Snajperisti

[vitez koja]

U zemljama clanicama NATO, i uopste na Zapadu, snajperske puske se najvise rade za metak kalibra 7,62 x 51 mm, osim francuske puske FR-F1 koja koristi specifican metak 7,5 x 54 mm. Takodje, pretezno americki proizvodjaci rade veoma kvalitetne snajperske puske u kalibrima .300 i .338 Winchester Magnum. U zemljama koje su nekada pripadale SSSR - u i Varsavskom paktu, uglavnom se koristi snajperska puska "Dragunov" u kalibru 7,62 x 54R. Za gadjanje ciljeva na daljinama vecim od 1000 metara (helikopteri, borbena vozila, utvrdjeni objekti) koriste se "teski" snajperi u kalibru .50 (12,7 mm).

Od poluautomatskih pusaka uglavnom se koriste americke M-21, nemacke "Heckler-Koch" PSG-1 i G3SG/1 koje imaju i specijalni sistem za zatvaranje koji omogucava priguseno kretanje zatvaraca i umeksano okidanje i podesavanje obaraca, zatim "Walther" WA 2000, izraelski "Galil", sve u kalibru 7,62 mm NATO. Naravno, ovoj grupi treba dodati i odlicni ruski SVD "Dragunov".

U grupu snajperskih pusaka sa rucnim repetiranjem treba, svakako, spomenuti americke "Mac millan" M-86 SR, "Remington" M-700, M40A1, austrijski "Steyr" SSG-69, svajcarski "Sig - Sauer" SSG-3000, francusku FR-F2, britanske "Parker - Hale" M-85 i L96A1, finski "Valmet" M-86, koje se takodje, rade za standardni metak 7,62 NATO i druge.

Uspesna upotreba snajperske puske prvenstveno zavisi od kvaliteta opticke nisanske sprave, takodje odredjivanja daljine do cilje i, naravno, uvezbanosti strelca. Osnovna karakteristika nisanske sprave (optickog nisana) je uvecanje. Najnoviji opticki nisani su realizovani sa promenljivim uvecanjem, koje se krece i do 10 x, a od proizvodjaca kvalitetnih i najcesce koriscenih optickih nisana se izdvajaju "Tasco", "Zeiss", "Redfield", "Leupold", "Bausch - Lomb", "Schmidt & Bender" i drugi.

Problem tacnog odredjivanja daljine do cilja konstruktori pokusavaju da rese upotrebom laserskih meraca daljine malih dimenzija, koji se montiraju na pusku ili se koriste odvojeno, kao posebna sprava. Ovaj drugi nacin je povezan sa taktikom koju primenjuju timovi snajperista sastavljeni od dvojice ljudi (snajperski par), od kojih je jedan :na pusci" i gadja, a drugi osmatra, otkriva i identifikuje cilj, odredjuje daljinu i prikuplja druge vazne podatke (sto je ubedljivo docarano u uvodnim scenama filma "Snajperista").

Bolji kvalitet i vece mogucnosti u primeni snajpera omogucila je savremena tehnologija, koja je podarila nove modele pasivnih, termovizijskih i laserskih nisana i time olaksala upotrebu snajpera i u nocnim uslovima.

Njegovoj "nevidljivosti" doprinosi i koriscenje kvalitetnih prigusivaca, manjih dimenzija i visokog stepena prigusenja pucnja, koji se mogu po potrebi montirati, ili se fabricki proizvode snajperske puske sa integralnim prigusivacem. Iz te kategorije posebno se izdvajaju finske puske "Vaime" i "Valmet" radjene za metak 7,62 mm NATO i specificna ruska snajperska puska VSS u kalibru 9 mm. Za ove vrste snajperskih pusaka proizvodi se i specijalna snajperska podzvucna municija."Snajper" ili na nemackom "sarfsucengever" (otuda skracenica SSG) zahteva i posebno uvezbanog strelca. Ali, ako je neko dobar strelac to ne podrazumeva da ce biti i dobar snajperista, jer je preciznost samo jedna od njegovih odlika. Posebna psihicka priprema, dobra i vesta pokretljivost, umesnost kamuflaze i fizicka kondicija i izdrzljivost (jer treba nositi pusku, municiju, dodatnu opremu, prelaziti prepreke), jos su neki od zahteva koji se postavljaju pred snajperistu. On treba da poseduje dobru sposobnost osmatranja, da nauci da brzo i tacno otkrije i pogodi metu na distancama vecim od 500 metara, cesto i delimicno vidljivu.

