Snajperisti

[vitez koja]

Lyudmila Pavlichenko

Ljudmila Mihailovna Pavlicenko (Людмила Михайловна Павличенко) 12.07.1916.-10.10.1974.g., je bila sovjetski snajperista za vreme II sv.rata kojoj se pripisuje 309 potvrdjenih meta. Smatra se najuspesnijim zenskim snajperistom u istoriji.

Rodjena je u mestu Bila Tserkva, ali se u 14-toj godini sa porodicom seli u Kijev. Tamo se pridruzuje lokalnom streljackom klubu i trenira dok istovremeno radi u Kijevskoj vojnoj fabrici.Kada je Nemacka zapocela napad na SSSR, Pavlicenkova je bila na cetvrtoj godini istorije na Univerzitetu u Kijevu. Bila je medju prvim dobrovoljcima koji su se javili regrutnim kancelarijama i trazila da ide u odbranu otadzbine, prevashodno u jedinicama pesadije. Dodeljena je 25.pesadijskoj diviziji, gde joj je ponudjena duznost medicinske sestre, sto je odlucno odbila. Uporna, s obzirom da je trenirala streljastvo postaje snajperista. Njene prve dve potvrdjene mete su u blizini mesta Beliaievka, realizovane poluautomatskom puskom Tokarev SVT-40 sa 3,5 incnim optickim nisanom.
Ljudmila Pavlicenko se borila oko dva i po meseca u blizini Odese, gde eliminisala 187 neprijateljskih vojnika. Kada su Nemci ostvarili kontrolu nad Odesom, njena jedinica se povlaci ka Sevastopolju na Krimsko poluostrvo, gde se bori vise od osam meseci. Dobija cin porucnika. U maju 1942.godine, vec ima potvrdjnih 257 ubistava nemackih vojnika.
Zvanicno je potvrdjeno da je tokom II sv.rata imala 309 elininisanih neprijateljskih vojnika, od cega 36 neprijateljskih snajperista. U junu 1942.g. Ljudmila Pavlicenko je ranjena minobacakom vatrom, izvucena je iz borbe i za manje od mesec dana se oporavila od zadobijenih rana.

Radi propaganda Ljudmila Pavlicenko je nakon toga poslata u Kanadu i SAD, postajuci prvi sovjetski gradjanin koji je primljen u od strane americkog predsednika Frenklina Ruzvelta u Beloj kuci. Sa Eleonorom Ruzvelt nastupala je po SAD drzeci govore i prenoseci svoja iskustva. Na jednom sastanku sa novinarima i reporterima u Vasingtonu, bila je zgranuta pitanjima koja su joj postavljali. “Jedan reporter kritikovao je duzinu suknje moje uniforme, rekavsi da u Americi zene nose krace suknje i da ja u svojoj izgledam mnogo debelo”. Od SAD je dobila na poklon automatski pistolj a od Kanade Winchester pusku (nalazi se u Centralnom muzeju oruzanih snaga u Moskvi). Tokom posete Kanadi, zajedno sa Vladimirom Pcelincevom (snajperista) i Nikolajem Krasavcenkom (komesarom), pozdravilo ih je nekoliko hiljada ljudi na UNION stadionu u Torontu. Novembra 1942.godine, Pavlicenkova je posetila Koventri u Velikoj Britaniji, gde je pruzela donaciju od radnika Koventrija za nabavku tri rendgen aparata za Crvenu armiju.

Nakon dobijanja cina majora, Pavlicenkova se nije vratila u borbu, vec je postala instructor i obucavala je sovjetske snajperiste do kraja rata. 1943.godine dobila je Zlatnu zvezdu kao heroj SSSR.

Posle rata, zavrsila je skolovanje na Univerzitetu Kijava I zapocela karijeru kao istoricar. U period od 1945-53.g. bila je asistent u glavnom stabu sovjetske mornarice. Kasnije je bila aktivna u Sovjetskom komitetu veteran rata. Umrla je 10.10.1974.g. u 58-oj godini i sahvanjena na groblju Novodevichye u Moskvi.

