavom odelu i sa kratkom lušom u ruci. On se smeje i živo govori francuski, umećući poneku srpsku reč i pri tom pomažući se živahnim gestovima.

Onaj gologlavi čovek bio je slavni francuski avijatičar Vedrin. Pored njega stajao je brat g. Gasoa, klaničnog poduzetnika, i pomagao mu da se sporazume s publikom, koja, naravno, nije znala francuski. G. Vedrin veoma se obradovao kad je video da je već stigao neko iz „Politike“, jer je on već stari naš poznanik još iz vremena rata, kad je dolazio u Srbiju radi pregleda uređenja naše avijatike; vrpca koju ovom prilikom ima u rupici na kaputu obeležava orden Sv. Save što ga je tada dobio za usluge učinjene Srbiji. G. Vedrin veselo i radosno priča o svome dolasku:

„Jutros u pola devet pošao sam iz Beča. Nigde se nisam spuštao, jer je zdravo glupa zemlja, nisu mi hteli ni da dopuste da letim ovamo. Ali ja njima kazao da ću za Rumuniju, pa kad sam se popeo uvis, ja okrenuo ovamo i - fiju!“

Tu Vedrin prošiša kažiprstom ispod svoga nosa i slatko se nasmeja. „K tomi“, produži on, „poslao sam depešu u Beograd da dolazim te da se naredi da straže ne pucaju na mene; a oni nisu hteli da je isprate. Hteo sam preko Pešte, ali zbog gustih oblaka morao sam udariti okrajcima oblaka pravo na jug do Drave, pa onda sve Dravom do Petrovaradina. Tu, nad samom tvrđavom, imao sam jedno iznenađenje. Svakako po naređenju iz Beča Austrijanci su pucali na mene iz topova. U tome trenutku nalazio sam se na visini od 1.400 metara, ali je ipak potres vazduha od topovskih pucnjeva bio tako silan da mi umalo nije izvrnuo aparat.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
_{Aeroplan u Srpskoj vojsci}

Ja onda klisnem uvis na 3.000 metara i stanem se slatko smejati tim divljacima. Nekoliko minuta zatim već sam bio preleteo Dunav i našao se na srpskoj teritoriji. Tada mi je toliko laknulo u duši da sam tresnuo svojom kapom odozgo sa aeroplana i uzviknuo: ’Evo me u mojoj otadžbini!’“

Odmah zatim ocenio sam ovo mesto kao povoljno za spuštanje i spustio sam se, kao što vidite, izvanredno glatko. Srećan sam, što sam u slobodnoj i kulturnoj zemlji Srbiji. Kad ujutro uzmem benzina, krećem se dalje i spustiću se u Nišu, jer ja tu varoš izranije poznajem i željan sam da je opet vidim!...“

Aparat, na kome g. Vedrin leti, sistema je Bleriovog, ali modifikovan po uputstvima samoga g. Vedrina. Aparat, monoplan, prema drugim aeroplanima je neobično mali i veoma podseća na kakvu veliku tičurinu, koja se spustila da se odmori, dok u letu izgleda kao galeb...

Vedrin je sutradan odleteo za Niš a dan nakon toga za Sofiju. Odatle je preko Carigrada, Eskišehira, Konje, Silifke, Tripolija, Bejruta i Jafe stigao u Kairo 29. decembra i tako jednim etapnim letom od oko 4.000 kilometara povezao tri kontinenta, pobedivši svoje zemljake Pjera Dukura i Ruksa, kao i Marka Bonijea i Žozefa Barnijea, u utakmici koju je raspisala Francuska nacionalna vazdušna liga. Pokazaće se da je ovo bila ne samo poslednja velika etapna vazduhoplovna utakmica za mnogo leta već i zadnja poseta pionira avijacije Srbiji.

Do početka sledećeg sukoba jedini strani posetioci na srpskom nebu bili su vazduhoplovci austrougarskog Carskog i kraljevskog vazduhoplovnog odeljenja koji su sve češće, uprkos protestima srpskih vlasti, prelazili preko Save i Dunava izviđajući pogranične oblasti...