[vitez koja]

Razvoj ruskih snajperskih pušaka

Vodeći se iskustvima iz I. svjetskog rata, sovjetska vojna industrija je snajperske puške u prvo vreme proizvodila opremajući probrane primerke standardne vojničke puške Mosin-Nagant M-91/30 kal. 7,62 mm optičkim nišanom (u prvo vreme je to bio nišan "PU" s uvećanjem 3,5x, koji je kasnije zamijenjen nišanom "PE" uvećanja 4x). Puška Mosin-Nagant M-91/30 opremljena jednim od navedenih nišana smatra se najuuspešnijom i najmasovnije upotrebljenom snajperskom puškom II. svetskog rata, a ostala je u naoružanju niza zemalja još relativno dugo nakon rata, kada je i prestala njena proizvodnja (npr. u velikim količinama su se njom koristile sjevernokorejske i kineske snage u Korejskom ratu 1950. - 1953., a isto tako i u Vijetnamskom ratu boraci Vietkonga).

Sredinom II. svetskog rata nemačka, sovjetska i američka vojna industrija počele su svoje pešadijske jedinice opremati poluautomatskim puškama, kojima su se uglavnom koristili snajperisti (sa izuzetkom američke puške "Garand" M-1 koja se dovoljno masovno proizvodila da je do kraja rata postala osnovno oružje američke vojske). Naime, poluautomatski rad oružja omogućavao je snajperisti da odmah opali i drugi metak ne skidajući končanicu nišana sa cilja, što je velika prednost pri gađanju optičkim nišanom, zbog neminovnog sužavanja vidnog polja. Ta prednost je naročito dolazila do izražaja u slučajevima prenosa vatre, što u borbenim situacijama nije retkost.

Prva sovjetska poluautomatska snajperska puška bila je AVS-36 (Avtomatičeskaja vintovka Simonova, obrazec 1936. goda). "Simonovka" je bila vrlo komplikovana zbog složene konstrukcije zabravljivanja, a ujedno je "bolovala" od nedovoljne čvrstoće pojedinih delova koji su se često lomili. To je bilo više nego dovoljno da puška bude povučena iz jedinica samo godinu dana nakon uvođenja u upotrebu. Zamijenjena je poluatomatskom puškom konstruktora Tokareva SVT M-40 (Samozarjadnaja vintovka Tokareva, obrazec 1940. goda) u standardnom sovjetskom puščanom kalibru 7,62x54R . Puška je bila zanatski kvalitetnije izrađena od "simonovke", a snajperski nišani  bili su standardni PU 3,5x, a kasnije PE 4x, koji su montirani na levoj strani sanduka jednostavnim nosačem. Iako je gotovo sva proizvodnja poluautomatskih pušaka "Tokarev" M-40 bila izvedena kao snajperska verzija, njihova količina je bila premala da bi imala veći uticaj na tok borbenih dejstava, ali, koncepcija uporabe poluautomatskih pušaka za snajperska dejstva ostala je dominantna u sovjetskoj vojnoj teoriji i praksi dugo vremena nakon rata i u velikoj je meri uticala na daljnji razvoj njihovih snajperskih pušaka.

