Deligrad
zastavnik
 Offline
Gender: 
Posts: 1 241
Нема дoбрих закoна без дoбрo наoружане војне силе
|
 |
« Reply #6 on: September 20, 2010, 10:28:25 pm » |
|
Prepravka pušaka Mauzer Koka M.80 u VTZ-u
Pojavom brzometnih pušaka ukazala se potreba da se starije ostraguše Mauzer Koka preprave u brzometne. Zaliha tih pušaka iznosila je 31. marta/13. aprila 1904. godine 93132 komada.
Još krajem 1902. godine pokrenuto je pitanje mogućnosti jedne kompleksne adaptacije starih pušaka Mauzer Koka na petometni sistem u kalibru 7 mm. U tom smislu zatražene su ponude izvornog proizvođača Mauzera ("Waffenfabrik Mauser, Oberndorf a/N"), zatim od francuskih zavoda u Šatelrou ("Chatellerault State Arsenal") i fabrike oružja u Budimpešti ("Fegyvergyar"). Prvu ponudu je dala fabrika iz Budimpešte septemra 1903. godine a početkom 1904. godine ponudu je dao i Mauzer koji je prihvatio i da kreditira adaptaciju. Međutim skupština je o ovom pitanju raspravljala tek 1906. godine. Nakon žučne diskusije (interesantno je da je mnogo poslanika bilo za to da se usvoji mađarska ponuda) doneta je odluka da se posao konverzije Kokinki prepusti – kragujevačkom zavodu. Shodno tome je juna 1906. godine odobren kredit od 2 miliona dinara za nabavku neophodnih mašina a radove je trebalo izvesti u roku od dve godine. Godinu dana kasnije za ovu svrhu u Štajeru ("Waffenfabrik Steyr") je kupljeno 50900 cevi koje su stigle tokom te 1907. godine.
U VTZ su, u međuvremenu, uspeli da pušku Mod. 80 pretvore u brzometnu. Razrada novog petometnog magacina i drugih konstruktivnih detalja kao i rukovođenje čitavom operacijom bilo je prepušteno upraviku Puškarnice VTZ penzionisanom potpukovniku Gojku Đuriću. Komisija koja je trebala da ispita i isproba ovu pušku, tokom prve polovine 1906. godine dobila je vrlo dobre rezultate. Od stare puške korišćen je sanduk mehanizma i zatvarač, a nabavljene su nove cevi od 7 mm, koje su ugrađivane u sanduk mehanizma. Vršeno je proširivanje magacina na kapacitet od 5 metaka, prerađeno je čelo zatvarača i rađen novi izvlakač i kundak. Nova puška je dobila nov naziv Mauser-Milovanović-Đurić M 1880/1907 ili skraćeno M 80/07.
Međutim, sa početkom prepravke se i dalje čekalo, ne zbog toga što se nije znalo gde će se izvršiti prepravke već zato što su za ovo bila tačno određena sredstva a planom naoružavanja je bio tačno određen broj pušaka pa nije bilo sigurno da će se sa predviđenom sumom moći da podmire i troškovi za nabavku mašine, za proširenje fabrike i uopšte za celu instalaciju potrebnu za izradu pušaka. Tek kada su proračuni pokazali da je za određenu sumu moguće prepraviti onoliko pušaka koliko je utvrđeno u skupštini moglo se pristupiti njihovoj izradi. Tako je tek u proleće 1907. g. ministar vojni đeneral Radomir Putnik potpisao rešenje o prepravci pušaka.
Konačno, pripreme za ova značajan poduhvat su završene januara 1908. godine. Odmah posle toga je započeta proizvodnja delova a juna iste godine i sama prepravka pušaka. Brojne teškoće do kojih je dolazilo prilikom proizvodnje pušaka i pored zastoja nisu dovele do trajne obustave ovog rada. Radnici su dnevno adaptirali od 100 do 120 Kokinki pa je do do 12/25. maja 1910. godine adaptirano 34000 pušaka.
Kako je par dana ranije naručena prepravka još 17000 pušaka to znači da je bila planirana prepravka 51000 pušaka a ne 50000 kako se obično u literaturi iznosi. Od planiranih 51000 pušaka prerađeno je 43000 a ostale su korišćene za rezervne delove već prepravljenih pušaka. Prekid rada na prepravci imao je za posledicu otpuštanje sa posla 400 radnika puškarnice (4/17. marta 1911). s tim u vezi je podneta interpelacija vojnom ministru. Naime, povodom nedovršene prepravke pušaka u vojnotehničkim zavodima grupa od 11 narodnih poslanika podnela je 10/23. januara 1912. godine interpelaciju vojnom ministru.
