PALUBA
August 15, 2022, 08:26:53 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Važno,
Obaveštenje o dopunama pravilnika foruma
 
   Home   Help Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 [2]   Go Down
  Print  
Author Topic: Knez Miloš Obrenović  (Read 39938 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
MOTORISTA
Stručni saradnik za more i pomorstvo
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #15 on: January 08, 2017, 09:29:05 am »

Nežna strana Knjaza - Pismo Miloša Obrenovića sinu Mihailu otkriva nešto što bi i danas svaki otac rekao sinu
Miona Kovačević   08.01.2017.

Odan i nežan otac, utisak je koji ćete imati posle čitanja pisama koja je knjaz Miloš Obrenović pisao svojoj deci dok je bio u emigraciji. Pisma, koja su objavljena u knjizi "Porodična prepiska kneza Miloša Obrenovića", bacaju potpuno novo svetlo na ovog inače strogog vladara. Neka od pisama možete da pročitate u nastavku ovog teksta, a autorka knjige, dr Tatjana Brzulović Stanisavljević otkrila nam je kako su ona nastala.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Budući da je bio nepismen, knjaz Miloš je pisma diktirao pisarima i to što se nije libio da i najintimnija osećanja prenese nekom strancu koji je sve beležio, dodatno "smekšava" utisak o njemu. U pismima ćerki Petriji-Perki pisao je o svom i njenom zdravlju, molio je da se čuva i davao savete o vaspitanju dece. Sa naslednikom, sinom Mihailom je bio nešto stroži i poslovniji.

- Miloš je jako kritikovao Mihaila i govorio mu da živi uredno, da ne provodi previše vremena po kafanama, da se ponaša kako dolikuje kneževom sinu. Spremao ga je za presto. Njih dvojica dosta su se bavila i novčanim transakcijama, jer Miloš je bio najbogatiji čovek toga doba i imao je puno mošija (imanja),  stanova i veliku ergelu konja i nekretnine je izdavao pa se u pismima govorilo o ubiranju arendi, plaćanju sudskih troškova, kupoprodaji konja, pomeranju ergele iz Srbije u Vlašku... U nekim pismima njih dvojica govore i o Miloševom povratku na srpski presto, mada koriste šifru kada to pominju i pišu "na polzu naše stvari". I Petrija i Mihailo su bili velika podrška ocu i izveštavali su ga o situaciji u zemlji, kakve su prilike, šta ljudi pričaju. Petrija ga je upozoravala na nekog Lakića iz Rume koji dolazi potplaćen od srpskih vlasti da ga ubije i da se čuva... - ističe dr Tatjana Brzulović Stanisavljević.

Zaustavio bi povorku, stavio tablu na leđa pomoćniku pisara i počeo da govori

Pisma su pisana u periodu dok je knez Miloš bio u emigraciji, od 1839. do 1858. godine (kada se vratio na srpski presto). Njegova kancelarija uvek je putovala s njim.

- Pošto su putovali na konjima, kad bi mu palo na pamet da nešto napiše, on bi zaustavio povorku, stavili bi tablu na leđa pomoćnika pisara a pisar bi pisao dok mu Miloš diktira - opisuje dr Brzulović Stanisavljević za "Blic" knežev sistem korespondencije.

Osim pet Petrijinih pisama koja su već objavljena 2011, sva ostala su prvi put predstavljena javnosti. Preko njih vidimo kneza Miloša kao brižnog i krajnje "normalnog roditelja".

- Miloš je sada u mojim očima potpuno drugačiji. Svi smo učili o njemu kao o strogom državniku, prekom apsolutisti, neprosvećenom orijentalisti, dobrom diplomati oštre misli i reči koji je, pri tom, bio nepismen. Čitajući pisma otkrila sam novog Miloša, što me je potpuno zapanjilo. Ja sam ga videla kao svakog drugog roditelja, nežnog i brižnog, koji deli savete o zdravlju i vaspitanju unučića - kaže Tatjana Brzulović Stanisavljević.

Knez Mihailo Obrenović
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Miloševo najstarije dete, ćerka Petrija Perka je bila nepismena pre udaje, pa je prva slova učila sa decom (imala je četiri sina). Njena mlađa sestra Savka je išla u osnovnu školu, kasnije i u beogradsku gimnaziju, ali je Miloš to jedva dopustio.

- Kao tradicionalan i patrijarhalan čovek smatrao je da ćerke treba da budu lepo vaspitane i dobre domaćice i da treba ih uda za ugledne i čestite ljude. Ni jedna ni druga nisu dobile obrazovanje dostojno kneževih kćerki. Miloševa supruga Ljubica, na primer, nikad nije sela sa njim za sto. Čak i kasnije, kada su sa sofre prešli na normalne stolove, ona je uvek stajala i dvorila - podseća naša sagovornica na to koliko je Miloš bio konzervativan.

Petrija Perka Obrenović Bajić
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Međutim, ona ističe da je za jednog nepismenog čoveka on uradio mnogo dobrih stvari za kulturno-prosvetne prilike toga doba: osnovao je 72 osnovne škole, prve gimnazije, Licej, Bogosloviju, Društvo srpske slovesnosti, bibilioteke... Ove godine će izaći druga knjiga iz zbirke Joce Vujića, posvećena pismima književnika. Cela zbirka je skenirana i u izradi je virtuelna izložba koja će biti dostupna na sajtu Univerzitetske biblioteke "Svetozar Marković" u Beogradu.

Petrijino pismo Milošu Obrenoviću 
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Božićna/novogodišnja Petrijina čestitka Milošu:

Vršac, 17/29. decembar 1851.

Vaša svetlost, premilostivejši babo!

Nastupajuće praznike Roždestvo Hristovo, Novo leto, Bogojavljenje Gospodnje, uzimam sebi slobodu sa mojom decom Vašoj svetlosti čestitati. Premda u stanju nisam sve moje želje ovde staviti, al znadem da je moj svetli roditelj o njima uveren. Ja imam samo tu jednu želju i šiljem svaki dan u mojim molitvama tu molbu premilostivom Tvorcu nebeskom da se smiluje na nas: da vidimo Vašu svetlost u sredinu zmeđu Vašeg srpskog naroda, još mlogo godina ove blage danove u zdravlju i miru da provedete za sreću i polzu njihovu, a za diku našu. Primite, svetli roditelju, ove iskrene želje od Vaše pokorne kćeri. Od brata Mihaila sam imala vesti, on se, fala Bogu, zdravo nahodi. Ja sa Tošom i decom se zdravo nahodimo. Preporučujem se ubuduće Vašoj visokoj milosti, ostajem sa svakim strahopočitanjem Vaše svetlosti

najpokornjejša kćer Petrija

Prepiska između Petrije i Miloša vezana za regrutaciju njenih sinova

Vršac, 27. januar 1851.

