Snajperisti

[vitez koja]

Matthäus Hetzenauer

Matthäus Hetzenauer, rodjen 23.12.1924.g. u Tirolu, Bio austrijski snajperista u 3.brdskoj diviziji na istocnom frontu u II sv.ratu. sa 345 potvrdjenih likvidiranih  protivnika.Pogodio je uspesno metu sa 1100 metara. Odlikovan Viteskim krstom. Hetzenauer je bio zarobljen od strane sovjetskih trupa 1945.g. i proveo je 5 godina u sovjetskim logorima. Umro umro 03.10.2004.g. nakon nekoliko godina pogorsavanja zdravstvenog stanja.

[vitez koja]

Friedrich Pein

Friedrich Pein (20. 10.1915 - 14. 02. 1975) bio je poznati austrijski snajperista nemacke vojske u II sv.ratu. Njegov prvi snajperski zadatak je izvrsio u 12.ceti Gebirgsjägerregiment 143, sluzeci u SSSR. Povodom 200 pogotka  1945.godine nagradjen je Gvozdenim krstom. Tokom rata je bio tri puta ranjen, pre nego sto je zarobljen i drzan u SSSR kao ratni zarobljenik.

[vitez koja]

Bruno Sutkus

Bruno Sutkus (lith. Bronius Sutkus,14. 05. 1924 - 29. 08. 2003) bio je litvansko-nemacki snajperista u 68.pesadijskoj diviziji nemacke vojske na Istocnom frontu u II sv.ratu sa 209 potvrdjenih likvidiranih  protivnika. Rodjen je u Kenisbergu, Istocna Pruska. Njegov otac je bio Litvanac, sto je znacilo da Sutkus nije imao automatski nemacko drzavljanstvo, vec je smatran naturalizovanim Nemcem. Obuku za snajperistu savladao je 1943.g. na snajperskoj skoli u Viljnusu, a zatim je dodeljen 196.grenadirskom puku 68.pes.divizije. U januaru 1945.g. postaje instructor u snajperskoj skoli. Krajem rata bio je zarobljen od strane sovjetskih vlasti sa falsifikovanim dokumentima i navodno surovo mucen od KGB-a, jer su sumnjali da je nemacki snajperista. Deportovan je na prisilni rad u Sibir.Nakon raspada SSSR, prihvata litvansko drzavljanstvo, ali 1994.g. dobija sertifikat nemackog i 1997. se seli u Nemacku.

[vitez koja]

Helmut Wirnsberger

Helmut Wirnsberger je nemacki snajperista 3.brdske divizije na Istocnom frontu II sv.ratu, i zaduzen 64 za ubistva. Wirnsberger je poslat na Istocnom frontu u septembru 1942.g., nakon snajperske obuke  u Seetaler Alpen-u. Sa sobom je uvek nosio Mauzer K-98 i Walther G43.
Posle ranjavanja prekomandovan je da obucava snajperiste.

[vitez koja]

Erwin König

Erwin König i Heinz Thorvald su imana nemackih snajperista koje je “navodno” likvidirao sovjetski snajperista Vasilij Zajcev, tokom bitke za Staljingrad. Zajcev u svojim memoarima tvrdi da je nadmetanje trajalo tri dana u rusevinama Staljingrada, I da ga je pogodio nakon odsjaja puske Königa. Navodno je po dokumentima pronadjenim kod njega identifikovan kao vodja snajperske skole u Berlinu. U Centralnom muzeju oruzanih snaga u Moskvi postoji puska koja je navodno pripadala nemackom snajperisti koji se zvao Ervin Konig, ali u nemackoj kadrovskoj evidenciji negiraju da je postojao snajperista pod imenom Konig ili König.

Americki pisac Dejvid L.Robins koristi ime Hajnca Torvalda u svom romanu iz 1999.g. „Rat pacova“. Ova prica odslikava Torvalda (Konig) kao SS-Standartenführer  koji je prvobitno instruktor Wermahta na podzemnom komandnom mestu u Zossenu. Medjutim osim nekoliko SS oficira divizije koja se borila u Staljingradu, negira se postojanje snajperiste tako velikog cina.