Proizvodnja SVT M-40 završila se još 1944. godine, pre svega zbog proizvodnih problema, odnosno zbog nedovoljne količine specijalnih alatnih mašina, što je onemogućilo širenje proizvodnje, ali je još duže vreme ostala u naoružanju sovjetske armije i posle završetka rata. Neposredno pre završetka rata, konstruktorski biro Simonova je početkom 1945. godine (poučen negativnim iskustvima svog poluautomatskog prvenca AVS-36) razvio novu poluautomatsku pušku za novu vrstu municije - 7,62x39 mm, pod nazivom SKS (Samozarjadnij karabin Simonova), a nekoliko primeraka tog oružja je korišteno u završnim ratnim operacijama. Oružje se pokazalo uspešnim i trebalo je postati osnovno streljačko naoružanje sovjetskih snaga. Istisnulo je već odavno zastarelu repetirku Mosin-Nagant, ali i SVT M-40, ipak sovjetska armija se odlučila za poznatu automatsku pušku Kalašnjikova AK-47, konstruisani za istu municiju. Ipak, SKS je u priličnoj količini uveden u naoružanje sovjetskih snaga, od kojih je jedan deo opremljen optičkim nišanima i namenjen za snajperska dejstva. S druge strane, puška je imala veliki komercijalni uspeh, jer je usvojena u naoružanje određenog broja socijalističkih zemalja, od kojih su je neke proizvodile po licenci (među njima Jugoslavija i Kina - kod nas vrlo dobro poznata kao PAP M-59/66, u žargonu "papovka"). U zemljama koje su je uvele u naoružanje isto tako je jedan deo tih pušaka opremljen optičkim nišanima za snajperska dejstva no puška se mogla koristiti uz velika ograničenja (posebno na većim udaljenostima), zbog balističkih osobina municije 7,62x39 mm, koje je uglavnom namijenjeno za borbu na kraćim odstojanjima.

[vitez koja]

Snajperska puška Dragunova

Nakon II. svjetskog rata započela je intenzivna potraga za naslednikom snajperske puške Mosina-Naganta i SVT M-40, pogotovo što se brzo uočilo kako SKS ne može ispuniti trazena očekivanja. Rešenje je ponudio konstruktorski tim predvođen Jevgenijem Fjodorovićem Dragunovim, koji je 1958. godine razvio polu
automatsku snajpersku pušku, na prvi pogled sličnu automatskoj pušci Kalašnjikova, ali za puščani metak 7,62x54R mm i pobiedio na konkursu za novu sovjetsku snajpersku pušku. Nova puška se pod nazivom SVD (Snajperskaja vintovka Dragunova) počela uvoditi u operativnu upotrebu Sovjetske armije od 1963. godine, a vrlo brzo je uvedena kao standardno snajpersko naoružanje i u oružane snage drugih zemalja članica Varšavskog ugovora, od kojih su je neke počele proizvoditi po licenci. Iako je bila izrađena u standardnom i vrlo raširenom ruskom kalibru, praktično se mogla koristiti svakom municijom 7,62x54R mm, za SVD je razvijena posebna, mnogo kvalitetnija municija pod oznakom 7N14. S obzirom na to da je ta municija proizvedena u relativno malim količinama, SSSR ga nikada nije izvozio (čak ni svojim saveznicama u Varšavskom paktu), a osim jedinica SPECNAZ-a, GRU-a i KGB-a, redovne jedinice oružanih snaga nisu je koristile (niti je imale na raspolaganju).
U vrijeme kada je nastala, SVD je svakako bila kvalitetna vojnička snajperska puška, sa standardnim optičkim nišanom PSO-1, koji je bio opremljen baterijski osvijetljenom končanicom i infracrvenim filterom. Povećanje optičkog nišanom PSO-1 bilo je nedovoljno po sadašnjim merilima snajperskog oružja (4x), a vidno polje dosta suženo zbog malog objektiva (24 mm), ipak, u skladu s tadašnjom doktrinom snajperske borbe to se smatralo dovoljnim za siguran pogodak u ljudsku figuru na udaljenosti 600-800 m. Najkvalitetniji strelci postizali su pogotke i na udaljenostima većim od 1000 m. Osim toga, optički nišan mogao se relativno jednostavno promeniti ukoliko je imao montiran standardni nosač kojim se pričvršćivao za levu stranu sanduka, a tokom vremena razvijen je niz optičkih nišan (uključujući i pasivne noćne IC i termovizijske U svom dugom veku operativne uporabe (još uvijek je osnovna snajperska puška u naoružanju ruskih oružanih snaga), SVD se upotrebljavala praktično u svim ratovima i sukobima u svetu posle Korejskog rata, a naročito u sovjetsko-afganistanskom ratu (podjednako uspešno koristile su je obe strane). Tokom toliko dugog životnog razdoblja doživela je nekoliko modernizacija, ali ne naročito radikalnih. Jedina donekle obimnija modifikacija izvedena je u osamdesetim godinama prošlog veka kada je razvijena SVDS - puška je dobila kraću, ali težu cev, preklopni kundak i bila je namenjena padobranskim jedinicama. Ta puška je dobila oznaku SVU (Snajperskaja vintovka ukoročennaja) i pre svega je namenjena za policijske snajperske zadatke na manjim razdaljinama, ali koji zahtevaju precizniji pogodak, zbog čega je opremljena sklopivim nožicama U Čečeniji je standardno snajpersko naoružanje vojnih jedinica ruskog MUP-a (tzv. "Unutarnja vojska"), jer se u praksi pokazalo kako SVU nije pogodna za specijalne policijske snajperske zadatke, gde se traži visoka preciznost na relativno malim udaljenostima gađanja. Kod SVU-A osim pojedinačne, moguća je i rafalna paljba.