Spomenimo i da se u literaturi, do sada nije spominjalo da je od 17000 naručenih pušaka, u stvari, 2000 trebalo da budu artiljerijski karabini koji nikada nisu napravljeni. Zbog toga su srpski ariljerci prošli kroz oba balkanska i prvi deo Prvog svetskog rata (do Solunskog fronta) praktično bez ličnog vatrenog oružja (naravno osim oficira koji su imali revolvere i nekoliko ordonansa po bateriji koji su imali karabine).
Osvrnimo se na i prekid isporuka prepravljenih Kokinki. Razlog je vrlo prost. Po formaciji Srpskoj vojsci je 31. marta/13. aprila 1904. godine bilo potrebno 193565 brzometnih pušaka (bez karabina) da naoruža kompletan I i II poziv a ona je raspolagala sa 90015 pušaka Mauzer M 99, što znači da je nedostajalo još 103546 komada tj oko 150000 sa III pozivom. Plan je bio da se oko 50000 pušaka dobije prepravkom Kokinki a da se oko 100000 nabavi u inostranstvu. Nabavkom 30000 pušaka M 99/07 u Štajeru tokom 1907. godine i nameravanom prepravkom 51000 (ili 50000) Kokinki potpuno je prenaoružan I poziv već do kraja 1907. godine a da su sve Kokinke prepravljene bio bio prenaoružan najveći deo II poziva za čije poptpuno prenaoružavanje bi nedostajalo još 22-23000 pušaka. Kako je do maja 1910. godine bilo adaptirano 34000 Kokinki srpska vojska je imala oko 154000 brzometnih pušaka tj tj dovoljno za kompletan prvi poziv i oko 45% drugog poziva.
Zbog toga je naručeno još 15000 pušaka i 2000 karabina. Do marta 1911. godine proizvedeno je još 9000 pušaka ali je u međevrumenu ranu jesen 1910. godine u Nemačkoj (sa fabrikom Mauzer) sklopljen ugovor o nabavci još 32000 pušaka M 1910 od kojih je 4800 stiglo do kraja 1910. godine. Kako su ostale stigle u Srbiju do sredine 1911. godine nije bilo više potrebe za daljom prepravkom Kokinki jer je sa poslednjih 9000 prepravljenih Kokinki i 32000 novih Mauzerki Srbija imala oko 195000 brzometnih pušaka što je bilo dovoljno za naoružavanje kompletnog prvog i drugog poziva, doduše bez minimalne rezerve od 10%. No srpski Đeneralštab je planirao veliku nabavku pušaka iz budućeg kredita od 250 miliona dinara pa se u stručnim krugovima smatralo da nema potrebe za prepravkom starih pušaka.
Moramo odgovoriti i na pitanje zašto u Kragujevcu nije bilo pokušaja do Prvog svetskog rata da se nastavi sa proizvodnjom pušaka.
Suprotno rasprostranjenom mišljenju, vojska Kraljevine Srbije je pred Balkanske i Prvi svetski rat raspolagala modernijim naoružanjem nego bilo koja susedna država, a imala je modernije oružje i od mnogih velikih sila.
Srpske brzometne puške Mauzer (M.99, M.907, M.910 pa i 80/907) kalibra 7 mm bile su znatno kvalitetnije od austrougarskih pušaka Manliher M.95, M.90 i M.88/90, fracuskih Lebel M.86, M.86/93 i M.1907, ruskih Mosin M.91, italijanskih Karkano M.91 itd. Srpska poljska artiljerija je raspolagala veoma modernim poljskim topovima Šnajder M.907 i M.907A kalibra 75 mm. U ratu se ovaj top pokazao kao najbolji poljski top, posle francuskog topa M.1897 istog kalibra. Srpske brzometne haubice 120 mm M.1910 i 150 mm M.1910 su smatrane naboljim na svetu. U to vreme Austro-Ugarska uopšte nije imala brzometne haubice (dobila ih je tek 1915. g.) a Francuska je raspolagala samo improvizovanim brzometnim haubicama 150 mm M.904 Rimajo. Sa druge strane količina ovog oružja je bila nedovoljna, ali to nije bio slučaj samo kod srpske vojske. Najgore stanje je bilo sa intendantskom opremom jer je verovatno samo turska vojska gore stajala sa njom. Nedostajalo je i municije, naročito za artiljeriju ali ni druge vojske nisu bile u boljem položaju.
Neposredno po završetku balkankih ratova kao najurgentnije se postavilo pitanje pušaka. Srbija je do početka 1912. g. nabavila ukupno 150.000 brzometnih pušaka (90.000 M.99, 30.000 M.907, 30.000 M.910), 10.000 karabina M.907 i prepravila 43.000 jednometnih pušaka M.80 u brzometne M.80/907. Za III poziv je bilo oko 75.000 jednometnih pušaka Berdan No.2 a postojalo je i 7 do 8.000 karabina sa turbulentnim magacinom M.84. Tokom ratova 1912-1913. g. gubici u puškama su bili veliki pa je njihov broj pao na 150.000 brzometnih pušaka. U Balkanskim ratovima je zarobljeno 40.000 turskih pušaka, uglavnom Mauzer M.90 i M.903 kalibra 7,65 mm i oko 10.000 bugarskih pušaka Manliher M.88 i M.95 kalibra 8 mm.