[vitez koja]

Jedna jako interesantna licnost!

Roza Shanina

Roza Georgiievna Shanina je bila sovjetski snajperista za vreme II sv.rata kojoj se pripisuje 54 potvrdjenih meta, ukljucujuci 12 snajperista tokom bitke u Viljnusu. Dobrovoljno je sluzila kao strelac na liniji fronta. Saveznicke novine opisale su Shaninu kao „nevidljivi teror Istocne Pruske“. Postala je prva sovjetka zena snajperista kojoj je dodeljen Orden Slave. Shanina je poginula tokom rata u Istocnoj Pruskoj stiteci teso ranjenog komandanta artiljerijske jedinice.

Roza Shanina je rodjena u ruskom selu Jedma u Arhangelovskoj oblasti, od majke mlekarice i oca lugara, koji je od zadobijene rane u I sv. ratu ostao invalid. Roza je navodno dobila ime po Rozi Luksemburg i imala je petoro brace i jednu sestru. Osnovnu skolu (cetiri razreda) je zavrsila u Jedmi, dalje skolovanje je nastavila u selu Bereznik pesaceci dnevno 13 kilometara. Sa cetrnaest godina, protiv volje svojih roditelja nastavila je skolovanje u 200 km udaljenom Arhangelovsku. 1938.godine postaje clan Komsomola. Od 1940.godine pocinje da prima skolarinu i finansijsku pomoc od roditelja a i pocinje da radi u decjem vrticu. U toku nemacke invazije na SSSR, Shanina stiti i brani vrtic od pozara. Zbog ratne situacije Shanina toko 1941-1942.g. zavrsava skolovanje.

Nakon nemacke invazije, Shanina se sa dvojicom brace prijavljuje u vojsku. U decembru 1941.g. gine joj jedan od brace tokom opsade Lenjingrada, ona trazi od vojnih vlasti da je posalju na front, ali je odbijena. U februaru 1942.g. sovjetske zene uzrasta 16-45 godine stekle su pravo na vojnu sluzbu. U junu 1943.g. Shanina je primljena u Centralnu zensku snajpersku akademiju koju uspesno zavrsava i 02.aprila 1944.g. upucuju se u poseban zenski snajperski vod 184.pesadijske divizije. 05.aprila 1944.g., jugoistocno od Vitebska ispalila je svoj prvi metak, pri cemu je dozivela veliki sok govoreci panicno „ja sam ubila coveka“, dok je posle sedam meseci zapisala da joj je to posao i da je to njen trenutni smisao zivota.

Za svoje akcije u toku 1944.g. Roza Shanina dobija Orden Slave 3. Klase. Prema izvestaju komandanta 1138.pesadijske divizije, Shanina je u period 06.-11.04. 1944.g. eliminisala 13 neprijateljskih vojnika, a u maju jos 17, cime se potvrdila kao hrabar vojnik i precizan strelac. Nakon toga ona postaje komandir zenskog snajperskog voda. 22.juna 1944. Sovjeti su zapoceli veliku operaciju “Bargation” u Vitebsk region, snajperisti su imali zadatak da se ubacuju u pozadinu neprijatelja, ali su podrzavali i napredovanje pesadije. Shanina, uprkos zabrani, zeli jako da bude u prvoj borbenoj liniji i krsi to naredjenje zbog cega je bila sankcionisana po komandnoj liniji (oduzimanjem puske) bez izvodjenja pred vojni sud. Medjutim ona zeli da bude u stroju prvih bataljona ili u izvidjackoj ceti, pa je navodno dva puta pisala Staljinu trazeci vracanje puske. Na kraju je joj je dozvoljeno da sluzi na frontu. U periodu od 08.-13.07. Shanina i njen zenski vod ucestvuju u borbama za Vilnjus (koji je bio pod nemackom okupacijom od 1941.g.) a od 26.-28.07. ucestvuje u borbama kod Vitebska. U avgustu 1944.g. zarobljava tri nemacka vojnika…