Uprkos  manjim poboljšanjima, na SVD nisu uspeli ukloniti ograničenja koja definitivno nisu poželjna na kvalitetnim snajperskim puškama. Konkretnije, puška ima prilično mali i neudobni kundak, zbog čega je okular nišana neugodno blizu oka. Težište puške je izrazito pomaknuto u prednji deo zbog čega praktično zahteva gađanje s naslona, ili natezanje remnika preko lakta. Okidanje je tvrdo i ne može se podešavati, što nije svojstveno savremenim snajperskim puškama. Kolena nema i hod okidača je kratak, a pritisak okidanja prevelik, što zahteva dugotrajnu vežbu strelca, što daje dosta nepouzdane pogotke na većim daljinama. Trzaj je očekivano jak zbog jakog metka i duge cevi, a pri opaljenju može skliznuti kundak s ramena, zbog čega dolazi do jačeg izdizanja puške.

Iskustva u zadnjim borbenim dejstvima u Čečeniji, te nekoliko protivterorističkih akcija koje su izvele ruske snage, pokazali su zastarelost koncepcije na kojoj je bila utemeljena SVD i njenu te njezinu neušpesnost u savremenim snajperskim akcijama. Po svemu sudeći, presudni događaj koji je uticao na odluku o radikalnim promenama u snajperskoj taktici i metodologiji upotrebe snajperista u borbenim dejstvima, i usvajanju nove snajperske puške u naoružanje, bilo je rešavanje talačke krize u moskovskom pozorištu na Dubrovki, jer je ruska industrija naoružanja već odavno usvojila proizvodnju savremenih tipova snajperskih pušaka, među kojima se kao najvjerojatnija naslednica SVD izdvaja repetirka SV-98 (osim navedene SV-98, od ostalih savremenih konstrukcija mogu se nabrojiti OC-48K; MC-116 i dr.).

[vitez koja]

Najčešće snajperske puške II. svjetskog rata

Snajperske puške su u prvo vrijeme rađene uglavnom po iskustvima iz I. svjetskog rata (tj. odabrani primerci standardnih vojničkih pušaka opremani su optičkim nišanima), a kod većine zaraćenih strana nije se bitno ni mijenjala konstrukcija snajperskih pušaka. Osnovna snajperska puška njemačkih oružanih snaga u početnom periodu rata bila je standardna puška M98k opremljena optičkim nišanom ZF41. Odmah se primećuje kako ZF41 nije bio optički nišan za snajpersku pušku u tradicionalnom smislu, nego svojevrsna "ispomoć" prosečnom strielcu za kvalitetniji pogodak. Osnovna zamisao uvođenja ovog nišana prilično malih dimenzija (dužine svega 13,3 cm) i slabog povećanja (1,5x) bila je potpuno u skladu s manevarskom taktikom Blitzkriega, u kojem je primarnu ulogu imao pokret visokopokretnih jedinica u kombinaciji s iznenadnim i snažnim vatrenim udarom. U takvim uslovima ratovanja uloga snajperista bila je u velikoj mjeri marginalizirana i smatralo se kako je dovoljno određeni broj ljudi u pesadijskim jedinicama opremiti malim i laganim optičkim nišanima, koji se u slučaju potrebe brzo i jednostavno mogu postaviti na pušku i pomoći u gađanju, a nakon obavljenog zadatka još jednostavnije skinuti. Shodno tome ZF41 sa svojim malim uvećanjem više je trebao poslužiti kao svojevrsni kolimatorski nišan nego kao klasični snajperski.
Logističari Wehrmachta planirali su opremanje 6% od svih ukupno proizvedenih pušaka Mauser M-98K s nišanom ZF41, što bi bilo i više nego dovoljno za zadatke koji su im bili namenjeni, međutim vrlo brzo se situacija promienila i učinila ZF41 neadekvatnim rešenjem. Naime, tok rata na istočnom ratištu vrlo brzo je stvorio potrebu za klasičnim snajperskim dejstvima, za koje ZF41 nije imao odgovarajuća svojstva (prvenstveno zbog premalog uvećanja i slabih optičkih svojstava), pa su nemačke snage počele opremati svoje snajperske puške raznim vrstama optičkih nišana (uglavnom marke Zeiss i Ajack), dok kao standard nije usvojen nišan ZF-4. ZF-4 je bio klasični optički nišan za snajpersku pušku, uvećanja 4x što je u ono vrijeme bilo potpuno zadovoljavajuće za zadatke koje su davane snajperistima i klasične montaže na sanduku oružja. O njegovoj vrednosti dovoljno govori činjenica da su vodeći njemački snajperisti najviše uspjeha postigli upravo s klasičnom puškom Mauser M-98 opremljenom ZF-4 (npr. Matthias Hetzenauer s potvrđenih 345 pogodaka, Josef "Sepp" Allerberg s potvrđenih 257 likvidacija, ili Bruno Sutkus s 209 pogodaka.
O čuvenom njemačkom snajperistu majoru Erwinu Konigu koji je navodno poginuo u snajperskom dvoboju s Vasilijem Zajcevim u Staljingradu, postoji sumnja da je uopšte  postojao, već se smatra izmišljotinom sovjetske propagandne mašinerije.