(Nastaviće se)

[Dreadnought]

Bomba ispod krila

Prvu vazdušnu borbu vodili su iznad Smedereva, 27. aprila 1915. godine, narednik Marsel Tiruen i njegov mehaničar-strelac, kaplar Viktor Žanio, razmenivši nekoliko puščanih metaka sa austrougarskim dvosedom, pri čemu je njihov avion pogođen jednim kuršumom u gornje krilo. Neprijateljska letelica prvi put je bila meta Francuza u toku večeri, kada su kapetan De Laranti-Tolozon i mehaničar-strelac kaplar Žan Kope bombardovali aerodrom u Zemunu.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
_{Kralj Aleksandar Karađorđević na smotri}

Visok nivo aktivnosti eskadrila je imala 29. aprila kada je pored tri izviđanja, izvedeno šest borbenih letova tokom dana i dva u noćnim satima, prilikom kojih su bombardovani hangari na zemunskom aerodromu i monitori na Dunavu kod Zemuna, pri čemu je Koroš dobio direktan pogodak. Prilikom noćnog napada u sajle kod stajnog trapa na jednom aeroplanu zakačila se bomba. Nakon bezuspešnih pokušaja kapetana De Laranti-Tolozona da je se reši oštrim manevrima, izviđač kapetan Andre Mortire je izašao iz gondole, legao na krilo i krajnjim naporom otkačio bombu.

Od sledećeg dana, meta napada postao je i aerodrom u Bavaništu. Do kraja aprila, francuski avijatičari su izvršili preko 40 borbenih letova, ali je već prvih dana maja intenzitet letenja donekle smanjen. Inače, od dolaska eskadrile, u zvaničnoj komunikaciji pojavilo se nekoliko različitih srpskih naziva za nju. Da bi se izbegle zabune, odlučeno je da zvaničan naziv jedinice na srpskom bude Francuska aeroplanska eskadrila.

Kako bi zona izviđanja eskadrile obuhvatila istočnu Slavoniju i Podrinje, 6. maja je pomoćno letelište kod Šapca snabdeveno gorivom i mazivom da bi moglo da bude upotrebljeno kao stanica za međusletanje; na ovo letelište prvi su sleteli 15. maja narednik Tiruen i kapetan Tilan.

Narednik Žozef Sere i njegov mehaničar-strelac, kaplar Gaston Miloš, su 8. maja dva puta bombardovali i zasuli strelicama neprijateljski balon koji je podizan iza Zemuna. Istog dana Vrhovna komanda je naredila da se zbog učestalih napada neprijateljske avijacije na luku Prahovo, preko koje je u Srbiju stizala opskrba iz Rusije, tamo detašira jedno odeljenje sa dva aviona. Zemaljski ešelon odeljenja ukrcan je istog dana u voz, a tri dana kasnije u Prahovo su preleteli Luj Polan sa mehaničarom Andreom Lestradeom i Žozef Sere sa Gastonom Milošem.

Nedugo po pojavi francuskih aeroplana, iz Černovica je otišla 4. letačka satnija koja je vršila napade na Prahovo, Kladovo i Kraljevac, te se početkom juna odeljenje vratilo na Banjicu. Zapravo, ulaskom Italije u Veliki rat na strani Antante, 23. maja, odloženi su planovi o novoj invaziji na Srbiju, a veliki broj austrougarskih jedinica, među njima i 2. i 4. letačka satnija, povučene su na italijansko ratište.

Na frontu prema eskadrili MF.99S, u jednom trenutku ostala je samo 9. letačka satnija u Bavaništu. Tokom juna, iz Banata su počeli da sporadično dejstvuju nemački 66. letački odred i Nemačko-turski letački odred, snabdeven aeroplanima koji nisu mogli da budu prebačeni u Otomansku imperiju, a 21. juna u Novi Sad je stigla 15. letačka satnija. I pored ovih pojačanja, Francuska aeroplanska eskadrila se do polovine septembra sasvim ravnopravno nosila sa neprijateljskom avijaciom.