Vaša svetlost, premilostivejši babo!

Od brata Mihaila imala sam dva pisma, di mi javlja, u njegovom poslednjem, da Vama ide, Bogu fala, sve najbolje; da ćete se skorim moći poći natrag; i priključuje mi pismo od doktora Helijuza, iz kojeg sam se sama bolje osvedočiti mogla; sad mogu bez brige biti. Također i zet Koča mi isto piše o Vašem nama svima dragocenom zdravlju. Mene je jako obradovalo da se Vi, naš svetli babo, od dana sve bolje i bolje nahodite. Ja u tu nadeždu i radost živim Vas što skorije zdravog kod nas viditi. Molim mene što skorije obradovati sa takim glasom. Što se nas tiče nemam Vam, svetli babajko, dobre vesti pisati. Posle Vašeg sastanka počeše regrutacija; od 20 do 27 godina, di su mi svi četiri sina u te godine. No Lazu kao najstarijega, a Jevrema kao u školama, izbavila sam ih; al Miloša i Naciku ne mogu, okrom da ih otkupim, svakoga za 500 forinti. Al ja sam i to učinila, no što je hasna, ako budne rat pa nemaju dosta soldati, uzmu i one koji su se otkupili. Daklem, idu samo na prevarku – teško nami! No misleći imam barem zasad mira, pa položim 1.000 forinti; al ne dadu, premorivaju decu da položu zakletvu kao prost soldat na barjak; tako moram sad moju decu da krijem po tuđim mestima – dokle smo došli! A porez ne znamo di ćemo pre da platimo. Za ergelu imam čast javiti da sam srećno prodala, osim dva stara hata i šest najgorih različitih kobila. Kada se sastanemo imaću čast Vami račun i novce predložiti. Mi ovde danas zbog snega ništa ne znamo, tako lepo vreme imamo kao u proleće; za žita je jako škodljivo. Toša nam je došo pre blagih danova. Mi se, fala Bogu, svi zdravo nahodimo. Toša i moja deca celivaju Vam milostive ruke, također i ja ljubim Vašu desnicu, i preporučujemo se svi Vašoj visokoj blagonaklonosti sa svakim strahopočitanjem. Vaše svetlosti najponiznija kćer Petrija

*

Hajdelberg, 7/19. februar 1851.

Ljubezna kćeri Perka!

Vaše pismo od 27. januara ispravno dobio sam i radujem se da ste, fala Bogu, svi skupa zdravi; i uvidio sam koliko za ergelu toliko i za ostalo sve što mi javljate. I, daj Bože zdravlje, sve ćemo pregledati kad se sastanemo! Samo jedno niste dobro učinili što mi niste pre javili za decu, dok niste novce položili i taku sumu. Ja bih Vas savetovao da ste jednoga od njih četiri dali, jerbo ovo neće Vam nikako izostati, pa moraš i sina dati i novci odoše; a i tako sa četiri šta znaš raditi? A kojega god bi dala, ako se dobro uzvlada, sa vremenom bi bio i oficir, pa ne bi i to ništa falilo. Tu ste pogrešku učinili; a i sada, ako vidiš da se ne može izbegnuti, a ti podaj jednoga. Što se moga zdravlja tiče, mogu Bogu blagodariti i ovom dobrom i znamenitom doktoru. Ja sam skoro sasvim zdrav i kratko vreme biću sasvim dobro i polazim za dole. Uostalom pozdravljajući kako Vas tako i Tošu sa decom ljubezno,

ostajem Vaš istiniti roditelj

knjaz Miloš Obrenović

Pismo sa grbom Mihaila Obrenovića
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Mihailovo pismo Milošu

Bukurešt, 10/22. maj 1847.

Vaša svetlost, milostivi roditelju

...

Pre nekoliko dana Maćić mi iznese Vašom svetlošću pisato mu pismo, u kome njega Vaša svetlost ukorava da ja neprestano po špacirima, balovima, teatrima, i ostalim uveseljenjima i društvima neprimerenim idem. Ja mislim da iz Beča u Bukarest došavšeg nećedu ovdašnja uveseljenja do tog dovesti da se ne obzire u kakvom je društvu, a onaj koji je to Vašoj svetlosti doneo, vidi se da nije mnogo boljih a ni viših uveseljenja video, pa mu se prašta. Vaša svetlost Maćiću za ovo preti, a ja ne želim da on za moje postupke odgovara, prvo zato što je on na retko kome uveseljenju pristup imao i sa mnom bio, a drugo što ne mislim da je on pored mene zato da mi nastavnikom bude.

Ljubeći Vam roditeljske ruke, prebivam

Vaš pokorni sin

M. M. Obrenović

Potpis Mihaila Obrenovića
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Miloševo pismo Mihailu

Hajdelberg, 12. januar 1851.

Ljubezni sine Mihailo!

Budući da je vreme da se jedared i kuća u Anagase u svoj red stavi, to šaljem Milovana tamo u Beč da pregleda svo pokućanstvo i da primi od one kučke. Zato poručujem i Vami da bi i Vi oko toga nastajavali i nju iz kuće isterali; potom da pređete Vi u našu kuću u kvartir; a ona ako hoće da služi kako što je pogođena neka ide u Vlašku dole; ako pak neće i misli da ima kakvo pravo što tražiti neka izlazi iz kuće pa neka traži. Ja se, blagodarenju Bogu, sa mojim zdravljem mlogo bolje nalazim, koje će Vam Milovan sve opširnije kazati usmeno.

Pozdravljajući i ljubeći Vas nebrojano puta,

ostajem Vaš istiniti roditelj

knjaz Miloš Obrenović

Miloševa božićna/novogodišnja čestitka Mihailu

Decembar 1846. / januar 1847.

Ljubezni sine Mihailo!

Vaše pismo od 24. decembra ispravno primio sam i vrlo mi je milo znajući Vas u povoljnom zdravlju! Želje Vaše i čestitanje iz Vašeg pisma uvideo sam, ljubezni sine, sa velikom radošću moga srca, i Bog milostivi neka nas tim i obdari. Čestitajući Vam nastupajući post koji se približuje, da u blagopolučnom zdravlju, veselju i u svakoj želji dočekate i provodite nebrojenih takovih godina.