Britanci su koristili svoje standardne vojničke puške Lee-Enfield opremljenu optičkim nišanom No.32 povećanja 3,5x dok je Crvena armija u početku koristila najmasovnije proizvedenu snajpersku pušku II. svjetskog rata "Mosin-Nagant". 

Japanci su relativno kasno uveli snajperiste u svoje jedinice, a isto tako su relativno kasno razvili i svoju snajpersku pušku (po dostupnim podacima, prva japanska snajperska puška Arisaka 97 opremljena optičkim nišanom 2,5x, bila je razvijena tek 1937. godine). Njihova obuka nije se razlikovala od obuke ostalih pešaka, osim u rukovanju i održavanju snajperske puške i pojačane obuke u gađanju, a u sastavu svakog streljačkog voda bio je i jedan snajperist. Borbena dejstva u azijskim prašumama i bujnom vegetacijom prekrivenim pacifičkim ostrvima u punoj meri su istaknuli prednosti snajperista, zbog čega postaju jedna od najvažnijih pešadijskih specijalnosti, kako kod Japanaca, tako i kod američkih jedinica. U takvim uslovima snajperska borba je uglavnom vođena na relativno malim udaljenostima, zbog čega malo povećanje japanskih optičkih nišana (2,5x) nije predstavljalo veći problem. Drugim rečima, snajperska borba na pacifičkom ratištu bila je više zasnovana na veštini prikrivanja i uspešnosti zasede, nego na samoj veštini gađanja.

[vitez koja]

Upravo te okolnosti bile su od presudnog značaja za razvoj američke snajperske puške koja je trebala biti prilagođena uslovima borbenih dejstava na pacifičkom ratištu. Proizvod je bio adaptirana repetirka Springfield M 1903A4 opremljena optičkim nišanom  Weaver M 330C razvijenim iz lovačkog nišana. Taktičko-tehničke osobine optičkog nišana Weaver M 330C vrlo malo su se razlikovale od Arisakinog i omogućavale su uspešno gađanje do 600 m, što je u prašumskim uslovima bilo i više nego dovoljno. Uprkos tome, američki snajperisti nisu ga smatrali pouzdanim i kvalitetnim, pa je relativno brzo zamenjen kvalitetnijim optičkim nišanima (ponajprije s daleko boljim M84).