[vitez koja]

Sad da predstavim i najpoznatije ruske muske snajperiste!

Василиј Зајцев
 
Василиј Григорјевич Зајцев (рус. Василий Григорьевич Зайцев; 1915 — 1991) совјетски снајпериста који је током Великог отаџбинског рата за време Стаљинградске битке, у периоду од 10. новембра до 17. децембра 1942. године убио 225 немачких војника и официра и њихових савезника (укључујући и 11 непријатељских снајпериста). Херој Совјетског Савеза и почасни грађанин града-хероја Волгограда.

Рођен је 23. марта 1915. године у селу Јеленинскоје које се налази на уралским планинама. Одрастао је у сеоској породици у којој је и научио вештину стрељаштва. Иако многи мисле да је Зајцева обучавао његов деда он је подучаван од оца, ловећи дивљач на Уралима. Користећи пушку Мосин-Нагант модел 1891 стекао је знања у области гађања далеких и покретних мета без оптичког нишана.
Основну школу је завршио у родном месту, а средњу школу у Чељбанску. Године 1930. је завршио Грађевински факултет у граду Магнитогорску. Од 1937. године служио је војску у Тихоокеанској флоти, где је радио као писар у артиљеријском одељењу. Након студија на Војно-пословној школи постављен је за шефа финансијског дела Тихоокеанске флоте у заливу Преображења. На овој функцији га је и затекао почетак Великог отаџбинског рата, јуна 1941. године.

У лето 1942. године, после пет молби, коначно је био одобрен захтев подофицира Василија Зајцева да буде упућен на фронт. Септембра 1942. године, заједно са осталим војницима из Тихоокеанске флоте, Зајцев је дошао у Стаљинград где је распоређен у 1047. пешадијски пук 284. пешадијске дивизије 62. совјетске армије. Пошто се налазио на дужности курира и везисте на источној обали Волге, мало је фалило да уопште не учествује у директним борбама за Стаљинград.
Када су војници 13. гардијске дивизије генерала Александра Родимчева 14. септембра 1942. године кренули у крвави прелазак Волге на западну обалу исте међу њима се нашао и Зајцев. По приспећу елиминисао је неколико немачких митраљезаца и био уочен од старане једног политичког комесара. Због исказаног умећа и прецизности додељена му је снајперска пушка. Родицевљеви војници су отишли да бране Мамајев Курган, а Зајцев је остао у порушеном граду. До 10. новембра убио је 32 непријатељска војника и постао „пропагандна бомба“ која је немачки морал још више урушила. Занимљивост је да је код већине својих мета Зајцев сакупио плочицу војника и тиме доказао број погодака. За само два месеца убио је преко 200 немачких војника (по неким проценама укупно током битке за Стаљинград је убио преко 300 немачких војника и официра). Следећи његов пример повећавао се број снајпериста. Он лично је охрабривао и подучавао снајперисте и основао школу за исте. По неким проценама његови ученици су елиминисали преко 3.000 немачких војника у Стаљинграду. Јануара 1943. године повредио је очи активирањем против-пешадијске мине. Професор Владимир Филатов је успео тешком и дугом операцијом да отклони последице и Зајцев се вратио у строј.
Поред Стаљинградске битке, Зајцев је учествовао и у борбама у региону донбаса, у бици код Дњепра, борбама у близини Одесе и Дњестра. Крај рата маја 1945. године дочекао је са чином капетана у болници у Кијеву.

Непосредно по завршетку рата био је инструктор за снајперисте у Минску, али је убрзо после тога демобилисан и преселио се у Кијев. Био је командант Печерског округа. Завршио је дописне курсеве на Свесавезном институту за текстилну и светслосну индустрију и постао инжењер. Радио је као директор инжењеријског постројења и директор фабрике одеће „Украјина“. Објавио је књигу, својеврстан дневник, „Белешке снајперисте“ у којој је забележио своја кретања и акције. Акције и снајперске технике се и дан данас изучавају на Руској војној академији, па чак и на Вест Поинт-у.

