Zapisi štabnog kapetana - memoarski zapisi pilota Su-34

[Zaslon]

Glava 3

3.2 – 14.deo

Jedan od mnogih faktora koji su direktno uticali na logističke mogućnosti Oružanih snaga Ukrajine u zoni naše odgovornosti bila je prilično razgranata mreža železnica. Najmanje tri železničke pruge aktivno su korišćene za potrebe OSU u Kijevskoj oblasti: Kovelj - Korostenj - Kijev, Novgorod-Volinski - Žitomir - Fastov - Kijev i Krasnoje - Žmerinka – Kijev.

Sve tri pruge, koje se nalaze na zapadu Kijevske oblasti, aktivno su korišćene za dopremanje tehnike, municije, ljudstva, goriva i maziva. Pri tom, ako je prva pomenuta pruga bila u našem dometu i bila je intenzivno bombardovana, druge dve su se nalazile duboko u pozadini i mogle su biti pogođene samo taktičkim raketnim sistemima. Ova činjenica je snažno uticala na sposobnost OSU da vodi borbena dejstva, dodatno otežavajući položaj naših kopnenih snaga, čija se logistika nalazila u znatno lošijim uslovima.

Sa stanovišta dejstva bombarderske avijacije, železnička infrastruktura protivnika predstavlja složen cilj. Mogu se izdvojiti dva glavna problema koja direktno utiču na efikasnost borbenih letova:
- Visoka mogućnost popravke - čak i udari po velikim i tehnički složenim stanicama, poput ranžirnih, ne dovode do fatalnih gubitaka u sistemu železnica. Koloseci se brzo obnavljaju od strane remontnih brigada.

- Visok stepen zaštite takvih objekata - stanice, naročito velike, štite se kako sistemima opšte PVO, tako i lokalnim sredstvima protivvazdušne odbrane.

Kombinacija ova dva osnovna faktora dovodi samo do privremenih problema, koji se zaobilaze preusmeravanjem vozova na druge pravce. Efikasnost borbenih letova je mala, a kumulativni efekat se takođe vrlo slabo ispoljava. Sa taktičkog stanovišta, udari po železničkoj infrastrukturi imaju smisla samo radi nanošenja konkretne štete. Kada izviđačka sredstva otkriju zaista važne ciljeve, u njih spadaju vozovi sa naoružanjem i tehnikom, ešaloni sa ljudstvom, kao i kompozicije sa gorivom i mazivom.

U praksi, naši glavni ciljevi postali su mostovi, čvorišne i ranžirne stanice navedenih pruga. Pri tome su nas na početku sukoba slali da bombardujemo same železničke koloseke. Sa porastom intenziteta borbenih dejstava od takvih udara se odustalo. Bilo nas je malo, a udari po prugama nisu davali nikakav dugotrajan rezultat. Brzo smo prešli na gađanje konkretnih ciljeva.

9. mart 2022.

- Dakle, potrebna mi je dobrovoljačka posada - rekao je Nikolaj Vladimirovič, stajući na sredinu našeg spavaonog prostora.

Na trenutak je u prostoriji zavladala tišina. Pogledom sam našao Čeličnog. Klimnuo je glavom.

- Mi ćemo ići, Nikolaj Vladimiroviču - rekao sam podižući ruku.

Na komandnom mestu posade su se po navici okupljale. Za kratko vreme koliko je naš puk učestvovao u borbenim dejstvima, postupak dobijanja zadatka doveden je do automatizma. Šturmani su po dolasku u kabinet odmah dobijali sve potrebne proračune na unapred pripremljenim obrascima: koordinate, daljine, naseljena mesta, proračun goriva - sve je izdavao pukovski šturman, koji je to unapred izračunavao. Piloti su se okupljali oko karte radi zajedničkog usaglašavanja. Proučavao se rejon izvršenja zadatka, konfiguracija linije borbenog dodira i oblasti poznate PVO.

Ne postoje nikakve „puškice“ za izvršenje borbenog leta. Svaki let se razmatrao posebno. Rešavali smo zadatak optimalnog profila leta. Davali predloge i korigovali početni plan. Uloga svakog posadnog sastava se precizirala. Vodili smo borbena dejstva u uslovima odsustva radio-veze i potpune nadmoći protivničke PVO. Svaki manevar morao je biti doveden do savršenstva, a dejstva pojedinačne posade morala su se uklapati u opšti plan. Pravilna saradnja u grupi - zalog je našeg opstanka.

- Protivnik ima problema sa gorivom -započeo je načelnik obaveštajne službe koji je prišao - i u vezi s tim iz Poljske je krenuo voz sa gorivom i mazivima. Oko 24 časa biće ovde. Olovka je pala na ranžirnu stanicu u Žitomirskoj oblasti.

- Uradićemo isto što i prošli put kod Fastova - uključio se navigator. - Glavna udarna grupa će svojim dejstvima u zoni prednjeg kraja odvlačiti pažnju PVO posada. Novikov, vi ćete pogoditi stanicu, odvojivši se od grupe ovde – pokazao je olovkom tačku na ruti.

- Cilj je izdužen. Podesite seriju na trista metara. Tamo procenite kako će kolona stajati - nastavio je on. - Svima srećno.

Dok sam se spremao da pođem na avion, nije me napuštao osećaj strepnje. Žitomirska oblast je tvrd orah. Ne kao Fastov, ali ipak. U grupi mi je bilo mirnije da delujem.

- Avion 22, idemo? - upitao je Čelični, skrivajući u džep nešto šareno.

- Šta ti je to tamo? - upitao sam.

- Karamelice - nasmejao se Čelični, ponovo izvlačeći tablu iz džepa jakne. - I tebi sam uzeo. Za dvojicu. Ugljeni hidrati, za svaki slučaj.

U sastavu kompleta za preživljavanje, koji se nalazi kod pilota ispod sedišta, nema hrane. Ima samo mala zaliha slatkih karamela. Smatra se da je to dovoljno dok se posada ne spase. U kratkoročnom periodu organizmu je potrebna samo glukoza. Ali stvar je u tome što u našim uslovima pešačenje posade koja beži od progona ne završava spasavanjem specijalnom grupom helikopterom. Tamo gde mi letimo, nas niko neće spasavati. Zato smo taj skromni zalih morali sami da povećavamo.

Približavajući se Belorusiji primetio sam da se loše vreme koje je juče besnelo povuklo. Skoro pun mesec i odsustvo oblaka ponovo su nas odavali.