Pozdravićete od strane moje knjaza g. Daškova i g. Katova i g.Timona.

knjaz Miloš Obrenović

Kome je sve Miloš pisao

Lična prepiska kneza Miloša deo je Arhivske zbirke Joce Vujića. On ju je otkupio 1925. sa nekadašnjeg Petrijinog imanja u Temišvaru i zaveštao Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu gde je stigla 1932. U celokupnoj Miloševoj prepisci od 179 pisama najveći deo zauzima prepiska sa sinom Mihailom (131 pismo), sa ćerkom Petrijom ima 39 pisama i još 10 sa ostalim članovima porodice Obrenović: četiri Ankina (ćerke Miloševog brata Jevrema), jedno Jevremovo pismo i dva Jovanova (Miloševog brata) kao i tri pisma Julije Obrenović, Mihailove žene. U ličnoj prepisci nalaze se i pisma Fani Hipenberger koja je potraživala Milošu novac za izdržavanje njihovog vanbračnog sina Aleksandra, i kućepaziteljke Ane Rafelsberger u kojima mu izražava svoju ljubav i tugu zbog rastavljenosti.

Zbirka Joce Vujića

Zbirka Joce Vujića, u okviru njegovog legata u Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“, nesumnjivo je jedna od najvrednijih i najbogatijih privatnih arhivskih zbirki kod nas. Ona je 2014. proglašena za kulturno blago od velikog značaja.

Joca Vujić
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Veleposednik iz Sente i poznati bibliofil Joca Vujić (1863-1934) zaveštao je 1931. godine testamentom svoju bogatu arhivu Univerzitetskoj biblioteci. Zbirka se većim delom sastoji se od prepiske istaknutih ličnosti od kraja 17. do početka 20. veka. Između ostalog, ona sadrži 272 pisma istaknutih ličnosti iz 18. veka, čak 1.427 dokumenata korespodencije kneza Miloša iz perioda njegove emigracije, kao i 540  pisama dugogodišnjeg srpskog agenta u Bukureštu Koste Anastasijevića, najčešće upućenih knezu Milošu o knezu Mihailu. Vujić je u zbirci čuvao i prepisku poznatih ličnosti novijeg doba, kao i preko stotinu vojnih i političkih izveštaja i otvorenih i šifrovanih telegrama iz srpsko-turskog rata 1875-1878. i iz ratova od 1912. do 1918. godine.

- Činio je moga dobra dela. Univerzitetu u Beogradu poklonio je 250 slika, u Narodnom muzeju danas se nalazi 229 slika. Pedeset je poklonio Matici Srpskoj. U svojoj kući u Senti otvorio je prvi pirvatni muzej koji je imao 30.000 knjiga 3.000 arhivskih dokumenata, zbirku numizmatike, oružje, etnografske predmete i 400 slika. Motiv mu je bio da se buduća pokolenja obrazuju u svojoj zemlji a ne da moraju zbog toga da putuju u strane. Pomagao je srpsku vojsku u balkanskim ratovima, osnovao je Srpsku školu u Budimskoj eparhiji i pomogao biblioteku skopskog fakulteta - nabraja njegova dobročinstva Tatjana Brzulović Stanisavljević.

Izvor: www.blic.rs


* 01.jpeg (43.67 KB, 470x666 - viewed 115 times.)

* 02.jpeg (27.47 KB, 470x538 - viewed 133 times.)

* 03.png (221.1 KB, 281x430 - viewed 118 times.)

* 04.jpeg (53.44 KB, 470x706 - viewed 113 times.)

* 06.jpeg (15.98 KB, 470x312 - viewed 108 times.)

* 05.jpeg (15.82 KB, 470x312 - viewed 126 times.)

* 07.png (108.86 KB, 250x322 - viewed 114 times.)
Logged
Boro Prodanic
Prijatelj foruma
kapetan bojnog broda
*
Online Online

Gender: Male
Posts: 11 352


« Reply #16 on: January 08, 2017, 11:50:39 am »

Sva njegova dobra dela samo su pokušaj iskupljenja za zločin nad Voždom Karađorđem, kumom.
Logged
fazan
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Posts: 1 883


« Reply #17 on: April 19, 2017, 05:08:26 am »

Sva njegova dobra dela samo su pokušaj iskupljenja za zločin nad Voždom Karađorđem, kumom.
Објективно - шта је нови Карађорђев устанак 1817. године могао да донесе Србији?
Logged
Boro Prodanic
Prijatelj foruma
kapetan bojnog broda
*
Online Online

Gender: Male
Posts: 11 352


« Reply #18 on: April 19, 2017, 06:29:27 pm »

Sva njegova dobra dela samo su pokušaj iskupljenja za zločin nad Voždom Karađorđem, kumom.
Објективно - шта је нови Карађорђев устанак 1817. године могао да донесе Србији?

@Fazan, molim te da malo pojasniš ovo pitanje. Ko je i kada pomenuo novi srpski ustanak, Karađorđev, 1817? Od kada to po Srbiji mrtvi ljudi dižu ustanke?
Logged
fazan
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Posts: 1 883


« Reply #19 on: April 19, 2017, 09:15:49 pm »

Sva njegova dobra dela samo su pokušaj iskupljenja za zločin nad Voždom Karađorđem, kumom.
Објективно - шта је нови Карађорђев устанак 1817. године могао да донесе Србији?

@Fazan, molim te da malo pojasniš ovo pitanje. Ko je i kada pomenuo novi srpski ustanak, Karađorđev, 1817? Od kada to po Srbiji mrtvi ljudi dižu ustanke?
Карађорђе је дошао у Србију 1817. као члан грчке Хетерије, са намером да подиже устанак. Према ”Историји Балкана” Барбаре јелавић, Хетерија је намеравала да користи Србију као базу за грчке операције против Турака.
Logged
Milan (longtrip)
poručnik bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 5 609



« Reply #20 on: April 19, 2017, 09:53:18 pm »


Quote
Хетерија је намеравала да користи Србију као базу за грчке операције против Турака.

ima o tome nešto opširnije ovde na forumu

Logged
MOTORISTA
Stručni saradnik za more i pomorstvo
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #21 on: February 15, 2018, 08:31:40 pm »

Vukovi zapisi otkrivaju kakav je zaista bio knez Miloš, zbog čije je samovolje donesen Sretenjski ustav
Miroslav Kos   15.02.2018.