U međuvremenu su sa Banjice, kad su vremenske prilike to dozvoljavale, nastavljena izviđanja i snimanja Podrinja, istočne Slavonije, Srema i južnog Banata, čime je Vrhovnoj komandi omogućavano da stekne jasnu sliku o snazi i namerama neprijatelja. Tim izviđanjima je ustanovljeno da se dva austrougarska korpusa izvlače sa Srpskog fronta i da im kao zamena stižu nemačke trupe.

(Nastaviće se)

[Dreadnought]

Rat u vazduhu

Prvi Srbin koji je leteo u eskadrili MF 99S bio je kapetan Đorđe Isaković koji je 7. juna išao na trenažni let sa kapetanom De Laranti-Tolozonom. Sledećeg dana na zadatak izviđanja zaprečnih mreža oko monitora na Dunavu sa De Laranti-Tolozonom leteo je britanski mornarički oficir, poručnik Henri Fiš.

Od pojave eskadrile na Banjici neprijateljski avioni su znatno proredili svoje letove iznad Beograda, ali su počeli svakodnevno da operišu iznad Mačve i Šumadije. Iako je MF.11 bio nešto bolji od neprijateljskih aviona angažovanih u to vreme nad Srbijom, ipak je imao bitna ograničenja. Mitraljez ”hočkis” sa kompletom municije značajno je smanjivao brzinu penjanja, a time i mogućnost presretanja.

Zbog toga je često korišćena i taktika presretanja u parovima, pri čemu je jedan aeroplan od naoružanja imao samo pušku da bi se brže penjao i fingiranim napadom naterao protivnika da se spusti na manju visinu, gde bi ga dočekao avion sa mitraljezom. Kada je ujutro 9. juna stiglo obaveštenje da su četiri neprijateljska aviona bombardovala Kragujevac, francuski avijatičari su odmah poleteli ka Smederevu kako bi presreli neprijatelja u povratku.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Tri aeroplana izašla su u susret objavljenim neprijateljskim aeroplanima koji su dolazili od Kragujevca, gde su bacili bombe. Aeroplan na kojem je bio pilot Tiruen, a pasažer Manjoni, sreo je jedan neprijateljski aeroplan više Smedereva na visini od 2.500 metara i Manjoni je otvorio na njega mitraljesku vatru i oborio ga je na austrijsku stranu, na 1.500 metara od obale dunavske. Kapetan Polan s podnarednikom Muflom izvršio je potom fotografsko snimanje oborenog aeroplana.

U toku dana na Banjicu je stigla depeša kojom je lično regent Aleksandar čestitao Marselu Tiruenu i Leonu Manjoniju na iskazanoj hrabrosti i postignutom uspehu.

Šanse za presretanje neprijateljskih aeroplana zavisile su od brzine dojave o njihovoj pojavi i pravcu njihovog leta. Uz sugestije majora Vitre pristupilo se organizaciji sistema obaveštavanja, koji je postao operativan polovinom juna. Sve žandarmerijske postave na teritoriji Srbije dobile su naređenje da izveštavaju o preletima neprijateljskih aviona i da postave bela platna u smeru njihovog odlaska i drže ih 30 minuta. Istu funkciju imalo je i dvanaest signalnih stanica koje je uspostavila srpska vojska.

Tako je, prvi put u svetu, stvoren primitivan ali prilično efikasan sistem vazdušnog osmatranja i javljanja. Prilikom povratka sa izviđanja rejona Zvornik - Donja Tuzla - Čelić - Janja iznenadna oluja je primorala podnarednika Alsida Petea i njegovog izviđača kapetana Fransoa Tilana da prinudno slete kod sela Bogosavac na jednu livadu, pri čemu su lakše oštetili aparat. Francuzi su uspeli da narednog dana osposobe avion, koji je odleteo ka Banjici okićen buketima cveća, koje su među njegove upornice zakačile srpske seljanke, što je naročito dirnulo kapetana Tilana, koji je u svom dnevniku zabeležio da su oni za njega ”od mnogo veće vrednosti nego sve počasti i zvanična odlikovanja”.