- “Bajane”, uočavam vazdušni cilj, od vas na azimutu 270°. Ide kursom na jug. Visina tri hiljade, brzina osamsto - prijavio je dežurni lovac.

Neprijateljska avijacija se probudila. Iako njene akcije nisu bitno uticale na našu sposobnost da vodimo borbena dejstva, protivnik je pokušavao da presreće naše borbene formacije. Zbog toga je opterećenje naše „zaštite“ poraslo. Neprijateljski lovci su igrali i ulogu mamca, izvlačeći naše lovce u zone dejstva PVO.

- Čelični, pa to smo mi, o nama govori - rekao sam proverivši parametre.

- 810, to je naša udarna grupa, otvori oči - monotono je izgovorio operater “Bajana”.

- Lovci … treba ih stalno držati na oku! - nervozno je izbacio Čelični.

Današnja ruta vodi nas bliže Ovruču. Glavna udarna grupa bombardovaće prve ešalone Oružanih snaga Ukrajine u oblasti Malina, gde se vode žestoke borbe koje se vide čak iz Belorusije. Našu tačku dopune goriva ostavljamo daleko levo, obilazeći antene „Duge“ sa zapada.

Ovruč je mali grad u Žitomirskoj oblasti. Kao što sam rekao, ubrzo nakon početka borbenih dejstava u Ovruču je formirana mobilna grupa sistema „Buk“. Taktički položaj ovog grada imao je jednu prednost: grad je svojim „kupolom“ zatvarao ulaz u džak. Naređeno nam je da ga zaobilazimo. Došlo je dotle da naseljeno mesto koje je ranije noću bilo „ugašeno“, sada sija svim svojim svetlima.

Zbog guste mreže PVO naša grupa je imala vrlo malo prostora za manevar. U suštini, birali smo samo koliko blizu da priđemo tom čvoru neprijateljske PVO u sledećem letu. Pri udarima po kopnenim ciljevima kod Žitomira, radi uštede goriva morali smo da prolazimo prilično blizu njega, praktično odmah izlazeći iz zone naših snaga.

Za savladavanje sistema PVO koristili smo praktično jedinu delotvornu taktičku metodu. Grupa je išla „zmijasto“, povremeno se postavljajući pod pravim uglom prema poznatim zonama sistema PVO. Suština je u fizičkom principu rada impulsno-doplerskih radara. Doplerov princip u radaru zasniva se na izračunavanju frekventnog pomaka cilja. Ako avion leti ka radaru ili od njega, taj pomak se najlakše izračunava. Računar brzo određuje tačku susreta rakete i cilja. Mi smo svojim manevrom remetili izračunavanje naše radijalne brzine, maksimalno smanjujući frekventni pomak. U trenutku kada postavim avion pod pravi ugao prema radaru, on privremeno gubi mogućnost tačnog proračuna parametara gađanja, smatrajući me nepoželjnom smetnjom. Ne dajući radaru vreme da se prilagodi, prebacujem avion na drugu stranu, leteći cik-cak. Ako želiš da ostaneš živ – manevriši pod pravim uglovima. Na maloj visini i maksimalnoj brzini. Tako smo zaobilazili posebno opasne oblasti, trošeći pri tom više goriva.

[Zaslon]

Glava 3

3.2 – 15.deo

Ponovo posmatram kako se naša grupa spušta bliže zemlji, uz povećanje brzine, i idem za njima. Ekran upozorenja ponovo na kratko „umire“. Na takvim parametrima leta on je beskoristan. Grupa se kreće unapred isplaniranom rutom. Ispred gori ivica „džepa“. Desno se čas približava, čas udaljava Ovruč. Gradimo svoju zmijoliku putanju. U rejonu Malina naglo skrećem, okrećući se ka cilju.

Letimo iznad velikih šumskih masiva. Po vrhovima jelki klizi mesečeva senka našeg aviona. Poželiš da se utisneš u zemlju. Ne napušta me osećaj da me neko posmatra. Dobro se vidi Žitomir, koji je ostao levo. Do cilja je još oko dvadeset kilometara. Srce snažno lupa. Već se jasno vide jarka svetla osvetljenja stanice. Prolazimo iznad šume i izlazimo na golo polje. Kako smo samo vidljivi!

- Gledaj - pokazuje prstom Čelični u pravcu Žitomira.

Dve sjajne zvezdice, ostavljajući za sobom guste bele tragove, poletele su ka mestu gde se sada nalazi naša grupa.

- Na naše pucaju - odgovaram ja.

- Cilj po kursu, deset kilometara, oružje uključeno, glavni uključen - diktira Čelični.

- U redu.

Idemo duž pruge. Jarka svetla su sve bliže. Ubrzo se jasno razaznaju koloseci, ima ih mnogo. Svi putevi, osim jednog - prazni su.

- Vidim cilj - kažem ja. Ogromna crna gusenica od nekoliko desetina cisterni za gorivo stoji na sredini stanice.

Posebnost bombardovanja u seriji jeste da se mora precizno ispoštovati vreme otpuštanja bombi. One padaju tako da pokriju deo dužine serije koji je unet u bord-kompjuter. To znači da je potrebno dostići minimalnu bezbednu visinu od šest stotina metara kako bismo se zaštitili od sopstvenih gelera. Pri tome, kada padne poslednja bomba, mi ćemo već biti iza cilja. Idealni uslovi da budemo pogođeni.

Približavajući se, primetio sam da se nišanska oznaka, koja leži na terenu po koordinatama, nalazi levo od cilja. Sa nekoliko manevra avionom nameštam nišan tačno u centar kompozicije. Od te tačke računar će izračunati po sto pedeset metara u obe strane. Pokrivši centar sa šest FAB-500 bombi, uništićemo ceo voz - direktnim dejstvom i sekundarnim detonacijama.

Kada ideš ka cilju, želiš da prođeš što niže i što brže. Čini se da će svakog trenutka ka tebi poleteti raketa ili protivavionska granata. Ipak, pravim kratak pokret palicom ka sebi, brzo se penjući na šest stotina metara, držeći nišan u centru te gorivne „gusenice“.

- Parametri normalni, PR svetli, spremni za odbacivanje - izgovara Čelični.

- PIIIIIIIP.