„Kako sam opisivao slavna dela Miloša Obrenovića, potomstvo ima prava tražiti od mene opisanije i njegova moralnoga karaktera i rđavi dela...“, ovako Vuk Stefanović Karadžić počinje zapise za “Osobitu građu za srpsku istoriju našega vremena”.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Spis koji za Vukova vakta nije publikovan (po njegovoj želji otvoren je tek 1901. godine) daje realnu sliku života u tada vazalnoj Kneževini Srbiji kojom upravlja neograničeni gospodar života i smrti - knez Miloš Obrenović. Iako stručnoj javnosti poznat, ovaj Vukov zapis sada je prvi put kao zasebna knjiga publikovan u izdanju “Lagune” s naslovom “Tajna istorija Miloševe Srbije”. Priređivač izdanja, urednik u „Laguni“ Dejan Mihailović, podelio je Vukove zapise u šest tematskih celina koje govore o bezakonju, tiraniji i samovolji jednog vladara koja je izazivala mnoge bune u narodu (koje su u krvi ugušene), ali koja će, na kraju, 1835. godine, posle Miletine bune, dovesti i do usvajanja Sretenjskog ustava, jednog od najnaprednijih tog doba u Evropi.

- Sretenjski ustav je donet upravo zbog Miloševe samovolje. Posle Miletine bune, januara 1835, koja se završila bez krvoprolića, Miloš je shvatio da je sigurnije da izađe u susret nezadovoljnim knezovima. Poverio je izradu ustava svom sekretaru Dimitriju Davidoviću, koji je u roku od tri nedelje napisao ustav po uzoru na najnaprednije ustave tog vremena u Evropi. Ovaj ustav je bio na snazi kraće nego što je bio pisan jer su protiv njega bili, osim sizerene Turske, još i Rusija („francuski rasadnik u turskoj šumi“) i Austrija (koja ni sama nije imala ustav u svojoj višenacionalnoj državi). Na njihov pritisak i svoje zadovoljstvo, Miloš je ukinuo ustav dve nedelje posle donošenja. Ipak, nije prošlo nekoliko godina, a Miloš je morao da abdicira, a onda i zadugo napusti Srbiju i prepusti je ustavobraniteljima - objašnjava Dejan Mihailović.

Do materijala za svoje zapise o drugom licu kneza Miloša, Vuk dolazi tokom dvogodišnjeg boravka u Srbiji (na Milošev poziv) tokom kojeg je bio i državni činovnik i skupljač narodnih pesama, umotvorina, ali i radio i razmišljao o reformi jezika. Iz prve ruke mogao je da se uveri u realno stanje u državi u kojoj je jedini zakon bila volja kneza. Zapisi iz “Osobite građe” poslužili su Vuku kao osnova za čuveno pismo koje je aprila 1832. godine uputio Milošu i u kojem bez mnogo uvijanja u lice nepismenom knezu iznosi sve manjkavosti i bolesti njegove vladavine.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Vuk u pismu Milošu daje i savete - o slobodi javne reči, o podršci učenim ljudima i nepotrebnom zaziranju od učenog sveta, o tome da samo razvoj obrazovanja može da uzdigne Srbiju... Knjiga pokazuje da Vuk nije bio samo zapisivač narodnih priča, pesama i umotvorina, nije bio samo reformator jezika, nego i vizionar.

- Prvi savet u pismu Milošu bio je da uvede u kneževinu „konštituciju“, i to se uskoro dogodilo. Kad je dobio hatišerif i izborio se za kneževinu, Miloš više nije mogao da zaustavi proces uspostavljanja ustavnosti i zakonitosti u zemlji. Vuk je dve trećine života proveo u Beču i odatle, kao evropski čovek, bolje video svoju zaostalu Srbiju - kaže Mihailović.

Vukovi zapisi ruše mit o bezgrešnom i mudrom Milošu Obrenoviću. Ne umanjujući njegove istorijske zasluge, Vuk ga predstavlja kakav je zaista bio, najčešće surov, beskrupulozan i bezosećajan. Naša deca će, ipak, u školama nastaviti da uče drugačije.

- Van svake je sumnje da kada bi i u udžbenicima bila potpuna slika, da bi to doprinelo da bolje razumemo i vreme i karakter neke istorijske ličnosti. Prekrajanje i lakiranje istorije, doduše, nije naš izum, ali kod nas se, čini mi se, divinizacija vladara obavljala uvek sa posebnom ideološkom strašću i sklonošću ka zaboravljanju - zaključuje Mihailović.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Lečenje

Neki Milošev baščovan, Kosovac, krupan i zdrav čovek, kojega je on bio oženio nekom sirotom udovicom koju je od sprdnje zvao sestrom, kao i njega zetom, dođe k njemu u avliji negde predveče pijan, pa poviče:

– Ej, šura! Daj rakije.

Onda Miloš zapovedi svom podrumdžiji, te mu donese po oke najžešćega špirta (Weingeist), pa ga nateraju, te sve na jedan dušak popije; a kad se u njemu špirt zapali, Miloš zapovedi, te ga bace u vodu, kao da bi se razladio (jer kažu, da su oni u ovakim događajima i druge tako lečili), no on siroma umre.

Lek za zubobolju

Nekoga ludog Peru iz naije Požeške, koji je za to ostao nem i suludast, što je od rođenja bio gluv, i koga je Miloš za to, po osobitoj svojoj ljubavi k budalama, uza se vodio, zabole u Požarevcu (u mesecu avgustu 1829. godine) zubi; onda Miloš zapovedi, te ga opoje špirtom, pa mu njegov berberin s nekoliko momaka na silu povadi sve zube, i zato siroma onaj dan umre.

Proba

Godine 1820. dotera nekaka žena muža svoga Milošu na sud, da se raspusti s njime, što ne može bračnu dužnost da izvršuje (onda se i u ovakim, kao i u svima drugim, parnicama ispitivalo i sudilo na polju: Miloš sa sudijama stane ili sedne na divanani, a parničari dole, između momaka, po avliji). Kad se muž stane izgovarati da žena nema pravo što ga za to tuži, onda ji u po podne odvedu u jednu zgradu, i nateraju ji, pred tolikim momcima, koji su oko nji stajali, da učine probu.

