PALUBA
October 04, 2022, 12:51:13 am *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Važno,
Obaveštenje o dopunama pravilnika foruma
 
   Home   Help Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 2 3 4 5 6 7 [8] 9 10 11 12 13 14 15   Go Down
  Print  
Author Topic: Snajperisti  (Read 193829 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
vitez koja
Stručni saradnik - istorija
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 211



« Reply #105 on: October 12, 2012, 10:02:31 pm »



Na Palubi je vec postavljena tema Snajper, ali sam se odlucio za nesto drugaciji prikaz, odnosno da teziste dam na rukovanje snajperom i to prikazom kroz osnovne pojmove snajperskih dejstava, razvojem i upotrebom najpoznatijih snajperskih pusaka II svetskog rata, neke osnovne stvari obuke (mada je toga vec dosta receno) i prikazem najpoznatije snajperiste iz II svetskog rata, sa posebnim tezistem na zenama-snajperistima.

Temu cu prikazati samo na osnovu dostupne dokumentacije koju sam proucio i pripremio da je ovde prezentujem.

S obzirom da ja nisam strucnjak za snajperska dejstva, bilo bi veoma drago da clanovi, koji daleko bolje poznaju ovu tematiku i imaju licnog iskustva, dopune ova moja izlaganja.

Izvinjavam se sto sam negde mesao cirilicu i latinicu. U toku obrade materijala mesao sam oba pisma, pa me posle mrzelo da to prepravljam.Nemojte mi na tome zameriti!

Logged
vitez koja
Stručni saradnik - istorija
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 211



« Reply #106 on: October 12, 2012, 10:05:25 pm »

Istorija snajperskih dejstava

Od pojave vatrenog oružja, komandanti su tokom borbenih aktivnosti imali potrebu izdavanja posebnih zadataka najboljim strelcima - gađanje posebno važnih ciljeva - protivničkih oficira, barjaktara, kurira, trubača, dobošara i sl. Zbog toga su odabrani strelci imali i posebno mjesto u borbenom rasporedu jedinice, najčešće u neposrednoj blizini komandanta, kako bi mogli biti brzo uporabljeni i kako bi im zadatke izdavao neposredno komandant. Iako je to daleko od savremenih snajperskih dejstava, termin "snajper" i dolazi od engleske reči "sniper", koja u prevodu označava odličnog strelca, borca koji dobro vlada veštinom gađanja, prikrivanja i osmatranja. Praktično od I. svetskog rata taj se termin upotrebljava za označavanje strelca naoružanog posebno izrađenom i opremljenom puškom (iako nema tačnih podataka o vremenu pojave snajpera, pouzdano je utvrđeno da su se puškama s optičkim nišanima prve koristile britanske oružane snage u I. svetskom ratu).

Pozicijski rat koji se vodio na zapadnom ratištu, a posle i na svim ostalim ratištima tokom I. svetskog rata, pružao je relativno dobre uslove za razvoj snajperske borbe, koja je na mnogim delovima postala
jedini uspešan oblik upotrebe pešadije u zatišju borbenih dejstava većih operacija. U tim okolnostima vrlo brzo su došle do izražaja karakteristike snajperske borbe, kao što su:
vrlo uspešno  uništavanje odabranih živih ciljeva; redovno postizanje iznenađenja; veliki uticaj na slabljenje borbenog morala protivnika; pronalaženje najadekvatnijeg manevra po cilju, prostoru i vremenu; relativno mali utrošak municije potreban za uništenje cilja i sl.

Britanska armija je u Prvom svetskom ratu uvela u operativnu upotrebu to vrlo efikasno vatreno oružje- poluautomatsku pušku sa optičkim nišanom, nišanskom spravom koja znatno povećava vidljivost ciljeva i time i preciznost gadjanja .U pitanju su nišanske sprave „ durbini“, koji deset i više puta povećavaju vidljivost cilja ,odnosno mete.


Zbog tih specifičnosti snajperske borbe vrlo brzo i druge zaraćene strane uvode snajperiste u svoje jedinice, a isto tako počinju i s proizvodnjom snajperskih pušaka (u načelu, na malo probranije standardne puške u naoružanju pojedinih oružanih snaga, ugrađivani su optički nišani, to načelo zadržano je i u II. svetskom ratu).




* Untitled.png (369.05 KB, 451x339 - viewed 307 times.)
Logged
vitez koja
Stručni saradnik - istorija
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 211



« Reply #107 on: October 12, 2012, 10:08:16 pm »


Tokom II. svetskog rata gotovo sve zaraćene strane vode masovna, vrlo uspešna snajperska dejstva. Iskustva iz tih dejstava pokazala su najveću uspešnost snajperista u uslovima koji inače ograničavaju manevar i smanjuju udarnu moć teške ratne tehnike, kao što su npr. ulične borbe (naročito većih urbanih sredina), pošumljena područja (naročito tropske prašume i područja visoke šikare), brdsko-planinsko zemljište i sl. Posebno važne snajperske borbe vođene su na istočnom ratištu i u borbama za tihookeanska ostrva, a snajperiste je najmasovnije koristila sovjetska armija (posebno su se istakli u bitkama za Staljingrad, gdje su bili naročito uspešni u uličnim borbama). Procjenjuje se da su samo sovjetski snajperisti tokom rata likvidirali više od 40 000 protivničkih vojnika. Oni su delovali samostalno u sklopu streljačkih vodova, a po potrebi su formirane grupe snajperista na nivou voda ili čete, za uništavanje naročito važnih ciljeva. Takva taktika dovela je do sticanja važnih iskustava u snajperizmu, kao specifičnoj borbenoj delatnosti, pa nije nimalo čudno da je od 80 najuspešnijih snajperista II. svetskog rata njih 56-oro bilo iz redova sovjetske armije, pri čemu je na prvom mestu Ivan Sidorenko s potvrđenih 500 likvidiranih protivnika (ujedno i drugi najuspješniji snajperist svih vremena, iza Finca Simo Hayha). Proslavljeni heroj Staljingrada Vasilij Zajcev tek je na 14. mjestu s oko 400 potvrđeno likvidiranih protivnika, a najuspješnija žena-snajperka je Ljudmila Pavličenko sa 309 pogodaka.