Stiskam okidač. Tajmer odbacivanja pada na nulu. Jedna za drugom, sa velikim razmakom, počinju da se odvajaju bombe. Sleva nadesno, od spoljašnjih nosača ka unutrašnjim. Teške bombe jedna po jedna odlaze nadole. Avion se ljulja olakšanim krilom. Na mom HUD-u redom se gase tačke nosača. Kako to dugo traje! Hajde, još samo poslednja! Upaljači bombi su podešeni na kratko kašnjenje.

- Povlačimo se - kažem, sačekavši poslednju bombu.

Naviknutim manevrom lomim avion u stranu od cilja.

- Tamo! - pokazuje Čelični u crnu prazninu.

Okrećem avion za 180° od cilja. Počinju da eksplodiraju pale bombe. Kabina se obasjava bljeskovima jarke svetlosti. Vraćamo se nazad, paralelno sa prugom. Slika mi je zauvek ostala u sećanju: na crvenkastim, snažno osvetljenim šinama stoji kompozicija od mnoštva cisterni. Središte cele kompozicije pretvoreno je u jednu ogromnu vatrenu loptu. Ogroman stub dima brzo se diže ka nebu. Jedna za drugom počinju da se pale preostale cisterne. Svetlo je kao danju. Opčinjen tim prizorom, ne sklanjam pogled sve dok stanica ne nestane iza ivice kabine. Sitni bljeskovi još uvek sustižu avion.

Kompozicija je uništena.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Do 10. marta naš puk, ili tačnije - bombarderska grupa, izvršio je oko sto sedamdeset letova. Moj lični brojač prešao je dvadeset. Još jedna osobina vazdušnog rata visokog intenziteta jeste to da ono što u početku izaziva buru emocija, vremenom se pretvara u težak posao. Dani su prolazili toliko brzo da je bilo lakše brojati svoje letove nego dane. Predah od 8. marta ostao je tako daleko iza nas da ga se više niko nije ni sećao. Iako ukupan broj letova nije bio ogroman, u posadama se gomilao strašan umor. Ratni „traka“ radila je punom snagom. Niko nije ni pomišljao da nam da predah. Nije ga bilo ni dole - u prokletom „džaku“ odvijala se prava mašina za mlevenje mesa. Koliko će još trajati - niko nije znao. Svaki novi dan počinjao je i završavao se u kabinama aviona.

Zanimljiv detalj. Još pre odlaska na vežbe, koje su se kasnije pretvorile u borbena dejstva, moj komandir para i ja odlučili smo da kupimo glatkocijevne karabine kalibra .366 TKM za praktično gađanje. Posebnost izabranih karabina bio je pseudo-narezani cev tipa „Lancaster“. Ona nije imala klasične žlebove, ali je imala stabilizujuće pravolinijske kanale.

Tragični događaji u Kazanju 2021. godine doveli su do pooštravanja Zakona o oružju, kojim su cevi tipa „Lancaster“ izjednačene sa oružjem sa narezanim cevima, nedostupnim početnicima. Zakon je trebalo da stupi na snagu početkom leta 2022. godine. Komandir eskadrile, Nikolaj Vladimirovič, uspeo je da kupi takav karabin, čemu smo mu dobronamerno zavideli, nadajući se da vežbe neće potrajati duže nego što je najavljeno i da ćemo stići da obavimo kupovinu pre stupanja zakona na snagu.

- Pa šta, Ljoha, hoćemo li stići, šta misliš? - jednom me je pitao komandir para.

- Izgleda da nećemo - rekao sam s gorčinom. Svi smo shvatali: ovo je tek početak.

Mnoge letove ostavljam izvan okvira svog pripovedanja. Iako su svi bili izuzetno napeti, mozak pamti samo najupečatljivije. Takav let bio je noćni let 10. marta 2022. godine, koji je direktno uticao na dalje vođenje naših borbenih dejstava.

Te noći dobili smo uobičajen zadatak - uništenje punktova privremene dislokacije neprijatelja u Žitomirskoj oblasti. U istom letu deo borbenog kompleta trebalo je da upotrebimo protiv prednjih linija protivnika. Večernji letovi su znatno pomereni - postali su noćni, a avioni su bili naoružani sa četiri razorne avionske bombe FAB-500 M62, dve rakete vazduh-zemlja H-29TD i podtrupnim dodatnim rezervoarom za gorivo.

- Tako, posade, pažnja - započeo je uobičajeno pukovski navigator - na avione su okačene rakete H-29. Jasno je da ih više ne možete koristiti na uobičajen način. Lansiraćete ih kao nevođene. Prvi cilj je uočljiv - punkt privremene dislokacije neprijatelja, kompleks objekata. Videćete ga čak i noću. Bombe su za drugi cilj, nemojte pomešati - završio je on.

Prišao sam karti. Granicu smo morali da pređemo u rejonu beloruskog Mozira. To je zapadnije od naše uobičajene tačke ulaska. Černobilj će ostati daleko levo. Gotovo da nećemo zahvatiti sopstvenu teritoriju. Takve letove nisam naročito voleo. Gubimo kratak bezbednosni interval u kome su još moguća dejstva spasilačkih ekipa. Prolazeći pored Ovruča, morali smo da lansiramo rakete na grupu zgrada, zatim da se okrenemo ka Malinu, dođemo do zadatih koordinata, bacimo četiri bombe na prednje položaje neprijatelja i započnemo povratak već kroz poznati „džak".

Poletanje sa tolikim arsenalom bilo je teško. Čak i na negativnim temperaturama moj „starac“ nije hteo lako da se odvoji od zemlje, dugo se zaletajući već sa podignutim prednjim stajnim trapom. U ovom letu Čelični i ja bili smo četvrti. Kao i obično, formirali smo se još pre prve granice i naša šestorka aviona u koloni je krenula ka zadatim ciljevima. Nad Belorusijom je ponovo bilo lepo vreme. Mesec je sijao veoma jako. Toliko jako da se u daljini lepo ogledao u Kijevskom akumulacionom jezeru. Uslovi za lansiranje raketa su postojali - ali za naše prikrivanje nisu.