Interesantno je da se razvoj američke snajperske puške upravo pod specifičnim okolnostima pacifičkog ratišta usmerio prema zastareloj koncepciji puške repetirke (mora se naglasiti kako je u to vreme standardna puška u naoružanju američkih snaga bila poluautomatska Garand M 1, koja je potpuno potisnula stare repetirke), dok su na europskom ratištu tek razvijani modeli poluautomatskih pušaka (nemačke G41 i G43, sovjetske AVS-36 i SVT-40), koji su gotovo u celokupnoj produkciji bili pretvoreni u snajpersko oružje. Naime, poluautomatski rad oružja omogućavao je snajperistu brzo opaljenje drugog metka ne skidajući končanicu nišana sa cilja, što je velika prednost pri gađanju optičkim nišanom zbog neizbežnog sužavanja vidnog polja. Ta prednost je posebno dolazila do izražaja u slučajevima prenosa vatre, što u borbenim situacijama kakvi su vladali na evropskom ratištu nije bila retkost.
Američka iskustva na pacifičkom ratištu očigledno su išla u drugačijem smeru, pa iako je postojala snajperska puška Garanda, repetirka Springfield pokazala se vrlo pouzdanom i nezaobilaznom u snajperskim dejstvima na Pacifiku. U poredjenju sa njenom "protivnicom", japanskom Arisakom, puška Springfield je imala jedan nedostatak - vrlo jaku municiju. Naime, standardni američki vojnički metak kalibra 30-06 je bio nepotrebno jak za prašumske uslove u kojima se borbena dejstva obično izvode na malim udaljenostima, što je redovno demaskiralo snajperistu zvukom pucnja, bljeskom i dimom. S druge strane, slabi metak Arisake je na bliskim odstojanjima bio dovoljno uspešan, a pri tom jačina pucnja i vrlo mala količina barutnog dima nisu u većoj meri demaskirali japanskog strelca, zbog čega njihovi snajperisti gotovo i nisu imali potrebu mijenjati položaj posle  svakog opaljenja, kao američki.

Jedina strana u sukobu koja nije niti u početku, niti tokom celog rata posvetila potrebitu pažnju snajperskim dejstvima, niti je imala ikakvu doktrinu upotrebe snajperista bila je Italija. To je u potpunosti razumljivo, ako se uzme u obzir činjenica kako je Italija bila jedna od zemalja čije oružane snage su krajnje nepripremljene ušle u rat, bez obzira na Mussolinijevu ekspanzionističku politiku od samog početka, posle dolaska na vlast. Naime, u Italiji je oduvek nedostajalo proizvodnih kapaciteta za opremanje savremenih oružanih snaga, a osim toga raspolagali su ograničenim razvojnim mogućnostima. Glavno streljačko naoružanje talijanskih oružanih snaga, puška Mannlicher-Carcano M. 91 verovatno nije bila ništa lošija od ostalih pušaka proizvedenih krajem XIX. veka, ali pre II. svjetskog rata tražila je opsežniju modernizaciju, što niko nije učinio. Posebno veliki problem bila je municija za tu pušku, koja ne samo da je bila previše slaba za vojničku upotrebu (kalibar je bio 6,5x52 mm), nego je zadržala i zaobljeni vrh inače neprimereno teškog zrna (10,5 g) za tako slabo barutno punjenje .To zrno je nakon ispaljenja brzo gubilo brzinu, a time i snagu nakon izlaska iz cevi, pa je njegov uspešni domet bio znatno manji od dometa drugih metaka.

[vitez koja]