Logged
vitez koja
Stručni saradnik - istorija
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 211



« Reply #108 on: October 12, 2012, 10:08:52 pm »

U II. svetskom ratu znatno više su korišćeni snajperisti za uništavanje protivničke žive sile, nego u I. svetskom ratu, a naročito intenzivne snajperske borbe vođene su na istočnom ratištu i u borbama za tihookeanska ostrva. Snajperistima se najviše koristila Crvena armija u bitkama za Staljingrad i Moskvu, gdje su bili izuzetno uspešni u uličnim borbama.
Kroz relativno kratko razdoblje od završetka I. svetskog rata, u kojem Rusija nije imala snajperiste, do izbijanja II. svetskog rata, Sovjetski Savez prošao je trnovit period permanentnih ratova i revolucija (socijalistička revolucija, građanski rat, sovjetsko-poljski rat, sukobi s Japancima u Mongoliji, sovjetsko-finski rat, sukobi na Zakavkazju i sl.) u kojima je Crvena armija itekako dobro shvatila važnost snajperista i počela ih masovno koristiti, osmislivši i posebnu taktiku njihove upotrebe - ad hoc formiranje veće ili manje grupe snajperista za uništavanje važnih ciljeva, odnosno zatvaranje pojedinih taktičkih pravaca ili kontrolu određenog prostora. Zadatke takvim grupama definisali su po pravilu komandanti viših taktičkih jedinica (pukova i brigada, a ponekad čak i komande divizija).
Crvena armija je izbijanjem rata uvela i jednu novinu koja u drugim oružanim snagama nije bila izražena u većoj mjeri - žene snajperisti. Radilo se načelno o ženama i djevojkama koje su se pre rata u većoj ili manjoj meri bavile streljačkim sportom ili nekom drugom sličnom aktivnošću, a po izbijanju rata uključile su se u jedinice Crvene armije ili partizanske odrede isključivo na dobrovoljnoj osnovi (po nekim podacima angažirano je više od 2000 žena-snajperista u jedinicama Crvene armije). One su podjednako podnosile teret rata kao i njihove muške kolege, nekad sa znatno većom uspešnošću (najuspješnijim snajperistom smatra se Ljudmila Pavličenko s potvrđenih 309 likvidiranih protivnika). Ljudmila Pavličenko je pre rata bila student istorije i radnica u Kijevu, a intenzivno se bavila streljaštvom u kojem je postizala odlične rezultate. Lično se istakla tokom uličnih borbi u bitki za Odesu, i kasnije prilikom odbrane Sevastopolja, a najviše uspeha postigla je standardnom sovjetskom snajperskom puškom Mosin-Nagant opremljenom nišanom PU uvećanja 3,5X (poluautomatsku pušku SVT-40 dobila je znatno kasnije, sa kojom se isto tako dobro pokazala.)

Tokom II. svetskog rata razvijaju se taktike koje omogućavaju još uspešniku upotrebu snajperista. Tako npr. američki snajperisti uglavnom djeluju u paru, pokrivajući se međusobno vatrom i pokretom. Sovjetski snajperisti djeluju samostalno u okviru streljačkih vodova, a po potrebi se formiraju grupe snajperista za uništavanje posebno značajnih ciljeva Britanska vojska snajperiste uporablja uglavnom kao individualne strelce kojima se najčešće izdaje načelan zadatak, a konkretizacija se prepušta njihovoj ličnoj inicijativi. Nemci su u principu formirali snajperske grupe od 3-5 snajperista, dok su samostalni strelci bili retkost i u tom slučaju se uglavnom radilo o vrlo iskusnim snajperistima.


Osim sto nanosi gubitke u zivoj sili, ovo oruzje ima i jak psiholoski efekat na protivnika, izaziva strah i paniku, jer je tesko uocljivo, iznenadno i visokoprecizno. Zbog toga je taktika upotrebe ovog oruzja posebno razvijena u specijalnim vojnim i policijskim jedinicama.Snajperi su se pokazali efikasnim ne samo na frontu vec i u urbanim sredinama, posebno u akcijama antiteroristickih jedinica prilikom oslobadjanja talaca. Osnovna namena snajperskih pusaka - precizno gadjanje pojedinacnih ciljeva na relativno velikim daljinama i u zatvorenim objektima sto uslovljava posebnu konstrukciju. Funkcionisu ili poluautomatski, ili se posle svakog ispaljenog metka vrsi rucno repetiranje zatvaraca.

Logged
vitez koja
Stručni saradnik - istorija
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 211



« Reply #109 on: October 12, 2012, 10:11:37 pm »



E, sad nesto o snajperskoj puski:

Снајперска пушка је намењена за уништавање циљева на великим раздаљинама, прецизном ватром и уз што мањи утрошак муниције. У већини случајева под циљевима се подразумева човек (непријатељски војник, терориста, наоружани криминалац, председник или неки други високи државни званичник и др.), док се под „што мањим утрошком муниције“ обично мисли на „један хитац“. Раздаљине на којима снајперска пушка дејствује крећу се од 100 m и мање (полицијске и антитерористичке акције) па до 1 km и више (војне и специјалне операције). Неке снајперске пушке, углавном великог калибра могу се користити и за уништавање и онеспособљавање материјалних циљева као што су радарске кабине, авиони на стајанци, џипови и др.

Историја прецизног гађања ватреним оружјем вуче своје корене још из 18 и 19. века. Увидевши значај прецизног гађања армије многих земаља формирале су посебне јединице састављене од одличних стрелаца, углавном наоружаних стандардним армијским пушкама.

Током Првог и Другог светског рата такође су коришћене снајперске пушке. У Првом светском рату који је био позиционог карактера и у којем је доминирала рововска борба, улога снајперске пушке није дошла до изражаја. Разлог за то је што није било борби у урбаним подручјима у којима ово оружје има посебан значај. Такође, линија фронта која је била испресецана рововима и преорана експлозијама артиљеријских граната није пружала довољно природно заклоњених положаја (вегетација је у овим подручјима била потпуно уништена) и узвишења са којих би снајпериста могао да дејствује због чега је улога снајперске пушке у овом сукобу била незнатна.

У Другом светском рату, који су одликовале жестоке битке које су се водиле у великим градовима као што су Стаљинград, Лењинград, Харков, Берлин и др. као и у Нормандији у Француској, снајперска пушка стекла је мрачну репутацију. У вештим рукама претворила се у ефикасно смртоносно оружје.
После Другог светског рата снајперска пушка коришћена је у многим локалним сукобима широм света.