[Zaslon]

Glava 3

3.2 – 16.deo

Uobičajeno se gase poziciona svetla aviona koji se spuštaju. Radio-veza prestaje. Prelazimo granicu. Mesec sija gotovo pravo u lice, toliko jako da poželiš da spustiš filter za svetlo. „Pumpe“ - osvetljena stanica Černobiljske nuklearne elektrane - više se ne vide. Reljef se ovde snažno spušta. Leteći iznad vrhova drveća obojenih mesečinom u plavo, spuštamo se u dolinu. Po vojnim merilima, ispod nas je relativno bliska pozadina. Mrak, bez uobičajenih požara borbi, dodatno pojačava napetost. Napred gori jedno svetlo, ostaje nam s desne strane. To je Ovruč. Tamo se nalazi nekoliko lutajućih sistema „Buk“. Letimo zmijoliko, stalno skrećući u stranu. Odozgo ličimo na zmiju u kretanju.

Teško je reći da li režim ometanja na sistemu „Hibini“ radi - njihov radio-horizont se „sklopio“. Naučio sam da ne gledam broj registrovanih pretnji, ali uvek obraćam pažnju na režim ometanja. On je ćutao.

Te noći nije bilo teške sintetičke smetnje, kako sam je zvao. Njih postavljaju NATO avioni. Ona nam potpuno oduzima mogućnost bilo kakve veze. Visoki ton se ubacivao u apsolutno svake kanale. Manevrisanje ne pomaže. To je bio dobar znak. Moguće je da nas još nisu primetili. Samo su krikovi dece, koje Ukrajinci puštaju na naše kanale upravljanja, strašno nervirali.

- Neko leti na našoj visini, budite oprezni - čuje se u etru glas komandira eskadrile.

- Opet su se helikopteri popeli na naše visine - kažem Čeličnom.

Do tog leta situacija je došla dotle da su helikopterima davali veće visine ulaska nego nama. Naša donja granica noću bila je postavljena na pedeset metara. Ali smo se trudili da idemo još niže. Helikopterima su davali više, ali su se ponekad ukrštali s nama. Nekad je dolazilo dotle da su se helikopteri naglo sklanjali u stranu da bi nam ustupili put. Situacija je ličila na saobraćaj na raskrsnicama.

- Gledaj pažljivo - kažem Stalnom, kada je iznenada crna senka prešla preko naše kabine.

- Senka je prevelika za … -ne stižem da završim.

- Levo! - iznenada viče Čelični.

Instinktivno povlačim palicu na sebe i skrećem ulevo. U tom trenutku mi put seče ogroman siluet Su-27. Njegov uski nos prolazi tik pored kabine. Ne shvatam odmah šta se dogodilo.

- Ovdje je neko- javlja neko od naših.

Na tom letu nismo imali vazdušno pokriće. A naši lovci ionako ne lete na takvim visinama.

- “Bajane”, “Bajane”, 436, recite tim galebovima da su nam se približili i da se vrate na svoje visine! - vičem operaterima A-50, prekidajući radio-vezu.

- 436, ovde “Bajan”, nisam vas razumeo.

- Neko nam se približio, proverite ko je i neka se vrate na svoje visine!

- Sekundu, 436 … među vama nema naših. To nisu naši, 436 - odgovara mi “Bajan”.

Analizirajući taj slučaj, zaključili smo da su to bili Ukrajinci. Često su pokušavali da nas presretnu. Ali na takvim visinama, na pozadini zemlje i još pod takvim uglom, njihovi zastareli radari su loše radili, a izračunati gađanje raketama sa radarskom glavom za samonavođenje nisu mogli. U međuvremenu, grupe koje su delovale u blizini poslednjih dana beležile su lansiranja raketa kratkog dometa na njih. To je bilo sve na šta su presretači mogli da računaju u takvim uslovima. Uostalom, prolazak Su-27 ukrajinskog RV pored mene bio je jedino što je ta para presretača učinila. Zašto se nisu usudili da otvore vatru - ne znam. Možda su želeli da nas rasteraju.

- To je Su-27 - kažem preko svoje radio-stanice - budite oprezniji!

Teško je opisati šta osećaš u takvim trenucima, kada te protivnik lovi. Ali grupa je nastavila izvršenje zadatka. Naš poredak nije bio laka meta. Presretanje manevarske, brze mete na maloj visini teško je čak i sa ispravnim radarom. A sustići Su-34 na maloj visini, koji leti brzinom bliskom hiljadu kilometara na čas, iz položaja u kojem su se oni pojavili, praktično je nemoguće. Za jedan njihov zaokret mi smo već bili daleko, skrivajući se iza reljefa i gustih šuma. Ali osećaj pretnje koja visi iza leđa, kada ti se stalno želi da se osvrneš, nije me napustio sve do samog sletanja.

Preleteli smo šumoviti severni deo. Ispod nas su otvorena polja. Neko ispred se još jače pribija uz zemlju. U daljini se vidi osvetljeni Žitomir. Sada smo bukvalno pod nosom lokalnih PVO posada. Kako je dug ovaj put. Vreme je za ubrzanje. Formacija počinje jače da se ljulja. U jednom trenutku svi se istovremeno okrećemo za napad. Više ne letimo jedan za drugim, već gotovo u liniji fronta. Desno iznad mene pojavljuje se avion druga. Istovremeno zauzimamo visinu minimalnog lansiranja.

- Gde su? - pitam Čeličnog, zagledajući se u reljef.

- Sačekaj, sad ću da ti pokažem - kaže šturman, zureći u svoj upravljački pult.

Na staklu nišana pojavljuje mi se zeleni kvadrat sa tačkom. Nalazi se tamo gde je cilj. Sada ga vidim. Kompleks malih zgrada koji je pre rata možda bio letnji kamp. Takva mesta su posebno voleli da koriste za privremene baze. Cilj kao crna mrlja leži na svetloj, mesečinom obasjanoj zemlji. Jasno se vidi.

U ovako zbijenoj formaciji opasno je da svi istovremeno koriste oružje - uvek postoji rizik sudara aviona. U grupi važi pravilo: dejstvuje se po redosledu poletanja. Kako god bilo - lansirati raketu van reda znači ugroziti druga pored sebe i poremetiti celu grupu.

- Hajde više - kažem.

Ispred bljesnu dve ogromne vatrene kugle. Uključili su se motori raketa prvog aviona. Kao goruće strele jure ka cilju, ostavljajući debeo, gust trag. Zatim još jedna, pa još. Nebo se zapalilo od vatrenih lopti. Naš red je došao.

- Uključi ručno merenje daljine - kažem šturmanu, držeći nišan na cilju.

- Uključeno!