Do 31.avgusta 1944.g. kada su sovjetske trupe dostigle do granica Istocne Pruske, broj potvrdjenih Shaninih meta narastao je na 42. U jednom danu uspela je da eliminise pet neprijateljskih vojnika!! Ipak, 12.decembra 1944.g. Shanina je od strane nemackog snajperiste pogodjena u desno rame. U svom dnevniku je napisala da nije osetila bol “rame mi je oparilo nesto vruce” a povrede nazvala “dve male rupice”, operacija je bila neophodna i ona je bila onesposobljena za borbu nekoliko dana. U svom dnevniku je navela da je dan pre u sanjala d ace biti ranjena bas na istom mestu! Krajem decembra 1944.g. dobija medju prvim zenama snajperistima Medalju za hrabrost. Dana 13.01.1945.g. sovjetske snage zapocinju Istocnoprusku ofanzivu, Shanina stize do grada Cernisevskoje, gde je prvi put videla dejstvo ruskih Kacusa, sto je i opisala u svom dnevniku. Nakon pocetka sovjetske istocnopruske ofanzive, Nemci su konsolidovali odbranu i zapocele su teske borbe. U pismu od 17.01.1945.g. Shanina istice da bi mogla uskoro umreti, jer je njen bataljon izgubio 72 od 78 boraca. U njenom poslednjem dnevnickom zapisu navodi da je nemacka vatra toliko jaka, das u sovjetski boric, pa i ona, primorani da se sklone u unutrasnjost samohodnih topova. U toku tih dejstava ranjena je u grudi stiteci teso ranjenog komandanta artiljerijske jedinice. Uprkos medicinskim naporima umire. Sahranjena je u naselju Znamensk, Kalinjingradska oblast.

Shanina je bila jedna od najboljih snajperista u svojoj jedinici, da su cak i daleko stariji i iskusniji vojnici prema njoj iskazivali veliko postovanje i uvazavanje. Njene uspehe je posebno opisao Ilja Erenburg u novinama “Krasnaja Zvezda”, a i saveznicka stampa je pisala o njoj narocito americke novine 1944-45. Ipak, ona nije obracala nikakvu paznju na svoju popularnost, cak je smatrala da je ona precenjena!

Roza Shanina je volela da pise i cesto je slala pisma roditeljima i prijateljima u rodno selo Jedmu i Arhangelsk. Tako je pocela da vodi svoj ratni dnevnik, i ako je pisanje dnevnika u tom periodu bilo strogo zabranjeno u Sovjetskoj vojci. Da bi ocuvala vojnu tajnu, ona u svom dnevniku ubijene i ranjene naziva „crni“ i „crveni“. U dnevniku je napisala da bi nakon rata volela da ide na fakultet, ili ako to nije moguce da se bavi podizanjem sirocadi. Poslednji dnevnicki zapis je od 24.01.1945.g., cetiri dana pre njene smrti. Navodi da je naisla na jak nemacki otpor i nemogucnost da puca zbog teske vatre neprijatelja. Deset dana pre svoje smrti napisala je u svom ratnom dnevniku: „ Sustina moje srece je boriti se za srecu drugih. To je cudno... Zasto je u gramatici, rec „sreca“ moze da bude u jednini? To je u suprotnosti sa njenim znacenjem, posle svega... Ako se ispostavi da treba umreti za zajednicku srecu, onda sam spremna za to“.
Posle smrti Shanine, dnevnik koji se sastojao od tri debele sveske bio je kod ratnog dopisnika Petra Molchanova, koi ga je dvadeset godina cuvao u Kijevu. Posle objavljivanja skracenog oblika u casopisu „Yunost” 1965.godine i nekih njenih pisama, on je predate Regionalnom muzeju Arhangelske oblasti.