Василиј Зајцев умро је 15. децембра 1991. гоидне (десет дана пре званичног распада Совјетског Савеза). Иако је његова лична жеља била да буде сахрањен у меморијалном комплексу на Мамајев Кургану у Волгограду, првобитно је сахрањен на Војном спомен гробљу у Кијеву. Године 2005. поводом 60-годишњице Победе над фашизмом, супруга Вислија Зајцева - Зинаида се обратила руководству града Волгограда са молбом да испоштују последњу жељу њеног супруга и његове посмртне остатке пребаце на Мамајев Курган. Ова молба је испуњена и 31. јануара 2006. године посмртни остаци Василија Зајцева су пренети и са највишим војним почастима сахрањени у меморијалном комлексу на Мамјев Кургану. Сахрањен је у близини гробова пилота и двоструког Хероја Совјетског Савеза Василија Јефремова и председника Комитета за одбрану Стаљинграда Алексеја Чуианова. Гроб Василија Зајцева налази се у близини споменика на којем се налази знаменита фраза самог Зајцева - „Иза Волге за нас није било земље“ (рус. За Волгой для нас земли нет).


Указом Президијума Врховног совјета СССР-а од 22. фебруара 1943. године млађи поручник Василиј Зајцев је „за своју храброст у борби против нацистичких окупатора“ добио звање Хероја Совјетског Савеза. Поред овог највишег почасног звања у СССР-у, Зајцев је одликован и са Орденом Лењина, два Ордена црвене заставе другог степена и Орденом Отаџбинског рата првог степена.
Такође је и носилац великог борја совјетских медаља, међу којима су: Медаља за одбрану Стаљинграда, Медаља за борбеност, Медаља за победу над Немачком у Великом отаџбинском рату 1941-1945.
Указом Градског совјета народних депутата Вологограда од 7. маја 1980. године за посебне заслуге приликом одбране града и разбијањаа немачко-фашистичке војске током Стаљинградске битке Василију Зајцеву додељено је звање „почасног грађанина града-хероја Волгограда“.

Василиј Зајцев је био познат по томе што је у акцији најчешће учествовао сам. Развијао је специјалне и детаљне планове распореда снајпериста које је обучавао да би могли да покрију што већа пространства. Саветовао је снајперисте да пуцају прецизно један метак-смртоносни погодак. То је допринело томе да се не зна где Зајцев дејствује тако да ниједан немачки војник није био сигуран. Крајем октобра му се придружује и Куликов, још један одличан совјетски снајпериста. Овај тандем је задавао муке командној структури немачке 6. армије пуна два месеца.

За разлику од осталих совјетских снајпериста, Зајцев је практиковао дубоки продор у непријатељску позадину. Користећи се канализацијом, рушевинама а често и мраком, залазио је и по три километра у непријатељску позадину и вребао мете. Укопавши се у рушевине, крш и лом који је прекривао Стаљинград могао је да чека сатима да му се на нишану појави немачки официр. Имао је обичај и да не мења положај после паљбе тако да немачки војници нису могли да га открију по покретима и повлачењу. Највише убистава је постизао у рану зору када је Сунце заклањало чист видик немачким војницима.
Иако је био инструктор многим снајперистима често је командовао целом четом истих и добијао наређења која места да брани. Када би се појавила 2 до 5 снајпериста цела немачка чета би била заустављена. Када би се појавио са комплетним саставом комплетан немачки напад би стао. Лично је заслужан за одбрану фабрике „Црвени Октобар“ где је провео неколико дана на највишем месту у том делу града, на димњаку фабрике.