Osim toga, balističke osobine tog metka bile su izrazito loše, što u kombinaciji s puškama prosečno slabog kvaliteta kakve su bile Carcanovke ne predstavlja pravu kombinaciju za bilo kakvu snajpersku pušku. Ni pokušaj uvođenja novog metka kal. 7,35x52 mm nije doneo nikakva poboljšanja, iako se radilo o savremenijoj konstrukciji sa šiljatim zrnom, jer se njegova težina pokušala smanjiti konstrukcijom aluminijskog vrha. Rezultat je bio metak krajnje nepredvidivih balističkih osobina, sa potpuno nestabilnim zrnom, pa je taj eksperiment završio povratkom na pouzdano loši metak 6,5x52 mm. S druge strane, ekonomska kriza je u velikoj mjeri oslabila italijansku privredu, a oporavak je trajao znatno duže nego u drugim evropskim zemljama. Mussolinijeve megalomanske težnje za stvaranjem novog Rimskog Carstva i kolonizacijom severne Afrike rezultirale su ratom u Etiopiji i trošenjem ionako malo raspoloživih sredstava, zbog čega talijanska vojska nikada nije bila u potpunosti opremljena oružjem i municijom u dovoljnoj meri (npr. italijanske snage koje su angažovane na istočnoevropskom ratištu u streljačkim vodovima imale su po jedan puškomitraljez umesto 3 kako je bilo predviđeno formacijom, automatskih pušaka je bilo samo po jedna na vod, a mitraljeza je bilo toliko malo da u pojedinim cetama nije bila ni jedna), što se najviše odrazilo upravo na individualnoj obuci. Drugim rečima, prosečan italijanski vojnik nije imao niti upola toliko gađanja i obuke u rukovanju streljačkim oružjem kao vojnici drugih evropskih zemalja. U takvim okolnostima, potpuno je razumljivo kako se nije mogla razviti niti snajperska doktrina, jer snajperisti su tokom svoje obuke izvodili znatno veći broj gađanja i trošili znatno više municije od drugih strelaca.
Uprkos tome, postoje vrlo konkretni dokazi da je i talijanska vojna industrija eksperimentisala sa proizvodnjom sopstvene snajperske puške, odnosno prilagođavanjem svoje standardne vojničke puške za snajperske zadatke. Pokusali su sa  Mannlicher-Carcano tako što su je preradili u snajpersko oružje, što je vrlo neuobičajeno, jer je ta puška bila još lošijih balističkih i drugih taktičko-tehničkih osobina od ionako loše standardne vojničke puške. Optički nišan je Berretine proizvodnje, uvećanja 3,5x i u to vreme retke bočne montaže. Koliko je ta puška bila uspešna u snajperskim dejstvima, može se samo nagađati, jer ne postoje konkretni dokumenti i drugi dokazi o njenoj upotrebi u borbi. Isto tako, nema podataka da se ta puška nalazila u talijanskim jedinicama, pa ako se ne radi samo o eksperimentalnom oružju, verovatno je napravljena u ograničenom broju primeraka za specijalnu namenu, odnosno za specijalne jedinice.


Tokom II. svetskog rata do punog izražaja došla je veština prikrivanja snajperista, njihovo stapanje sa okolinom i zasedna dejstva.

[vitez koja]

Kratak osvrt na odnos prema obuci snajperista

Primena odlicnih strelaca (snajperista) u americkoj vojnoj istoriji seze sve do Revolucionarnog rata. Za vreme americkog gradjanskog rata, general Hajram Berdan je zagovarao ovu vestinu i pomogao je da se usavrse metode koje koriste snajperisti.

Već u početku Britanci su znali da to oružje nije za svakog borca, pa su snajperima naoružavali samo precizne, prirodno sigurne strijelce,hladnokrvne prije svega , lukave, strpljive i izuzetno hrabre borce.

Borbe u Koreji u kojima su ucestvovale jedinice KoV-a i marinci SAD,su jos jednom pokazale da komandovanje nedovoljno ceni metode primene i mogucnosti snajperista.Americke jedinice,opremljene novom snajperskom puskom (MLD sa teleskopskim nisanom M84) su se retko oslanjale na snajperiste iako su se u nekim situacijama primenjivale za borbu protiv neprijeteljskih snajperista i osmatranje. Preporuke koje su proistekle iz rezultata rata u Koreji obuhvatale su sledece: potrebu da postoje centralizovane skole za snajperiste, fleksibilnu snajpersku organizaciju, primenu sposobnog osoblja, kao i  potrebu da se obuce komandanti kako da ispravno koriste snajperske mogucnosti. Kao rezultat svega toga, Skola KoV-a Sjedinjenih Americkih Drzava dobila je zadatak da organizuje skolu za snajperiste.Ovaj zadatak poceo je da se ostvaruje u saradnji sa jedinicom KoV-a za obuku najboljih strelaca SAD,u toku 1955 i 1956. God.

Ovaj program bio je kratkog veka jer u KoV-u nije postojalo pravilno razumevanje i ocena vrednosti snajperista.Kada je u sluzbu kao formacijska bila uvedena puska ML4, nisu bile obavljene nikakve pripreme za uvodjenje snajperske puske ML. Snajperista vise nije bio deo streljackog voda.Program za obuku snajperista vise nije bio obavezan.