Модернe снајперскe пушкe
Модерна снајперска пушка може бити или стандардна армијска пушка, одабрана због његе прецизности и опремљена оптичким нишаном са увећањем или пушка посебно израђена за ту намену. Чест је случај да се као стандардна снајперска пушка у многим армијама света користе ловачки карабини познати по својој прецизности, који су у свом основном облику доступни цивилним лицима. Наравно, овакве пушке се такође опремају оптичким нишаном и на њима се врше одређене мање модификације како би се прилагодиле војној употреби.
Све модерне снајперске пушке могу се поделити у три главне категорије:
•   војне снајперске пушке
•   полицијске снајперске пушке
•   снајперске пушке специјалне намене

Војна снајперска пушка
Војна снајперска пушка, поред основног захева за прецизношћу мора да испуњава и неке друге услове који произлазе из овакве њене употребе. Прво, не сме бити превише тешка како би војник могао поред ње да носи довољно резервне муниције и остале опреме. Друго, мора бити изузетно отпорна на различите климатске услове као што су изузетно високе и ниске температуре, влага и др. Треће, мора да буде лака за одржавање и поправку у теренским условима.
Један од свакако најважнијих услова које војна снајперска пушка мора да испуни тиче се муниције. Наиме, ова пушка мора да користи стандардну муницију која се користи у армији у чијем наоружању се налази. Повећање домета војне снајперске пушке обично се постиже тако што се модификује стандардна муниција.

Полицијска снајперска пушка
Улога полицијске најперске пушке се знатно разликује од улоге војне снајперске пушке па отуда и разлике у конструкцији. Полицијска снајперска пушка намењена је за дејства на раздаљинама до 300 m, а у појединим случајевима и на раздаљинама мањим од 100 m. У рату, рањени непријатељ се исто као и убијени непријатељ сматра избаченим из строја. Међутим, код полицијских и антитерористичких ацкија, у којима је главни циљ спасавање талаца, рањени терориста или криминалац није избачен из строја. Иако рањен, он може започети ликвидацију талаца пре него што буде неутралисан. Због тога је код полицијске снајперске пушке акценат на прецизности, а не на домету.
Полицијска снајперска пушка није подвргнута ограничењима које трпи војна снајперска пушка због чега је има у најразличитијим калибрима и користи најразличитију муницију. Њене нишанске справе су компликоване и имају разна подешавања. С обзиром да се користи за борбу са малих одстојања и у урбаној средини произвођачи савремене полицијске снајперске пушке се труде да је учине компактном и функционалном како би се олакшала њена употреба.

Снајперска пушка специјалне намене
Снајперске пушке специјлане намене могу се поделити у две категорије:
Снајперска пушка великог калибра, најчешће 12.7 mm која углавном користи муницију коју користе тешки митраљези. Ефективни домет ове пушке је преко 1.500 m. Могу се користити не само за уништавање живих циљева већ и непријатељских возила, хеликоптера, авиона и др.
Пригушена снајперска пушка користи специјалну подзвучну муницију и опремљена је измењивим или уграђеним пригушивачем пуцња. Подзвучна муниција ограничава домет пушке на 300-500 m али се правилном применом у урбаној средини у којој је стално присутан одређен ниво буке може постићи то да се пуцањ не чује са раздањине од 30-50 m.
Logged
vitez koja
Stručni saradnik - istorija
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 211



« Reply #110 on: October 12, 2012, 10:12:38 pm »



U zemljama clanicama NATO, i uopste na Zapadu, snajperske puske se najvise rade za metak kalibra 7,62 x 51 mm, osim francuske puske FR-F1 koja koristi specifican metak 7,5 x 54 mm. Takodje, pretezno americki proizvodjaci rade veoma kvalitetne snajperske puske u kalibrima .300 i .338 Winchester Magnum. U zemljama koje su nekada pripadale SSSR - u i Varsavskom paktu, uglavnom se koristi snajperska puska "Dragunov" u kalibru 7,62 x 54R. Za gadjanje ciljeva na daljinama vecim od 1000 metara (helikopteri, borbena vozila, utvrdjeni objekti) koriste se "teski" snajperi u kalibru .50 (12,7 mm).

Od poluautomatskih pusaka uglavnom se koriste americke M-21, nemacke "Heckler-Koch" PSG-1 i G3SG/1 koje imaju i specijalni sistem za zatvaranje koji omogucava priguseno kretanje zatvaraca i umeksano okidanje i podesavanje obaraca, zatim "Walther" WA 2000, izraelski "Galil", sve u kalibru 7,62 mm NATO. Naravno, ovoj grupi treba dodati i odlicni ruski SVD "Dragunov".

U grupu snajperskih pusaka sa rucnim repetiranjem treba, svakako, spomenuti americke "Mac millan" M-86 SR, "Remington" M-700, M40A1, austrijski "Steyr" SSG-69, svajcarski "Sig - Sauer" SSG-3000, francusku FR-F2, britanske "Parker - Hale" M-85 i L96A1, finski "Valmet" M-86, koje se takodje, rade za standardni metak 7,62 NATO i druge.

Uspesna upotreba snajperske puske prvenstveno zavisi od kvaliteta opticke nisanske sprave, takodje odredjivanja daljine do cilje i, naravno, uvezbanosti strelca. Osnovna karakteristika nisanske sprave (optickog nisana) je uvecanje. Najnoviji opticki nisani su realizovani sa promenljivim uvecanjem, koje se krece i do 10 x, a od proizvodjaca kvalitetnih i najcesce koriscenih optickih nisana se izdvajaju "Tasco", "Zeiss", "Redfield", "Leupold", "Bausch - Lomb", "Schmidt & Bender" i drugi.

Problem tacnog odredjivanja daljine do cilja konstruktori pokusavaju da rese upotrebom laserskih meraca daljine malih dimenzija, koji se montiraju na pusku ili se koriste odvojeno, kao posebna sprava. Ovaj drugi nacin je povezan sa taktikom koju primenjuju timovi snajperista sastavljeni od dvojice ljudi (snajperski par), od kojih je jedan :na pusci" i gadja, a drugi osmatra, otkriva i identifikuje cilj, odredjuje daljinu i prikuplja druge vazne podatke (sto je ubedljivo docarano u uvodnim scenama filma "Snajperista").

Bolji kvalitet i vece mogucnosti u primeni snajpera omogucila je savremena tehnologija, koja je podarila nove modele pasivnih, termovizijskih i laserskih nisana i time olaksala upotrebu snajpera i u nocnim uslovima.