Nakon objavljivanja njenog dnevnika, tokom 1964-65.g. u sovjetskoj javnosti je poraslo interesovanje za Rozu Georgiievnu Shaninu. Ulice u Arhangelovskoj oblasti su nazvane po njoj, u njenom rodnom selu Jedmi otvorena je kuca-muzej posvecen njoj, a lokalna skola gde se skolovala ima spomen plocu.

Godine 1985. ruski autor N. Zhuravlyov objavio je knjigu o njoj pod naslovom “Posle boya vernulas” (Povratak posle bitke). Naslov se odnosi na izgovorene reci Shanine komandantu bataljona, koji joj je rekao da se kao kurir, nakon izvrsenog zadatka odmah vrati nazad, odgovorila je “ja cu se vratiti posle bitke”.

[vitez koja]

Maria Semyonovna Polivanova

Maria Semyonovna Polivanova (Rus: Мария Семёновна Поливанова), rodjena 14.10.1922.g. u selu Nariskino, Alekseevski okrug (Tula), bila je sovjetski snajperista za vreme II sv.rata.

Zavrsila je srednju skolu i radila u istrazivackom institutu u Moskvi. Kad je poceo Veliki otadzbinski rat u oktobru 1941. borila se u borbama za Moskvu, nakon cega se prijaviljuje na kurs za snajperiste. Nakon zavrene obuke rasporedjuje se u 528.pesadijski puk, 130.pesadijske divizije. Sa svojom nerazdvojnom drugaricom Natalijom Kovshovom odgovorna je za smrt vise od 300 neprijateljskih vojnika i oficira izmedju 1941-42.godine. 

Tokom zestokih borbi u region Novgoroda, 14.08.1942.g., ostavsi bez municije, sa ostalim borcima, naoruzani samo rucnim bombama i granatama upadajuci u neprijateljske redove gine. Imala je samo 19.godina.

Maria Polivanova i Natalija Kovshova sahranjene su zajedno u obliznjem selu Korovitkino.

Posthumno je priznata kao heroj SSSR i odlikovana Zlatnom zvezdom, 14.februara 1943.g.

Ulice u gradovima Surgut i Moskva nose njeno ime.

[vitez koja]

Umorio sam se. Sledi jos predstavljanje vrlo interesantnih zena snajperista!

[vitez koja]

Nina Lobkovskaya


Nina Alexejevna Lobkovskaja (Russian: Ни́на Алексе́евна Лобко́вская) rodjena 1925.g. sluzila je kao snajperista Crvene armiju za vreme II sv.rata i dobila cin porucnika.

Rodjena je kao najstarije od petoro dece u Sibiru. Njena porodica se preselila u Tadzikstan, nakon pogibije njenog oca Alekseja oktobra 1942.g. u bici za Voronjez.

Bila je jedna u grupi od 300 zena koje su poslate na kurs za snajperiste.
Od februara 1945.g. do kraja rata Nina Lobkovskaja je komandovala cetom zenskih snajperista koji su ucestvovali u bici kod Berlina.

[vitez koja]

Tanya Baramzina
Tatiana Nikolaevna Baramzina (Russian: Татья́на Никола́евна Барамзина́) (12.12.1919, - 5.07.1944) je bila sovjetski snajperista u Velikom otadzbinskom ratu. Posthumno joj je dodeljena Srebrna Zvezda, a 1945.g. je proglasena herojem SSSR.

Rodjena je u gradu Glazov u Udmutriji. Nakon zavrsetka Pedagoskog fakulteta u Glazovu, dve godine radi kao nastavnik u skoli. 1940.g. upisuje se na Univerzitet u Permu, a kada Nemacka napada SSSR, pocinje da pohadja kurs za obuku snajperista.