Sukob u Vijetnamu oziveo je potrebu da se koriste snajperisti.Neprijateljskesnage su u tom sukobu pokazale kolko moze da bude uspesna primena snajperskih metoda u razlicitim borbenim uslovima.Armija SAD je drzala kurseve za obuku snajperista na nivou divizije,i obucavala komandni kadar na svim nivoima o tome kako koristiti snajperiste.

U toku operacije “urgent fury” 1983.god. rendzeri KoV-a SAD su koristili snajperiste u Grenadi. Eliminaciju neprijatljskih minobacackih polozaja na razdaljini do 800 metara izvrsili su snajperisti, sto je bilo od vitalnog znacaja za uspesno izvrsenje zadatka i ilustruje stalan znacaj angazovanja snajperista

[vitez koja]

Termin “snajperista” potekao je u 19.veku od britanskih vojnika u Indiji, gde je sljuka bila omiljena divlja ptica za lov (snipe-sljuka). Sljuka je mala i brza, i predstavlja jedan od najtezih ciljeva. Uspesan lovac na sljuke bio je sjajan strelac i vrlo dobar u ostalim lovackim vestinama. Tako je rec snajperista, pocela da se upotrebljava za sve one koji su posedovali osobine uspesnog lovca na sljuke. Tokom vremena je usavrsavanjem naoruzanja, opreme i metoda, vestina vojnih snajperista prerasla u “umetnost”.

Već u početku Britanci su znali da to oružje nije za svakog borca, pa su snajperima naoružavali samo precizne, prirodno sigurne strelce, hladnokrvne pre svega , lukave , strpljive i izuzetno hrabre borce.

Predstavicu napoznatije "muske snajperiste iz II sv.rata:

[vitez koja]

Da pocnem od najpoznatijeg finskog snajperiste!

Simo Hayha
 
Tokom sovjetsko-finskog rata stvorena je prava snajperska legenda, ujedno i najuspešniji snajperist svih vremena - Simo Hayha s potvrđenih 542 likvidirana protivnika, koje je ostvario od 30. novembra 1939. do 6. aprila 1940. kada je bio teško ranjen, dakle za samo 97 dana. Još pre rata mali Finac (Simo Hayha je bio visok 158 cm) isticao se izuzetnom streljačkom vještinom, kojom se služio u lovu i farmerskom životu, a nakon sovjetske agresije odmah je uključen u borbu kao snajperist. Koristio se uglavnom finskim primerkom sovjetske puške Mosin-Nagant (tzv. Pystykorva M28), a povremeno i kratkom mašinkom Suomi KP-31, pri čemu je izbegavao uporabu optičkog nišana, smatrajući kako strelac koji se njime koristi mora više podići glavu i time se jače izložiti protivničkoj paljbi. Osim toga, na taj način je izbegavao demaskirajući odbljesak sunčevih zraka s nišanskog objektiva, kojim je često otkrivao sovjetske snajperiste (poznat je njegov dvoboj s jednim sovjetskim snajperistom kojeg je čekao celi dan nepomično ležeći u snijegu i tek kada su zraci zalazećeg sunca, odbivši se od objektiva sovjetskog snajperiste demaskirale njegov položaj, Simo Hayha se odlučio na hitac, pogodivši zaklonjenog protivnika na udaljenosti od oko 450 m). Teško je ranjen štiteći odstupnicu svoje jedinice (zrno mu je raznelo donju vilicu i obraz), ali uprkos tome preživeo je rat i umro mirno u dubokoj starosti. U svakom slučaju, Simo Hayha je znatno doprineo neočekivano velikim gubicima Crvene armije u zimskoj kampanji na poluotoku Kola.

[vitez koja]

Nemacki snajperisti iz II sv.rata!

Josef "Sepp" Allerberger

Kaplar Josef "Sepp" Allerberger, rodjen 1924.g. u Austriji. Bio je jedan od snajperista u II sv.ratu, sa 257 potvrdjenih likvidiranih  protivnika. Odlikovan Viteskim krstom.
U decembru 1942.g. poslat na Istocni front kao mitraljezac, ali biva ranjen. Dok se oporavljao eksperimentisao je sa sovjetskom puskom Mosin Nagan 91/30. Na kraju je napravio 27 pogodaka, sto je uticalo da se nakon oporavka posalje na snajpersku obuku