Titulisanje

Miloš upravo pokazuje, da je rad, da niko nije ni nalik nanj, ili upravo, da su svi drugi ljudi osim njega ništa. On je istina 1816. g. bio zadovoljan sa imenom knez, no budući da su se svi narodni činovnici, osim pisara i buljubaša zvali knezovi, zato se on u svome pečatu i u potpisima nazove knjaz. No po vremenu čujući da je knjaz i knez jedna reč, i da Rusi svakoga Srpskog kneza zovu knjazom, on zapovedi, te se na aktama načinjenim na skupštini u početku 1827. godine niko ne potpiše knez, nego se svi knezovi nazovu ispravnicima; no po tom čujući da su ispravnici u Karavlaškoj velika gospoda, on, posle dugoga savetovanja sa svojom svitom, kako bi se činovnici nazvali da mlogo ne znače, zapovedi na skupštini u početku 1830. godine da se knežinski i sreski knezovi u napredak zovu kapetani (a knežine i srezovi kapetanije), a naijski ispravnici ili serdari.

Pera iz Selevca

Nekakav Pera iz Selevca, iz naije Smederevske, dolazio je u vreme Đakove bune u Kragujevac s ostalim kmetovima, kao deputirac, i kao rečit i slobodan čovek korio je Miloša u oči za kojekake nepravde, i najposle po svršetku bune savetovao ga da se u napredak uzme u pamet jer može biti gore nego što je bilo; za to Miloš, pošto se svima oprosti, i sa svim umiri, zapovedi nekakome Ćor-Đuri, te Peru ubije negde u šumi.

Batine za popa

Godine 1832. nekakom popu iz naije Požarevačke, kome je bilo oko 60 godina, i imao je sina u gardi oficira, udare 40 batina, što je neotice, prevaren od kmeta, venčao nekaka čoveka, kojega je prva žena živa bila.

Raseljavanje

Ne samo što Miloš činovnike tako svojevoljno izbacuje i premešta, nego isto tako svojevoljno raspolaže i imanjem sviju ljudi u Srbiji, tako, da niko ni odašta nije pravi gospodar. On svoje polze radi raseljava sela, kao n. p. što je raselio Rvatsko selo više Topčidera, da načini sebi livade.

Požurivanje

Kad kakav sveštenik u crkvi služi polako, ili služenje njegovo onako što nije povoljno Milošu, on često smešeći se rekne Amidži ili drugome kome od svoje svite:

- Idi, oca mu jebem, teraj onoga, neka svršuje.

O učenim ljudima

U pismu Milošu Vuk sa istančanim političkim osećajem daje savete nepismenom Milošu koji je zazirao od učenih i prosvećenih ljudi i sumnjičio ih za zavere protiv njega: “Da učeni ljudi bune podižu protiv praviteljstva, toga se ni malo ne treba bojati, ni za to škole prezirati i njihovu uredbu odlagati. Ja mislim da se učeni ljudi mudroj i pravednoj vlasti najradije pokoravaju, jer oni znadu da društvo ljudsko bez vlasti biti ne može..., a na nepravednu vlast ustaju i najprostiji ljudi.”

Bolje spaija, nego knez

“Ne mogu propustiti da ovde na svršetku ovoga pisma ne spomenem još jedan važni posao Vaše Svetlosti, koji Vam, po mome mnjeniju, nikakav pravi Srbin ni pametan čovek ne može odobriti, a to je, što ste kupili sela u Karavlaškoj (turski naziv za južnu Rumuniju, op. aut.). Vi ste črez to, na preveliku sramotu svoju i naroda Srpskoga, a na radost sviju neprijatelja Vaši, sami javno pokazali da je po Vašemu mnjeniju bolje i pouzdanije u Karavlaškoj biti spaija, nego u Srbiji knjaz, i da se Vi u Srbiji bavite samo od dana do dana, da biste što više novaca skupili, pa onda, kako Vam najmanje što budne nepovoljno, da bežite u Karavlašku. Teško Vama, ako ste na te misli spali, a još gore, ako to dočekate!”, piše Vuk Milošu.

Milošev pasoš za Vuka

„Sima Milosavljević Paštrmac, koga je Miloš prozvao Amidža“
, piše Lj. Stojanović u svojoj biografiji Vuka Karadžića, „ratnik i barjaktar u oba ustanka, bio je knežev buljubaša, gotovo stalno uz njega, i uveseljavao ga je svojim šalama i vrlo često grubim podsmevkama na svačiji račun. Kao neka vrsta dvorske budale, on je često u šali rekao ponešto knezu, što niko drugi ne bi smeo”.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Kada je Vuk u zemunskom karantinu dugo čekao da se Miloš smiluje i da mu pasoš da nastavi put za Beč, stigao mu je jedan posprdni, čiji je autor bio upravo Amidža.

Tekst pasoša je glasio:

"Ja, Amidža prvi i poslednji

Koji imam vlast davati svakojake pasoše i muškom i ženskom i starom i mladom i zdravu i kljastu objavljujem nastojaščim pasošem da pokazatelj sego g. Vuk Stefanović iz Trrršića u Jadru, od skora prozvavši se Drobnjak iz Petnice, polazi odavlen preko beogradske skele u Zemun, a otalen dokle mu tojaga traje.

LIČNI OPIS:

Ime i prezime: Vuk Stefanović Karadžić iz Trrršića. U mladosti kozar, a sada spisatelj srpske gramatike.

Usta su mu: Kao čarapin početak.

Nos: Kao modri patlidžan.

Osobiti znakova: Nema; ali kad bi se čovek ostrag zagledao u njega, rekao bi da je u jednu nogu prirom!”


Ispod ličnog opisa je nacrtano kako je Vuk u manastiru Rakovici noću hteo da se u nuždi posluži krčagom umesto noćnim sudom da mokri, ali mu pisar u Zakonodavnoj komisiji Laza Zuban ne dozvoljava, nego se oko krčaga otimaju.

Izvor: www.blic.rs


* Eduard_von_Engerth_-_Portret_kneza_Miloša_Obrenoviča.jpg (167.37 KB, 800x1007 - viewed 68 times.)

* 001.jpg (34.28 KB, 470x663 - viewed 70 times.)

* Milos_Obrenovic.jpg (132.3 KB, 535x924 - viewed 73 times.)