U junu 1943.g. Centralna zenska snajperska skola se izmesta van Moskve, ali ona diplomira aprila 1944.g. i rasporedjuju je u 3.Beloruski front. U toku svoja prva tri meseca borbe imala je 16 potvrdjenih pogodaka. Dana 05.jula 1944.g. Baramzina sa padobranskim bataljonom biva poslata iza neprijateljskih linija, kao deo sireg pokusaja da se preuzme raskrsnica u selu Smalyavichy, radi blokiranja povlacenja nemackih snaga. Borbe su pocele pre nego se stiglo do raskrsnice, a bataljon je pretrpeo teske gubitke. Baramzina, iako povredjena, herojski se ponela ubivsi tada 20 neprijeteljskih vojnika. Nakon toga, zbog zdravstvenog stanja, joj je dodeljena briga za obuku kadrova.

Skola gde je izvodila obuku je napadnuta od strane nemackih snaga jakom artiljerijskom vatrom, pa su neki sovjetski vojnici bili zarobljeni, medju nima i Baramzina. Podvrgnuta je zverskom mucenju, u pokusaju da otkriju informacije. Nemci su joj iskopali oci i na kraju ubili iz anti-tenkovske puske.

Podignut joj je spomenik u centralnom parku Glazova, a ulica u Minsku nosi njeno ima.

[vitez koja]

Ziba Ganiyeva

Ziba Pasha qizi Ganiyeva (Azerbi: Ziba Paşa qızı Qəniyeva), rodjena 20.08.1923.g. u mestu Shamakhi u Azerbejdzanu, je bila sovjetski snajperista za vreme II sv.rata kojoj se pripisuje 21 potvrdjeni pogodak.

1937.g. nakon skolovanja pocinje da radi u novoformiranoj uzbekistanskoj filharmoniji, ali 1940.g. seli se za Moskvu sa zeljim da postane clan Ruske akademije dramskih umetnosti. Medjutim, nakon otvaranja istocnog fronta, 07.novembra 1941.g. dobrovoljno se javlja u jedinice Crvene armije. U borbi je ucestvovala sa svojom drugaricom Nina Soloveyevom, takodje snajperistom. Pored toga, tokom rata Ganiyeva je kao radio-operater I spijun prelazila liniju fronta 16 puta.Ucestvovala je u borbama za Moskvu, gde je tesko ranjena tokom izvidjanja predgradja Moskve 1942.g. Izvucena je van borbe, a zatim je u bolnici provela 11 meseci na lecenju.

Posle rata nastavila je skolovanje, da bi 1965.godine dobila fakultetsku diploma iz oblasti filologije.

[vitez koja]

Tatyana Kostyrina

Tatyana Kostyrina rodjena 1924.godine, bila sovjetski snajperista za vreme II sv.rata pripisuje joj se 125 potvrdjenih pogodaka.

U 1943.godini, posle pogibije komandanta preuzela je komandovanje bataljonom, ali je i ona u toj istoj borbi poginula.

[vitez koja]

Olga Bordashevskaya


Olga Bordashevskaya bila sovjetski snajperista za vreme II sv.rata pripisuje joj se 108 potvrdjenih pogodaka. Za svoje zasluge u ratu odlikovana ordenom Glori (Order of Glory). 1945.g. bila je tesko ranjena. Nakon dugog lecenja nije mogla da prihvati cinjenicu da je ona sa 26 godina tezak invalid, pa se nakon godinu dana prikljucila ekipi ljudi koja je organizovala ekspediciju na Antartik.

[vitez koja]

Natalia Sapyan, Vera Petrovskaya

Natalia Sapyan i Vera Petrovskaya bile sovjetski snajperisti za vreme II sv.rata. Natalia Sapyan rodjena je u Lenjingradu. Dobrovoljno se prijavila za vojnu sluzbu u Velikom otadzbinskom ratu i sluzila je kao medicinski instruktor. Pripisuje joj se 102 potvrdjena pogodka, mada stoji da je spasla zivote 109 sovjetskih vojnika tokom rata.
Vera Petrovskaya, sovjetski snajperista sa 100 potvrdjenih pogodaka.