Око Зајцева круже многе приче и дан данас, многе непотврђене. Једна од њих је елиминација немачког инструктора сјапериста из Зосена мајора Хајнца Торвалда. По тим причама он је лично послат да би убио Зајцева али га је Зајцев после вишедневног надмудривања елиминисао. По речима Зајцева, после вишедневног маневрисања и избегавања његов колега Куликов је успео да намами Торвалда уз помоћ чувене технике штап-шлем: на штап је ставио шлем, подигао га док је Зајцев осматрао и када је шлем добио погодак Куликов је завриштао као да је погођен. Зајцев је тада уочио Торвалдову главу који се придигао испод гомиле лима да осмотри погодак и убио га. Биле приче тачне или не Зајцев је предао у музеј оптички нишан снајперисте кога је елиминисао. Торвалдов оптички нишан, наводно најомиљенији Зајцевљев ратни трофеј, изложен је у Музеју оружаних снага у Москви. Овај наводни двобој двојце чувених снајпериста приказан је у холивудском филму „Непријатељ пред вратима“. Постоји још једна контроверза која је брзо разбијена, по којој је Зајцев само плод пропаганде и по којој он нема више од 20 погодака током целе битке. Међутим то је побијено тако што су показана плочице убијених немачких војника којих има преко 150. Током битке за Стаљинград истакао се још један руски снајпериста по надимку Зикан који је убио 224 немачка војника и чији идентитет није познат.

[vitez koja]

Mikhail Ilyich Surkov

Mikhail Ilyich Surkov (Russian: Михаил Ильич Сурков) bio je sovjetski snajperista tokom II svetskog rata. Prema sovjetskim izvorima, Surkov je sa 702 potvrdjena pogotka bio najefikasniji snajperista II sv.rata, na evropskim prostorima. O njemu se malo zna. Spekulise se da je toliki broj potvrdjenih pogodaka samo plod sovjetske propaganda. Navedeni podatak nije ni potvrdjen a ni demantovan.

[vitez koja]

Ivan Sidorenko

Ivan Mikhaylovich Sidorenko (руски: Иван Михаилович Сидоренко) rodjen 12.09.1919.g. bio je oficir Crvene armije za vreme II sv.rata. Bio je jedan od najboljih snajperista u rat, sa preko 500 potvrdjenih likvidiranih  protivnika. Iako je bilo snajperista medju Crvenom armijom koji su imali isto ili vise pogodaka, Sidorenko je bio posebno cenjen od svojih nadredjenih po svojoj vestini u obuci snajperista. Kao i kod mnogih drugih snajpesrista, Sidarenkovo omiljeno oruzje je bila Mosin Nagan puska sa optickim nisanom.
Rodjen je kao seljak u mestu Chantsovo. Zavrsio je deset razreda skole, a kasnije je studirao na Penza umetnickoj akademiji. Godine 1939. Napustio je studiranje i odmah bio regrutovan u Crvenu armiju i upucen na obuku u pesadijsku skolu na Krimu. 1941.g. ucestvovao je u borbama za Moskvu, kao mladji porucnik u minobacackoj ceti. Tokom bitke, dosta vremena je proveo u izvidajanju, a njegov lov na neprijateljske vojnike toliko uspesan da su naveli njegovog komandanta dag a rasporedi na obuku strelaca. Sidarenko ih je prvo ucio teoriji taktike,a nakon toga ih je licno vodio u borbene misije. U medjuvremenu je postao pomocnik komandanta 1122.pesadisjkog puka na Baltickom frontu. Iako je njegova primarna uloga bila obuka snajperista, povremeno je licno ucestvovao u borbi kako bi svojim vojnicima podizao moral i borbeno iskustvo. U jednoj misiji sam je unistio tenk i tri teska motorna vozila, koristeci zapaljivu municiju. Ovi “izleti” na prvu borbenu liniju doveli su do toga da je Sidarenko 1944.g. u Estoniji tesko ranjen. Oporavak je trajao do kraja rata. Dana 04.06.1944. proglasen je herojem SSSR. Nakon toga Sidarenku je zabranjeno angazovanje u borbama, prevashodno zbog njegove sposobnosti nastavnika. Krajem rata Sidarenko je s”skupio” skoro 500 potvrdjenih pogodaka. Uspesno je obucio oko 250 snajperista. Dobio je cin majora i uvazavanje da je najuspesniji sovjetski snajperista II sv.rata.
Nakon zavrsetka rata, Sidarenko se povukao iz vojske, nastanio u Celjabinskoj oblasti na Uralu, gde je radio kao poslovodja u rudniku uglja.

[vitez koja]

Predstavicu najpoznatije "zenske" snajperiste iz II svetskog rata!