Nova grupa od četvorice francuskih pilota i 23 kaplara, predvođena majorom Roberom Danželzerom i snabdevena aeroplanima stigla je 27. juna u Srbiju. Iako je postojala namera da se oforme dve eskadrile koje bi mogle da pokriju širi rejon dejstava, zbog nedostatka stručnog mehaničarskog i pomoćnog osoblja, na predlog majora Vitre, Vrhovna komanda je 17. jula odlučila da pojačanje bude pridodato postojećoj jedinici, koja će po potrebi upućivati svoje avione različitim komandama.

(Nastaviće se)

[Dreadnought]

Bomba iz besa

Francuska aeroplanska eskadrila je 28. juna 1915, pored bombardovanja Bavaništa sa tri aviona, izvršila rekordnih dvanaest poletanja u cilju gonjenja aeroplana iz 15. letačke satnije, koji su u toku dana bombardovali Beograd i Kragujevac ali ni u jednom slučaju nije ostvaren kontakt sa neprijateljem.

Više sreće imao je kaplar Stanislav Đurić iz artiljerijskog voda stacioniranog na Dedinju, koji je iz svog modifikovanog protivavionskog topa “krup M.1904” pogodio u hladnjak jedan “albatros”. Pilot neprijateljskog aviona Foret sa izviđačem potporučnikom Haucmajerom prinudno je sleteo kod Batajnice. Drugi “albatros” izlomljen je, a pilot Grajner i mehaničar strelac narednik Sebiti lakše ranjeni u prinudnom sletanju kod Zemuna kada ih je uhvatio nagli nailazak talasa lošeg vremena.

Francuski avijatičari su gotovo svakodnevno uzletali u susret neprijateljskim aeroplanima ali su retko bili u prilici da ih sustignu i na njih otvore delotvornu vatru jer su njihovi protivnici izbegavali borbu i uzmicali na austrougarsku stranu koristeći svoju visinsku prednost. Ipak, u veoma kratkom periodu oni su uspeli da obore čak tri austrougarska aviona a da toga nisu bili svesni.

Prvo se 26. juna “loner”, kojim je upravljao poručnik Vilhelm Šrajber iz 15. letačke satnije srušio na oranicu pored Dunava u blizini Petrovaradina nakon što mu je u vazdušnoj borbi sa jednim “moris farmanom” pogođen pomoćni rezervoar za gorivo. Isti pilot ponovo je oboren 7. jula, ovaj put je kraksirao u močvaru u blizini Bavaništa zbog pogodaka u motor. U oba slučaja u dnevniku eskadrile ostalo je zabeleženo samo da je po jedna posada išla u gonjenje neprijateljskih aeroplana, ali kako nikakav rezultat nije osmotren, imena francuskih avijatičara nisu zabeležena.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

U dnevniku je zapisano da su dva MF.11 poletela ka neprijateljskim aeroplanima koji su leteli nad Beogradom 13. jula. U jednoj posadi bio je kapetan Luj Polan sa nepoznatim mehaničarom strelcem. Oni su na “lojd C.I” iz 15. letačke satnije ispalili oko 100 metaka, sa velike daljine i bez vidljivog rezultata, pre nego što im je ovaj umakao. Njihovi protivnici su ovu borbu doživeli sasvim drugačije:


Ratni dnevnik (13. jul, utorak)

Ovaj put me je trinaesti uhvatio! Leteo sam sa Lošoncijem i, kako se radilo o važnom zadatku, kao osmatrač. Trebalo je, naime, da jednu neprijateljsku bateriju, koja je, navodno, bila smeštena u nekoj fabrici šećera u Beogradu i koja je našima pravila dosta neugodnosti, izvidimo i, ako je moguće, sredimo bombama.

Ja i Lošonci smo se ukrcali, uzeli kurs ka Beogradu i krstarili gotovo sat vremena nad oblašću gde smo znali za fabriku šećera i pretpostavljali za bateriju. Uprkos svom gledanju i traganju, nismo mogli ništa da nađemo. Baterija je, naravno, ćutala tokom našeg prisustva i u svakom slučaju je bila dobro maskirana.