Njegovoj "nevidljivosti" doprinosi i koriscenje kvalitetnih prigusivaca, manjih dimenzija i visokog stepena prigusenja pucnja, koji se mogu po potrebi montirati, ili se fabricki proizvode snajperske puske sa integralnim prigusivacem. Iz te kategorije posebno se izdvajaju finske puske "Vaime" i "Valmet" radjene za metak 7,62 mm NATO i specificna ruska snajperska puska VSS u kalibru 9 mm. Za ove vrste snajperskih pusaka proizvodi se i specijalna snajperska podzvucna municija."Snajper" ili na nemackom "sarfsucengever" (otuda skracenica SSG) zahteva i posebno uvezbanog strelca. Ali, ako je neko dobar strelac to ne podrazumeva da ce biti i dobar snajperista, jer je preciznost samo jedna od njegovih odlika. Posebna psihicka priprema, dobra i vesta pokretljivost, umesnost kamuflaze i fizicka kondicija i izdrzljivost (jer treba nositi pusku, municiju, dodatnu opremu, prelaziti prepreke), jos su neki od zahteva koji se postavljaju pred snajperistu. On treba da poseduje dobru sposobnost osmatranja, da nauci da brzo i tacno otkrije i pogodi metu na distancama vecim od 500 metara, cesto i delimicno vidljivu.

Logged
vitez koja
Stručni saradnik - istorija
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 211



« Reply #111 on: October 12, 2012, 10:14:14 pm »


Razvoj ruskih snajperskih pušaka

Vodeći se iskustvima iz I. svjetskog rata, sovjetska vojna industrija je snajperske puške u prvo vreme proizvodila opremajući probrane primerke standardne vojničke puške Mosin-Nagant M-91/30 kal. 7,62 mm optičkim nišanom (u prvo vreme je to bio nišan "PU" s uvećanjem 3,5x, koji je kasnije zamijenjen nišanom "PE" uvećanja 4x). Puška Mosin-Nagant M-91/30 opremljena jednim od navedenih nišana smatra se najuuspešnijom i najmasovnije upotrebljenom snajperskom puškom II. svetskog rata, a ostala je u naoružanju niza zemalja još relativno dugo nakon rata, kada je i prestala njena proizvodnja (npr. u velikim količinama su se njom koristile sjevernokorejske i kineske snage u Korejskom ratu 1950. - 1953., a isto tako i u Vijetnamskom ratu boraci Vietkonga).

Sredinom II. svetskog rata nemačka, sovjetska i američka vojna industrija počele su svoje pešadijske jedinice opremati poluautomatskim puškama, kojima su se uglavnom koristili snajperisti (sa izuzetkom američke puške "Garand" M-1 koja se dovoljno masovno proizvodila da je do kraja rata postala osnovno oružje američke vojske). Naime, poluautomatski rad oružja omogućavao je snajperisti da odmah opali i drugi metak ne skidajući končanicu nišana sa cilja, što je velika prednost pri gađanju optičkim nišanom, zbog neminovnog sužavanja vidnog polja. Ta prednost je naročito dolazila do izražaja u slučajevima prenosa vatre, što u borbenim situacijama nije retkost.

Prva sovjetska poluautomatska snajperska puška bila je AVS-36 (Avtomatičeskaja vintovka Simonova, obrazec 1936. goda). "Simonovka" je bila vrlo komplikovana zbog složene konstrukcije zabravljivanja, a ujedno je "bolovala" od nedovoljne čvrstoće pojedinih delova koji su se često lomili. To je bilo više nego dovoljno da puška bude povučena iz jedinica samo godinu dana nakon uvođenja u upotrebu. Zamijenjena je poluatomatskom puškom konstruktora Tokareva SVT M-40 (Samozarjadnaja vintovka Tokareva, obrazec 1940. goda) u standardnom sovjetskom puščanom kalibru 7,62x54R . Puška je bila zanatski kvalitetnije izrađena od "simonovke", a snajperski nišani  bili su standardni PU 3,5x, a kasnije PE 4x, koji su montirani na levoj strani sanduka jednostavnim nosačem. Iako je gotovo sva proizvodnja poluautomatskih pušaka "Tokarev" M-40 bila izvedena kao snajperska verzija, njihova količina je bila premala da bi imala veći uticaj na tok borbenih dejstava, ali, koncepcija uporabe poluautomatskih pušaka za snajperska dejstva ostala je dominantna u sovjetskoj vojnoj teoriji i praksi dugo vremena nakon rata i u velikoj je meri uticala na daljnji razvoj njihovih snajperskih pušaka.

Proizvodnja SVT M-40 završila se još 1944. godine, pre svega zbog proizvodnih problema, odnosno zbog nedovoljne količine specijalnih alatnih mašina, što je onemogućilo širenje proizvodnje, ali je još duže vreme ostala u naoružanju sovjetske armije i posle završetka rata. Neposredno pre završetka rata, konstruktorski biro Simonova je početkom 1945. godine (poučen negativnim iskustvima svog poluautomatskog prvenca AVS-36) razvio novu poluautomatsku pušku za novu vrstu municije - 7,62x39 mm, pod nazivom SKS (Samozarjadnij karabin Simonova), a nekoliko primeraka tog oružja je korišteno u završnim ratnim operacijama. Oružje se pokazalo uspešnim i trebalo je postati osnovno streljačko naoružanje sovjetskih snaga. Istisnulo je već odavno zastarelu repetirku Mosin-Nagant, ali i SVT M-40, ipak sovjetska armija se odlučila za poznatu automatsku pušku Kalašnjikova AK-47, konstruisani za istu municiju. Ipak, SKS je u priličnoj količini uveden u naoružanje sovjetskih snaga, od kojih je jedan deo opremljen optičkim nišanima i namenjen za snajperska dejstva. S druge strane, puška je imala veliki komercijalni uspeh, jer je usvojena u naoružanje određenog broja socijalističkih zemalja, od kojih su je neke proizvodile po licenci (među njima Jugoslavija i Kina - kod nas vrlo dobro poznata kao PAP M-59/66, u žargonu "papovka"). U zemljama koje su je uvele u naoružanje isto tako je jedan deo tih pušaka opremljen optičkim nišanima za snajperska dejstva no puška se mogla koristiti uz velika ograničenja (posebno na većim udaljenostima), zbog balističkih osobina municije 7,62x39 mm, koje je uglavnom namijenjeno za borbu na kraćim odstojanjima.