Na nišanu se pali oznaka PR. Spremni smo, ali ispred je još jedan avion. On je desno, ali lansira rakete pre mene. Vidim kako odlaze dva teška ognjena mlaza. Praveći nagli zaokret, avion mog druga sa velikim nagibom odlazi u stranu od mene, spuštajući se ka zemlji.

- Lansiranje - kažem, pritiskajući borbeno dugme.

- VUUUUUH - rakete silaze sa nosača. Kabina se u trenutku lansiranja snažno osvetljava. Kroz trup prolazi lagano podrhtavanje.

Moje vatrene strele lete ka već zapaljenim zgradama. Naglo usmeravam avion nadole. Brzo se spuštamo ka zemlji. Oči, privikavajući se posle bljeskova, počinju da razaznaju svetlucave obrise. Jasno se vide povijena tela naših bombardera. Malo smo razvučeni po prostoru, ali zadržavamo poredak.

- Idemo na sledeću - kažem, ne skidajući pažnju sa upravljanja.

- Već uključujem - odgovara Čelični.

Na HUD-u se pali zelena strelica kursnog pokazivača, koja me vodi ka sledećem cilju. Idemo sa zapada na istok. Sečemo teritoriju neprijatelja ka „džaku“. Ispred se već vide požari borbi koji izranjaju iza reljefa. U daljini jarko svetli Kijev. Prilaziti iz ovog pravca je uvek teško. Ne znamo tačno položaj naših snaga. Koordinate cilja su date nekoliko sati pre poletanja. Kada prilazimo sa strane neprijatelja, posebno je važno strogo poštovati parametre - bomba koja preleti cilj može pasti na našu teritoriju.

Ponovo se skupljamo u neku vrstu fronta. Ciljevi su blizu jedan drugog, još malo i videću eksplozije prvih bombi. Unapred uzimam potrebnu visinu. Brojač daljine ide ka nuli.

- Na borbenom kursu, pravac sa korekcijom vetra je tačan - diktira šturman.

- Razumem.

Klizimo iznad neprijatelja. Ka nama lete brojni rafali različitih kalibara. Nebo je ispunjeno traserima. Nalazimo se na samom vrhu napada. Dole naša pešadija vodi žestoku borbu. Ovde vlada pakao. Mi smo sada samo oruđe. Duž doline, malo ispod linije požara, razleću se vatrene kugle. Prvi avioni su već bacili bombe. Snažne siluete dva Su-34, obasjane mesečinom, naglo skreću ulevo, ka granici.

Levo od mene, malo ispred, leti avion starijeg poručnika Nikitova, mog prijatelja i kolege iz letačke škole. Bombardujemo gotovo istovremeno, ja ulazim u vatru njegovih bombi. Skoro u istom trenutku započinjemo naglo izvlačenje. Vodim svoj avion tako da ga ne preteknem. Moja je dužnost da obezbedim njegov manevar, jer on ne vidi moju poziciju.

[Zaslon]

Glava 3

3.2 – 17.deo

Figura njegovog aviona se poravnava u odnosu na liniju horizonta i odmah zatim počinje ubrzanje. Postupam isto. On se brzo udaljava od mene. Sada me ništa ne sprečava da dam punu vuču. Guram RUD-ere napred. Avion primetno ubrzava. Vreme je da napustimo ovaj kraj. Na kratko uključujem držanje visine i kursa. Proveravam proračun goriva pri sletanju. Nakon provere pokazatelja ponovo preuzimam upravljanje. Letimo kroz plitku dolinu. Levo i desno od nas uzdižu se dominantne kote obrasle retkom šumom.

Iznenada, desno od mene u vazduh se podižu dve vatrene kuglice. Brzo lete ka mestu gde bi trebalo da se nalazi Nikitov. Rakete idu velikom brzinom, ostavljajući za sobom spiralno uvijen beli trag. Takav trag ostavljaju rakete PVO sistema „Osa“. Povremeno smo ih viđali. One štite armijske rasporede prvog ešalona.

U plavičastoj, mesečinom obasjanoj noći, kao da je neko kresnuo šibicu. Kratak, suv bljesak svetlosti. Kroz smetnje se probija Nikitovljev glas, koji ubrzo utihne.

- Nikitova su oborili - kaže Čelični, izgovarajući ono šta sam se ja bojao da priznam.

Do granice je još sto kilometara! Šanse za njihov spas su gotovo nikakve. Prolazimo pored tih belih, u vazduhu visećih tragova, naglo skrećem udesno, ka kompleksu, kako bih što pre izašao iz njihovog vidnog polja. Prošavši zmijoliko, oštro obišavši mesto odakle su rakete poletjele, vraćam se na prethodni kurs.

Neočekivano, desno od mene pojavljuje se široka silueta Su-34. Naginje se na desno krilo i samo što se ne sudari sa šumom koja se približava ispred. Ide, ljuljajući se s krila na krilo. Vidi se da je naglo izgubio brzinu. Pilot izvlači maksimum iz umirućeg aviona. Samo da uspeju da pređu granicu.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

- To su oni! - radosno vičem Čeličnom.

Obilazimo njihovu tamnu siluetu. Ne možemo im pomoći. Ali sam se iskreno nadao da će uspeti da dođu bar do naših položaja, u rejon ČAES-a. Let do aerodroma mi je izbrisan iz sećanja. Sećam se samo da sam, nakon rulanja, obavestio inženjere o gubitku aviona. Prema njihovim informacijama, koje su se srećom potvrdile, uspeli su da pređu granicu.

Rakete su teško oštetile motornu gondolu desnog motora. Drugi hidraulični sistem, napajan desnim motorom, trenutno je iscurio. Sva električna istalacija desnog motora je otkazala. Levi motor je teško oštećen sekundarnim gelerima. Prvi hidraulični sistem je takođe počeo da curi. Avion je praktično ostao bez upravljivosti. Električni sistemi desnog motora su pretrpeli teška oštećenja, ostavivši posadu bez radio-veze i svih instrumenata. Rezervoari goriva su cureli. Proceniivši približan položaj aviona i to da se nalaze iznad Belorusije, Nikitin je aktivirao sistem katapultiranja. Posada je napustila kabinu. Navigator je pri tome zadobio prelom desne noge. Spasilačka ekipa ih je pokupila helikopterom.

Ovaj gubitak je primorao komandu da poveća visinu izvođenja zadataka. Do tog trenutka, naša avijacija je trpela gubitke od PVO sistema kratkog dometa. Doneta je odluka da se držimo van zone njihovog dejstva. Na srednjim i velikim visinama započeli smo borbu sa težim protivnikom.