Iz besa zbog uzaludnog pokušaja, bacio sam jednu malu bombu na Beograd na trg pored kafea “Moskva”, odakle nas je osmatrala masa sveta i lupeški se poradovah, videvši kako se raspršiše na sve strane. Još sam bio zauzet, osmatrajući nadole i razgledanjem Beograda, kada sam iznenada razabrao prigušen prasak i osetio vlagu na licu. Pogledao sam uvis i video kako iz pomoćnog rezervoara iznad nas šiklja benzin. Šta se dešava?! Osvrtao sam se: tamo, nekih 100 metara levo i malo ispod nas nalazio se jedan dvokrilac “farman” i mogao sam jasno da vidim na prednjem delu osmatrača sa mitraljezom, usmerenim ka nama.

(Nastaviće se)

[Dreadnought]

Rafal s neba

Bili smo direktno u snopu neprijateljske vatre, beleži austrijski pilot. Odmah sam Lošonciju signalizirao šakom u leđa. On još nije ništa primetio i ukazah mu na neprijateljski avion. Istog trenutka video sam kako se trgao i uhvatio za levu ruku: bio je pogođen. Naoko i nadano ne teško!? Lošonci je gurnuo ulevo bočne komande, aparat je načinio zaokret i time izašao iz polja vatre.

Dograbio sam karabin sa moje strane, jer, kako smo nosili bombe, mitraljez smo morali ostaviti za sobom. Jedan šaržer ispucan - repetiranje; - drugi šaržer ispucan - repetiranje; - treći, četvrti šaržer. Sve sa istim rezultatom, odnosno neuspešno: Francuz je veselo nastavio da puca, a ja sam video kako se nove rupe pojavljuju na krilima. Peti šaržer u prokleti karabin: Psina, braniću svoju kožu, koliko god budem mogao. Pogled na Lošoncija: sedeo je šćućuren pred volanom, grčevito ga držeći desnicom, usta zgrčenih od bola.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
_{Srpski „Orlić“ spreman}

Znači, peti šaržer, oštro sam osmotrio pilota... Tamo, drugi pucanj! Farman se strmoglavio i okomito ustremio nadole. Već dugo nismo bili nad Beogradom. Ispod je bila šuma - u rejonu Avale. Skoro da sam ispao iz aparata, toliko sam se nagnuo van. Farman je nestao dole između drveća - oboren! Oboren! Ukazujem Lošonciju, da na trenutak ugasi motor, kako bismo mogli da pričamo:

„Reci, Bela, šta ti je? Gde si ranjen?“

„Zrno u ramenu, jako boli, ali stići ćemo kući. Gde je Farman?“

„Dole ispod u šumi. Oboren!“

Hrabri Bela doveo nas je bezbedno kući i onesvestio se tek kad su ga pri izvlačenju nezgodno prihvatili.
Svi aeroplani eskadrile MF.99S koji su tog dana leteli vratili su se bezbedno na Banjicu.

Priliku da se vine u vazduh na trenažni let sa kapetanom Polanom iskoristio je 22. jula major Božin Simić.

Sledeći dan doneo je eskadrili brojna uzbuđenja. Dve posade su išle u izviđanje, dve su bombardovale most preko Dunava kod Petrovaradina i aerodrom u Novom Sadu, tri posade predvođene šefom eskadrile izbacile su bombe na aerodrom u Bavaništu, a dve su poletele u presretanje tri aeroplana koji su u ranu zoru bombardovali Beograd. Luj Polan i mehaničar-strelac kaplar Andre Lestrade su leteći na MF 193 između Zemuna i Borče sustigli jedan aparat iz 15. letačke satnije na koji su ispalili preko 100 metaka.

Neprijateljski aeroplan je kapotirao južno od sela Glogonj, na mestu zvanom Komarova humka.

Polan ga je nadleteo i sa visine od 800 metara Lestrade je bacio bombu koja je pala na nekih dvadesetak metara od njega. U toku dana kapetan Polan je sa podnarednikom Alfonsom Muflom izvršio još dva leta, tokom kojih je fotografisao oboreni aeroplan, u kojem je ranjen osmatrač poručnik Milorad Tarabokia.

Prema podacima pacijenta, on se ujutro 23. jula 1915. u 4 sata i 30 minuta po izvršenom zadatku vraćao kući. Tom prilikom došlo je do borbe sa neprijateljskim (srpskim) letačem, koji je na visini od 2.200 metara sa najmanjeg rastojanja ispalio oko 250 metaka iz mitraljeza na njegov aparat. Kratko nakon toga je pacijent, koji je leteo kao osmatrač, ranjen u levu nadlakticu. Sletanje na močvarnom terenu zbog kvara motora kod Glogonja pri čemu je ispao iz aparata.