Logged
vitez koja
Stručni saradnik - istorija
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 211



« Reply #112 on: October 12, 2012, 10:18:14 pm »

Snajperska puška Dragunova

Nakon II. svjetskog rata započela je intenzivna potraga za naslednikom snajperske puške Mosina-Naganta i SVT M-40, pogotovo što se brzo uočilo kako SKS ne može ispuniti trazena očekivanja. Rešenje je ponudio konstruktorski tim predvođen Jevgenijem Fjodorovićem Dragunovim, koji je 1958. godine razvio polu
automatsku snajpersku pušku, na prvi pogled sličnu automatskoj pušci Kalašnjikova, ali za puščani metak 7,62x54R mm i pobiedio na konkursu za novu sovjetsku snajpersku pušku. Nova puška se pod nazivom SVD (Snajperskaja vintovka Dragunova) počela uvoditi u operativnu upotrebu Sovjetske armije od 1963. godine, a vrlo brzo je uvedena kao standardno snajpersko naoružanje i u oružane snage drugih zemalja članica Varšavskog ugovora, od kojih su je neke počele proizvoditi po licenci. Iako je bila izrađena u standardnom i vrlo raširenom ruskom kalibru, praktično se mogla koristiti svakom municijom 7,62x54R mm, za SVD je razvijena posebna, mnogo kvalitetnija municija pod oznakom 7N14. S obzirom na to da je ta municija proizvedena u relativno malim količinama, SSSR ga nikada nije izvozio (čak ni svojim saveznicama u Varšavskom paktu), a osim jedinica SPECNAZ-a, GRU-a i KGB-a, redovne jedinice oružanih snaga nisu je koristile (niti je imale na raspolaganju).
U vrijeme kada je nastala, SVD je svakako bila kvalitetna vojnička snajperska puška, sa standardnim optičkim nišanom PSO-1, koji je bio opremljen baterijski osvijetljenom končanicom i infracrvenim filterom. Povećanje optičkog nišanom PSO-1 bilo je nedovoljno po sadašnjim merilima snajperskog oružja (4x), a vidno polje dosta suženo zbog malog objektiva (24 mm), ipak, u skladu s tadašnjom doktrinom snajperske borbe to se smatralo dovoljnim za siguran pogodak u ljudsku figuru na udaljenosti 600-800 m. Najkvalitetniji strelci postizali su pogotke i na udaljenostima većim od 1000 m. Osim toga, optički nišan mogao se relativno jednostavno promeniti ukoliko je imao montiran standardni nosač kojim se pričvršćivao za levu stranu sanduka, a tokom vremena razvijen je niz optičkih nišan (uključujući i pasivne noćne IC i termovizijske U svom dugom veku operativne uporabe (još uvijek je osnovna snajperska puška u naoružanju ruskih oružanih snaga), SVD se upotrebljavala praktično u svim ratovima i sukobima u svetu posle Korejskog rata, a naročito u sovjetsko-afganistanskom ratu (podjednako uspešno koristile su je obe strane). Tokom toliko dugog životnog razdoblja doživela je nekoliko modernizacija, ali ne naročito radikalnih. Jedina donekle obimnija modifikacija izvedena je u osamdesetim godinama prošlog veka kada je razvijena SVDS - puška je dobila kraću, ali težu cev, preklopni kundak i bila je namenjena padobranskim jedinicama. Ta puška je dobila oznaku SVU (Snajperskaja vintovka ukoročennaja) i pre svega je namenjena za policijske snajperske zadatke na manjim razdaljinama, ali koji zahtevaju precizniji pogodak, zbog čega je opremljena sklopivim nožicama U Čečeniji je standardno snajpersko naoružanje vojnih jedinica ruskog MUP-a (tzv. "Unutarnja vojska"), jer se u praksi pokazalo kako SVU nije pogodna za specijalne policijske snajperske zadatke, gde se traži visoka preciznost na relativno malim udaljenostima gađanja. Kod SVU-A osim pojedinačne, moguća je i rafalna paljba.



Uprkos  manjim poboljšanjima, na SVD nisu uspeli ukloniti ograničenja koja definitivno nisu poželjna na kvalitetnim snajperskim puškama. Konkretnije, puška ima prilično mali i neudobni kundak, zbog čega je okular nišana neugodno blizu oka. Težište puške je izrazito pomaknuto u prednji deo zbog čega praktično zahteva gađanje s naslona, ili natezanje remnika preko lakta. Okidanje je tvrdo i ne može se podešavati, što nije svojstveno savremenim snajperskim puškama. Kolena nema i hod okidača je kratak, a pritisak okidanja prevelik, što zahteva dugotrajnu vežbu strelca, što daje dosta nepouzdane pogotke na većim daljinama. Trzaj je očekivano jak zbog jakog metka i duge cevi, a pri opaljenju može skliznuti kundak s ramena, zbog čega dolazi do jačeg izdizanja puške.

Iskustva u zadnjim borbenim dejstvima u Čečeniji, te nekoliko protivterorističkih akcija koje su izvele ruske snage, pokazali su zastarelost koncepcije na kojoj je bila utemeljena SVD i njenu te njezinu neušpesnost u savremenim snajperskim akcijama. Po svemu sudeći, presudni događaj koji je uticao na odluku o radikalnim promenama u snajperskoj taktici i metodologiji upotrebe snajperista u borbenim dejstvima, i usvajanju nove snajperske puške u naoružanje, bilo je rešavanje talačke krize u moskovskom pozorištu na Dubrovki, jer je ruska industrija naoružanja već odavno usvojila proizvodnju savremenih tipova snajperskih pušaka, među kojima se kao najvjerojatnija naslednica SVD izdvaja repetirka SV-98 (osim navedene SV-98, od ostalih savremenih konstrukcija mogu se nabrojiti OC-48K; MC-116 i dr.).





* P-1.png (107.57 KB, 1046x245 - viewed 518 times.)

* P-2.png (276 KB, 993x440 - viewed 420 times.)