* Stanojlo_Petrović_i_knez_Miloš_Obrenović.jpg (639.48 KB, 900x621 - viewed 72 times.)
Logged
Dreadnought
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 68 719



« Reply #22 on: February 15, 2019, 03:35:41 pm »



Tribina "Knez Miloš Obrenović – prvi ili drugi ‘otac‘ moderne Srbije?" održana prošle godine u Klubu "Tribina mladih" Kulturnog centra Novog Sada. Autor i predavač bio je msr Srđan Graovac, istoričar.


Logged
Dreadnought
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 68 719



« Reply #23 on: September 19, 2021, 02:37:05 pm »




Quote
Gosti iz prošlosti - Miloš Obrenović u anegdotama



Logged
MOTORISTA
Stručni saradnik za more i pomorstvo
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #24 on: October 10, 2021, 10:00:52 am »

Da li je i kada Miloš Obrenović rekao: „Evo mene, eto vas - rat Turcima"
Nova ekonomija/Dimitrije Gašić
19.09.2021.

Generacijama se prenosi da je podižući u Takovu Drugi srpski ustanak knjaz Miloš izgovorio one poletne reči ističući sebe samog „Evo mene, evo vas - rat Turcima!“

Međutim, današnjim medijskim rečnikom rečeno, ova istorijska istina nastala je tako što su je pronosili tadašnji, a i potonji „senzacionalistički i tabloidni izveštači“. Zato pravi, profesionalni istraživački novinar mora da nađe dobro obavešteni izvor. U ovom slučaju biće to dobri stari Vuk Stefanović Karadžić koga, izgleda, ne čitaju pažljivo (svi) oni koji se mnogo hvale da to rade. Elem,  da proverimo da li beše Vuk ima nešto o tim rečima kodže Miloša, što su bezmalo postale poslovica. A kad je nešto poslovica, tu je negde blizu i legenda, a iza brda već i - mit. Za početak treba precizirati -  pomenute reči nije izgovorio Miloš kao knjaz, već kao knez rudnički, što je tada bio.

Knjazom je postao tek kad je ustanak uspeo i pošto mu ni saborci, ni Turci nisu došli glave. Već on mnogima od njih. Ili druga stvar - kad se govori o ustanicima, uvek se samo ističe njihov patriotizam i slobodarstvo, a o tome da su nahijski kneževi kao inspiratori bune zapravo bili nekakva „lokalna samouprava“ i „poreznici“ turske države, nema reči ni koliko kod Vuka.

Čitamo dakle Vukov članak „Hadži-Prodanova buna i Drugi srpski ustanak“ uz kratko pojednostavljeno podsećanje na kontekst: po propasti Karađorđevog ustanka, u godinama, naročito mesecima pred proleće 1815. godine, odnosi srpske i turske uprave se sve više kvare. Nahijski kneževi su sve nezadovoljniji ponašanjem svojih „pretpostavljenih“ i to nezadovoljstvo ide ka domunđavanju o novoj buni, ustanku, ali i ka odmetanju, hajdučiji ili saradnji sa hajducima. Tako se i desila poznata Hadži-Prodanova buna koju su Turci silom smirivali, ali i oslanjanjem na Miloša. On se kao junak Prvog ustanka bio nekako nametnuo za vođu, a konačno, piše Vuk, „Miloš je uz ovu bunu dobio čast i poverenije kako kod Sulejman-paše i kod ostali Turaka, tako i kod naroda Srpskoga“.

Kako su se stvari i potom, tokom razoružavanja Srba, pogoršavale, uz nečuvene zulume (pečenje čoveka na ražnju, npr.) mnogi su na njega navaljivali da se dižu ponovo, pogotovo posle ubistva Stanoja Glavaša. Miloš je, s druge strane, uviđao da Sulejman-paša ne drži reč i već se opredelio za ustanak, ali ga je odlagao što zbog hladnoće, što zato da otpremi „brata Jefrema u Ostružnicu“ da proda još jednu turu volova, a i da se dobije vreme i sakupi para za novi ustanak. A otkupljivao je i zarobljenike, njih „šezdeset duša“.

U to vreme Miloš je nekoliko puta uzmicao uz Rudnik gradeći nekoliko kuća jednu za drugom, sve dublje u planinu i dalje od puteva. Oko njega skućile su se i mnoge druge vođe pobuna. Bili su uz njega „i još mlogi kojekakvi momci koji su očekivali smrt od Turaka; pa su onde kao čuvali Miloševu kuću, a upravo su kod njegove kuće čuvali i krili svoje glave. I da ne bi u kakvo podozrenije pali bili su pokupovali nekoliko trnokopa, pa su danju na lepom vremenu od besposlice krčili i sadili šljive...“

Sad ono glavno: „Miloš na cveti u jutru dođe u Takovo i onaj dan onde kod crkve učini skupštinu, i stane se već javno dogovarati s narodom i s kmetovima, šta će se sad činiti i sav sabor nađe da drukčije nikako biti ne može nego da se biju s Turcima dok svi ne izginu; i što je najčudnije i sami starci i kmetovi, koji su svagda bili protivni buni i oni sad pristanu i poviču da nema drugoga spasenija... Miloš onda im na to odgovori da će im on biti starešina, ako će oni njega slušati i između sebe se kao braća paziti...“

Izvor: www.novaekonomija.rs
Logged
JASON
Prijatelj foruma
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 656



« Reply #25 on: December 22, 2021, 10:24:06 am »