Istog dana, petnaest časova nakon ranjavanja, dopremljen je motornim čamcem i brodom u ovu bolnicu...

(Nastaviće se)

[Dreadnought]

Regent u avionu

Uspesi eskadrile doneli su mnogobrojna priznanja, pohvale i odlikovanja njenim pripadnicima, a 9. avgusta aerodrom na Banjici je posetio regent Aleksandar Karađorđević. Nakon izvršene smotre i razgovora sa majorom Vitrom i njegovim ljudima, regent je sa kapetanom Polanom izveo polučasovni let iznad Beograda.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
_{„Oluj“ pred poletanje}

Usled pristiglih obaveštajnih izveštaja o pokretima neprijateljskih trupa u dolini Černe, Vrhovna komanda je 11. avgusta naredila da se u Prahovo hitno uputi odeljenje koje bi izvršilo potrebna izviđanja. Izviđači, kapetani Žan Dufor de Rošfor i Fransoa Tilan i sedmorica pripadnika zemaljskog ešelona sa potrebnom spremom otišli su vozom sledećeg dana.

Dva aeroplana u kojima su bili poručnik Moris Mer, sa mehaničarom kaplarom Anrijem i narednik Rene Kornemon sa mehaničarom kaplarom Marselom Matifasom su poleteli ka Prahovu 15. avgusta ali je tamo stigao samo jedan. Sledećeg dana stigla je vest da su Kornemon i Matifas zalutali i sleteli kod sela Halvadži u Bugarskoj.

Oni su pušteni da odu u Srbiju posle nekoliko dana, ali se Kornemon kasnije vratio u Bugarsku kako bi doterao i svoj aparat, što je i učinio 6. septembra. U međuvremenu je kao zamena sa Banjice u Prahovo upućen drugi aeroplan.

Vredi spomenuti da je u Prahovu i Kladovu u to vreme bilo stacionirano sedam ruskih topovskih baterija, od kojih je jedna protivavionska. Baterija pod komandom kapetana Miklaševskog, stacionirana kod Kladova je u vrlo kratkom roku prijavila obaranje tri austrougarska aviona. Prvi se 23. avgusta srušio na ušću Crne reke.

Preostala dva su oborena 17. i 21. septembra, srušili su se na rumunsku stranu Dunava kod Turnu Severina.

Zbog nedostatka obučenih izviđača, Vrhovna komanda je 1. avgusta naredila da se izvrši izbor deset oficira koji bi prošli odgovarajuću obuku. Školovanje izabranih kandidata, pešadijskih kapetana Mihaila Gavrilovića i Marka Božovića, artiljerijskog kapetana Čedomira Petrovića, rezervnog artiljerijskog poručnika Miroslava Nikolića, pešadijskih potporučnika Bogoljuba Lazića, Novice Rakočevića, Mila Radulovića i Borivoja Popadića, rezervnog pešadijskog potporučnika Riste J. Ristića i rezervnog konjičkog potporučnika Žarka Vučkovića, otpočelo je sa izvesnim zakašnjenjem, 7. septembra na Banjici. Grupi su se posle nekoliko dana priključili pešadijski kapetan Dragoljub Blagojević i pešadijski poručnik Đorđe Roš. Pored teorijske obuke kursisti su vrlo brzo bili slati na izviđačke zadatke.

„Mi izviđači smo stanovali u Beogradu i svako jutro dovođeni automobilom na aerodrom.

„Pomenutoga jutra kola nisu došla na vreme, usled defekta u motoru i tako smo stigli sa zadocnjenjem na Banjicu, gde je moj avion bio već pod parom i pilot me je sa ostalim osobljem, sa nestrpljenjem očekivao a drugi izviđači već bili odleteli. Tako sam se u toj brzini i pometnji popeo u avion, ne uzevši moju bundu kombinezon, koji je u to vreme, za takve letove bio neophodan. No šta se sve ne čini i ne reskira kada su u pitanju bili naši tako ugledni saveznici i važni zadaci.