* P-3.png (134.9 KB, 1090x298 - viewed 537 times.)
Logged
vitez koja
Stručni saradnik - istorija
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 211



« Reply #113 on: October 12, 2012, 10:20:52 pm »

Najčešće snajperske puške II. svjetskog rata

Snajperske puške su u prvo vrijeme rađene uglavnom po iskustvima iz I. svjetskog rata (tj. odabrani primerci standardnih vojničkih pušaka opremani su optičkim nišanima), a kod većine zaraćenih strana nije se bitno ni mijenjala konstrukcija snajperskih pušaka. Osnovna snajperska puška njemačkih oružanih snaga u početnom periodu rata bila je standardna puška M98k opremljena optičkim nišanom ZF41. Odmah se primećuje kako ZF41 nije bio optički nišan za snajpersku pušku u tradicionalnom smislu, nego svojevrsna "ispomoć" prosečnom strielcu za kvalitetniji pogodak. Osnovna zamisao uvođenja ovog nišana prilično malih dimenzija (dužine svega 13,3 cm) i slabog povećanja (1,5x) bila je potpuno u skladu s manevarskom taktikom Blitzkriega, u kojem je primarnu ulogu imao pokret visokopokretnih jedinica u kombinaciji s iznenadnim i snažnim vatrenim udarom. U takvim uslovima ratovanja uloga snajperista bila je u velikoj mjeri marginalizirana i smatralo se kako je dovoljno određeni broj ljudi u pesadijskim jedinicama opremiti malim i laganim optičkim nišanima, koji se u slučaju potrebe brzo i jednostavno mogu postaviti na pušku i pomoći u gađanju, a nakon obavljenog zadatka još jednostavnije skinuti. Shodno tome ZF41 sa svojim malim uvećanjem više je trebao poslužiti kao svojevrsni kolimatorski nišan nego kao klasični snajperski.
Logističari Wehrmachta planirali su opremanje 6% od svih ukupno proizvedenih pušaka Mauser M-98K s nišanom ZF41, što bi bilo i više nego dovoljno za zadatke koji su im bili namenjeni, međutim vrlo brzo se situacija promienila i učinila ZF41 neadekvatnim rešenjem. Naime, tok rata na istočnom ratištu vrlo brzo je stvorio potrebu za klasičnim snajperskim dejstvima, za koje ZF41 nije imao odgovarajuća svojstva (prvenstveno zbog premalog uvećanja i slabih optičkih svojstava), pa su nemačke snage počele opremati svoje snajperske puške raznim vrstama optičkih nišana (uglavnom marke Zeiss i Ajack), dok kao standard nije usvojen nišan ZF-4. ZF-4 je bio klasični optički nišan za snajpersku pušku, uvećanja 4x što je u ono vrijeme bilo potpuno zadovoljavajuće za zadatke koje su davane snajperistima i klasične montaže na sanduku oružja. O njegovoj vrednosti dovoljno govori činjenica da su vodeći njemački snajperisti najviše uspjeha postigli upravo s klasičnom puškom Mauser M-98 opremljenom ZF-4 (npr. Matthias Hetzenauer s potvrđenih 345 pogodaka, Josef "Sepp" Allerberg s potvrđenih 257 likvidacija, ili Bruno Sutkus s 209 pogodaka.
O čuvenom njemačkom snajperistu majoru Erwinu Konigu koji je navodno poginuo u snajperskom dvoboju s Vasilijem Zajcevim u Staljingradu, postoji sumnja da je uopšte  postojao, već se smatra izmišljotinom sovjetske propagandne mašinerije.

Britanci su koristili svoje standardne vojničke puške Lee-Enfield opremljenu optičkim nišanom No.32 povećanja 3,5x dok je Crvena armija u početku koristila najmasovnije proizvedenu snajpersku pušku II. svjetskog rata "Mosin-Nagant". 

Japanci su relativno kasno uveli snajperiste u svoje jedinice, a isto tako su relativno kasno razvili i svoju snajpersku pušku (po dostupnim podacima, prva japanska snajperska puška Arisaka 97 opremljena optičkim nišanom 2,5x, bila je razvijena tek 1937. godine). Njihova obuka nije se razlikovala od obuke ostalih pešaka, osim u rukovanju i održavanju snajperske puške i pojačane obuke u gađanju, a u sastavu svakog streljačkog voda bio je i jedan snajperist. Borbena dejstva u azijskim prašumama i bujnom vegetacijom prekrivenim pacifičkim ostrvima u punoj meri su istaknuli prednosti snajperista, zbog čega postaju jedna od najvažnijih pešadijskih specijalnosti, kako kod Japanaca, tako i kod američkih jedinica. U takvim uslovima snajperska borba je uglavnom vođena na relativno malim udaljenostima, zbog čega malo povećanje japanskih optičkih nišana (2,5x) nije predstavljalo veći problem. Drugim rečima, snajperska borba na pacifičkom ratištu bila je više zasnovana na veštini prikrivanja i uspešnosti zasede, nego na samoj veštini gađanja.
Logged
vitez koja
Stručni saradnik - istorija
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 211



« Reply #114 on: October 12, 2012, 10:22:02 pm »


Upravo te okolnosti bile su od presudnog značaja za razvoj američke snajperske puške koja je trebala biti prilagođena uslovima borbenih dejstava na pacifičkom ratištu. Proizvod je bio adaptirana repetirka Springfield M 1903A4 opremljena optičkim nišanom  Weaver M 330C razvijenim iz lovačkog nišana. Taktičko-tehničke osobine optičkog nišana Weaver M 330C vrlo malo su se razlikovale od Arisakinog i omogućavale su uspešno gađanje do 600 m, što je u prašumskim uslovima bilo i više nego dovoljno. Uprkos tome, američki snajperisti nisu ga smatrali pouzdanim i kvalitetnim, pa je relativno brzo zamenjen kvalitetnijim optičkim nišanima (ponajprije s daleko boljim M84).

Interesantno je da se razvoj američke snajperske puške upravo pod specifičnim okolnostima pacifičkog ratišta usmerio prema zastareloj koncepciji puške repetirke (mora se naglasiti kako je u to vreme standardna puška u naoružanju američkih snaga bila poluautomatska Garand M 1, koja je potpuno potisnula stare repetirke), dok su na europskom ratištu tek razvijani modeli poluautomatskih pušaka (nemačke G41 i G43, sovjetske AVS-36 i SVT-40), koji su gotovo u celokupnoj produkciji bili pretvoreni u snajpersko oružje. Naime, poluautomatski rad oružja omogućavao je snajperistu brzo opaljenje drugog metka ne skidajući končanicu nišana sa cilja, što je velika prednost pri gađanju optičkim nišanom zbog neizbežnog sužavanja vidnog polja. Ta prednost je posebno dolazila do izražaja u slučajevima prenosa vatre, što u borbenim situacijama kakvi su vladali na evropskom ratištu nije bila retkost.
Američka iskustva na pacifičkom ratištu očigledno su išla u drugačijem smeru, pa iako je postojala snajperska puška Garanda, repetirka Springfield pokazala se vrlo pouzdanom i nezaobilaznom u snajperskim dejstvima na Pacifiku. U poredjenju sa njenom "protivnicom", japanskom Arisakom, puška Springfield je imala jedan nedostatak - vrlo jaku municiju. Naime, standardni američki vojnički metak kalibra 30-06 je bio nepotrebno jak za prašumske uslove u kojima se borbena dejstva obično izvode na malim udaljenostima, što je redovno demaskiralo snajperistu zvukom pucnja, bljeskom i dimom. S druge strane, slabi metak Arisake je na bliskim odstojanjima bio dovoljno uspešan, a pri tom jačina pucnja i vrlo mala količina barutnog dima nisu u većoj meri demaskirali japanskog strelca, zbog čega njihovi snajperisti gotovo i nisu imali potrebu mijenjati položaj posle  svakog opaljenja, kao američki.