Први састанак Милошев са Марашлијом у Београду

Преговори за мир између султанова пуномоћника Марашлије и Милоша Обреновића, као вођа устаника, прилично су се отегли. Најпосле, докле не дође из Цариграда одобрење Порте да Марашлија може у име султаново свршавати све послове око измирења, Милош се погоди (1. октобра 1815. г.) с Марашлијом да овај распусти половину своје војске, а с другом половином и са свима старешинама да се крене у Београд у пратњи српских старешина Проте Матеје, Вујице и других. Марашлија је стигао на Врачар 10. октобра и зауставио се на простору између Ташмајдана и Батал-Џамије. Тек 13. октобра Марашлија је ушао у варош и одсео у кућу највиђенијег Турчина у Београду, код Хаџи-Риџала, унука Фочић Мехмед-аге.
За Марашлијом требао је доћи и Милош у Београд, као што је обећао Марашлији али је оклевао. У Београду су Турци били крвни непријатељи Милошеви, а у београдској тврђави још је седео Сулејман-паша, и држао у затвору Милошева брата Јеврема. Међутим Марашлија је с навећим нестрпљењем очекивао Милоша. Прође већ три четири дана а Милоша нема. Марашлија се поче плашити да га Милош не превари, па ту да га опколи са својом војском. У том београдски Турци стану растурати свакојаке вести о неверству Срба и спреми Милошевој да опколи у Београду Турке и да их уништи. Чак и сами бегови, ајани и бимбаше из његове војске стану му преговарати:
- Тебе ђаур превари, те ти не даде нама да се бијемо, да харамо и да робимо него толико време лежасмо беспослени; а сад те опет превари и под саму зиму доведе те у ове зидине, а он оде да купи војску; па сад док се није сасвим спремио замамљује нас дајући по мало таина, а кад се он сасвим спреми, а удари киша и снег, онда ће и ово у један пут пресећи, па нам онда ваља своје коње јести и од глади и од зиме мрети овде.
Оваки говори јако узнемире Марашлију, и он стане питати Проту Матију и Вујицу:
- Камо Милоша? Милош мене превари!
Српске старешине уверавале су Марашлију да га Милош неће преварити, а Милошу су писали да похита с доласком. И Милош није оклевао, дошао је у Београд око 18. октобра. Турци су се силно обрадовали његовом доласку и, честитајући један другоме, говорили су по улицама:
- Мужде, мужде; Ђелди Милош! Машала! (Радосна вест, радосна вест, дошао Милош! Бива што бог хоће!)
Сутра дан вече Милош се упути са одабраним кнезовима и првим људима у пратњи својих момака и везирових гаваза, сви с оружјем у појасу, те везиру Марашлији. Пред везировим конаком било је много Турака и турских слугу, који су држали запаљене буктиње и фењере. Милош је једва прошао кроз гомиле Турака, који су се гурали и желели да га виде. Кад је Милош ушао у везирову собу видео је везира, где седи окружен једним капиџибашом, Портиним изаслаником, неколиким пашама, ајанима и многим бимбашама и беговима. Марашлија је био у зачељу а остали у полукругу. У соби је владала таква тишина да би се и муха чула, кад би пролетела. Сви су држали чибуке при устима, али нико дима не пушташе.
По доласку Милошеву донеше и Србима каву и чибуке и тек тада Марашлија преко тумача запита Милоша:
- Јеси ли ти онај исти Милош, с којим сам ја у Ћуприји говорио?
- Јесам, честити везире! - Одговори Милош.
- Јеси ли при оној речи, како смо говорили у Ћуприји?
- Јесам - одговори Милош.
- Е, кад јеси, а ти сад понови оне речи пред овим царским људима! - рече Мараш.тија.
- Хоћу, честити везире.
- Јесте ли цару покорни? – Запита везир.
- Јесмо.
Ово питање везир Марашлија три пута је поновио и Милош у име народа три пута одговори. После трећега одговора Милош је рекао:
- Честити везире, ево, пред тобом и пред свима овим царским људима велим да ја с народом нисам устао на цара, нити је моја жеља нити снага да царску земљу отимам, већ нас је горки зулум подигао да би се овога јарма, ове погибије једанпут ослободили. Свему томе узрок је Сулејман, везир београдски, који је и мене и сав народ на ово натерао.
Док је Милош ово говорио Марашлија и сви Турци око њега врло пажљиво су га слушали. Кад је Милош престао говорити онда му Марашлија рече, како је од Султана дошао ферман да се он врати натраг, како ће се у Београд послати други за везира.
На то Милош одмах одговори:
- Јок, честити везиру! Ако ти пођеш од нас и ми ћемо сви ићи из ове земље, тако је нас преклани предао Куршид-паша, па се он врати натраг, а нама остави Сулејман-пашу, који нас је све хајдуцима начинио (а он је прави хајдук), и ћаше сав народ да затре и цареву земљу да опусти.
Говорећи ово Милош је набројао насиља и злочиначка дела Сулејман-пашина и говорио је тако живо да су се тим насиљима чудили и Срби и Турци. Милош је завршио свој говор овим речима:
- Наше су куће, честити везире, још по планини на колима, ако не верујеш а ти пошљи људе, нека виде. Ми се не можемо вратити на своја огњишта док не истераш из града Сулејман-пашу и док ти нама не останеш за везира.
Милошев говор јако се свиђао и Марашлији и Турцима, сви су му одобравали, и везир је одговорио да ће све речи Милошеве доставити цару, да ће цара молити да на место Сулејман-паше остане он у Београду и нада се да ће цар то одобрити.
Сви разговори између Милоша и Марашлије завршени су 25. октобра. Мир између Милоша и Марашлије утврђен је исто тако углављен је између њих и програм, по коме ће се створити нов начин управе у земљи. Сулејман-паша је отишао у Ниш и тек после тога Марашлија ушао је у тврђаву и свечано заузео везирско место. При уласку Марашлије у тврђаву на првој градској капији Милош је својом руком заклао, према турском обичају, 12 овнова, те је преко њих ушао везир у тврђаву и у везирски конак.
Марашлија је остао у Београду као везир до смрти своје (21. августа 1821. године). – Време, 1110/1925.
Logged
JASON
Prijatelj foruma
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 656



« Reply #26 on: May 11, 2022, 11:00:19 am »

Из живота кнеза Милоша.

1. Начин како је путовао.

Вредно је знати како је кнез Милош путовао по Србији. Оно, што ћемо о томе овде саопштити, причао је Јован Гавриловић, који је од 1831. до 1877. године обављао различите високе државне послове у Србији и често бивао у пратњи кнежевој.