Ubrzo smo bili na neprijateljskoj strani fronta i počeli sa izvršenjem postavljenoga zadatka - iznalaženje mesta i položaja neprijateljske artiljerije, na padinama oko Zemuna u širini od Bežanije do obale Dunava a u pravcu Novog Sada“.

(Nastaviće se)
    

[Dreadnought]

Srem pun vojske

Odlazak eskadrile sa Banjice pred predstojeću neprijateljsku ofanzivu onemogućio je završetak obuke ove grupe. Četvorica najnaprednijih slušalaca, kapetani Blagojević, Gavrilović i Božović i poručnik Nikolić su zadržani u jedinici, a ostali su vraćeni u ranije komande.

Tokom septembra u Srbiju su prispela još dva "morisa farmana". Radilo se o raubovanim aeroplanima, bez naoružanja i pojedinih instrumenata, koji je trebalo da posluže za trenažu srpskih pilota i izviđača. Oni su prebačeni u rezervu u Smederevskoj Palanci, ali nakon što je situacija u oktobru postala kritična, osposobljeni su i korišćeni na borbenim zadacima. Istog meseca se umesto kapetana Robera Martinea, koji je još 31. jula zbog bolesti vraćen u domovinu, eskadrili MF.99S pridružio pilot poručnik Milan Rastislav Štefanik, sa mehaničarom Burdonom i posilnim Garoom.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Štefanik, slovački dobrovoljac u francuskoj vojsci, dočekao je kraj rata u činu đenerala i postao jedan od utemeljivača Čehoslovačke Republike.

Prve potvrde obaveštajnih izveštaja da se sprema velika ofanziva na Srbiju dobijene su izviđanjem nad Sremom 20. septembra, a dodatna izviđanja dva dana kasnije otklonila su svaku sumnju o tome. Zbog izloženosti Banjice, četiri aviona eskadrile su 23. septembra preletela na letelište Koviona kod sela Ralja a tri u Požarevac. Prilikom izviđanja istog dana francuski avijatičari su se prvi put sreli u vazduhu sa dobro naoružanim i brzim neprijateljskim dvosedima.

Nemci i Austrougari su dovukli sa drugih frontova oko 100 modernih borbenih aviona, čime je prevlast u vazduhu prešla nepovratno na drugu stranu. U to se na teži način uverio narednik Žoze Sera u vazdušnoj borbi koju je vodio tih dana, po svoj prilici 30. septembra. Njegov aeroplan je teško oštećen ali je on uspeo da se vrati u bazu.

Uprkos svemu, izveštaji francuskih avijatičara bili su važniji nego ikada. Već 25. septembra Vrhovna komanda je zaključila da će napad uslediti preko Save i Dunava, na širokom potezu od Šapca do Velikog Gradišta. Ono što je ostalo nejasno bilo je gde će tačno neprijatelj krenuti u forsiranje reka. Uskoro je locirana velika koncentracija neprijatelja kod Surčina, ali pravac napada sa Dunava ostao je sakriven. Odeljenje iz Prahova je izviđanjima rejona između Černe i Mehadije potvrdilo da jugoistočno od Bele Crkve nema značajnijih neprijateljskih snaga te je 29. septembra prešlo u Požarevac.

Konačno uvidevši svu ozbiljnost situacije, Francuzi su odlučili da u Srbiju hitno upute još tri eskadrile. Državni podsekretar za vazduhoplovstvo naložio je 25. septembra da se hitno oforme eskadrile C.89 Srbije, V.90 Srbije i N.91 Srbije. Ipak, dok su one stigle do Soluna u jesen 1915. njihovo prebacivanje u Srbiju postalo je nemoguće.

Kraj

[Topola]

nije direktno vezano, ali ima itekako veze sa temom (a i ne vidim adekvatan topik), pa cu postaviti ovde:

K.u.K avijaticari i avion, Rajlovac, 1918.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Sruseni avion, Mostar, novembar 1916.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[brodarski]

Ova slika spada u srpsku avijaciju. Avion nije srpski ali je budući kralj.