Jedina strana u sukobu koja nije niti u početku, niti tokom celog rata posvetila potrebitu pažnju snajperskim dejstvima, niti je imala ikakvu doktrinu upotrebe snajperista bila je Italija. To je u potpunosti razumljivo, ako se uzme u obzir činjenica kako je Italija bila jedna od zemalja čije oružane snage su krajnje nepripremljene ušle u rat, bez obzira na Mussolinijevu ekspanzionističku politiku od samog početka, posle dolaska na vlast. Naime, u Italiji je oduvek nedostajalo proizvodnih kapaciteta za opremanje savremenih oružanih snaga, a osim toga raspolagali su ograničenim razvojnim mogućnostima. Glavno streljačko naoružanje talijanskih oružanih snaga, puška Mannlicher-Carcano M. 91 verovatno nije bila ništa lošija od ostalih pušaka proizvedenih krajem XIX. veka, ali pre II. svjetskog rata tražila je opsežniju modernizaciju, što niko nije učinio. Posebno veliki problem bila je municija za tu pušku, koja ne samo da je bila previše slaba za vojničku upotrebu (kalibar je bio 6,5x52 mm), nego je zadržala i zaobljeni vrh inače neprimereno teškog zrna (10,5 g) za tako slabo barutno punjenje .To zrno je nakon ispaljenja brzo gubilo brzinu, a time i snagu nakon izlaska iz cevi, pa je njegov uspešni domet bio znatno manji od dometa drugih metaka.
Logged
vitez koja
Stručni saradnik - istorija
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 211



« Reply #115 on: October 12, 2012, 10:26:41 pm »




Osim toga, balističke osobine tog metka bile su izrazito loše, što u kombinaciji s puškama prosečno slabog kvaliteta kakve su bile Carcanovke ne predstavlja pravu kombinaciju za bilo kakvu snajpersku pušku. Ni pokušaj uvođenja novog metka kal. 7,35x52 mm nije doneo nikakva poboljšanja, iako se radilo o savremenijoj konstrukciji sa šiljatim zrnom, jer se njegova težina pokušala smanjiti konstrukcijom aluminijskog vrha. Rezultat je bio metak krajnje nepredvidivih balističkih osobina, sa potpuno nestabilnim zrnom, pa je taj eksperiment završio povratkom na pouzdano loši metak 6,5x52 mm. S druge strane, ekonomska kriza je u velikoj mjeri oslabila italijansku privredu, a oporavak je trajao znatno duže nego u drugim evropskim zemljama. Mussolinijeve megalomanske težnje za stvaranjem novog Rimskog Carstva i kolonizacijom severne Afrike rezultirale su ratom u Etiopiji i trošenjem ionako malo raspoloživih sredstava, zbog čega talijanska vojska nikada nije bila u potpunosti opremljena oružjem i municijom u dovoljnoj meri (npr. italijanske snage koje su angažovane na istočnoevropskom ratištu u streljačkim vodovima imale su po jedan puškomitraljez umesto 3 kako je bilo predviđeno formacijom, automatskih pušaka je bilo samo po jedna na vod, a mitraljeza je bilo toliko malo da u pojedinim cetama nije bila ni jedna), što se najviše odrazilo upravo na individualnoj obuci. Drugim rečima, prosečan italijanski vojnik nije imao niti upola toliko gađanja i obuke u rukovanju streljačkim oružjem kao vojnici drugih evropskih zemalja. U takvim okolnostima, potpuno je razumljivo kako se nije mogla razviti niti snajperska doktrina, jer snajperisti su tokom svoje obuke izvodili znatno veći broj gađanja i trošili znatno više municije od drugih strelaca.
Uprkos tome, postoje vrlo konkretni dokazi da je i talijanska vojna industrija eksperimentisala sa proizvodnjom sopstvene snajperske puške, odnosno prilagođavanjem svoje standardne vojničke puške za snajperske zadatke. Pokusali su sa  Mannlicher-Carcano tako što su je preradili u snajpersko oružje, što je vrlo neuobičajeno, jer je ta puška bila još lošijih balističkih i drugih taktičko-tehničkih osobina od ionako loše standardne vojničke puške. Optički nišan je Berretine proizvodnje, uvećanja 3,5x i u to vreme retke bočne montaže. Koliko je ta puška bila uspešna u snajperskim dejstvima, može se samo nagađati, jer ne postoje konkretni dokumenti i drugi dokazi o njenoj upotrebi u borbi. Isto tako, nema podataka da se ta puška nalazila u talijanskim jedinicama, pa ako se ne radi samo o eksperimentalnom oružju, verovatno je napravljena u ograničenom broju primeraka za specijalnu namenu, odnosno za specijalne jedinice.


Tokom II. svetskog rata do punog izražaja došla je veština prikrivanja snajperista, njihovo stapanje sa okolinom i zasedna dejstva.


* P-4.png (98.03 KB, 954x393 - viewed 485 times.)

* P-5.png (135.99 KB, 991x369 - viewed 481 times.)

* P-6.png (69.01 KB, 326x413 - viewed 300 times.)
Logged
vitez koja
Stručni saradnik - istorija
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 211



« Reply #116 on: October 12, 2012, 10:32:25 pm »


Kratak osvrt na odnos prema obuci snajperista

Primena odlicnih strelaca (snajperista) u americkoj vojnoj istoriji seze sve do Revolucionarnog rata. Za vreme americkog gradjanskog rata, general Hajram Berdan je zagovarao ovu vestinu i pomogao je da se usavrse metode koje koriste snajperisti.

Već u početku Britanci su znali da to oružje nije za svakog borca, pa su snajperima naoružavali samo precizne, prirodno sigurne strijelce,hladnokrvne prije svega , lukave, strpljive i izuzetno hrabre borce.