Najvise ih je bilo sa prostora SSSR (o cemu ce biti reci u narednim postovima), ali prvu cu predstaviti cehoslovakinju Mariu Lastovecku (po dostupnoj mi literaturi jedinu iz ondasnje Cehoslovacke)!

Marie Ljalková-Lastovecká

Marie Ljalkova Lastovecka rodjena je 03.12.1920.g. u Horodenki, u Ukrajini u porodici ceskog porekla. Studirala je na Industrijskoj skoli u Stanislavovu, a zatim radila kao traktorista u kolhozu. U martu 1942.godine, nakon zavrsenog medicinskog kursa  regrutovana je u 1.cehoslovacki bataljon u SSSR. Nakon otkrivanja streljackih karakteristika poslata je u skolu za snajperiste. Bila je prva cehoslovakinja koja je kao snajperista ucestvovala u borbama za Sokolov i kasnijim borbama u Ukrajini. Sa potvrdjenih 35 pogodaka vracena je u medicinsku jedinicu u leto 1944.g. gde je sa 1.cehoslovackim bataljonom ucestvovala u borbama za oslobodjenje Cehoslovacke. 1945.g.bila je na celu saniteta 1.tenkovske brigade. Kasnije 1947.g. zavrsava vojno medicinske skole i biva unapredjena u oficirski cin. Nakon pada komunizma biva unapredjena u cin pukovnika. Sada kao pensioner zivi u Brnu.

[vitez koja]

Najpoznatije "zenske" snajperiste iz II svetskog rata su bile sa prostora SSSR-a !




Kada je poceo rat, mnoge zene su pokusale da pristupe regularnoj vojsci, ali su odmah odbijene i poslate u civilnu odbranu. Velika vecina nije bila zadovoljna ovim statusom. Zelele su da aktivno sluze u odbrani svoje otadzbine. Kopale su protivtenkovske rovove ili pomagale da se dovuku namirnice do Moskve u pocetku rata, da bi kasnije pocele da se prijavljuju za medicinske sestre koje sluze u aktivnim borbenim jedinicama. Ranjenike bi odvukle sa vatrene linije u obliznje skloniste i pruzile im prvu pomoc. Zvali su ih Milostivim Adjelima.

Veliki broj je sluzio i u avijaciji. Najcesce bi dobijale jurisne avione i napadale nocu. Nemci su ih zvali Nocne Vestice i one su sa zadovoljstvom primile taj nadimak. Bile su vrlo uspesne u izvodjenju svojih zadataka, ali je mali broj uspeo da udje u lovacke odrede. Sveukupno, bilo je 21 Herojine Sovjetskog Saveza, samo iz avijacije. Ukupno ih je sluzilo preko 800 000 tokom celog rata.

Rusi su u Crvenoj armiji pocetkom 1943 samo zena snajperista imali preko 2000, 500 ih je na kraju prezivelo rat.

Rusi su naime prvi praktikovali snajperistu u sastavu pesadijskog voda (svaki vod je imao svog snajperistu) dok su druge zemlje u to vrijeme imale jednog formacijskog snajperistu tek u sastavu bataljona....

Osim ovih snajperista koji su bili deo osnovnih jedinica poznate su i iskljucivo snajperske brigade kao deo strateske rezerve "Glavne komande" (RVGK - Rezerv Verkhovnogo Glavnokomandovaniya)... sa njima je raspolagala iskljucivo "Glavna komanda" i po potrebi je u borbu na kriticnim mjestima ubacivala vodove, cete pa cak i cele bataljone sastavljene iskljucivo od snajperista...

Tokom II sv.rata zvanje istaknutog snajperiste dodeljeno je 261 crvenoarmejcu sa preko 50 potvrdjenih pogodaka. Po dostupnim podacima 438.335 lica Crvene armije je proslo snajpersku obuku. U proseku je najmanje jedan snajperista bio u pesadisjkom vodu i jedan u izvidjackom vodu ukljucujuci i rezervu, pa cak i artiljerijske jedinice.

Posle rata, vrlo mali broj je ostao u vojsci. Okolina ih je, jednostavno, smatrala nepozeljnim. Ipak, mora se odati najveca pocast ovim zenama.