Pored posade oborene na samom početku, posade Podgornog, koja je čekala zamenu kabinskog poklopca na drugom aerodromu, i oborene posade Nikitova, u našem spavaonom rasporedu već je šest kreveta bilo prazno. U stroju je ostalo svega šest aviona.

[Zaslon]

Glava 3

3.2 – 18.deo

- Rakete lete ka nama - mirno je rekao Staljni.

- Kako si to shvatio?

- Pa pogledaj sam - odgovorio je.

Pogledao sam dole iz kabine. Ispod nas su se upravo otvorila dva sivo-pepeljasta cveta, ostavivši za sobom oblačiće dima. To su bile rakete PVO sistema „Tor“. Za razliku od sistema „Buk“, Ukrajina ih nije posebno modernizovala niti produžavala rok trajanja njihovih raketa. Mi smo leteli na visini od šest hiljada metara. Na tim visinama obični „Tor“ je bio praktično neefikasan. Rakete, dostižući do visine koja je za njih bila maksimalna, samouništavale su se. Jednom se takva raketa raspala pravo iznad našeg aviona, otvorivši svoj pepeljasti cvet tačno iznad mog dela kabine. Na sreću, sve se dobro završilo. Tako sam zapamtio jedan od prvih letova na srednjim i velikim visinama.

Naredba komande, iako logična jer je operativno-taktička avijacija najveće gubitke trpela na malim visinama - ipak je odjeknula kao grom iz vedra neba. Ekstremno male visine, iako su bile u dometu apsolutno svake vatre, davale su osećaj sigurnosti. Koristili smo reljef terena, rezervu potiska i veliku manevarsku sposobnost, menjajući to za mogućnost dejstva. Srednje i velike visine, na koje smo bili primorani da se podignemo, drastično su se razlikovale.

Te visine su nam davale rezervu prostora za manevrisanje, čega ranije nije bilo. Rezerva visine omogućavala nam je izvođenje ekstremnih izbegavajućih manevara na graničnim uglovima i brzinama. Međutim, to je bio gotovo jedini plus. Izvukavši se iz kandži armijske PVO, upali smo u domet sistema srednjeg i velikog dometa.

Glavni problem postali su već pomenuti lutajući sistemi PVO „Buk“. Do tada nam nisu mnogo smetali. Delovali smo na granicama njihovih minimalnih visina i kursnih parametara. Sada smo se nalazili u gotovo idealnim uslovima za lansiranje raketa. Broj lansiranja se višestruko povećao. Ako su na ekstremno malim visinama posade štedeli municiju, razumno procenjujući slabu efikasnost na takvim parametrima cilja, sada su, naprotiv, otvarali vatru pri prvoj prilici.

Posebno treba istaći visoku autonomnost ovog sistema. Početni snažan prodor naših oružanih snaga, u kombinaciji sa prvim danima vazdušne operacije, razbio je dotadašnju taktičku podelu snaga i sredstava PVO. Radi očuvanja tehnike i ljudstva, kompleksi poput „Buka“ su se rasuli po terenu. Poslednje mere sprovedene na tim sistemima neposredno pre početka SVO omogućile su da SOU (СОУ-самоходная огневая установка ili ti samohodno lansirno oruđe) dobijaju podatke za gađanje na daljinu, bez potrebe uključivanja SOC (СОЦ-станция обнаружения и целеуказания ili ti osmatračko-akvizicijska radarskih stanica) u rad posada.

Drugim rečima, operateri SOU su dobijali podatke o cilju putem digitalnog šifrovanog kanala veze. Zahvaljujući tome, delovali su udaljeno. „Hibini“ ne registruju rad „ćutljive“ vatrene jedinice. Lansiranja raketa sistema „Buk“ često su se dešavala bez ikakvog upozorenja. Povrh toga, Oružane snage Ukrajine su aktivno koristile i PZU (ПЗУ-пуско-заряжающая установка ili ti samohodno transportno-lansirno oruđe) kao vatrenu jedinicu. Takvo vozilo vršilo je nevođeno lansiranje raketa 9M38. Navođenje je raketa dobijala u srednjoj tački putanje od sopstvenog radara koji se kratko uključivao.

Snaga jedne takve rakete bila je dovoljna da uništi avion. Za razliku od rakete sistema S-300, koja uvek napada cilj odozgo trošeći na to veći deo energije, raketa sistema „Buk“ ide ka unapred proračunatoj tački susreta. Ima više scenarija aktiviranja bojeve glave. Osim toga, takvu raketu je teže „izmanipulisati“ - svu svoju energiju ona troši ne na manevrisanje, već na direktan susret sa ciljem. Ako se u trenutku susreta nalazila blizu aviona, pored formiranog polja gelera nanosila je štetu i eksplozivnim (fugasnim) dejstvom.

Sećam se snimka obaranja Su-30SM na nebu iznad Černigova: bliska detonacija rakete sistema „Buk“ bukvalno je prelomila naš lovac na pola. Ako se raketa nalazila pod većim uglom i na većoj udaljenosti od cilja, aktivirala je usmerenu detonaciju fragmentacione košuljice. I ako je čvrstoća trupa Su-34 često bila dovoljna da izdrži jednu blisku detonaciju fragmentacione bojeve glave, nezaštićeni poklopac kabine probijao se bez ikakvih problema.

U tom slučaju posada se pretvarala u kašu. Takvih gubitaka bilo je mnogo. „Buk“ nam je zadavao ogromne probleme.

Sve te nove osobine letenja zahtevale su veću opreznost i stalno reagovanje na pretnje. Protivraketni manevri postali su norma u različitim fazama izvršenja borbenog zadatka.

15. mart 2022.

- Tako, posade, pažnja - započeo je navigator puka. - Vaš cilj je drumski most u rejonu grada Makarov - navigatorska olovka pala je na predgrađe Kijeva.

U tom naselju nalazio se širok, kapitalni drumski most. Preko njega su se intenzivno prebacivale jedinice Oružanih snaga Ukrajine ka južnom delu „džaka“. U jednom trenutku vojni saobraćaj preko tog mosta postao je gotovo neprekidan. Još jedan dokaz gotovo beskonačnih logističkih mogućnosti VSU u tom području. Naš zadatak bio je da poremetimo njegovo funkcionisanje.