Кнез Милош је обично путовао на коњу, само су једна скоро обична кола ишла за њим, у која би он седао тек кад пада киша. Његови су пратиоци јахали на коњима. С кнезом су, осим његових доглавника, ишли још и његови секретари или писари. Имали су уза се на нарочитом коњу смештену своју канцеларију: деловодни протокол, хартију, печат, мастило, пера итд.
Један или два татарина ишли су увек пред кнезом. На путу, кад би пало на памет да коме што пише, кнез би, јашући, дозвао к себи секретара или писара и заповедио му да то и то томе и томе напише. Секретар би уставио коња који канцеларију носи, извадио хартију и писаћи прибор, па написао на леђима ког сагнутога момка, потписао, запечатио и предао татарину да писмо однесе коме треба. Ако ли је писмо кнезу донео какав други писмоноша, онда се њему предаавао и одговор на писмо које је донео.
Како се на коњима путовало, то се није могло ићи брзо, јер је кнез коње нарочито чувао; и низ најмање брдо морало се одјахати и ићи пешице а коње водити за собом.
Полазећи из Крагујевца, кнез Милош није ранио, него је око 7 - 8 сати у јутру полазио на пут. Идући из Крагујевца према Пожаревцу, кнез би обично ручавао у Баточини, где је имао и свој 'конак'; после ручка, пошто би се коњи добро одморили, отишао би у Свилајнац на коначиште, обично у Ресавчеву кућу; други дан се ручало у коме селу између Свилајнца и Пожаревца, па се стизало порано у Пожаревац на конак.
У Пожаревцу је кнез Милош имао конак за себе а кнегиња Љубица с децом за себе. Млади кнезови Милан и Михајло имали су један мали коначић за себе, у коме су ноћивали, учили и ишли у школу, која је била у блзини. До конака младих кнезова је била зграда за канцеларију и становање писарског особља.
Сви чиновници, који су се у Крагујевцу хранили у кнежеву конаку, имали су и у Пожаревцу у конаку храну и стан. Кнегиња се лично бринула за канцеларијско особље. По њеној заповести подрумџија је морао давати писарима кад год су затражили вина, бермета и друго пиће; само скупоцено пиће, као што је шампањско, токајско итд. није им смео давати.
Тако намештена кнежева канцеларија у Пожаревцу радила је своје послове. Ту су се писала писма: великом везиру у Цариград; кнезу Метернику у Беч; грофу Неселроду у Петроград; аустрјиским пограничним генерал-командама, а писало се и Арону Деспинићу у Ковин због трговачких послова. И други економни и приватни послови отправљали су се из те канцеларије, и све се то трпало у један деловодни протокол, тако да се често под једним бројем налазио извјештај о свињама које су ухватиле шап, а одмах под другим долази писмо великом везиру о ком важном државном послу.
Пред зградом канцеларије били су обори, у којима су се храниле свиње, које су продаване трговцима из Мађарске.
Logged
JASON
Prijatelj foruma
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 656



« Reply #27 on: May 12, 2022, 10:19:57 am »

Коначић за кнежевиће Милана и Михаила, фотографија Јов. Влаховића.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* коначић.jpg (57.31 KB, 473x344 - viewed 0 times.)
Logged
JASON
Prijatelj foruma
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 656



« Reply #28 on: May 12, 2022, 10:25:58 am »

2. Бадње вече у Пожаревцу.

Благодарећи опет причању Ј. Г. остао је забележен опис вечере на бадњи дан 1833. године у Пожаревцу.

Као што је већ обичај у свакој српској кући, на бадњи дан се не руча него само вечера, зато је тог дана у кнежевом конаку вечера била готова у 5 сати после подне (тај је конак порушен 1844., јер је био паду склон).
Сто је био подугачак, било је постављено за 12 лица. На столу је био колач, а воштана свећа је горела усађена у колач. Испод чаршава и по патосу је била прострта слама.
Кнез Милош је седео у прочељу а иза њега су стајала два момка и једна девојка који су га служили. Кнез је имао на глави мали црвен фес, кратку гоњу аљину од жутог сукна, с дугметима позлаћеним и искићеним бисером. Панталне су му било отворено плаве са златним штритима са стране.
До њега су седела два његова сина, Милан и Михајло, један с десне а други с леве стране оца. До младих кнезова поређали су се чиновници по старешинству. Доле у застави, спроћу кнеза седела је кнегиња Љубица, тако је она имала последње место за столом. Јован Гавриловић је седео с леве стране до кнегиње.
Јела су момци доносили на сто на више места. Сваки је узимао јело из чиније. Кнез први, а кнегиња последња.
За вечером је Алекса Симић причао, како је Гавриловић читао у неким немачким новинама да је нека девојка месечарка, у једном граду у Саксонији, кад је био пун месец, устала из постеље, отишла на таван куће, и с тавана на кров. Ноћни је стражари спазе, и после се скупи више света; сви су је гледали како иде по крову високе куће, и бојали су се да се не стропошта доле: али она, онако исто како се попела, сиђе на таван а с тавана у собу и спусти се у постељу.
- Можда је било тако нешто, па новинар накитио да забави своје читаоце, - рећи ће сам Гавриловић.
- Веруј да новинар није лагао, дода кнез Милош. Кад сам ја био чобанин на Златибору, мој је један другар био месечњак. Он се дигне ноћу, отера своје овце на пашу, и после их опет све дотера. Кад у јутру ми, другари његови упитамо за то, он је одговорио, да ништа не зна.
Кнез Милош је том приликом још испричао, како је он као дечко био покућар код неког Турчина, заповедника у шанцу Ћуприји. Тај се Турчин окужи и Милош му је, онако окуженом, завијао гуке и гледао га.
- Онда, рекао је кнез, нисам ни знао, да је куга приљепчива болест.
Кнегиња Љубица је мало времена, пре 1833. године почела седати с кнезом заједно да руча и вечера, него га је она дворила док би он ручао и вечерао.
Logged
JASON
Prijatelj foruma
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 656



« Reply #29 on: May 12, 2022, 10:33:01 am »

3. У битки код Пожаревца.

Кад је букнуо у Шумадији устанак 1815. године, онда је Тахир паша, старешина пожаревачки, домамио неке нахијске кнезове и наредио да се стрељају у сред града. То је паша учинио да би се народ застрашио. Осим тога је бацио у тамницу многе угледне људе из округа.
После сукоба на Винцима, после пораза на Рановцу, Турци се укопају и утвре код Пожаревца, да би се одупрли великој српској сили.
Приспе и кнез Милош под Пожаревац. Три дана се превозила војска преко Мораве а Турци, због великих киша, нису то ни опазили. Тек се четврти дан пролепша време и војска се српска појави на равни код Пожаревца.
Дели-паша, као анадолски јунак, чим то виде, скочи на хата и излети с војском, јурну на Србе и сузбије их. У тој борби је погинуо млади Јован Вукомановић, шурак кнеза Милоша. Кнез Милош дојури, заустави своју војску и охрабри је па, заденув пиштољ за појас, исуче сабљу и полети право Дели-паши, говорећи:
- Вала, Дели-баша, ти имаш куд и на другу страну, а ја немам куд ни камо него туда, па или жив или мртав.
За њим полете сва војска и војсковође. У огорченој борби Турци буду сузбијени и истерани из Пожаревца. То је било у другој половини месеца јуна 1815. године.
Logged
Pages:  1 [2]   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.038 seconds with 23 queries.