Borbe u Koreji u kojima su ucestvovale jedinice KoV-a i marinci SAD,su jos jednom pokazale da komandovanje nedovoljno ceni metode primene i mogucnosti snajperista.Americke jedinice,opremljene novom snajperskom puskom (MLD sa teleskopskim nisanom M84) su se retko oslanjale na snajperiste iako su se u nekim situacijama primenjivale za borbu protiv neprijeteljskih snajperista i osmatranje. Preporuke koje su proistekle iz rezultata rata u Koreji obuhvatale su sledece: potrebu da postoje centralizovane skole za snajperiste, fleksibilnu snajpersku organizaciju, primenu sposobnog osoblja, kao i  potrebu da se obuce komandanti kako da ispravno koriste snajperske mogucnosti. Kao rezultat svega toga, Skola KoV-a Sjedinjenih Americkih Drzava dobila je zadatak da organizuje skolu za snajperiste.Ovaj zadatak poceo je da se ostvaruje u saradnji sa jedinicom KoV-a za obuku najboljih strelaca SAD,u toku 1955 i 1956. God.

Ovaj program bio je kratkog veka jer u KoV-u nije postojalo pravilno razumevanje i ocena vrednosti snajperista.Kada je u sluzbu kao formacijska bila uvedena puska ML4, nisu bile obavljene nikakve pripreme za uvodjenje snajperske puske ML. Snajperista vise nije bio deo streljackog voda.Program za obuku snajperista vise nije bio obavezan.

Sukob u Vijetnamu oziveo je potrebu da se koriste snajperisti.Neprijateljskesnage su u tom sukobu pokazale kolko moze da bude uspesna primena snajperskih metoda u razlicitim borbenim uslovima.Armija SAD je drzala kurseve za obuku snajperista na nivou divizije,i obucavala komandni kadar na svim nivoima o tome kako koristiti snajperiste.

U toku operacije “urgent fury” 1983.god. rendzeri KoV-a SAD su koristili snajperiste u Grenadi. Eliminaciju neprijatljskih minobacackih polozaja na razdaljini do 800 metara izvrsili su snajperisti, sto je bilo od vitalnog znacaja za uspesno izvrsenje zadatka i ilustruje stalan znacaj angazovanja snajperista



* Obuka ruskih snajperista u II sv.ratu.jpg (61.19 KB, 800x578 - viewed 546 times.)

* Snajperke pred odlazak na front.jpg (53.79 KB, 640x493 - viewed 197 times.)
Logged
vitez koja
Stručni saradnik - istorija
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 211



« Reply #117 on: October 12, 2012, 10:35:22 pm »


Termin “snajperista” potekao je u 19.veku od britanskih vojnika u Indiji, gde je sljuka bila omiljena divlja ptica za lov (snipe-sljuka). Sljuka je mala i brza, i predstavlja jedan od najtezih ciljeva. Uspesan lovac na sljuke bio je sjajan strelac i vrlo dobar u ostalim lovackim vestinama. Tako je rec snajperista, pocela da se upotrebljava za sve one koji su posedovali osobine uspesnog lovca na sljuke. Tokom vremena je usavrsavanjem naoruzanja, opreme i metoda, vestina vojnih snajperista prerasla u “umetnost”.

Već u početku Britanci su znali da to oružje nije za svakog borca, pa su snajperima naoružavali samo precizne, prirodno sigurne strelce, hladnokrvne pre svega , lukave , strpljive i izuzetno hrabre borce.

Predstavicu napoznatije "muske snajperiste iz II sv.rata:
Logged
vitez koja
Stručni saradnik - istorija
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 211



« Reply #118 on: October 12, 2012, 10:37:58 pm »


Da pocnem od najpoznatijeg finskog snajperiste!

Simo Hayha
 

Tokom sovjetsko-finskog rata stvorena je prava snajperska legenda, ujedno i najuspešniji snajperist svih vremena - Simo Hayha s potvrđenih 542 likvidirana protivnika, koje je ostvario od 30. novembra 1939. do 6. aprila 1940. kada je bio teško ranjen, dakle za samo 97 dana. Još pre rata mali Finac (Simo Hayha je bio visok 158 cm) isticao se izuzetnom streljačkom vještinom, kojom se služio u lovu i farmerskom životu, a nakon sovjetske agresije odmah je uključen u borbu kao snajperist. Koristio se uglavnom finskim primerkom sovjetske puške Mosin-Nagant (tzv. Pystykorva M28), a povremeno i kratkom mašinkom Suomi KP-31, pri čemu je izbegavao uporabu optičkog nišana, smatrajući kako strelac koji se njime koristi mora više podići glavu i time se jače izložiti protivničkoj paljbi. Osim toga, na taj način je izbegavao demaskirajući odbljesak sunčevih zraka s nišanskog objektiva, kojim je često otkrivao sovjetske snajperiste (poznat je njegov dvoboj s jednim sovjetskim snajperistom kojeg je čekao celi dan nepomično ležeći u snijegu i tek kada su zraci zalazećeg sunca, odbivši se od objektiva sovjetskog snajperiste demaskirale njegov položaj, Simo Hayha se odlučio na hitac, pogodivši zaklonjenog protivnika na udaljenosti od oko 450 m). Teško je ranjen štiteći odstupnicu svoje jedinice (zrno mu je raznelo donju vilicu i obraz), ali uprkos tome preživeo je rat i umro mirno u dubokoj starosti. U svakom slučaju, Simo Hayha je znatno doprineo neočekivano velikim gubicima Crvene armije u zimskoj kampanji na poluotoku Kola.



* Simo Häyhä.jpg (114.37 KB, 688x515 - viewed 395 times.)
Logged
vitez koja
Stručni saradnik - istorija
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 211



« Reply #119 on: October 12, 2012, 10:41:45 pm »


Nemacki snajperisti iz II sv.rata!

Josef "Sepp" Allerberger

Kaplar Josef "Sepp" Allerberger, rodjen 1924.g. u Austriji. Bio je jedan od snajperista u II sv.ratu, sa 257 potvrdjenih likvidiranih  protivnika. Odlikovan Viteskim krstom.
U decembru 1942.g. poslat na Istocni front kao mitraljezac, ali biva ranjen. Dok se oporavljao eksperimentisao je sa sovjetskom puskom Mosin Nagan 91/30. Na kraju je napravio 27 pogodaka, sto je uticalo da se nakon oporavka posalje na snajpersku obuku


* Josef Allerberger.jpg (35.8 KB, 369x500 - viewed 369 times.)
Logged
Pages:  1 2 3 4 5 6 7 [8] 9 10 11 12 13 14 15   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.051 seconds with 23 queries.