Taktički se mostovi tog tipa smatraju veoma čvrstim ciljevima. Uništiti takav most malim snagama gotovo je nemoguće. Stubovi, koji se obično uzimaju kao početna tačka udara, u našem slučaju nisu mogli biti uništeni – bili su previše masivni. U takvoj situaciji donosi se odluka da se kolovozna konstrukcija izbaci iz upotrebe na duži vremenski period.

Za udar po mostu dobili smo po dve rakete H-29TD. Upotreba navođenih bombi nije dolazila u obzir. Most se nalazio u predgrađu Kijeva. Iako navođene bombe imaju dovoljan kalibar za takve ciljeve, zahtevaju veoma blizak prilaz nosača cilju. Na primer, pri upotrebi KAB-500KR minimalna daljina je 7 km. Takva daljina garantuje obaranje nosača od strane lokalne PVO.

- Novikov, tvoja tačka nišanjenja je u sredini kolovoza - raspodelio je ciljeve navigator.

Za izvršenje zadatka izabrane su tri posade. Prvi je išao komandir moje eskadrile - Nikolaj Vladimirovič. Drugi je bio avion Podgornog Vasilija Sergejeviča, koji je nedavno stigao sa zamenjenim poklopcem kabine. Treći je bio moj avion.

Na stolu su ležali satelitski i snimci drona cilja: mali, ali širok most preko reke Zdviž. Nekoliko snažnih stubova i široko, relativno tanko kolovozno telo. Raketa sa probojnom bojevom glavom bila je preslaba za stubove, a istovremeno previše snažna za kolovoz. Suština našeg zadatka svodila se na to da napravimo dovoljan broj rupa u putnoj površini kako bi se ograničilo korišćenje vojnog transporta.

- Srećno vam - završio je brifing navigator.

[Zaslon]

Glava 3

3.2 – 19.deo

Vreme tog dana bilo je odlično, pravi zimski dan u punom sjaju. Na stajanci su nas dočekala tri spremna aviona. Po dve H-29 bile su okačene ispod usisnika vazduha. Pregledao sam svaku od njih. Ogromno „oko“ televizijskog nišanskog sistema gledalo me je kroz uglađeni providni oblog. Podgornij me je pogledao stojeći pored svog aviona, podigao ruku, zatim pokazao na kabinu i popeo se unutra. Takav gest se koristi pri letu u paru  vođa na taj način daje znak za zauzimanje kabine. Podgornij je to iz šale radio svaki put.

KRETANJE ZABRANJENO svetli natpis na mom upravljačkom pultu. Rakete pokreću svoje žiroskope.

Avioni su polako krenuli ka pisti. Bio je to jedan od retkih zaista sunčanih dana. Na poletanju nas je sunce snažno zaslepljivalo. Konačno, jedan po jedan, poleteli smo sa aerodroma. Ovaj put nije bilo neophodno držati strogi poredak kao kod bombardovanja. Na određenoj tački razići ćemo se u širokom frontu i nećemo smetati jedni drugima. Avion Podgornog je ubrzao i zauzeo mesto uz krilo komandira eskadrile. Ja sam, iako bez zvanične dozvole za let u paru, učinio isto – zauzeo sam mesto desno, uz krilo njegovog aviona, na izvesnoj udaljenosti.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Naša trojka se kretala ka cilju. Bilo je čudno prolaziti mestom gde smo se obično spuštali na ekstremno malu visinu. Organizmu, naviknutom na ritam niskih borbenih udara, instinktivno se stalno pripremao. Teško je opisati osećaj naglog spuštanja „do kraja“. U tom trenutku telom prođe talas - od peta do potiljka, završavajući se golicanjem na temenu. Telo se zategne.

Pri energičnim manevrima na maloj visini telo teži da ponavlja pokrete aviona, kao da jašeš nemirnog konja. Disanje se ubrzava. Organizam se sprema da reaguje na iznenadnu pretnju, a avion munjevito odgovara na svaki komandni pokre - pomeranja kormila su minimalni.

Sada toga više nije bilo. U jednom trenutku sam se zaista opustio, kao da ne letim da uništim most. Na visini od šest hiljada metara pilota obavija varljivo osećanje stabilnosti. Avion se ne trese kao pri letu nisko iznad zemlje. Ne poskakuje zbog naglih ubrzanja. Na toj visini Su-34 leti ravnomerno, kao skup automobil po glatkom putu. Povremeno bismo ulazili u retke oblake, na nekoliko sekundi gubeći vizuelni kontakt. Ali koliko su takvi letovi različiti od onih pri zemlji.

- Izbacujem „Platan“ - kaže šturman, odlučivši da osmotri teren.

Ispod sedišta su zazuјali izvršni mehanizmi. Slika sa nišanske stanice pojavila se posle nekoliko sekundi. Dugačak krst, koji je govorio da još nema vezivanja za cilj, delio je ekran.

- Kako stoji, gde nam je most - kaže Čeličnom i pritiska nekoliko dugmadi.

Do cilja ima još oko trista kilometara. Sa te udaljenosti ništa se ne vidi. Oznaka nišana promenila se u kvadrat, a tačka u centru je pokazivala objekat čije su koordinate bile programirane kao cilj. I na mom pokazivaču pojavio se isti kvadrat. Šturman je usmerio nišan ispod aviona. Kvadrat na mom ekranu pao je na ivicu stakla kabine. Posmatrali smo borbe u „džaku“. Duž cele njegove dužine zemlja je gorela.

- Daj meni - rekoh, preuzimajući upravljanje televizijskom stanicom.

Prolazili smo, čini se, iznad naselja Ivankov. Posmatrao sam njegovu okolinu. Tamo su se vodile borbe. Mnogo zgrada bilo je razrušeno. Tu oblast smo intenzivno bombardovali još na samom početku. Tu su Oružane snage Ukrajine organizovale jednu od linija odbrane. Jednom, ulazeći u napad kao poslednji u grupi, umesto cilja - bivše kolhozne štale - na ekranu televizijske stanice videli smo samo gomilu cigli. Protivnički položaj bukvalno je oduvan desetinama lakih bombi OFAB-250.

- O, pogledaj - Staljnoj pokazuje na ekran upozorenja.