Međutim za zaplenjene puške nije bilo dovoljno municije, posebno za turske mauzerke. Za popunu gubitaka, opremanje novoformiranih jedinica, prenaoružavanje III poziva, zamenu nepouzdanih pušaka M.80/907, opremanje budućih rezervista u Staroj Srbiji i stvaranje rezerve u puškama od 25 do 30% bilo je potrebno ukupno 400.000 novih brzometnih pušaka, uključujući u ovo i 14.000 karabina. Sasvim je jasno da VTZ nije mogao nikako da izvrši, sa tadašnjim kapacitetima trebalo bi mu bar 10 godina. Srpskoj vojsci je za dve godine bilo potrebno 250000 pušaka a VTZ je u najboljem slučaju mogao da isporuči 1/3 od tog broja a verovatno samo 1/4 (možda i manje).
Prilikom uzimanja zajma od 250 miliona, krajem 1913. g., Srbija je preuzela obavezu da svih 400.000 pušaka Mauzer M. 910 naruči u francuskoj državnoj fabrici u Šatelrou, i pored toga što su uslovi bili vrlo nepovoljni. Pokušaji da se deo narudžbine da engleskoj industriji zbog otpora francuske vlade, propali su. Na kraju, jula 1914. g. cela narudžbina je data francuskoj privatnoj idustriji, ali je izbijanjem rata, cela ova narudžbina stornirana, jer francuska vlada zaposlila privatnu industriju oužja za snabdevanje francuske vojske.
Da bi se koliko toliko ublažio nedostatak u puškama, srpska vlada je zatražila od Rusije 23. januara 1914. g. da joj hitno proda 120.000 pušaka Mosin M. 91 kalibra 7,62 mm sa po 1000 metaka po pušci, s time da puške budu isporučene na proleće 1914. g. Premda je iz ruskih vojnih krugova stalno stizalo uveravanje da sa isporukom pušaka neće biti problema, davanje odobrenja se stalno odugovlačilo, pa je tako stigao i maj mesec a da puške nisu dobijene. Zbog toga je učinjena nova predstavka ruskoj vladi u kojoj je ovog puta zatražena pozajmica 120.000 pušak iz ruskih magacina. Srpska vlada je prihvatila da te puške plati ako dođe do njihove upotrebe, a ako se one ne upotrebe, Srbija se obavezala da ih vrati u stanju u kakavom ih je primila, pri čemu bi Srbija snosila sve transportne troškove. Tek pred samo izbijanje rata odobrena isporuka ovih 120.000 pušaka.
U prvim danima Prvog svetskog rata srpskim pešadijskim pukovima je nedostajalo 25 do 33% pušaka od ukupnog broja boraca po formaciji. Timočkoj diviziji II poziva je nedostajalo nešto manje od polovine potrebnog broja. Ljudstvo bez oružja je bilo u rezervi. Na svu sreću, do 22. avgusta 1914. g. stiglo je, u vidu pomoći, 120.000 ruskih pušaka Mosin M. 91 sa 1000 metaka po pušci. Puške je najpre dobila Timočka divizija II poziva, a kasnije su iste puške dobile Timočka divizija I poziva, Drinska divizija II poziva i Dunavska divizija II poziva. Sve ostale divizije su imale Mauzerove puške. Ruske puške su dobili i neki pukovi III poziva, raspoređeni na aktivnijim delovima fronta. Srpske puške su bile slične onim koje je još ranije dobila crnogorska vojska; razlika je bila u nišanu jer su puške koje je dobila Srbija imale nišan za gađanje sa šiljatim zrnom, a crnogorske su imale stariji, prvobitni, nišan za gađanje oživalnim zrnom.
Tokom Kolubarske bitke srpska vojska je zarobila 60.000 pušaka, karabina i štuceva sistema Manliher M. 88, M. 90 i M. 95 kalibra 8 mm. Sa prethodno zarobljenim, bilo je, dakle, oko 70.000 pušaka. Od njih je 40.000 dato trupama iz nove oblasti i regrutima.
Novih zahteva za pomoć u puškama nije bilo sve do Makenzenove ofanzive. Tada, 6. novembra 1915. g., preko francuskog vojnog atašea zatraženo je iz Francuske 150.000 pušaka sistema Lebel. Ovaj zahtev je već posle nekoliko dana postao bespredmetan. Kao što vidimo, pošto su kapaciteti VTZ bili u idealnom slučaju oko 30000 pušaka godišnje nikakve narudžbine pušaka kod njega nisu dolazili u obzir.
|