Iz pravca Kijeva pojavila se žuta strelica. Neki od sistema S-300 nas je zahvatio. Nova posebnost ovih letova bio je pun rad sistema elektronskog ratovanja „Hibini“. Radio-horizont na velikim visinama omogućavao je pokrivanje velikog prostora. „Hibini“ su otkrivali, određivali tip i ometali protivničke PVO sisteme. Nešto kasnije S-300 se uključio iz rejona Bele Crkve. Prema podacima našeg sistema REB, bili su to S-300V, čiji maksimalni domet još nije dopirao do nas. Ali gde su svi „Bukovi“? Nijedan nismo otkrili.

Približavajući se cilju rasporedili smo se po frontu tako da sam ja bio u sredini. Levo je bio komandir eskadrile, desno Podgornij. Široki nišanski krst legao je na mesto gde treba da bude most i pretvorio se u kvadrat sa tačkom. Na HUD-u sam video istu sliku. Danju, u blagoj izmaglici, Kijev je izgledao još veći. Nalazio se levo od naše putanje. Naš položaj je izazivao izvesnu nelagodnost. Pomerao sam se u sedištu. Bilo bi mnogo mirnije da most bombardujemo sa maksimalne daljine.

Otprilike tada, desno od nas, iznenada i brzo su poletele dve rakete vazduh-vazduh. Letеле su brzo i gotovo horizontalno ka Kijevu. Zatim još dve. Par lovaca za pratnju dejstvovao je po vazdušnom cilju, terajući neprijateljske avione dalje od nas.

Čelični se nagnuo nad ekranima. Na otvorenom tabletu na kolenima ležala je fotografija mosta. Sve je išlo po planu. On je vršio početno nišanjenje, kada se sistem veže za još udaljeni cilj. Kasnije, kada udaljenost to dozvoli, izvršiće precizno nišanjenje pomeranjem oznake u tačku koja nam je zadana. U to vreme moja dužnost je bila da kontrolišem vazdušnu situaciju. Očima sam stalno prelazio sa horizonta na ekran upozorenja.

Sa udaljenosti od šezdeset kilometara most i njegova kolovozna konstrukcija već su se jasno videli. Čelični je blago pomerio nišansku oznaku, postavivši je u centar mosta. Nišan se blago zatresao, pokazujući da je izvršeno vezivanje i da računarski sistem drži tu tačku.

- Vezivanje završeno, prelazim na glave - izgovara Čelični.

Pritiskom na nekoliko dugmadi, prebacio se na ekran podvešenog naoružanja. Birajući redom svaku raketu, kroz njihove nišanske glave izvršio je dodatno nišanjenje svake od njih, uklonivši razliku između televizijskog sistema i glava raketa.

- 45 kilometara - radi lakšeg rada navigatora izgovaram naglas daljinu.

Na mom HUD-u, s leve strane, polako se spušta zelena strelica - ona pokazuje granice maksimalne i minimalne daljine lansiranja.

- 35 kilometara.

- Vezao sam cilj, spreman za lansiranje.

- Gađaj čim budeš spreman - dajem dozvolu za lansiranje raketa sa borbenog dugmeta navigatora.

S leve strane su se, jedan za drugim, pojavili beli tragovi raketa komandira eskadrile. Uvećao sam sliku mosta. Videli smo pogodak svake ispaljene rakete. Jedna je preletela most, druga je pogodila tačno početak mosta. Komandir eskadrile, sačekavši rezultat, naglim levim zaronjavanjem obrušava se nadole, gotovo se prevrnuvši za 180 stepeni. Odmah zatim, s desne strane, lansirao je Podgorni. Obe njegove rakete pogodile su suprotnu stranu kolovoza. Istim takvim oštrim zaokretom otišao je udesno.

- Sačekaj, treba malo razmaknuti tačke - rekao je i brzo uneo korekcije u tačku nišanjenja.

- Brže - kažem, gledajući kako se na ekranu pojavljuje natpis „NAPAD“.

- Lansiranje!

VUUUUUUUH. Rakete su se odvojile od nosača. Držim avion na borbenom kursu. Na ekranu posmatramo rakete koje lete ka cilju. Na sredini putanje njihovi repovi su se odvojili – potrošilo se čvrsto gorivo u motoru.

Prva eksplozija dogodila se direktno u kolovoznoj konstrukciji. Raketa je, izgleda, u poslednjem trenutku promenila putanju i udarila u cilj pod manjim uglom. Druga je, probivši kolovoz, eksplodirala ispod raspona mosta. Jasno se videlo kako se zemlja, podignuta eksplozijom, izbija nagore kroz napravljenu rupu.

- To je to, povlačimo se - odmah lomim avion ulevo i strmo se spuštam.

Manevar koji se izvodi kada treba prekinuti navođenje sastoji se u naglom zaokretu pod velikim uglovima. Takvi zaokreti se izvode oštro, sa povećanim opterećenjem. Potrebno ih je izvesti nekoliko, kako bi se sistemu onemogućilo da izvrši prilagođavanje smetnjama. Za svaki slučaj, takvi zaokreti se izvode prostorno - uz gubitak, a zatim ponovno dobijanje visine. Tokom tog kratkog manevra avion se kreće po širokoj krivini, kao da se „uvrće“ u vazdušni prostor, istovremeno menjajući kurs.

Brzo sam sustigao svoju grupu, zauzevši mesto u razmaku između dva susedna Su-34 koji su leteli u širokom frontu. Na ekranu sistema „Hibini“ ponovo su se upalile žute strelice. Posle nekog vremena postale su crvene. Ponovo se pojavio natpis „NAPAD“.

- Pa šta je ovo više! - naglo skrećem pod velikim uglom ka registrovanim sredstvima i brzo se spuštam.

Ponovo zauzimam mesto u razređenom borbenom poretku.

- Kod vas je sve u redu? - podrugljivo pita Podgorni.

- A kod vas? - odmah uzvraćam.

- Kod nas je mirno.

- A nas pokušava da gađa S-300.

Ubrzo sam morao još jednom da izvedem nagli manevar, ponovo se udaljavajući od svojih drugova. Upozorenje o mogućem napadu i dalje je svetlelo. Na kraju sam odustao od izvođenja protivraketnog manevra, pretpostavivši da je to povezano sa nekakvim pogrešnim radom sistema.

Istog dana dobili smo potvrdu da je cilj pogođen. Saobraćaj preko mosta je prestao.

- Ko je pogodio centar mosta? - u slušalici se čuo glas nekog pukovnika iz komande vojnog okruga.

- Posada Novikova, druže pukovniče.

- Odlično, bravo. Sutra ih pošaljite opet tamo. Most treba dokrajčiti.